Вили Вимер

Ово више ни бог отац не може да промени. Путинова помоћ Асадовој влади одлучиће о судбини свих нас. То свакако претпоставља да руски председник буде успешан у свом науму. И, није у питању сам наступ руске војне машине у Сирији, иако је сам за себе вредан пажње. Вероватно се у случају ове интервенције не ради само о томе да се покажу границе непријатељски настројеним снагама, окупљеним на иницијативу САД, Велике Британије, Француске, Саудијске Арабије и Катара. Руске снаге желе, а то ће и постићи, да након Афганистана удахну нову самосвест, што и показују у Сирији. Сада сви ми имамо прилику да пратимо ону нит која се, након пуча на Мајдану у Кијеву и на полуострву Крим, показала у ставу ”Можете довде, даље ни макац!” Сада искрсавају неки другачији војници од оних који је руска прошлост презетирала свету.

Док Путинова Русија поштује међународно право САД претварају свет у рушевине

Не бисмо смели да сметнемо с ума да су догађаји у Сирији кренули наопако када је - према извештајима светских медија - требало да дође до договора између Израела и Сирије око Голанске висије која припада Сирији, а коју је окупирао Израел. Ако би се ово показало као тачно, онда је свим средствима морала да се спречи миротворна перспектива на Блиском Истоку. То је ”дежурним кривцима” пошло за руком са застрашујућим успехом. Осим тога, Сирија је била још једна важна ставка на америчкој агенди, и то не само са циљем да се избори за нову мапу на линији Кабул-Дамаск. Од марта 1999., са међународноправно недопустивим ратом против Југославије, почело је разарање постојећег међународноправног поретка у америчком интересу и трансформација законитости широм глобуса у "rule USA". Хенри Кисинџер је био тај коме је у Бону дата катедра за међународно право и који је из свег грла пропагирао тезу да постојеће међународно право које су сви акцептирали треба бацити на ђубриште историје. Уместо њега свет је требало да слуша наређења из Вашингтона.

Након Београда 1999. рат и убијање су тековине Запада

Међународно право и са њим повезан систем мишљења су били оно средство које је омогућавало да се путем преговора превладају чак и претње по опстанак и да се у најбољем случају и уклоне. Тако смо успели да на крају Хладног рата дођемо до уједињења немачке нације. Упркос свим тешкоћама које су биле надасве економске природе, једва смо могли да се померимо од осећања снаге и наде у миротворну Европу. Када је марта 1992. Геншер морао да напусти владу Хелмута Кола, или када је једноставно отишао из ње, пали су у воду и сигнали у правцу мира и споразумевања. Циљ су постали обезбеђивање превласти НАТО у Европи и тежња ка глобалној доминацији САД. Европа као заједничка кућа се муњевито расточила, поставши америчка касарна. НАТО је успут мутирао у глобалну агресивну формацију, уопште и не питајући парламенте за овај пуч изведен против оснивачког НАТО-уговора. Почело је доба регионалних ратова у складу са интересима САД који су наше суседство претворили у прах и пепео, натерали милионе људи на миграцију, отевши им историју и животне основе и који, уствари, представљају предигру за следећи светски рат.

Амерички страх од повратка у земљу војске глобалних вагабунда

Доста се размишљало о улози глобалног полицајца коју су након 1992. САД себи уображено намениле. Свакако је било упадљиво да је амерички буџет одгајио једну војску која доминира њиме. Једну војску која, када се домогла овакве своје улоге, неће лако допустити да јој се она одузме. Уколико би следећи председник САД дошао из редова републиканаца застаће нам дах од тзв. председничких директива које прилично широко дефинишу ”националну безбедност”. Ова војска уствари не може да се врати у САД, а да нужно не провоцира размишљња о могућности државног удара. Након председника Ајзенхауера и његових упозорења о моћи ”војно-индустријског комплекса” имамо основа за многе слутње у том смислу. Ако би се неким случајем то и догодило, онда би се владавина војске коначно и манифестовала. Данас ово није случај у Русији.

Можете довде, даље ни макац?

