понедељак, 05 децембар 2011 19:49
 
Русија се појављује као једини реалан излаз за старог непријатеља Немачку, али немачка елита нема снаге да учини такав искорак
 
Иза сцене и затворених врата лидери Европске уније интензивно трагају за алтернативом досадашњем концепту европске интеграције. Има, наравно, разних идеја, али у основи се врло мало зна о чему лидери стварно разговарају. Трагања за алтернативом се прикривају јавном саопштењима о одлучности да се сачува евро и ЕУ, а у стварности свима је јасно да ЕУ у форми у каквој је до сада била већ сада не постоји. То је у овом тренутку једино извесно.

Основно је, међутим, питање да ли ће лидери ЕУ уопште имати времена да пронађу и договоре алтернативу сада већ пропалој интеграцији. Све се више, наиме, показује да су догађаји бржи од политичара, реалност је суровија него што су у својим кабинетима претпостављали, па су европски лидери доспели у ситуацију да јуре за догађајима, а не да утичу на њих. Догађаји су се измакли контроли и политички лидери све више личе на медијске манипуланте који својом гимнастиком настоје само да замажу очи јавности. Сви су изгледи да неће бити времена. Ни времена ни озбиљности. Лидери и цела елита ЕУ су показали да поседују веома мали политички капацитет и да су део проблемам, а не решења. Ту звечећу празнину најбоље откривају јавна лицитирања колико још има времена за спас евра, два дана, десет дана или месец. То је неозбиљно и чак неукусно у односу на стварну озбиљност ситуације.

Они који се представљају да нешто знају углавном говоре о стварању новог Немачког Рајха или о ЕУ на три колосека - заједници три групе земаља. Прву и носећу евро-групу чиниле би земље под директном немачком контролом. Које би то могле бити земље? Углавном се спекулише да би ту, поред Немачке, биле Холандија, Белгија, Аустрија, вероватно Финска и Француска. Додуше, признаје се да је Француска неизвесна због њених проблема са дуговима. То би био Немачки блок у Европи. Вероватно је да ту има неке истине јер многи потези немачке владе сугеришу на амбицију стварања “немачког блока”, без обзира каква судбина буде са ЕУ. Један од конкретних корака је неочекивано убрзање пријема Хрватске у ЕУ, шта год ЕУ сада значи, које се тумачи као заокружавање немачке интересне сфере. У другој групи би биле државе са евро валутом, али на периферији догађаја којима управљају немачки намесници из Брисела. Задржавањем евра прва и друга група би биле у некој врсти фискалне уније. Ко би ту био још увек није јасно. Верује се да би ту требало да буду земље јужног крила ЕУ, али то је веома неизвесно јер Грчка и Италија ће вероватно прве иступити или бити истеране из евро система. Грчка и Италија једноставно не могу да сервисирају своје дугове, немају елементарног капацитета и, уколико се жели сачувати какав-такав евро, онда ти болесници морају бити одстрањени или ће бити сами присиљени да то учине. Та идеја је супротна и немачком плану да тамо где постоји евро мора бити јединствена контрола економије и финансија. А у трећој групи би биле земље које нису у евро зони.

АЛТЕРНАТИВЕ У МАГЛИ Има и оних, као што је британски историчар на привременом раду на Харварду Нил Фергусон, који сугеришу да ће се садашња ЕУ врло брзо распасти, да ће неки отићи из те интеграције, пре свега Велика Британија и скандинавске земље, а да ће онда остати Немачка унија, мања група земаља окупљених око Немачке а које ће себе звати Европска унија.

У хаосу и лутањима какви су већ  извесно време у ЕУ све је, наравно, могуће, али чињенице реалности, које су одавно видљиве голим оком и без знања великих тајни, сугеришу да нико, заиста нико, чак ни Ангела Меркел, не може поуздано да каже која ће то бити алтернатива досадашњој Европској унији и идеји европске интеграције. Јавно, међутим, на столу је једна друга алтернатива – увођење строге контроле привреде и финансија свих земаља евро зоне из једног центра - Брисела. Ту идеју пре свега заговара Немачка, па се већ тврди да је то још један корак Берлина у стварању “немачке империје” у Европи јер Брисел значи Берлин.

