Живадин Јовановић
Београдски форум за свет равноправних

Седамдесет година после савезничких конференција на Јалти и у Потсдаму и 40 година од усвајања Завршног документа из Хелсинкија међународни односи ушли су у период дубоких промена. Завршени су периоди биполарног и униполарног уређивања светских односа. Враћање на старе концепте више није могуће. Светски поредак постаје мултиполаран.

Процес мултиполаризације не тече лако, али се не може зауставити. Посебно забрињавају тежње да се по сваку цену, укључујући примену војне силе, сачувају доминација и привилегије, да се озакони право на изузетност, глобални интервенционизам и војна експанзија на Исток. Политика силе којом Запад, на челу са САД, тежи да очува привилегије и стави под контролу богатства планете довела је до дестабилизације, конфликата и разарања многих држава и друштава. Западни центри моћи, носиоци такве тоталитаристичке политике, носе одговорност за дестабилизацију и драматично заоштравање глобалних односа који прете катастрофалним последицама по човечанство.

Прве жртве такве политике у недавној прошлости биле су две Југославије – једна која је разбијена изазивањем грађанских ратова почетком 90-их година прошлог века и друга која је разорена током илегалне агресије НАТО 1999. Тиме је Балкан претворен у зону дуготрајне нестабилности. Ревизијом историје «in vivo» под окриљем Запада, створено је више државица, које тешко да имајубило какве могућности за самостлни развој и независност. Насилно исцртавање нових грница кршењем основних принципа Хелсиншког документа, није завршено. Доказ томе је отимање покрајине Косово и Метохија од Србије и оживљавање планова о стварању тзв. велике Албаније. Највећа жртва деструктивне стратегије САД и Запада на Балкану је српски народ који је разбијен, обесправљен и стављен под контролу вазалских режима. Парадоксално је да Запад паралелно фрагментисање српске нације, на једној и (ре)интеграцију других нација, на другој страни, истовремено проглашава као допринос миру и стабилности, поштовању европских и демократских стандарда! Српско национално питање, не само да је отворено, већ је разбијањем и обесправљивањем српског народа, даље погоршно. Тешко да је то силом наметнуто стање у интересу мира и стабилности. Реч је, дакако, о геополитичком инжењерингу, о империјалним интересима и ни о чему другом.

Да је тако потврђују слична разбијања низа других суверених држава и нација у различитим деловима света. Западни центри моћи, по свему судећи, неће ускоро одустати од стратегије «територијалног преуређивања» суверених држава оружним нападима, «обојеним револуцијама» и другим недопустивим методама – у Јужној Америци, Африци и Азији. Сепаратизму у Европи довољна је подршка и само признавање једнострано проглашене независности Косова и Метохије.

Политика доминације, војне експанзије и глоблног интервенционизма, уз најгрубље кршење међународног права, довела је до продубљивања неповерења, подела, хладноратовске реторике и конфронтације. Европа је премрежена страним војним базама, снагама за брзе интервенције, «антиракетним штитовима», «ротирајућим командама», ваздушним «патролама» од Балтика до Анадолије. У Европи је данас више стрних војних база, бомбрдера и нуклеарних бомби него у време врхунца хладног рата. Чему све то, питамо се?

Крајње је време да се пресеку и зауставе опасни трендови и готово дрматични раст тензија који сваким даном све више угрожавају безбедност, мир, коегзистенцију и нормлне односе. Позивамо на отвореност, дијалог и партнерство у решавању свих проблема пре него што би се драматично погоршање измакло свакој контроли. Аутопритарно понашање на међународној сцени, војна експанзија и двоструки стандарди морају уступити место међусобном уважавању, дијалогу и компромисима.

Разум, политичка одговорност и спремност на компромисе потребнији су данас него икада.

Војно неутрлчна Србија и Београд су право место за покретање демократског, равноправног дијалога о најважнијим питањима безбедности и сарадње. Много чешће него друге престонице Европе, Београд је био жртва агресија, окупација и најстрашнијих разарања. То му даје морално право и обавезује га да буде покретач дијалога, споразумевања и врћања поверења. С друге стране, Београд је родно место Покрета несврстаних земаља, најшире међународне групације после Уједињених нација, која има огромне заслуге за слободу колнијализованих народа, демократизацију Уједињених нација и кодификацију међународног права.

Београда је био лидер групације неутралних и несврстаних земаља Европе - Кипар, Малта, СФРЈ, Аустрија, Финска, Шведска, Швајцарска - које су биле покретачка снага за постизање консенсуса о Хелсиншком завршном документу. Тај докуменат, ослоњен на договоре у Јалти и Потсдаму, на резултате Другог светског рата и Повељу Уједињених нација, представља историјско достигнуће, међаш за нових иницијатива усмерених ка осигурању једнаке безбедности за све земље без обзира на њихово пространство, број стновништва, економску или војну моћ. За свој допринос процесу европске безбедности и сарадње Београду је узвраћено тако што је 1977. био домаћин прве Конференција КЕБС-а после Хелсинкија.

