Реферати учесника округлог стола "Србија и Нато" - 23. март 2011
| 
| Округли столови |
Генерал, Проф. др Радован Радиновић
Проф. др Миодраг Зечевић
Др Станислав Стојановић
Mр Милован Дрецун: Srbija na vojnom raskršću - Kojim putem dalje?
Слободан Рељић
Мр Јово Марковић и Мр Горан Буџак: Зашто српски анти НАТО?
Генерал, Проф. др Радован Радиновић:
Поштовани пријатељи и чланови ‘’Београдског форума за свет равноправних’’, даме и господо,
Окупили смо се у овако великом броју да поразговарамо на тему ‘’Србија и НАТО’’. Зашто баш данас и о овој теми? Најпре, ради се о једној од најчешће покретаних тема на јавној и политичкој сцени Србије. Но, до данас могло би се рећи да да није било речи аргументоване расправе за и против уласка у ову алијансу. Најчешће се радило о пуком лобирању за приступање Србије НАТО пакту или о априорном одбијању те солуције. Неретко се прибегавало и плашењу народа од наводне изолованости и угрожености ако се, у оквирима тоталног НАТО окружења,остане изван алијансе. Такође, није се презало ни од плашења народа подсећајући га на недавна трауматична и трагична искуства у односима ове алијансе према Србији. Мислим на злочиначку агресију чију дванаесту годишњицу обележавамо управо данас. У тим лобирањима потпуно се кривотвори историја. Тврди се: ето да смо били у алијанси не би били бомбардовани. Да смо били у том бираном друштву, кажу, Косово би било наше данас. Све лаж до лажи. Као да је овај сукоб од јуче и као да се није радило о кризи дугог трајања у основи које је увек било настојање да се оспори суверенитет државе Србије над својим културно-цивилизацијским и историјским средиштем. Евроатлантски ентузијасти кажу уђимо у НАТО и сви проблеми наше безбедности биће унапред решени. У противном упадамо у нову изолацију, остајемо без инвестиција, пут у ЕУ биће нам онемогућен итд.
Какав одговор на ову понуди, или претњу мора да уследи?! То бирано друштво није само демократија, високи стандард, владавина права, него и инквизиција, колонијална империја, угњетавање и бездушна експлоатација већине света, нацизам и фашизам, холокауст, све до овог најновијег неофашизма НАТО-а, на челу са САД. Хоћу рећи, запад је одувек имао, а и данас има, и своју другу, ону тамну страну, и своје ружно лице. Зато морамо отворити четворо очију пре него што се тамо, евентуално, упутимо. Не смемо заборавити да је највише законодавно тело наше државе усвојило и декларацију којом се проглашава војна неутралност и забрањује чланство Србије у било коју војну алијансу. Без плебисцитарног изјашњавања народа ову изричиту забрану нашег евентуалног пута ка НАТО-у није могуће уклонити.
Упоредо са доста агресивним лобирањем за улазак Србије у НАТО тече такозвани пузајући процес који Србију, корак по корак, мимо званичне државне политике, или барем оне јавне, нашу земљу практично уводи у НАТО. Чини се то тако лукаво, како би једног дана само изјашњавање о томе било сасвим излишно. Склапају се војно-безбедносни аранжмани са НАТО-м и његовим главним силама предводницама, мимо, упркос и изван програма „Партнерства за мир“. НАТО-у се дају разне привилегије и бенефити на које ми ни по каквим критеријумима нисмо обавезни. Систем безбедности, а пре свега војска, се урерђује искључиво према стандардима НАТО-а и на тај начин припрема да данас сутра постане део те структуре, а потпуно се игноришу безбедносне потребе државе. Војно техничка сарадња и слични аранжмани су крајње једносмерно окренути искључиво према НАТО-у. Врхунац свега тога је предстојећа конференција НАТО-а у Београду, чиме Србија неспорно улази у веома озбиљан безбедносни ризик и отворено игнорише скупштинску одлуку о војној неутралности.
На основу реченог намеће се закључак да Србија свој одбрамбено-безбедносни систем профилише и изграђује потпуно супротно њеној државној и политичкој стратегији. Док се спољна и државна политика односа према свету званично заснива на четири равноправна стуба (ЕУ, САД, Русија и Кина), дотле се одбрана, безбедност и војска уређују искључиво према НАТО критеријумима и стандардима. Да ли се ту ради о прећутном радикалном отклону од стратегије државе да би се избегло иначе неизвесно изјашњавање народа о приступању Србије НАТО-у, или се пак ради о озбиљном неслагању и сукобу унутар наших елита власти. И на ово питање данас треба одговорити.
Начелни став Форума према НАТО-у је познат одавно. Ми смо тај став формулисали пре 10-ак година на једној од наших првих тематских трибина. Најкраће речено, ми сматрамо да је НАТО једна агресивна, у основи милитаристичка алијанса, која је настала крајем 40-тих година прошлог века, са јединим циљем, а то је да се осигура стратешка доминација САД-а, односно запада. Та основна намена алијансе није ни до данас промењена, упркос чињеници да је нестао ВУ као њен глобални противник и упркос колосалним променама у структури и дистрибуцији светске моћи и у поретку великих сила. НАТО је и даље заокупљен ширењем својих стратешких утицаја на исток и на југ, али сада под изговором очувања светског мира и безбедности, разуме се увек по мери америчких стратешких интереса. Зависно од процене о угрожености тих инетреса по свету се изазивају кризе, тим кризама се управља, решења се намећу или се конфликти замрзавају до неке друге повољније прилике. Војна сила је главни аргумент НАТО-а и САД-а као његове силе предводнице у намерама геополитичког и стратешког обликовања света у складу са америчким интерсима и визијама. Стратегија интервенциониозма без сагласности Савета безбедности УН постала је готово природни модел понашања НАТО и САД-а. Такав закључак се намеће на основу практичног деловања алијансе данас од Далеког истока преко Блиског и Средњег истока, до северне Африке и Медитерана, али и на основу пажљивог ишчитавања нове стратегије ове алијансе усвојене у Лисабону крајем прошле године.
Концепт ширања НАТО-а се настоји наметнути као нешто што је неупитно и што се по себи разуме. Наводно светско глобализовано друштво – читај евроатлантски запад предвођен Америком- и остатак света у инфериорној улози, подразумева и одговарајући глобални систем безбедности. Управо се у томе састоји главна обмана – а то је настојање Америке и Запада да НАТО наметне као главно средство тог тзв. глобалног система безбедности. Заборавља се и прећуткује основно питање да ли НАТО као такав може преузети улогу кичме система глобалне безбедности света, ако се зна да су изван њега велика Русија, Кина, Индија, Бразил и друге регионалне силе у настајању.Наравно да не може. Очито је да се ту ради о наметању једне у основи регионалне евроатлантске војне алијансе у улози светске. Да ли НАТО може постати безбедносни инструмент УН-а, а да у њему равноправно и у складу са својим могућностима не партиципирају сви релевантини чиниоци светске заједнице, укључујући побројане велике силе. ЗА нас у Београдском форуму ту нема никакве дилеме, НАТО није нити може постати кичма глобалног система светске безбедности.
Униполарни свет који је кулминирао 90-тих година прошлог века пред нашим очима се мења и преобликује у вишеполарни. Разуме се, немају сви његови полови исту и једнаку моћ. Светска моћ се још увек неравномерно дистрибуира, али свет се ипак радикално мења. Америка нема апсолутну моћ, нити је може по сопственом нахођењу пројектовати по целом свету. Зашто та неспорна чињеница није у довољној мери утицала на то да се изгради систем светске безбедности на начин који би био примерен настајућим и наступајућим променама у поретку моћи великух сила и света у целини, већ се и даље инсистира на униполарном концепту у којем је НАТО најмаркантнија упоришна тачка. Питање које је у непосредној повезаности са настанком мултиполарног света је и концепт европске безбедности којег је недавно понудио председник Русије Дмитриј Медведев. НАпросто се не може рационално схватити зашто је то остал о без икаквог одјека, какко у НАТО-у и на западу, тако још више у нашој стручној и политичкој јавности. Нема другог објашњења осима да се ради о затварању очију пред нечим што неминовно наступа и што неће стати зато што ми не желимо дс ага видимо. Не може лобирање за НАТО елиминисати аргументовну расправу о томе д са једног тако релевантног места како што је то председник највеће државе света буде понуђен један сасвим нови концепт европске безбедности. Зар држава која чије пространство знатно премашује површину европског континента нема права да партиципира у систему безбедности континента којему и сама припада. Зашто би Америка, која није део Европе, осим што се сама наметнула као водећа сила европског запада и даље једина одлучивала о свему што је битно за европску безбедност?.