Из економског угла гледано, та немачка идеја је логична. Јер, ако постоји једна валута, онда мора да постоји и једна фискална власт и јединствени принципи које ће спроводити један центар. Истовремено, ако се од Немачке очекује да финансира излазак из кризе еврозоне, онда је нормално да то буде и немачка контрола. Али да ли је та идеја реална?

Изгледа да није. Прво, све земље еврозоне требало би да прихвате измене система и практично се одрекну великог дела свог државног суверенитета. За тако радикалне промене потребно је време, одлуке парламената, у неким земљама и референдуми, а крајни резултат је ипак неизвестан. Уз то, такав експеримент нема смисла јер је управо централизација толико различитих економија и култура и суштина кризе. Нема више времена.

Све то, међутим, у судару са стварним животом добија размере бесмисла. Европски лидери већ три године одржавају хитне састанке на којима договарају мере за излазак из кризе, а криза не само да се не решава него постаје све дубља и шира.

Ни једна досадашња мера није донела жељене резултате, а већина у ствари није ни спроведена. Пре свега није реализован фонд помоћи Грчкој нити формирање стабилизационог фонда за целу евро зону, ЕФСФ. Једноставно нема довољно новца, а онај ко има пара не жели да позајми. Такав је статус еврозоне и оних који воде те земље. Последње недеље новембра европски банкарски систем је доживео колапс, такозвани “кредит кранч” (кредитни слом), други пут у последње три године.

Ни једна европска банка није желела или није била у стању било коме да позајми новац, и систем је доживео блокаду. То је резултат хитних састанака и мера лидера ЕУ. Комплетно нереалан приступ. Као резултат договорених мера изласка из кризе, на пример, Грчка мора да плати камату 28,75 одсто за своје обвезнице. Која то привреда на свету може да плати? Зато је, упркос свим састанцима, “државном удару” и спасилачким пакетима јасно шта је будућност Грчке.
Све очи су упрте ка Немачкој. Али да ли Немачка има капацитет да финансира спасавање евра и ЕУ? Немачка јесте најбогатија европска земља, али није врећа без дна. Тачно је да је Немачка највише зарадила на увођењу и постојању евра, па се некако чини и нормалним да у кризи поднесе и највећи терет, али и она има своје лимите, утолико пре што привредна ситуација у Немачкој нија баш тако охрабрујућа.

ЦИЉ ЈЕ СЛАМАЊЕ НЕМАЧКЕ Јавни дуг Немачке, када су узму у обзир и обавезе према пензијама и социјалној заштити, је седам хиљада милијарди евра, што је 185 одсто Друштвеног производа (БДП). У процентима као и Италија. Камате на немачке државне обвезнице са дестогодишњим доспећем су до пре десет дана биле 0,29 одсто а сада су већ 2,31 процената. А то се дешава у време када Немачка има квартални привредни раст од 0,5 одсто. Како са тим растом да плати камате на најновије обвезнице. То је и разлог до сада невиђеном понижењу Немачке да није могла да прода све своје најновије обвезнице. Око 35 одсто обвезница нико није хтео да купи, па је Берлин брже-боље повукао обвезнице са тржишта. То је први пут у модерној историји да се десило Немачкој. Десило се то и Британији пре два месеца а само два дана после немачког понижења та судбина је задесила и Италију иако та земаља нуди своје обвезнице по 7,3 одсто. То је стварна слика.