Досада председник Путин у својој подршци легитимној сиријској влади дела у складу са међународним правом, иако то - ако погледамо изјаве немачких представника на послењем ”немачко-руском Форуму” у Потсдаму - многима можда не одговара. Овде важи она веома тачна британска максима да ”прво треба одрадити прве ствари.” Она итекако важи у случају Сирије. Тамо би морала да се људима поново врати перспектива у сопственој земљи и то не зато што је наша земља постала циљ сиријске миграције. При трезвеној анализи догађаја постаје јасно да нам прегледна руска војна и дипломатска активност после толико година разарања Сирије, спровођеног од стране Запада, враћа наду и зато што се чини да се САД упуштају у разматрање ових чињеница. Русија би могла да на основу опште важећих правила међународног права постави темеље општег пацификовања на Блиском и Средњем Истоку. Коме би овде, у сопственом интересу, требало дати прилику?

Превод са немачког: Бранка Јовановић

Аутор је бивши посланик ЦДУ у Бундестагу, државни секретар за одбрану и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Коаутор књиге «Повратак хазардера» (Zeitgeist, 2014.)

Пажња: Преузимање текстова и фотографија са овог сајта дозвољено је искључиво уз навођење београдског форума за свет равноправних као извора

Вили Вимер

Уистину, брзо је ишчилео супер састанак на врху у Уједињеним нацијама у Њујорку. То није ни чудо када нам се сваке вечери на екранима емитују ”ексцеси културе добродошлице”. У таквим околностома је сасвим могуће да нам се одређене слике не урежу у сећање, мада то заслужују. А, било је таквих слика у Њујорку и било би боље да смо их запамтили. То су слике руског председника Путина које су утолико јасније, што се амерички председник више појављивао на екранима. Разлика између њих двојице није могла бити уочљивија тако да чак ни немачка, све више диригована, штампа није моглa да сакрије са колико покуњености је наступао председник Обама. Његов руски колега био је његова сушта супротност. Путину је, сва је прилика, пријало то што је Г8 у свом нападу самоизолације избацила руског председника кроз врата. Слике и у данашњем медијском околишу још увек више говоре од хиљаду речи. Путин је, изгледа, добро искористио слободно време од америчког туторства. Био је опуштен о није се бунио да таква слика оде у читав свет.

Русија је поново на позорници

Више је него јасно да контраст западном понашању према Русији након западног пуча у Украјини није могао ни да испадне другачије. Нарочито не онда када се узме у обзир улога руског председника на конференцији о Украјини у Паризу, одржаној само неколико дана након супер сусрета на врху у Њујорку. Очигледно су карте након састанка Г7 у Баварској поново промешане. Г7/8 биле су,уз НАТО, највидљивији израз функције тегљача у интересуСАД као ”једине преостале супер силе” и ”незаобилазне нације”. Избацивањем Руске Федерације Запад је сам окончао овaj противприродни бал утвара. Свет је отада постао видно другачији.

Контрапројекат убијању и егзекуцијама стиче контуре: Русијa постаје сила међународног права

Ма колико било тужaн повод, треба рећи да су убилачки напади америчких бомбардера на интернационално заштићену болницу у северноавганистанском граду Кундузу били сасвим излишни. Довољно добро знамо, а и скоро две деценије је стварност светске политике, да су у нашем окружењу САД оне које стоје иза убијања. Оне су сила гарант глобалне несреће. Чути говор америчког председника пред Уједињеним нацијама о Асадовим неделима изазвао је скоро буру негодовања. Аршин који је применио том приликом морао је због егзекуција дроновима да примени и насамога себе. Не би такође било наодмет да се позабави својим претходницима, не би ли опскрбио Међународни кривични суд у Хагу будућим пословима. Стални вашингтонски позиви савезне канцеларке због тока миграција буде утисак да се у Берлину далеко пре уважавају упутства из Вашингтона него брига у сопственој земљи да је влада овде проузроковаластање бесправља.