Да ли свет у променама које га већ обузимају и које су у најавама можда на дневни ред поставља као најургентнију потребу да се приступи успостављању низа регионалних и субконтиненталних система безбедности у складу са највероватнијим безбедносним претњама и изазовима који су понекад битно различити од једног до другог региона савременог света. Сасвим је извесно да НАТО не може ефикасно одговорити на све врсте безбедносних претњи и ризика тим пре што су ти ризици различити од једног до другог региона. Сем тзв. класичних војних интервенција, у чему НАТО има колосална искуства, НАТО до данас није понудио никакве уверљиве гаранције да се може успешно ности са новим безбедносним претњама. Очито је да НАТО овакав какав је, а он не може бити битно другачији осим да радикално промени свој идентитет, није у стању да пружи уверљиве гаранције против тероризма, нарушавања енергтске безбедности, угрожавања животне средине, великих природних и техничких катасрофа, организованог криминала и сл, а што су данас главни безбедносни изазови. Чему онда једна скупа и трома супра структура ако показује очите знаке неефикасности у супростављању и превенцији највероватнијих безбедносних претњи. У складу са тим, чему опчињеност дела наших елита овом алијансом, ако она није оно за шта се настоји приказати. Другачије речено, да ли постоји иједан безбедносни ризик пред којим се Србија може наћи у будућности или пред којим се данас налази, а који бе Србија ефикасније санирала и предупредила ако би ушла у НАТО, уместо да остане и даље војно неутрална, а да са НАТО-м и свим другим елементима система регионалне и колективне безбедности има свестрану сарадњу.
Централно питање које се налази у самом језгру данашњег округлог стола гласи: да ли Србија мора и треба да уђе у НАТО или она своје безбедносне интересе може да очува и ако остане изван алијансе, што априори не значи и против ње. Организатор скупа Београдски форум за свет равноправних сматра да ће му се одговор на ово постављено питање приближити ако без икаквих идеолошких, политичких, партијских и сваких других предрасуда и опредељења, аргументовано и свесрано размотримо ових неколико тема:
- Шта је НАТО данас, каква му је природа, суштина, стратегија и доктрина, са посебним освртом на стратегију која је усвојена у Лисабону крајем прошле године?
- Промене у савременом свету са становишта структуре и дистрибуције светске моћи и утицај тих промена на односе према НАТО-у.
- Безбедносни ризици и претње пред којима се Србија може наћи у блиској будућности и њихов утицај на дугорочне односе Србије и НАТО-а.
- Витални геополитички, политички, економски и безбедносни интереси Србије и њихов утицај на избор оптималног модела односа наше земље према НАТО.
Жеља и опредељење организатора овог скупа је да у нашој данашњој расправи преовлађују стручни аргументи, а не априорна идеолошка и страначка опредељења. Из тих разлога смо, поред чланова и пријатеља Форума, позвали појединце и институције које се овим проблемима баве како делом своје струке и државних обавеза. Неки од њих ће бити носиоци реферата у оквиру наведене четири ттеме, а други ће бити у прилици да учешћем у дискусији изложе своја сопствена стручна становишта. Хвала им што су се одазвали позиву. Желимо да расправа тече уз уважавање различитости у мишљењима, аргументима и опредељењима. Не сумњамо да ће то тако и бити. Јер, ради се о једном од суштинских питања од којих битно зависи будућа политичка историја наше земље, а и геополитички и културно-цивилизацијски идентитет нашег народа и државе.
Проф. др Миодраг Зечевић:
Борба за слободу је најснажнији исконски осећај и лична и морална обавеза која се остварује као саставни део људског постојања. Одбрана земље је борба за личну слободу, слободу свог народа, своје породице, свог иметка, своје државе, свог достојанства и историјског битисања и трајања. Тада се не раздваја лично од општег, они су стопљени у једно.
Узроци и последице агресије на СРЈ, односно Србију, су вишеслојне мада веома видљиве. У својим белешкама 24.марта 1999.године записао сам: „Варварина дело или време варвара“. Историја ће дати последњу реч, надајмо се пуну истину о њој. Оно што знамо ми који смо је доживели и преживели, најмање што можемо да кажемо она је неправда и злочин са ликом геноцида према једном народу и држави, остварена као ваздушна најезда варвара. Време то непрекидно потврђује. Сваке године нових 30 хиљада људи оболелих од рака и леукемије у малој Србији очигледно показују и намеру и учињено дело агресора. Осуда историје увек дође касно а дотле влада насиље јачег и неумног као и оних којима слобода и независност није национална ни људска вредност. Моћници раде шта хоће, али на срећу и не докле хоће.
И у рату коме се слободи, моралу, правди и етици каже збогом постоје цивилизацијска ограничења која историјска достигнућа намећу. Она ограничавају заслепљеност силника и нељудскост која га прати. У овом рату обест великог моћника и европско вазалство, показали су своје цивилизацијско лице и себе представили као савремене варваре, као државе и народе, који живе у времену за које цивилизацијске вредности немају ни значај, нити обавезу. Како иначе објаснити да најбројније и најмоћније, технички и економски најразвијеније и војнички супериорне земље нападну малу Србију, односно СРЈ, зверски је разоре и несметано убијају њен народ као колатералну штету средствима која су прогресивни људи и цивилизовани народи у свету то одавно забранили и осудили. То је доказ да се цивилизација, култура, прогресивност и људскост не стичу техничком, економском и политичком развијеношћу држава и народа већ оним што људски прогрес изнедри као цивилизационо достигнуће времена које непрекидно треба бранити како од других тако и од себе.
Како ли се осећала та армада НАТО-а и те државе и ти народи, ако имају достојанства, који су разорили и убогаљили малу Србију а војнички нису победили српску војску, већ изгубили битку са њом. У ствари, ова армада је изгубила битку са народом. Битку са народом у историји није ниједан освајач и варварин трајно добио. Народ је увек остао непобедив, а они су постали ружна прошлост и подсећање на злочине противу људи које су учинили.
Југославија од њеног стварања, а пре и после ње Србија, није имала плодотворну политику према Косову и Метохији, боље речено према Шипнији и шиптарском народу. Без неке веће умности и осмишљености давала је, бранила, попуштала, пристајала, узимала, дозвољавала и оспоравала. Туцовић је заборављен а властодршци нису схватали суштину проблема и начин како се он решава. Нажалост и Србија је то наследила или није разумела или је било касно да се исправи оно што је било пропуштено и учињено.
Писао сам шта се дешавало сваки дан за време агресије. И сада када читам не могу да схватим да се Запад, који толико прича и држи до цивилизације, толико унизио и осрамотио. Американце могу да разумем, они нису оптерећени цивилизованим тековинама и моралним обавезама, која су њена предпоставка за понашање.
Идентификација европске политике са Сједињеним Америчким Државама, која није оптерећена цивилизацијом, јер је нема, али има организовано и агресивно цивилно друштво кога силом оружја и политике намеће, води Европу на цивилизацијску, политичку и економску маргинализацију у већ пререструктурисаној светској стварности а са њом и утицај Европе на будућа светска збивања. Нажалост Европа је изгубила себе и својом кривицом постала већ споредан светски играч којом други располажу и одређују њено понашање. Зато и не изненађују појаве нових варвара и варваризама у европској савремености а у свету нажалост она је свакодневна стварност.