У јавности се све више потискује улога Америке у актуелној кризи ЕУ и евра. Користећи неправилности у изворном систему евро валуте и нелогичности у правилима интеграције ЕУ Америка је у ствари иницирала објаву европских проблема и захуктала кризу. То не би требало заборавити. Америка има пресудан утицај у Европи још од Другог светског рата, а на располагању јој је и мрежа финансијских и међународних институција чиме може, када жели, да дестабилизује и европски политички и економски живот. Прво се кренуло са агенцијама за кредитни рејтинг, које су смањивале статус европских земаља и банака, што је довело до подизања камата на дугове и колапс је постао неизбежан. У истој мери се користи тајно инструирање медија и новинара, који онда са тим поверљивим информацијама стварају панику на берзама и доводе европске лидере пред свршен чин. Медији су и даље кључни инструмент мада не треба занемарити ни “америчке људе” у европским владама, у немачкој влади пре свега. Америка и сада, иако далеко од јавности, вуче конце европске агоније.

Овонедељни најновији стимуланс европским банкама, који је дало шест централних светских банака, значи држава, укључујући и Кину, је пројекат америчких Федералних резерви, и оне предводе тај последњи у низу стимуланса. Не зна се тачно колики је то стимуланс, али је негде близу 583 милијарди долара. У тој висини је исти модел примењен 2008. године, али није помогао што значи да ни овај неће. За Америку то и није важно. Важно је да је тај стимуланс у доларима, такозваним јефтиним доларима. У преводу, евро спасава амерички долар и долар постепено постаје гаранција опстанка не самог евра него европског тржишта и финансијског система. То разоткрива два циља – да се преко Европе спаси долар као доминантна светска валута и да се задржи америчка контрола над Европом. Америка има озбиљан проблем са том контролом још од распада Совјетског Савеза и краја хладног рата.

То истовремено разоткрива и праву намеру актуелних састанака и покушаја пласирања решења за ЕУ. Да би се остварио наставак америчке контроле над Европом, неопходно је урушити ЕУ а преко ње озбиљно оштетити, ослабити, најјачу земљу, а то је Немачка. У ствари, главни циљ наводних решења дубоке кризе Европе је сламање Немачке. Јер, ако сва решења траже од Немачке да поднесе највећи терет, онда ће то озбиљно потрошити Немачку и њену привреду. Немачка ће бити озбиљно ослабљена и неће више имати много избора, упркос најмоћнијој економији.

ФРАНЦУСКА, ЛАЖНИ САВЕЗНИК По свему судећи, тога су свесни лидери у Берлину. Зато немачки лидери толико енергично траже радикалне мере како би сачували какву-такву интеграцију и добили на времену. На њихову жалост, изгледа да они немају довољно ни политичког ни економског капацитета за такву историјску мисију. И још горе, Немачка нема ни правог савезника, остала је усамљена, а сама не може.

Сада се Француска представља као главни савезник, али већ се испоставило да је тај немачки савезник у ствари водећи амерички инструмент у слабљењу Немачке. Наравно, Француска има и своје не само америчке разлоге за заједничку борбу. Француска је у великим дуговима а њене банке су највећи повериоци земаља које не могу да враћају кредите. На пример, више од половине дугова Италије је француским банкама. И најновија помоћ централних банака шест држава је иницирана претећим колапсом једне велике француске банке. Француска у другом делу ове године има привредни раст у просеку 0,2 одсто а тренутно мора да плати камате на државне обвезнице 3,56 процената. А комплетан финансијски систем земље зависи од продаје државних обвезница и како Француска да враћа дугове када има толики несразмер између привредног раста и цене дугова. Та цена би до краја године могла да буде и знатно већа. Француска зато очекује да њене минусе изравна њен савезник преко Рајне а под изговором спасавања евра, ЕУ и чак мира у Европи.
Америчка администрација има још  један веома конкретан разлог уплитања у европску кризу. Иако, наиме, већина кредита у кризним земљама долази од европских банака осигурања, у ствари гаранције плаћања тих кредитних аранжмана, углавном преко 60 одсто, отпадају на амерички Голдман Сакс. Та банка је водећи осигураник токсичних кредита европских банака, она је то осигурање дебело наплатила, а сада, ако дође до банкрота (дефаулт), онда ће морати и да плати то што је осигурала. То значи пропаст Голдман Сакса. Размуљиво је да Америка покушава да спречи такав развој догађаја.