Насупрот овоме већ дуже времена je јасно дефинисана политика Руске Федерације

Можемо ми ствари да окрећемо и обрћемо како год хоћемо ствари стоје овако: од недовољно јасних резултата истраге егзекуције путника у авиону у ваздушном простору Украјине под холандским руководством до акција руских војних снага у Сирији Москва се придржава правила која су успоствљена након једног злочиначког рата у Европи и свету да би се спречио нови рат. Када ово неко из Европе као посматрач догађаја упореди са оним што види у Вашингтону, згрозиће се. У земљикоја се чврсто држи само још застрашујућег потенцијала своје оружане силе, зависећи једино од њега, републикански председнички кандидати се труде да нам најаве Трећи светски рат. Када погледамо њихов избор речи доћи ћемо до тога да је некада поносна и одговорна Америка на издисају. Ако реч буду имали Бушови васпитаници Чејни и Мекејн перспектива из Вашингтона гласиће: убијање и егзекуције. Данас нам утеху не пружају ни њихови демократски противници. Све је и почело пре шеснаест година са Билом и Медлин. Додуше, пре њих смо имали Кисинџеров глобални покушај да семеђународно право не само укине у оној форми у којој је прихваћено, већ да се замени новим које би било у америчком интересу.

Све о Немачкој нам каже бедни остатак Одељења за међународно право, некадашњег поноса немачког Министарства спољних послова

Итекако има смисла да, неколико дана након прославе јубилеја уједињења Немачке, подсетимо на улогу међународног права као носећег стуба поновног уједињења. Од Хелсиншке конференције 1975. све до Париске повеље из новембра 1990. године мађународноправни оквир је био тај који нам је то омогућио. Имали смо разлога да се поносимо многим стварима. Ту убрајамо и ”крунски драгуљ” немачког Министарства спољних послова. У сарадњи са аустријским експертима за међународно право Бон је показао шта има и имао је успеха. Данас вероватно нико ни не зна да ово Одељење више не постоји што је синоним за стање у целој земљи. Овде у међувремену влада скоро царистичко схватање права. Попут невоље библијских размера нашу земљу је погодио талас миграција који се руга нашем уставу. Јер, тамо где нема граница нема ни државе. Баварска је требало да се нађе пред сломом не би ли уследила некаква акција државе која би уоште оправдала појам државе. А, било је времена када смо били поносни на своју ”правну државу”. Вероватно смо сви преспавали процес замене нашег правног система ”заносима културе добродошлице”. Ово ће нас докрајчитина плану унутрашње политике, спољно-политички остаћемо без државног разума.

Како одржати корак са Москвом

Москва сa својом политиком стоји на политичкој бини света на којој се поново појављује чежња за предвидивошћудогађаја. Вашингтон је симбол разарања света који познајемо и девизе ”Несрећа за све!” Москва нам даје наду коју више не можемо очекивати од Вашингтона. Ако не желимо да се нађемо међу зупчаницима морамо се, хтели не хтели,прилагодити овом антагонизму сензацоналих форми. На плану унутрашње политике морамо поново да схватимо шта значи демократска правна држава и да се удаљимо од суштине личних уредби савезне канцеларке која је још увек на свом положају. На плану спољне политике нема другог пута до да постанемо поново способни да испуњавамо норме међународног права и да своју политику одвагамо и прилагодимо новим околностима. У овом тренутку у нас влада хаос на плану и унутрашње и спољне политике. Због тога ми немамо шта ни да понудимо наспрам руске политике. Ми смо у прошлости били ти који су могли да се похвале културом права. Москва, за разлику од нас, није преспавала изазове времена.

Превод са немачког: Бранка Јовановић

Аутор је бивши посланик ЦДУ у Бундестагу, државни секретар за одбрану и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Коаутор књиге «Повратак хазардера» (Zeitgeist, 2014.)

Пажња: Преузимање текстова и фотографија са овог сајта дозвољено је искључиво уз навођење београдског форума за свет равноправних као извора

Вили Вимер

Остало је још неколико дана до 3. oктобра. To je довољно добар разлог да се са искреном радошћу сетимо догађаја од пре двадесет и пет година.У условима политичких датости у свету ми Немци смо добили шансу да поново успоставимо јединствену државу. Прекид у историји нас и наше нације је више него очигледан. До 1945. године имали смо заједничку историју. Међутим, генерације које сада живе у нашој земљи само условно деле заједничку прошлост. Али зато од 1990. г. поново имамо заједничку будућност. Али, чинимо ли од тога оно најбоље?