Агресија на СРЈ, односно на Србију, последица је сумрака европске цивилизације и урушавања моралних вредности европског демократског друштва произашлог из Француске револуције XВИИИ века. То је оспоравање основе постојања остареле Европе која не успева да продужи себе и њено светско идентификовање у трајању по коме је у свету била позната.
Шта рећи о Србији и НАТО-у данас. Званично потписан споразум од Вука Драшковића са НАТО-м 2005.г. (читај диктат), много је неповољнији од 25.мартовоског протокола 1941. са фашистичком Немачком, због кога је оборена југословенска влада наша је стварност. Због те своје „неизмерне заслуге“ за Србију и српски народ Драшковић политички дивља по Србији у чему му свестрано помаже део политичке власти и средства јавног информисања. Изведба, национално крајње непопуларна, је у току. Власт је преузела и преузима обавезе али без снаге, па и спремност да их спроведе, па и разуме шта оне стварно дугорочно носе. Сада мало шта више зависи од нас и наших. Недостаје умност, способност и спремност политичког естаблишмента да се учини и постигне, бар могуће. А дотле смо у причи, без визије и разумевања последица, које су извесне. Остали смо и без угледа и без савезника и без идеја. Неизвесно је шта после свега може да очекује српски народ у будућности. Многе ствари су већ пропуштене и не могу се више променити, али увек се може боље, национално достојанственије и са мање себичности.
На крају, будућност малих народа у глобализацији ако су пасивни и неокупљени око јединственог националног интереса, што је наш случај, изложени су убрзаној денационализацији и нестајању. Нажалост декаденција друштва је видљива јер су људи изгубили поверење у себе, нацију, друштво и државу што је основа за денационализацију народа и њено нестајање.
Др Станислав Стојановић
1. Већ је речено: ова расправа се одржава дан уочи 12. годишњице агресије НАТО на Савезну Републику Југославију (односно на Србију). И, тужна је симболика да нам је данашња тема: да ли Србија треба или не треба да постане чланица овог, силног и ратоборног, војног савеза.
А, за два дана се навршава 70 година од приступања Краљевине Југославије једном другом, такође застрашујуће силном и ратоборном, војном савезу – нацистичком Тројном пакту; и од великих антифашистичких демонстрација против тог приступања, које су избиле два дана касније у Београду и другим нашим градовима (27. марта 1941. године).
И, да одмах појасним: наравно да се не могу правити историјске аналогије, када се говори о агресији НАТО на Србију и нашим односима с НАТО после тога. Јер, нигде се досад није десило да један војни пакт изврши агресију на земљу која није напала ниједну његову чланицу, па да је потом – своју жртву, којој је уз то насилно одузео један део територије – натера да се укључи у његов састав као „равноправна“ чланица. Али, неке историјске паралеле, као што је ова са односом Краљевине Југославије и Хитлеровог Тројног пакта у пролеће 1941. године, неизбежно се намећу, и не само због поменуте календарске коинциденције. Потсетићу само на следеће чињенице.
Онда је Југославија била окружена чланицама ратоборног нацистичког Тројног пакта (све суседне земље, с изузетком Грчке, биле су његове чланице), што је директно угрожавало независност и безбедност земље, лишене могућности било какве реалне помоћи од својих традиционалних западних савезника (Француске и Велике Британије), с којима је Немачка већ била у рату. Тада је југословенска влада, суочена с Хитлеровим ултиматумом да се и сама прикључи, приступила Тројном пакту; наивно верујући да ће управо на тај начин очувати безбедност земље и њену неутралност, и игноришући наглашено антифашистичко расположење народа. Уследило је: свргавање те владе и велике антифашистичке демонстрације у Београду и другим нашим градовима против приступања Тројном пакту. А, потом: брутална агресија управо тога пакта коме се Југославија прикључила (а из кога формално није ни била иступила), односно разарање југословенске државе и њена окупација. Није, притом, помогло обраћање (у последњи час) совјетској влади с предлогом да се закључи војни савез, односно (закаснело) потписивање Уговора о пријатељству и ненападању између Краљевине Југославије и Совјетског Савеза у рану зору 6. априла 1941, само неколико сати пре почетка немачког бомбардовања Београда.
Данас је војно неутрална Србија такође, и то без изузетка, окружена земљама које су чланице или кандидати за чланице једног војног пакта (НАТО); који је, међутим, на њу претходно већ извршио бруталну „хуманитарну“ агресију. И, који управо после те агресије очекује (и захтева) да наша земља и сама постане његова чланица. Јер да ће се, тако, укључити у систем колективне безбедности (који се идентификује искључиво са НАТО). Чак да ће, како то кажу наши „атлантисти“, и сама постати – замислите! – „извозница безбедности“: да, као чланица, учествује у „хуманитарним интервенцијама“ које НАТО предузима по свету?! Наши заговорници учлањења Србије у НАТО, притом, не деле заблуду некадашње краљевске владе да ће Србија, ступањем у овај војни пакт, очувати статус војне неутралности. Њима је страна и сама идеја неутралности, јер они не размишљају ни о каквој другој алернативи.
Зато ми се чинило да би потсећање на поменуту историјску паралелу с односом Краљевине Југославије и Хитлеровог Тројног пакта у пролеће 1941. могло бити инспиративно и за разматрање наше данашње теме (коликогод да је, иначе, историјска ситуација онога времена, када је већ увелико започињао Други светски рат, била битно различита од данашње).
2. И, да не буде никаквог неспоразума: наравно да НАТО, формиран 1949. године од западних чланица Антифашистичке коалиције, није био исто што и нацистички Тројни пакт који је та Коалиција поразила у Другом светском рату. НАТО је номинално био дефинисан као одбранбени војно-политички савез за сузбијање тзв. „комунистичке опасности“ са Истока. А, Тројни пакт је био отворено агресивни, ратни војни савез за покоравање других држава и народа и насилно успостављање тзв. “новог светског поретка“, под доминацијом нацистичке Немачке.
Али, после „пада Берлинског зида“ и распуштања Варшавског пакта као његовог источног пандана, НАТО се током последње деценије 20. века трансформисао у офанзивни војно-политички савез, који се почиње ширити на Исток, апсорбујући бивше чланице Варшавског пакта. Штавише, његова „зона одговорности“ се више не ограничава територијама земаља чланица, него се измешта првенствено изван тих територија. Његова нова улога и нови идентитет тестирани су, најпре, у процесу разарања Југославије, посебно бомбардовањем положаја војске Републике Српске 1995. и агресијом на СРЈ (односно Србију) 1999. А потом, војним интервенцијама и окупацијама у Авганистану (2001) и Ираку (2003).
Уствари, уместо „евроатланског простора“, НАТО данас жели да контролише читав свет, све нафтне и друге енергетске ресурсе и путеве њиховог транспорта, све друштвене и политичке процесе у појединим земљама и у међународним односима. Тзв. „хуманитарне интервенције“ и „превентивни ратови“ (ради успостављања контроле над енергетским и другим природним ресурсима других земаља, које подразумевају и свргавања непожељних влада у тим земљама) изводе се не само у суседству, него и далеко од граница држава чланица овог војног савеза. И, такође служе насилном успостављању тзв. „новог светског поретка“, овога пута под доминацијом САД.
Ова суштинска промена идентитета и улоге НАТО и доктринарно је санкционисана одговарајућим изменама у његовом Оснивачком акту још у току агресије на СРЈ, којом се она проверавала у пракси (на јубиларном самиту у Вашингтону поводом 50. годишњице оснивања, априла 1999). А потом, и на недавном самиту у Лисабону новембра 2010, пошто је та нова улога, у међувремену, тестирана и у Авганистану и Ираку.
.
3. Зато је за наш данашњи однос према Атлантском пакту, као што је већ речено и на самом почетку ове расправе, од кључног значаја одговор на питање – шта је данас НАТО као војно-политички савез: одбранбени (како је дефинисан при оснивању у епохи „хладног рата“ 1949); или офанзивни, тј. агресивни војни пакт (какав је дефинитивно постао агресијом на Србију 1999, што је и доктринарно потврђено још у току саме те агресије, на јубиларном самиту у Вашингтону у априлу те године, и потом на недавном самиту у Лисабону новембра 2010.)? Каквом то војном савезу Србија треба да се прикључи (или не прикључи) и какав је њен интерес да то учини?