Без обзира у каквом је стању данашња политичка Америка, мора се признати да је у Европи смислила префињену и веома сложену мрежу, врло вешто смишљен пројекат. За разумевање тог пројекта неопходно је, ко има времена, изучити сличне евроатлантске пројекте пред Други светски рат. То изучавање не помаже само разумевању закулисних игара него, нажалост, и онога што је вероватна будућност. У ововременим условима, додуше, није ни било тешко Америци јер је њена доминација над Западном Европом током педесет година после Другог светског рата омогућила да има своје људе на свим важним местима, и то у свакој генерацији европске елите. Поготово у Немачкој, Француској и Италији. Ако неће те земље, онда је ту, рецимо, Пољска, која је сада преузела вођство у притисцима на Немачку иако није у еврозони и њена валута је везана за швајцарски франак, а не за евро. Уосталом, и ЕУ као интеграција Старог континента је била у функцији те доминације.

Америци на руку иде и одомаћена традиција у Европи да ће проблеме неко други да реши, као да постоји неки Централни комитет. То је сада јасно, али се ипак намеће питање да ли је све то могуће у новим сасвим измењеним условима Европе 21. века. Још увек је, изгледа, могуће одржати америчку доминацију у политичкој и економској елити Европе, али се поставља дилема да ли све то има смисла. Шта вреди доминација над пропалим економијама, над нефункционалним друштвима?

НЕМАЧКА БЕЗ САВЕЗНИКА У таквим околностима кључно је питање која би то могла бити стварна алтернатива ЕУ. На рушевинама ЕУ и у условима економског колапса, без поверења и растуреног социјалног ткива европских друштава мало је вероватно да је алтернатива у некој новој европској интеграцији уопште реална. Без обзира што се већ отворено прети неким новим ратом у Европи ако се не сачувају евро и ЕУ. У очекиваном продубљивању економског колапса много је вероватнији принцип да свако себе спашава како зна и уме и потпуно ће нестати инетгративне солидарности.

Европу очекују регионални савези, мини интеграције, супротстављених интереса и могућности. И опет је и ту кључни проблем Немачка. Са киме ће та земља јер је очигледно да не може сама, а тај неко мора бити моћан, а не, рецимо, Хрватска, Словенија или Ирска. Последњих година се често сумњало да то савезништво Немачка тражи у Русији, што је стара идеја немачких историчара и теоретичара државе. Историја се поново поиграла судбином и Русија се појављује као једини реалан излаз за старог непријатеља - Немачку.

Немачка јесте економски дубоко везана за Русију посебно у енергетском сектору, покушава се и са безбедносним савезима али у основи мало је вероватан озбиљнији немачки искорак у том правцу. Немачка политичка елита једноставно нема политичке снаге да учини такав искорак. Другим речима, није реално. Још мање за то снаге има Француска као немачки савезник. Мада, чињеница је да у Немачкој постоји један значајн део елите који заговара самосталнији положај Немачке у односу на Америку, и то ослањајући се на Русију. У том смислу било би посебно занимљиво сазнати ко је пресудно утицао на контроверзну одлуку Немачке да угаси нуклеарне електране које су давале 20 одсто потреба земље за електричном енергијом. Та енергија се сада мора надоместити електранама на гас а тиме за петину повећати немачка зависност од руског гаса.

У садашњој Европи смањених могућности а растућих немогућности криза ће, по свему судећи, потрајати упркос алармантним упозорењима да је преостало још само неколико дана, највише месец да би се пронашло решење. У том ишчекивању владе водећих земаља, највеће светске банке и глобалне инвестиционе куће интензивно праве планове за ситуацију распада Европске уније и евро валуте. Праве планове и суботом и недељом увежбавају запослене за пословање у новим условима и са обнвољеним националним валутама и наручују компјутерски софтвер за нове-старе националне валуте. Британска влада и Енглеска банка су, на пример, о тим плановима и са инструкцијама већ обавестиле британске амбасаде и водеће банке. Да ли је то једина извесна алтернатива Европској унији?
 
Фонд Слободан Јовановић