Заборавили смо шта је омогућило уједињење Немачке

Многи од нас се усредсређују на догађаје са улица Источне Немачке који нам и данас, чини се, одузимају дах. Пре свега онда када помислимо шта је могло да се догоди да је нешто кренуло по злу. То не смемо ни да замислимо када се само сетимо онога што се у то исто време догађало у далеком Пекингу или недавно на Мајдану у Кијеву. Чак и упечатљивe Демонстрације Понедељком у Лајпцигу биле су само привремена завршница једног развоја који чак ни започео није Хелсиншким процесом. Његово концептуално исходиште је у педестим годинама и има везе са идејама некадашњег пољског министра иностраних послова Рапацког. Фактичко уређење Запада је било оно што нам је омогућило да овај процес не само обликујемо, већ и да га доведемо до таквог краја који ће учинити могућим да не мислимо искључиво на уједињење. Могли бисмо да га поново успоставимо а свакако морамо да се подсетимо доприноса Вилија Бранта и Хелмута Кола том процесу.

Право нам је омогућило уједињење

Ред је да се данас сетимо приликa које су нам омогућиле уједињење. Међутим, тада су постојали и путеви деловања - такозване корпе Хелсиншког процеса - без којих би овај резултат био незамислив. Људска и грађанска права била су кључ успеха. Показало се такође да и у размишљањима о заједничкој европској безбедности, а тиме и о конвенционаном разоружању, живи идеја будућности. Но, корпа економских питања се у годинама након 1990. године разоткрила као капија продорa у Европу оног правог, неулепшаног, капитализма. Па ипак, показала се и једна особеност овог свакако најдужег преговарачког маратона у новијој историји. Он је поставио темеље међународног права тако да су сви поступци требало да служе једном циљу: никада више рат у Европи. Било је више него очигледно да су спорови у Европи били последица Другог светског рата, чак иако се каснијих година на Балкану драматично испоставило у којој мери пракатастрофа Првог светског рата и данданас одређује Европу. Не смемо данас да пропустимо да осврнемо и на став америчког стратега Џорџа Фридмана о том времену. Према њему тежња Сједињених Америчких Држава од 1871., године оснивања Немачког царства, наовамо, имала је за циљ подривање сваке смислене и суштински потребне сарадње између Русије и Немачке, као и стварање разлога за рат.

Тријумф ”демократске правне државе” у поново уједињеној Немачкој

У оваквим околностима нема друге до да у нашој земљи опстајавају различита сећања на 1989. и године после ње. Управо ради повлачења јасних грaница према мрачним страницама немачке историје, што се нужно односи и на ДДР,требало је створити такву државу која ће функционисати искључиво у складу са правом, а самим тим и са суверенитетом немачког народа. Многи грађани некадашње ДДР имају веома помешана сећања када је у питању начин на који је у Немачкој успостављена та ”демократска правна држава”. На Западу се тај начин сматрао потпуно природним.

Од заједнице правих вредности до разарања међународног права од стране Запада

После свега што се догодило морали бисмо да приметимо једну ствар: Појам ”заједнице правих вредности” је нестао из речника чланица НАТО. Све док су постојали Совјетски Савез и Варшавски уговор то је била опробана и оправдана тољага Запада којом је он могао свакога да притисне. Ратом против Југославије Запад, кога је снажно карактерисало међународно право, кренуо је у уништавање међународног правног поретка, како би реализовао стратешку надмоћ Сједињених Америчких Држава. За девет година се циљ ”Никада више рат у Европи!” преокренуо у своју потпуну супротност. Сједињене Државе су поново увеле рат у Европу, а ми смо у томе суделовали. Бивши савезни канцелар Герхард Шредер је у вези са кризом у Украјини отворено признао да је својом сагласношћу за напад на Београд прекршио међународно право. И не само то! Ми и данданас сматрамо да је наше изузетно постигнуће то што је у наш устав унета забрана агресије. Са немачког тла не би смео да крене више ниједан рат. Међутим, земља која је, као ни једна друга, профитирала од новог правног поретка у Европи поново је постала учесница у нељудским агресивним ратовима. НАТО нам је својим деловањем, увлачећи нас у рат за ратом, све до рата у Либији, извукао ослонац испод ногу на коме стојимо сви ми у Европи.