Мислим да је и досадашња расправа уверљиво потврдила неоспориву чињеницу – да је НАТО данас офанзивна, агресивна војно-политичка организација. И, да је реторика о његовој наводној мисији очувања светског мира и колективне безбедности и „заштити људских права и демократије“ само идеолошка обмана, коју демантује његова реална, недвосмислена и консеквентна улога у међународним односима током читаве последње деценије – од „хуманитарне“ агресије на Србију (1999.) и „превентивних ратова“ и војних окупација у Авганистану и Ираку (2001. и 2003.), до садашње „хуманитарне интервенције“ у Либији (2011.). Ову последњу (и то са поетичним називом „Одисејева зора“!), која се изводи по рецепту „заштите цивила“ примењеном у Србији пре дванаест година, можемо схватити и као својеврстан прилог нашој данашњој расправи, односно као конкретну емпиријску потврду наведене оцене о данашњем карактеру НАТО.
Мислим, такође, да је овде изнето много врло разложних, рационалних и уверљивих аргумената зашто Србија не треба да се укључи у тзв. “атлантске интеграције“. Пре свега и одлучујуће, према свим истраживањима, огромна већина наших грађана је против чланства Србије у НАТО. И, на први поглед, као да изгледа да је то и став наше данашње званичне политике. Скупштина Србије усвојила је пре неколико година Декларацију о војној неутралности. Владајућа коалиција се тога декларативно придржава; али углавном избегава да се изричито изјасни о питању чланства у НАТО, понављајући да то просто није на дневном реду. Само две опозиционе парламентарне странке су изричито против, а само једна мања чланица владајуће коалиције и једна опозициона парламентарна странка (врло нападно) позивају да се Србија укључи у НАТО. Утолико би и овде изнета аргументација могла а, рекао бих, и морала бити драгоцена за јасније и резолутније формулисање наше спољне политике у области безбедности. У том смислу, охрабрујућа је чињеница да су наша два надлежна министарства прихватила позив да њихови представници учествују у овој нашој расправи.
4. Међутим, не треба се заваравати: тешко је очекивати да ће оно што се овде чуло уопште имати неки значајнији одјек и у нашим – строго контролисаним и усмераваним – „демократским“ медијима, који и сваку помисао да се у односима са светом мора водити рачуна, пре свега, о сопственом националном интересу и државном достојанству систематски извргавају руглу (у стилу: “ми бисмо у Европску унију, али под нашим условима!“, како гласи ударни слоган једне наше телевизије). А камоли, да ће бити озбиљно схваћено и размотрено у центрима политичког одлучивања, којима је то, изгледа, потпуно ирелевантно. И, бесмислено је затварати очи пред том чињеницом.
Јер, стварна политика, која се у овој земљи води од тзв. српске „октобарске револуције“ из 2000. до данас (стварна политика свих влада досад), усмерена је управо на – укључивање Србије у НАТО, без обзира што само поједини страначки и државни званичници о томе јавно говоре. Томе су подређени сви потези наших власти у војној и безбедносној области. Од реформе војске, која се изводи под надзором и уз директно учешће НАТО, чак постоји и тзв. „Група Србија-НАТО за реформу одбране“, која одржава редовне годишње састанке (ових дана смо прочитали да је један такав одржан пре месец дана). Па до приступања натовском програму „Партнерство за мир“, с образложењем да је то довољан оквир за нашу сарадњу с „Алијансом“, иако тај програм, уз ретке изузетке, служи уствари као припрема за пуноправно чланство у НАТО; и до закључивања појединих, наводно „техничких“, споразума с НАТО-ом који превазилазе оквире тога програма (на пример, „Споразум о транзиту трупа“). Па до успостављања најтешње војне сарадње с чланицама НАТО, посебно са САД (војне сарадње којом се наши званичници хвале као „најуспешнијом облашћу“ у укупној билатералној сарадњи са овом земљом!).
То потврђују чак и неке баналне протоколарно–маркетиншке поруке о контактима с представницима „Алијансе“. Једном нашем министру одбране, на пример, нимало није сметала неумесно нападна срдачност с којом је пре неколико година, на аеродрому у Батајници, уз широки осмех пред телевизијским камерама, дочекивао (као саборце у неком заједничком рату?!) америчке пилоте који су управо тај наш аеродром не тако давно бомбардовали! Нити једном другом министру да, поводом своје недавне посете једном америчком носачу авиона, српску јавност „обрадује“ и својим тамо снимљеним фотографијама у униформи америчког пилота!
Неке такве потезе понекад прате и комична образложења, па се тако, на пример, предстојећем скупу НАТО, који ће се на иницијативу Србије одржати у Београду у јуну о.г. (а посвећен је новом стратешком концепту НАТО, усвојеном на самиту у Лисабону), приписује и „туристичка компонента у промоцији Србије и њене туристичке понуде“, како нам је недавно објаснио наш министар одбране! („Политика“, 10.фебруар 2011).
5. У сваком случају, мултиполарни свет у настајању као да је изван видокруга наше државне политике. Она је досад била потпуно резистентна на све друге идеје и алтернативе у области безбедности: илустративан пример у том погледу је – наш немушти (уствари, одбојни) однос према руској иницијативи за успостављање новог система колективне безбедности у Европи. И, мора се рећи: упркос недвосмисленом антинатовском расположењу огромне већине народа и без обзира на „толерисање“ скупштинске Декларације о неутралности и егзотичну реторику о тзв. „четири стуба“ наше спољне политике, државна политика Србије данас је, бесумње, „проатлантски“ једносмерна. Јер, у име „демократске будућности“ Србије у „европској породици народа“, наши властодршци просто желе да, по сваку цену, земљу сврстају у један (експанзионистички) војни савез који је, уствари, најмаркантнији реликт и отелотворење једне прошле епохе: епохе „хладног рата“. Они су, изгледа, већ извршили свој „историјски избор“, већ се определили, и земља се консеквентно води у том правцу. Само се то не саопштава јавно.
Mр Милован Дрецун: Srbija na vojnom raskršću - Kojim putem dalje?
Последњу деценију 20. и почетак 21. века на безбедносном плану обележило је бујање асиметричних ризика и претњи. Безбедност је из претежно војне сфере и класичних облика угрожавања суштински диверзификована, при чему економска, енергетска, климатска и еколошка безбедност, укључујући и безбедност појединца постају приоритетни циљеви држава и одговарајућих организација у процесу изградње и јачања степена заштите, сигурности и стабилности појединца, друштва и међународне заједнице.
У Стратегији националне безбедности Републике Србије у првом поглављу под називом: ''Безбедносно окружење'', поред регионалних и локалних сукоба, као чиниоци угрожавања стабилности ''појединих земаља и читавих региона, а такође и глобалне безбедности'' идентификовани су: ''етнички и верски екстремизам, тероризам, организовани криминал, пролиферација оружја за масовно уништење и илегалне миграције, климатеске промене и све израженији дефицит енергетских ресурса'', при чему савремени изазови, ризици и претње ''све више постају непредвидиви, асиметрични и имају транснационални карактер''.
Најтежи безбедносни изазов, како га дефинише стратегија националне безбедности је: ''Противправно једнострано проглашена независност Косова која представља највећу претњу безбедности Републике Србије''. ''Наметање једностраног решења супротно Повељи УН и међународном праву доприноси да тај простор постане дуготрајни фактор нестабилности у региону''. Безбедност Републике Србије може да буде угрожена и оружаном побуном, као специфичним обликом оружаног сукоба мотивисаног неуставном и насилном тежњом за променом граница, пише у стратегији. Дакле, дугорочно гледано носећи безбедносни изазов и претња Републици Србији је сецесија Космета. Када се дефинише однос Србије према НАТО-у као могућем колективном оквиру за подизање нивоа безбедности државе првенствено се мора сагледати управо проблем сецесије наше јужне покрајине.