Безбедност и стабилност у Европи неодвојива је од безбедности и стабилности у суседним регионима, на Медитерану и у свету. Због тога се трајна безбедност и стабилност у Европи не могу осигурати ако се не повежу са безбедношћу и стабилношћу на Блиском Истоку, у Азији, Северној Африци (Магребу) и уопште у Африци.

Окончавање рата у Сирији, има прворазредни значај не само за народе региона већ и за Европу. Паралелно, неопходне су иницијативе за обнову функционалности разорених држава и друштава као што су Авганистан, Ирак, Јемен, Сомалија, Либија и друге. Од Европе, као и других богатих делова света, очекује се да подрже и економско социјалну обнову тих земаља. Ако није једини, то је свакако веома важан услов за заустављање избегличке и економске сеобе народа која додатно оптерећује Европу, посебно Европску унију која је и без тога суочена са озбиљним тешкоћама.

После свих трагичних дешавања и ОЕБС и УН мировних мисија од почетка 90-их година прошлог века до данас, сви односи на Балкану нису нормализовани, нити је Балкан стбилан. Основни узрок томе је, по нашем мишљењу, то што Балкан, иако колевка европске цивилизације и демократије, никада у стварности није прихваћен као равноправни и интегрални део Европе. Крајње је време да се напусти традиционални, дискриминаторски прилаз западних центара моћи Балкану као слепом цреву, одлагалишту за старе технологије или терену за трагичне геополитичке игре и експерименте.

С обзиром на место одржавања наше Конференције, као и с обзиром на забрињавајући развој на Балкану (учестали терористички напади, нестабилност у Македонији, Црној Гори, појачавање уцена Запада према Србији, притисци за ревизију Дејтона и унитризацију у БиХ), имамо разлога да упозоримо и позовемо одговорне да прекину са политиком диктат и уцена, да не погоршавају стање и не подижу тензије. Веома је важно да подржимо поштовање Дејтонског споразума о миру у БиХ, као и резолуције Савета безбедности 1244 (1999.) о статусу покрајине Косово и Метохија као међународно-правних докумената трајног карактера.

Избеглице и емигрнти су одраз политичких и војних сукоба, неприхватљивих доктрина, вековног колонијлног плјачкања, грамзивости и неизвесне будућности. Овај проблем не може се решити подизањем никаквих зидова или ограда, полицијским и војним патролама или мамутским сабирним центрима, још мање позивањем на Даблин, или на такозване споразуме о реадмисији.

Обустављање сваке, директне или прикривене подршке тзв. ИД, прекид финансирања, обуке и наоружавања терористичких организација неизоставна је предпоставка успеха у борби против тероризма.

Једнаки стандарди према тероризму и терористима без деобе на «наше» и «њихове», на терористе и «борце за слободу и људска прва», такође су важн услов за преокрет ка стварној борби и успеху.

Социо-економски развој земаља порекла тероризма и емиграције, укључујући и планове за реконструкцију, образовање и запошљавање младих, мора такође, постати интегрални део глобалне стратегије међународне заједнице у борби против тероризма.

Није ли прави тренутак за сазивања Светске конференције о борби против тероризма са циљем да се успостави организација и временски оквир за усвајање Светске конвенције о спречавању злочина тероризма, под окриљем Уједињених нација?

Од Хесинкија 1975 до Београда 2015. десиле су се дубоке промене у глоблним односима. Када је основан КЕБС (ОЕБС) имао је 35 чланица, данас их има 57. Током 40 година рада ОЕБС је стекао позитивна, али и бројна негативна искуства. Почетком 90-тих ОЕБС је погазио начело консенсуса и по питању Југославије направио опасан преседан доневши по „ад хок“ одлуку по моделу „консенсус минус један“. Крјем 1998. и почетком 1999. Гопдине ОЕБС је допустио да буде злоупотребљен током Мисије за верификацију на Косову – КВМ. Уместо цивилне мисије за верификацију спровођења договора од 13. октобра 1998. Мисија од око 1.300 чланова, била је састављена превасходно од пресвучених војних и полицијских обавештјаца, а одиграла је улогу подршке обнављању и оспособљавању терористичке ОВК разбијене током антитерористичке акције снага безбедности Србије. На челу са америчким представником Вокером, КВМ је одиграла улогу у припремама агресије НАТО планиране много пре распоређивања верификатора. Током агресије авиација НАТО користила је тзв. ОВК као савезника на земљи.

Данас се ОЕБС суочава с огромним новим изазовима. Има рзлога да се озбиљно размисли о изради и доношењу Повеље ОЕБС-а којом би се циљеви, организација и метод рада даље разрадили, прилагодили стеченим искуствима, насталим променама и новим изазовима.

Безбедност није привилегија, моћних и великих, нити члнова ексклузивних клубова, већ једнако право свих народа и држава, без обзира на њихову величину, војну или економску моћ. Зато наши напори треба да буду усмерени ка изградњи и унапређивању таквог система који ће гарантовати једнаку безбедност свих земаља и народа.