Канцеларкино унутардржавно уништавање поимања права

Но, неће се стати код разарања међународног права од стране Запада. Свакако је већ био упадљив интензитет са којим се господин Председник савезне државе залагао за војне интервенције за које се испоставило да су централни узрок неизмерне патње у нашем непосредном суседству. Због околности, насталих таласом избеглица, госпођа Савезна канцеларка главом и брадом укинула је централне аспекте европског и немачког правног поретка, не предузимајући никакве ефикасне коракена успостављању тог истог поретка. У земљу може да дође ко хоће и под условима који могу бити на подсмех нашем праву. Према вестима које нам стижу у нашој земљи бораве на стотине хиљада људи о којима држава не зна ништа, а још више их је на путу ка нама. Утисак јавности је да ова савезна влада шурује са онима који свесно желе некакву другачију земљу од данашње Немачке. Наравно, свако има право да се залаже за такву ствар у оквиру нашег уставног поретка. Али, због такве ствари нико нема право да изведе пуч. То право нема ни савезна влада.

Превод са немачког: Бранка Јовановић

Аутор је бивши посланик ЦДУ у Бундестагу, државни секретар за одбрану и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Коаутор књиге «Повратак хазардера» (Zeitgeist, 2014.)

Пажња: Преузимање текстова и фотографија са овог сајта дозвољено је искључиво уз навођење београдског форума за свет равноправних као извора

Вили Вимер

И то због њене доказане неспособности. Другачије не можемо да оценимо држање Савезне владе у вези са ”искрснућем из самога Ништа” готово милион миграната ове године. При томе је претпоставка да се ради о пукој неспособности ласкава верзија. Јер, ако није у питању неспособност, онда бисмо морали да претпоставимо да Савезна влада дела са циљем да свесно промени квалитет наше земље. То би био пуч против уставног поретка и једне владе која суделује у том чину, која је, дакле, ”пучистичка влада”. У ова времена то није никаква новост, што доказује случај Украјине.

Задржимо се на Савезној влади. Доказано је да нас као грађане ове земље, уз сарадњу наших рођених безбедносних служби, тако шпијунирају да то не би боље извели ни сам Гестапо или Штази. О нама желе да сазнају све, а то раде и Влада и приватни концерни. Полиција најављује методе откривања злочина за које верује да ће бити делотворне и пре него што они буду почињени. У овој земљи све је усмерено против њених грађана, а ова влада се прави да је тек из штампе сазнала о милиону миграната!

A, где су до сада биле све те обавештајне службе, наше организације за помоћ и надасве наши амбасадори у земљама порекла овог миграционог таласа? Они, ето, нису приметили ама баш ништа, а можда нису ни смели ништа ни да примете, све док мигранти нису преплавили грчка острва или пробили мађaрску границу.

Зашто је најважнији ”савезнички партнер” претворио свет у прах и пепео и зашто ми не тражимо од њега да стане са својим злочиначким делима или да бар сам сноси њихове последице? Зашто себи допуштамо да имамо за председника државе човека кoме свега овога још није доста и који жели да види Немачку уплетену у што више ратних операција.

Ми имамо добре разлоге што смо грађанима ЕУ-чланица гарантовали слободу избора места насељавања. Али смо и у овом случају имали добре разлоге да им то не омогућимо преко ноћи. Француска под Саркозијем и Енглеска под Тони Блером јасно су рекле да се у ЕУ-Европи ништа не мора, уколико се у случају развоја одређених догађаја не жели губитак подршке својих грађана. Дакле, ово право насељавања постоји у ЕУ-Европи. Али, оно постоји само овде. Када влада Ангеле Меркел својим изјавама, уредбама и практичном политиком крене линијом да ово право насељавања прошири на цео свет, онда ће она поцепати Европу.

Наравно, може бити да савезна канцеларка више не може да поступа другачије осим да стане на чело избегличког покрета. У том случају нећемо морати више дуго да чекамо крај Европе и наше државе.