У Србији је присутна оштра полемика која се своди на питање да ли земља треба да постане чланица НАТО-а или да одржи статус војне неутралности. Међутим, дилема: Србија у НАТО-у или војно неутрална не одговара савременој реалности света који се радикално мења, глобализацији безбедносних изазова и мултилатералном приступу њиховом решавању. Војна неутралност у смислу неприступања блоковском формату безбедносне политике никако не искључује потребан степен ефикасне сарадње са Алијансом, као што ни развијање заједничких модалитета партнерства између Београда и Брисела не значи негацију прокламоване политике војне неутралности. Сарадња Србије са НАТО-ом нема алтернативу – ту спора нема. Само је питање у којој форми је треба реализовати: да ли коначно чланством у Алијанси, или напредном сарадњом на највишем нивоу кроз програм Партнерство за мир. Сагледавање актуелних глобалних безбедоносних процеса доводи до капацитетног решења да Србији није потребна класична војна неутралност, која у условима пуног прожимања савремених безбедносних изазова и трагања за одрживим одговорима није ни могућа; нити је за достизање задовољавајућег нивоа безбедности државе и виталних националних интереса целокупног српског народа неопходно чланство Србије у НАТО-у.
Наравно, свака анализа о могућем приступању Србије Алијанси у темељу има крајње негативну структуру коју су САД и НАТО градили према српском народу од почетка 90-их година прошлог века, а која је кулминирала агресијом на тадашњу СРЈ и потоњом насилном сецесијом Космета. Управо је НАТО био кључна карика која је војним средствима стала на страну и помогла Хрватску и муслиманску војску у БиХ, те великоалбанске сепаратисте у борби против српског народа у РСК и РС и Србије. Окретање будућности значи да негативно наслеђе не треба заборавити, али да оно мора бити превазиђено зарад изградње обострано корисних интереса и сарадње.
Када је у питању однос српског народа и његове матичне државе Србије проблем је, међутим, изузетно комплексан јер дестабилизирајућа и разарајућа политика САД и НАТО-а с почетка 90- их година 20. века није прошлост. Она је жива, наставља се, додуше сада не класичном применом војне силе. Алијанса својом енормном војном моћи пружа потребну пресудну подршку политичком деловању Вашингтона и Брисела у настојању да доврше започети посао: да поцепају српски национални корпус и његове значајне делове мајоризују свођењем на националне мањине у новонасталим државама на подручју некадашње СФРЈ. Такозвана мека моћ НАТО-а је ударна песница притисака на руководство Републике Српске да прихвати уставне промене којима би се отворио пут за коначни нестанак РС. Алијанса војном силом гарантује опстанак самопроглашене албанске парадржаве на Космету. Чиме разара територијални интегритет Србије. Снажна подршка Вашингтона и Брисела црногорском режиму пружа посредну подршку у обесправљивању српског народа у Црној Гори и претвара ту државу, у којој је трећина становништва српске националности, у један од најважнијих рметилачких чинилаца стабилизације и просперитета геополитичке позиције Србије на Балкану и у Европи.
Америка и НАТО не чине апсолутно ништа да приволе Хрватску да обезбеди одрживе безбедносне и материјалне услове за повратак стотина хиљада протераних Срба. И руководство Македоније свесно и плански игнорише постојање српског народа у тој држави и оснажено атлантским амбицијама обесправљује Србе. Све суседне државе, сем Румуније, су под директним притиском САД и НАТО-а признале једнострано проглашену независност Косова и тиме угрозиле безбедност Србије. Речју, управо НАТО на најтежи начин угрожава безбедност и државност целокупног српског народа и његове матичне државе.
Али, из тог закључка, који је неспоран, не сме произаћи политика несарадње са Алијансом, јер би то, упркос томе што је НАТО минулих двадесетак година водио евидентно непријатељску политику према српском народу и што његови дугорочни циљеви указују да ће се таква политика у главним правцима наставити, било погубно по српски народ и Србију. Полазна основа за такав став је чињеница да се српски народ и Србија налазе у америчком и НАТО ''дворишту'', да је Србија окружена чланицама или кандидатима за чланство у НАТО, да Вашингтон и Брисел имају своју војну инфраструктуру и снаге у БиХ, на Космету, у Македонији, а могуће и у Црној Гори, дакле на критичним подручјима за српски народ.
Онај ко има војну, директну или посредну, контролу над одређеном територијом има и пресудни капацитет да на њој креира кључне геополитичке процесе. У томе је, на пример, разлика односно слабост руске позиције на Балкану у односу на САД и НАТО. Имајући у виду дугорочне циљеве САД и НАТО-а на овим просторима, те негативно наслеђе, Србији је неопходно да изгради перспективан одрживи оквир своје безбедносне политике како би успела да у што је могуће већем обиму заштити не само своје већ и интересе целокупног српског народа. Тај оквир неће бити перспективан ако буде једностран - заробљен зчараним кругом НАТО интеграције.
Мултиполарна спољна, одбрамбена и безбедносна политика, без приступања превазиђеној блоковској организацији, приоритетно ослоњена на сарадњу са Европском унијом, Русијом, САД и Алијансом, са бочним правцима у форми билатералне и регионалне војне сарадње, учешће у мировним мисијама Уједињених нација и Европске уније, разумевање и подршка другим регионалним системима безбедности попут Организације договора о колективној безбдности и Шангајске организације за сарадњу, био би снажан искорак и правовремени одговор Србије савременим безбедносним изазовима са којима се увелико суочава. То је одбрамбена и безбедносна политика која попут цунамија чини превазиђеном јавности наметнуту хладноратовску дилему: неутралност или НАТО и ствара услове да Србија, укљештена у спецификуму одбране Космета и консензуса за чланство у Европској унији, ухвати корак са савременим безбедносним процесима, овог пута на победничкој – мултиполарној страни, да изгради просперитетну и одрживу одбрамбену и безбедносну политику старајући се при томе о интересима целокупног српског народа.
Који су кључни елементи потребни за извођење изнетог закључка? Србија у грађењу своје одбрамбене и безбедносне позиције не може а да не разматра и уважава безбедносне концепте САД, Европске уније и Руске Федерације. У том троуглу Србија треба да пронађе своје место, заједничке елементе преко којих може да усагласи, у што је могуће већем степену, своје безбедносне потребе и интересе са позицијама доминантних креатора глобалне архитектуре безбедности. При томе неће мудро поступити нити добити потребан степен стабилности ако се несразмерно веже за једну страну. Зато је неопходно познавати и размотрити концепте европске и глобалне безбедности за 21. век који су формулисани у Вашингтону, Бриселу и Москви, па тек онда , без лаичког и дневно-политиканстког обрађивања јавности, извагати највећи степен подударности и следити сопствене интересе.
Водећи геополитички играчи САД, Европска унија и Русија, чије ставове Србија не може да не уважава, слажу се да је потребно стварање новог европског и глобалног безбедносног система, али се не слажу на који начин то треба урадити. Суштинско неслагање у процесу изградње новог система глобалне безбедности је око улоге и места НАТО-а у њему. И управо је питање шта је данас, тачније шта ће бити у блиској будућности НАТО, који су његови стратешки циљеви и место у међународној заједници, о чему смо детаљно говорили, пресудно за опредељивање Србије за чланство у Алијанси.
Да ли постоји довољно снажан интерес да Србија чланством у Алијанси учествује у реализацији нове политике НАТО-а? Одговор је сакривен у питању каква је улога Србије у новом НАТО-у коју су јој наменили Вашингтон и Брисел, односно да ли је и зашто Србија потребна НАТО-у? Амерички потпредседник Бајден је током посете Београду 2009. дефинисао место и значај Србије изјавом да је наша земља најзначајнији чинилац за будућност југоисточне Европе. Када се томе додају изјаве званичника бивше Бушове администрације да је Косово ''америчко и европско двориште'' у које Русија не може да упада, те ставови америчке агенције за стратешка истраживања Стратфор, која умногоме креира америчку спољну политику, да је НАТО окружио Србију да Русија не би могла са ''последњим бастионом свог утицаја на Балкану'' – Београдом - да ''било шта промени или поремети у региону'', онда је одговор на постављено питање јасан. Србија, дакле, има стратешки значај на југоистоку Европе и без ње се не може капацитетно контролисати тај простор нити управљати њиме.
С друге стране, САД и НАТО настоје да спрече обнављање руског утицаја на Балкану, сматрају да Москва најлакше може да се врати на Балкан преко Србије, па желе да пријемом Србије у Алијансу поремете српско-руско партнерство, ограниче а потом пресудно умање и ставе под контролу руско присуство у региону и спрече Москву да угрози америчке геополитичке интересе на Балкану. У том смислу веома је индикативна анлиза Петера Цајхана из Стратфора. Он каже: ''Примарни циљ Запада није био да Косово постане функционална држава већ да се полако али сигурно одстрани руски утицај са западног Балкана''. Независност Косова је, по Цејхану, за Американце ''била средство за потискивање руског утицаја из региона''. Речју, планирана примарна улога Србије у НАТО-у је да буде у функцији геополитичког обрачуна САД са Русијом на Балкану, што никако не може бити интерес наше земље, која би у таквом развоју догађаја била употребљена као регионални амерички играч у борби против Русије и то у условима кад нам управо САД и НАТО отимају Космет, а Русија нам помаже у његовој обрани.
Ако је витални национални и државни интерес за Србију да спречи да сецесија Космета прерасте у државност са пуним међународним капацитетом онда нам је подршка Русије на том плану најважнија. Без активне и снажне руске подршке наш капацитет да одбранимо Космет био би сведен на минимум. А чланство Србије у НАТО-у би, нема дилеме, имало као директну последицу управо такав развој догађаја. Другим речима, ако Србија жели да у складу са прокламованом политиком настави одбрану Космета не би смела ни да помисли на чланство у НАТО. А ако губитак Космета треба да буде цена нашег чланства у Европској унији, онда су врата НАТО-а за Србију широм отворена. Јасне су поруке Москве да је за њу неприхватљиво чланство Србије у НАТО-у, односно да би у том случају стратешко билатерално партнерство две земље било ревидирано и темељно преиспитано. С друге стране, Москва је не само заговорник већ и условно речено лобиста Србије за придруживање Унији.
Учешће у наводним мировним, а уствари борбеним мисијама НАТО-а је постало главна и најважнија активност земаља које су пре неколико година или недавно приступиле Алијанси. Свака држава чланица НАТО-а има обавезу да осам одсто својих оружаних снага припреми за мисије НАТО-а свуда у свету. Главна водиља војних акција НАТО-а су заправо интереси Америке чију цену су принуђене да плаћају нове чланице али и земље које чекају у реду да буду примљене у Алијансу. Да ли је политички оправдано да у ситуацији када је НАТО тај најважнији чинилац који нам војном силом отима Космет, разара државу и прави војску тзв. независног Косова, Србија шаље своје војнике да се заједно с НАТО војницима боре за америчке инетересе у Ураку, Авганистану, а можда и у Чеченији, на Тибету и ко зна где ?
Друго кључно питање је шта Србија жели да постигне евентуалним чланством у НАТО-у? Одговор би требало да буде – исто што и друге чланице, а то је неповредивост својих међународно признатих граница, територијални интегритет и виши ниво националне безбедности преко регионалног евроатлантског колективног система одбране, што је заправо суштина члана 5. Повеље НАТО-а. По том члану ''оружани напад на једну или више чланица сматраће се нападом на читав Савез'' па ће свака од чланица помоћи нападнутима да успоставе и одрже безбедност на подручју НАТО-а укњучујући и коришћење оружаних снага. С обзиром да је управо НАТО агресијом на Србију 1999. поставио основу за насилну сецесију Космета која на најтежи начин угрожава безбедност наше земље, онда је евидентно да Алијанса својом политиком највише угрожава територијални интегритет Србије и њену безбедност. Србија, дакле, евентуалним чланством не би могла да реализује кључни, односно стратешки, циљ приступања НАТО-у, да сачува своју државну територију и на виши колективни ниво подигне своју безбедност. У том случају нема услова за налажење позитивних елемената за приступање Алијанси.
Застрашивање јавности тезом да остајањем изван структура Алијансе Србија постаје некаква црна рупа је радо коришћен пропагандни слоган оних који не могу да се ослободе превазиђеног хладноратовског начина промишљања. Србију НАТО не третира као црну рупу већ ''као државу која није чланица Алијансе, али је посредно у чланству'', каже Ендрју Микта, дугогодишњи саветник америчке владе за питања Источне Европе. Такав закључак је изведен из чињенице да је Србија активна чланица Програма Партнерство за мир, да има потписан споразум о транзиту НАТО снага, споразум СОФА о статусу америчких снага, да има развијену билатералну војну сарадњу са водећом чланицом Алијансе – Америком, да има добру сарадњу са КФОР-ом, да учествује у заједничким војним вежбама са појединим чланицама НАТО-а, да је реформисала своје оружане снаге под стриктном контролом и по директиви из Брисела итд.
На питање да ли Србија треба да уђе у НАТО, одговор је: не. Србија треба да настави и интензивира сарадњу са Алијансом преко програма ПЗМ и да се истовремено значајно ангажује на изградњи нове архитектуре европске безбедности коју предводи Русија. Искорак за 21. век је максимално укључивање у изградњу нове одбрамбене и безбедносне политике Европске уније, чијем чланству Србија тежи, и учествовање у њеним мисијама, тамо где оне не могу бити протумачене да су уперене против Русије, као и активна подршка руском, све више руско-европском, концепту нове европске безбедности и активна и блиска сарадња са другим војним савезима попут ОДКБ, у почетку у статусу посматрача..
Таквим мултиполарним безбедносним концептом Србија ће избећи да дође у ситуацију да се опредељује између Запада и Истока, између неутралности и НАТО-а. Чланством у превазиђеном и неизвесном НАТО-у Србија би остала без Косова и Метохије, показала да не разуме и не препознаје будућност мултиполарног међународног поретка који се ствара и направила би стратешки спољнополитички, безбедносни и геополитички промашај који би у коначном могао да резултира пуним растакањем српског националног корпуса преко уништења Републике Српске, дефинитивног губитка Космета и још неких делова триторије Србије и непоправљивом обесправљеношћу српског народа у државама у којима живи као национална мањина.
Слободан Рељић
Амерички социолог Харлод Ласвел дефинисао је 1940. троструку улоге медија у друштву. Демократском друштву, дакако. А мислио је на „слободне медије“, четврти стуб демократије.
Први међу пословима медија је “заштитна, тј. контролна улога”. То би значило да штампа, тада је доминирала штампа, обавештава друштво о важним и релевантним догађајима, али – у складу са јавним интересом. Као неко ко бескомпромисно штити демократске вредности. Дакле, штампа открива прикривене намере и акције група које имају циљеве који угрожавају јавни интерес, односно остварују приватне интересе у мери а да се угрожава интерес друштва. “Моћници” се, наравно, у таквим приликама радије држе сенке и не радују се што ће јавност знати о њима грубе истине. Из тога произилази и онај хало-ефекат да је штампа с народом, заштитник слабих.
Друга улога медија у друштву је – интерпретативна. Они, дакле, на фер начин и у складу с интересом народа јавно разјашњавају „демосу“ шта се, у ствари, у друштву и у свету збива, стављајући догађаје у контекст. Односно, то је покушај превазилажења оне познате ситуација кад се исте чињенице могу различито интерпретирати, схватати и на основу тога водити акције које могу бити и дијаметрално супротне.
Трећа улога јесте заштита националне баштине, своје културе, културних вредности, колективних и универзалних вредности. Можда је тај проблем у време глобализма израженији него у првој половини прошлог века, јер данас је све теже наћи меру између заштите сопственог идентитета и урањања у глобалне културне обрасце. Али,побуне и у западном свету данас се описују као „тражење идентитета и корена“. И на томе се већ увелико добијају избори у земљама „старих демократија“.
Српски медији данас не испуњавају ни једну “задату” улогу.