Еxitus је у том случају већ наступио. Или, неко замишља да ће се они које маме да дођу овамо својима фамозним изјавама о култури добродошлице подрвргунти процедурама тражења азила или неким другим поступцима са припадајућим консеквенцама? Ми можемо у случају сваке промене политичких датости или постојећих закона у Немачкој да предузмемо мере који су у складу са правним поретком или парламентарном процедуром. Када неко није у стању да гарантује правни поредак, или као држава чека да га подрију, онда је то ”пуч” са врха. Већ су укидање служења основног војног рока и одустајање од атомског оружја јасно показали како се то постиже када се, као у случају ”беспоговорне владавине” и ”демократског централизма”, ради супротно методама које су у традицији наше земље.

Скоро да иде уз ову немачку владу да са острашћеношћу јавно потцењује и понижава једну пријатељску земљу којој можемо да захвалимо суштински допринос нашем уједињењу. Тиме се стиче наклоност озлоглашених америчких НВО. Зашто Мађарска не би смела да се забрине када види да јој се приближава талас избеглица са правца Балкана? Зашто је на удару критика Мађарска, а не друге ЕУ-државе које су нам на овој маршрути далеко ближе од њe?

Можемо да захвалимо Папи и ниједном другом европском премијеру што је указао на хуманитарне последице прелазака Средоземног мора. А, пошто је Папа пореклом из Буенос Ајреса сигурно му је познато до које мере неконторлисани путеви дроге од Буенос Ајреса преко Западне Африке до Амстердама и Тел Авива представљају кичму миграционог таласа из Африке у правцу Европе, пре свега до Шведске, Немачке и Аустрије. Oвдашња полиција итекако сасвим добро зна једно: уиграни путеви трговине људима којима се ”снабдевају” европски бордели преферирају се као веза са мигрантима. Изгледа да одговара нечијој сврси то што - како се прича – зградама са црвеним фењерима и центрима за мигранте у великим градовима Немачке управља једна те иста рука.

Ова Савезна влада није у стању да спроводи законе наше земље ни на улицама, ни на трговима, нити на на нашим границама. Она је, међутим, изабрана да то чини и само због тога је на месту где је. Медији, јавни или приватни, су такви какви су. Тоталитарни! Раније смо, ако није ишло другачије, немачке новине могли да читамо ”између редова”. То данас више није могуће, али зато глодури припадају трансатланској братији.

Превод са немачког: Бранка Јовановић
Аутор је бивши посланик ЦДУ у Бундестагу, државни секретар за одбрану и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Коаутор књиге «Повратак хазардера» (Zeitgeist, 2014.)

Пажња: Преузимање текстова и фотографија са овог сајта дозвољено је искључиво уз навођење београдског форума за свет равноправних као извора

Вили Вимер

Ово питање је легитимно и морамо га поставити управо сада.
1. септембра ћемо обележити датум избијања Другог светског рата, а управо је Совјетски Савез морао да по броју изгубљених живота  и потенцијала без примера поднесе последице овог страховитог рата

Није остало ни много недеља када ћемо свечано прославити и двадесет пет година од дана када је Немачка поново постала једна земља која је кривицом свог тадашњег врха ратом изгубила своје јединство, а и још много тога више. Поред снажне подршке из Вашингтона управо је Москва била та која је нама Немцима отворила овај пут. Михаил Горбачов је био човек који је говорио о Европи као о ”заједничкој кући”. Сви ми у Европи смо били сигурни да можемо да се ослободимо страхота прошлости и да можемо да се уселимо у један од њених станова. Рат је био даље од нас него икада раније.

И опет је суштински Русија била та која је након страшног рата дошла ка нама са концептом о могућем миру, као што су већ једном, након Наполеонових ратова, идеје цара Александра и аустријског канцелара Метерниха о ”Светој алијанси” могле да постану стварност. Изгледало је да је Европа као заједничка кућа имала чврст темељ, јер се Хелсиншка конференција, која је у непосредно после Другог светског рата у бити произашла из совјетско-пољске идеје, показала изузетно успешном. У њеним оквирима могле су чак и моћно наоружане непријатељске државе да воде успешне преговоре о разоружању.