Друго је време, и Ласвел би данас другачије дефинисао и описао “друштвену улогу медија”, али амерички медији, ипак, нису се толико у основи изменили да би се за њих могло рећи да не испуњавају ни један задатак. Истина је да се Wach Dog, велики и славни заштитник демократије и слабих претворио у “пудлицу” (Lapdog) и да сада седи у крилу моћника и радије лаје за њихов рачун него што режи на њихова мувања и манипулације. Истина је да су томе прилагођене и интерпретације догађаја па и интензитет обраћања пажње на културну баштину, али тешко је замисливо да ти медији, у свом професионалном напору, рецимо, подржавају руске или кинеске интересе, да у сукобу интереса своје и стране владе отворено заступају туђе интересе. Или, да немају респект према сопственим значајним датумима и да показују отворен презир према жртавама свог народа. То је у тим друштвима замисливо само као маргиналија. У српском друштво то је – правило.
Наши медији, истина и сасвим у складу са „потребама“ наше владајуће политичке елите,некритички су конзументи свих пропагандних порука “са западне стране”. То се интерпретира као “процес приближавања евро-атлантским интеграцијама”, то је свети „европски пут“ који како се то слободно формулише „нема алтернативу“."Европа или смрт", рекао би јунак једне наше хумористичке ТВ-серије.
Тако у огољеној пропагандо-насилној форми претежна већина наших медија брине, на пример, о “људским правима” која су - а да у то мало ко сумња - транспонована у “бич контроле” народа који не пристају да беспоговорно делају “како Велики брат каже” ма колико се то косило с интересом своје нације.
После догађања у арапском свету нема више људског бића које стварно верује да “људска права” нису обична батина у западној руци. Мало америчкој, мало француској, мало британској... Како коме затреба. Више ти интереси и не морају да буду заједнички.Нема више ни новинара који верује да је тамо, иза комерцијалних интереса, било кога брига за било каква права и за несрећну демократију. Има нешто НВО које тако “мисле”, али ако пратимо токове новца, јасно је како су те мале организоване групе до те "узвушене мисли" дошле. Те ствари су већ у домену специјалног рата.
Ако се погледа структура власништва наших медија, ако се прате спољни утицаји на њих није тешко схватити ни зашто су наши медији “носачи” те врсте порука и такве правде.Ослобађајући нас Милошевића, западне (колонијалне) силе су нас ослободиле „слободних медија“,независног судства и од народу лојалних учесника у политичкој игри. А, углавном, и од здравог разума.
Пример је на претек. Ево једног, илустративног.Наш јавни тужилац за ратне злочине, својевремено се самозадовољно хвалисао како се он „није дао завести“ лажима Милошевићевих медија него је тај храбри човек потајно – слушао Радио Слободну Европу, Глас Америке, Би-Би-Си, Дојче веле и тако стигао до непобитних истина. Зато он зна да су Срби „окупатори и злочинци“, а сви остали у сукобу око распадања заједничке државе – неивине жртве, ако треба и жртве геноцида. Да се неко хвалише – да је из по дефиницији средстава за ширење пропагандних порука „сазнао истину“ – спадало је у нормално време у оне Минимаксове „вицева без везе“. Али, не. Реч је о човеку који је на челу „независне институције“ преко које се стиже до Истине и Правде. И то не само у Србији, него и у региону.
Такву врсту „хибернираних“ радника на непрекидној ударничкој демократизацији друштва имате као упосленике у нашој Влади а који су нескривено деловали из организација за које нема сумње да су били плаћене из тајновитих фондова страних влада, и који су после као „професионални револуционари“ подизали револуције разних боја од Кијева и Тбилисија до Каира; имате и на руководећим местима у информативним сервисима професионалце које је у току бомбардовања плаћао Форин офиса.
Наравно, наши медији имају јак алиби.
Скоро је било: видели смо како се Србија подсећала 17. март 2004.– дана кад је спаљена Боргородица Љевишка у Призрену, када су стотине српских објеката - цркава, манастира, кућа, амбара претворени у прах и пепео и кад је протерано оно преосталих Срба на Косвову и Метохији који су били под „међународном заштитом“. Држава Србија која се званично бори против неправног успостављања албанске државе Косово прешла је преко тога с стаменим миром: оћутао је парламент, оћутала влада, превидео председник... И да не идемо даље.
И медији су то пустили, онако, од беде. А и како би. Па, они су само медији - по дефиницији, оно што само преноси поруке.
Наши медији и наша службена јавност су истренирани да су српски „национални интерес“, српски „патриотизам“, српско „право на суверенитет своје земље“ јавна срамота.Наравно,амерички или немачки национални интерес су најлегитимније право на свету. Код нас се пажње вредном културом сматра низ начела која се зову „европске вредности“, а што, не само да нема везе с традиционалним европским вредностима, него углавном не одсликава ни актуелну Европу. Додуше,постоји веза - све што Европа никад не би урадила себи, кроз пропагандне поруке саветује нама.Јер кад Европа нешто чини она то чини у своју корист, кад ми нешто чинимо ми то несебично чинимо у корист Европљана. Европа све чини за садашњост, ми све за „европску будућност“.
Адам Михњик, чувени пољски критичар социјализма и поборник либерализованог (немачког) наступа на пољском медијском тржишту, резигнирано је причао пре неку годину како су Немци, на његову „либералну“ идеју да би било лепо да и Пољаци купују немачке медије, одговорили чуђењем: Како му на ум може пасти таква јерес! (Да се не каже глупост.)
Тако некако изгледа размена Истока с Европом! Quod licet Iovi, non licet bovi! Милом или силом. И то начело старо је колико и Европа. Кад се говори о европским историјским успесима они се заснивају на томе.Лепо је бити део те цивилизације, коју Торстен Веблен прецизно назива „пљачкашка“, али бар док не постанемо део евро-тима за "оперисање" по свету ваља себе од тих њихових вештина штитити. Ту би било посла и за медије, кад би они били свесни, савесни и „слободни“.
Мр Јово Марковић и Мр Горан Буџак: Зашто српски анти НАТО?
Резиме
Одавно стање српске нације на почетку 21. века није предмет јавне и политичке научне расправе већ о томе одлучују тзв. «политичке елите». Подстиче се меланхолија и равнодушност и покушава да се прошири свест да је потпуно бесмислено да се постављају питања даљег смисла развоја српске нације. Транзициони процеси у земљама централне и југоисточне Европе јасно су показали да је натоизација нужна завршна фаза у процесу транзиције, којом се ове земље економски и национално опустошене и развлашћене инкорпорирају у нови светски поредак. После Првог светског рата доктрина заједничке судбине и доктрина отворених врата слиле су се у јединствену доктрину под називом «вилсоновски универзализам». Њоме је амерички председник Вудро Вилсон преузео све значајније теорије од краја 19. и почетка 20. века у Америци о освајању Русије, њеној подели и остваривању планетарне хегемоније. Све данас актуелне геополитичке школе у САД независно од њихових специфичности у ствари су само актуелни настављачи програма америчке спољне политике поменутог америчког председника.
Српски избор никада и никако не би смео бити подаништво. Јер како је српска национална историја то много пута показала, подаништвом се не може куповати будућност, јер оно изједа идентитет нације, сопствену државу доводи у вазални однос и народ претвара у роба. Док је најмоћнија војна алијанса већ одлучила да Србију због значаја њеног геополитичког положаја и њених стратешких циљева продора на Исток, на сваки начин натоизује, у српском јавном мњењу се подстиче дилема која то не би смела бити или слобода или НАТО. Време одавно не ради за Србе, због чега би интелектуалне и политичке снаге прогреса и патриотизма морале свим средствима да заштите сопствени избор.
Стање српске нације данас на почетку 21. века није предмет опште и јавне политичке и научне расправе, о томе углавном одлучују тзв. «политичке елите»?! Представници политичких странака у српском парламенту веома често показују дефицит елементарне свести и одговорности за садашње економско, политичко и геополитичко стање земље, и не само због тога демистификација извора финансирања, поготову владајућих политичких странака данас у Србији, би представљала један радикалан корак за утврђивање узрока оваквог стања. У народу се подстиче меланхолија и равнодушност и производи свест да је потпуно бесмислено да се постављају питања даљег смисла развоја српске нације, већ да се о томе више не одлучује у Србији и сходно новим околностима прихвати сопствено жртвовање – будућност без будућности – прихватање натоизације земље. Наравно да то није ни мало случајно и да «фасада демократије» у суштини не представља ништа друго до један развијен манипулативно-дириговани систем, јасно ће показати и следеће и битне историјске, националне, културне и геополитичке чињенице.
Граница између Запада и Истока вековима је ишла преко српских земаља и то је био један од најзначајнијих геополитичких простора не само у Европи него у свету и због тога трајни повод агресија на српски народ. Примера ради, Турцима је била неопходна Вардарско-моравска долина за продор према Бечу, Немцима и Аустријанцима за њихов поход на Исток, а Ватикан је имао аспирације које су спровођене у току многих векова да Србе покатоличи или протера из крајева западно од Дрине. И најзад, Сједињеним Америчким Државама Срби су велики проблем зато што одбијају да се покоре, да прихвате отимање Косова и Метохије као легалан међународни чин, да потпуно прихвате америчку хегемонију на Балкану, у Европи и свету, што треба да представља предуслов за дуго планирани стратешки поход на Русију и Исток.
После Првог светског рата «доктрина заједничке судбине» и «доктрина отворених врата» слиле су се у јединствену доктрину под називом «вилсоновски универзализам». Тако је амерички председник Вудро Вилсон преузео теорије од краја 19. и почетка 20. века о освајању Русије, њеној подели и остваривању планетарне хегемоније. У каснијој историји САД од председника посебних поштовалаца стратегије политике председника Вилсона посебно су се истакли Хари Труман, за време чијег обављања дужности председника САД је амерички конгрес 1947. године донео «Закон о поробљеним народима» (којим се осуђују руски комунисти да су наводно поробили народе Прибалтика, Украјине, Кавказа, итд.) и амерички председник Роналд Реган са познатим програмом рушења тзв. «империје зла». Накнадно објављени документи Савета националне одбране САД јасно указују да се циљеви освајања Русије не мењају без обзира на владајућу идеологију у Русији (социјалистичку, либералну и др.) и облик политичке власти (демократски и ауторитарни). Све данас актуелне геополитичке школе у САД независно од њихових специфичности: културолошко-религијски правац са главним представником Семјуелом Хантингтоном; умерено-реал-политички правац с Хенријем Кисинџером; корпоративно-хегемонистичка геополитичка школа са Збигњевом Бжежинским и Џорџом Сорошом и др.; и најзад неоконзервативни правац настао око чикашког професора Леа Штрауса, а који за разлику од претходних геополитичких школа које су углавном више повезане са обавештајно-безбедносним структурама ЦИА и много више у спрези са Пентагоном, у ствари су само актуелни настављачи програма америчке спољне политике председника Вудро Вилсона.
Због свега тога, просто је несхватљиво да политичке елите данас у Србији позивају антиисторијски империјални наднационални Запад да уређује односе у Србији, а поготово да се јавно залажу за приступање НАТО-у. Зар није сасвим очигледно куда би водило то ново империјално кретање на српским државним просторима и какве би у будућности биле последице оваквог глобалистичког империјалног бесмисла? Србија треба мирно и благонаклоно да прихвати отимање Косова и Метохије, распрода своје економско и природно богатство (што је углавном већ учињено), потпуно американизује сопствено друштво, доведе НАТО у Србију и тако припреми претпоставке за потпуно растакање српских државних простора и гушење њеног националног идентитета. Имајући у виду ове синтетички елабориране чињенице постаје потпуно јасно да агресија НАТО-а на СРЈ 1999. године, а пре свега на Србију, није ни имала други циљ већ да се комадањем Србије и инсталирањем НАТО снага, не само на Косову и Метохији већ и у целој Србији, створи стратешки значајна база за даљи продор НАТО-а на Исток. У ствари се врши «чишћење терена» на простору од Балтика до Јадранског и Средоземног мора (Грчка) како приликом даљег продора НАТО-а и изазивања политичких криза и ратних жаришта не би постојала могућност отпора, па и герилског рата на Балкану, који би пореметио ове империјалне експанзионистичке планове.
Антинатовски српски већински патриотски лоби за неприступање овој војној алијанси износи следеће главне аргументе: савремену историјску отмицу Косова и Метохије; разлоге економске, политичке и моралне природе; чињеницу да је НАТО инструмент спољне политике САД; НАТО путеве дроге кроз Србију; стратешки циљ НАТО-а о освајању и подели Русије; НАТО агресија на Југославију и Србију 1999. године; упозорава се да је Европа талац НАТО-а; српски пут у савремено ропство; закулисну политику српских политичких елита да на мала врата доведу НАТО у Србију итд. Има хиљаде разлога за српско неприхватање уласка у НАТО, али разлог над разлозима јесте сам опстанак српске нације – одбрана сопственог националног идентитета. Велике империје често историјски имају привилегију на заблуде и илузије, али не и мали народи као што је српски народ. Ако Америка до сада ништа није научила о Наполеоновим ратовима и пропалом империјалном пројекту стварања федерације од Атлантика до Урала са Француском као Пијемонтом у 19. веку, нити о Хитлеровим неоствареним плановима о освајању животног простора на Истоку у 20. веку, америчка администрација није схватила да планета Земља никад неће постати њен интерни наднационални интерес; да она у вези с тим не може да одлучује о животу и смрти људи, нација, држава, региона и читавих континената. А Срби би морали знати да време више одавно не ради за њих, јер НАТО је већ у Србији и не само на Косову и Метохији. Непосредна искуства процеса транзиције у земљама централне и југоисточне Европе, без икакве дилеме, јасно су показала да је натоизација данас нужна фаза транзиције којом је извршена реконституција политичке и војне моћи, а ове земље инкорпориране у нови светски поредак. Какво је то уопште демократско право на избор кад се добро зна да су све ове земље претходно економски очерупане, а државно и национално развлашћене. У тим новим околностима поклич ка неким новим вишим облицима интеграција, који ће утрти пут у будућност, делује веома апсурдно и трагично. Ко с киме у ствари треба да се интегрише и на којој интегративној основи, о чему се ту у ствари уопште ради кад треба да се војно интегришу мала слободарска Србија и најмоћнија империјална војна алијанса? Међународној јавности је добро познато да ова организација и своје краткорочне и дугорочне циљеве и у рату и у миру спроводи плански и систематски, манипулацијом се често производи стање конфузије и врши инверзија стварне улоге субјеката и вредности циљева за које се залажу. Синтетички речено, док се у Србији код јавног мњења производи конфузија у јавној дебати за и против НАТО-а у Бриселу је, а не у Београду, највероватније, већ донета одлука да се због значаја геополитичког положаја Србије и већ елаборираних стратешких циљева ове алијансе Србија на сваки начин мора натоизовати.
Српском народу би прогресивне интелектуалне и политичке снаге, индивидуални и колективни субјекти заштите српског националног идентитета морали, најзад, отворено да укажу да су актуелни скоро сви елементи српске геополитике негативни за његову будућност: стање националне економије; унутрашње политичке елите; неефикасан и државно разбијајући вишестраначки политички систем; манипулативни информативни простор; потпуно НАТО окружење и др.
Ни сада као никада и никако у његовој дугој и тешкој историји српски избор не би смео бити подаништво, а посебно натоизација. Зар национална историја српског народа и до сада није много пута јасно показала да подаништво не може никако представљати прави избор за Србе и српску нацију? Њиме се не може купити будућност. Оно само изједа идентитет сопствене нације, сопствену државу доводи у вазални однос и народ претвара у роба. Слуганством се не може купити слобода, укратко речено Срби су, у ствари, по ко зна који пут у својој савременој историји поново пред дилемом, која не би смела да буде дилема, или слобода или НАТО. Сам избор више није довољан, он мора снагом националног идентитета да се штити.
| < Претходна |
|---|