Када се данас осврнемо на ово време, размишљајући о 1. септембру, схватамо колико нам је већ сада загорчана прослава 3. октобра. Уместо велике свечаности са онима у Берлину који су присуствовали свечаности онда и са другим државницима који их данас представљају, у нас се увлачи застрашујућа брига да ли ћемо уопште и доживети 1. септембар идуће године. Недалеко од руске границе међународним трупама, крцатим нуклеарним арсеналом, поново оштро командују немачки генерали. У Украјини се трупе са војним обележјима која без имало устезања подсећају на она из нацистичких времена шаљу ка граници једне земље која управо са таквим обележјима нужно повезује огроман страх, смрт и уништење. Они који још увек нису у НАТО преплављују се великодушним институционалним понудама и увлаче се у прекограничне војне операције чији циљ може бити само Русија. Рат је ближи него икада раније.

Све ово није дошло преко ноћи. Немоћ Европе да у Кијеву обезбеди мирну промену власти у једном крајње турбулентном времену упарила се са вашингтонским плацем окренутим на доле. Није у питању била само Украјина чије су шансе и наде до данас неразјашњеним масакром на Мајдану разнете по команди. Ови догађаји су погодили и у жилу куцавицу Европе јер је тотална конфронтација преовладала над европском стратегијом хармонизације. Данас би сви у Европи морали да се питају како би широки слојеви њиховог становништва реговали када би се пучистички режим преко ноћи намерио да им одузме права. И пре свега како када би се успут одстранило присуство руске морнарице са њеном функцијом снабдевања Блиског Истока. Данас нам се намеће утисак да нас је стварни ток догађаја на Криму спасао рата који данас постаје утолико вероватнији.

Шта се то са нама свих ових година у ствари догодило да се поново нађемо у положају противника једне земље и њених људи, земље која је током Зимске олимпијаде у Сочију импресивно пружила доказе у којој мери је сидриште заједничке европске културе?

При трезвеној анализи морамо да признамо себи да је неспособност европских министара спољних послова на Мајдану у Кијеву представљала врхунац европске немоћи која је почела давно пре и непосредно након немачког уједињења, по окончању поделе Европе и након Париског акта из јесени 1990. Ми у Немачкој смо то први осетили и ми смо морали да стекнемо свест о томе да ”социјалну тржишну привреду” и ”демократску правну државу” дугујемо искључиво околности након Другог светског рата да у подељеној Европи нисмо смели да допустимо да територија наше државности падне у руке противничке стране .

Тек што смо размислили о последицама поделе из угла економије када је у Немачкој преко идеје „shareholder value“ уклоњен веома успешан и хармонизујући поредак социјалне тржишне привреде. Данашња канцеларка је себи дозволила да изнесе захтев да се демократија прекомпонује компатибилно тржишту. Ако се не варамо ово ће и успети путем државно-правних консеквенци намераваног Споразума о слободној трговини ТИПП које су досада допрле у јавност. Истовремено са њим биће сахрањена и демократска правна држава која у Немачкој има далеко дубље и јаче корене од оних које има савезничка власт на немачкој територији. Како уопште даље да судимо о миротворној снази међународног права показао нам је НАТО рат против СР Југославије којим је прослављен НАТО јубилеј. Њиме је требало да се демонстрира као успешан нови светски поредак у складу са интересима САД. За ту сврху сахрањена је не само идеја Хелсиншке конференције већ и целокупан међународно-правни поредак.

Није ли се, међутим, променило много више од овога? Ових дана нас поново упозоравају да је у нашој - aх, тако просперитетној - земљи на делу слом средње класе и да сиромашни постају све сиромашнији. Да породице више не знају како да саставе крај са крајем. Наше школе усађују деци у главу какву слику о човеку будућности, молим лепо, треба да стекну. Таласи миграција, који који се обијају о беспомоћну немачку савезну владу и непостојeћи евроспки став, доводе у нашу земљу људе којима смо ми својом политиком и ратови наших савезника одузели животне основе. Како ови људи већином долазе из земаља Блиског Истока које означавамо као колевку наше културе тако да смо ми разорили и њихово и наше наслеђе.

И сада да кренемо на Русију? Јесу ли то у питању руска рудна блага која треба ставити под своју контролу онако како се то већ једном, пре више од десет година, у случају «Јукоса» чинило могућим, иако се изгледа данас више хватамо у коштац са Саудијцима због фракинга? Или је у питању нешто друго? Aко се боље загледамо у трезвену слику о себи самима биће да се ради о нечем другом, а то можемо и рећи у једној земљи из које сваке године више од пола милиона људи оде преко Атлантика. Овде мало њих долази на идеју да посао потражи у Самари уместо у Силиконској долини. Међутим, Русија данас ипак означава нешто што изгледа да представља огроман трн у оку онима који су наше државе изравњали скоро као ваљком. Отаџбина, хришћанство, породичне вредности – све то би могло да постане важније од материјалних ствари која колико сутра могу да се промене или нестану.

На Западу који одређују ратови и финансијске кризе такве вредности су поодавно потпуно уништене. Без обзира како стварност у самој Русији доиста изгледа, ово би морало да наведе људе у Европи, којима се поново извлачи подлога испод ногу, да се замисле. Шта је то ослонац? Је ли то оно због чега смо поново доведени у ситуацију да заузмемо бусију против Русије и људи тамо? Зато што се она тако упорно противи крвавим сновима о изузетној нацији?

Превод са немачког: Бранка Јовановић
Аутор је бивши посланик ЦДУ у Бундестагу, државни секретар за одбрану и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Коаутор књиге «Повратак хазардера» (Zeitgeist, 2014.)

Пажња: Преузимање текстова и фотографија са овог сајта дозвољено је искључиво уз навођење београдског форума за свет равноправних као извора

Вили Вимер

Поклисари Велико-атланског радија праве једну фину разлику. Она се види када упоредимо начин на који се третира амерички председник Обама, а на који његов руски пандан, председник Путин. Сваке божје недеље Обама убија људе по свом смртоносном списку за одстрел. Ништа се није променило ни у погледу његове одговорности за озлоглашени логор у Гвантанаму. Због ратова које је потпалио у Сирији, Ираку, Јемену и Либији покренуо је највеће таласе избеглица последњих деценија ка Европи и нама. И опет, он код немачке ”индустрије истине” и даље плива на таласу егзалтираног додворничког извештавања. Последњи пут смо то доживели поводом његове посете породици у Најробију. У случају председника Путина ствари стоје сасвим другачије. Њему сваки новинар може да забибери и досоли, у зависности од медија за који ради. При томе они не пропуштају ниједан повод да то ураде. Тако смо недавно имали прилику да се чудом чудимо емисији на ЦДФ-у о неком занимљивом путовању од Бугарске до Санкт Петерсбурга које се завршило бочним ударцима по Путину. Индокринирају нас до бесвести. Новинарство нити претпоставља, нити жели зреле грађане који би били у стању да сами донесу свој суд. Као што их не претпоставља, нити их жели држава. У земљи смо Гитерсло.

Упркос томе свако може слободно да формира суд због чега се ово догађа у случају председника Путина. Изгледа да је иза свега огромна фрустрација што не могу да га ”сломе” и што односи који владају у Берлину или у другим престоницама нису заживели и у Москви. Ово важи подједнако за политику као и за медије. Није ред да се из јавних фондова згрћу тајне плате на граници луксуза, a да се у исти мах буде члан дружина страних сила која усмеравају јавно мњење. Ту убрајамо и истраживачке мреже, повезане са комбинацијом медија који се финансирају по сили закона са медијима приватних власника који морају да се подреде ”НАТО-ШТАМПИ” у Вашингтону. Никоме више ни не пада напамет да САД доведе у икакву везу са старинском вредношћу слободе штампе. Много је вероватније да ће медији, по правилу, разрађивати резултате шпијунаже од стране НСА. Такозване ”мреже новинара истраживача” са седиштем у Вашингтону су контрадикција по себи. Чисти медији дронови.

Потапање државних институција Немачке

Уопште не чуди што се људи буне против оваквог развоја догађаја. Влада која више не зна у чему се састоји њена одговорност према немачком народу не би требало да се притворно узбуђује што се око ње жонглира идејама које не воде побољшању стања: на тржишту се може наћи штагод ко пожели, почев од захтева за новим мировним уговором, преко свесних захтева за успостављањем Немачког Рајха, до оних за изласком из НАТО. Чуди ли ово икога?

Чак ни они медији који претендују да нам саопштавају ”истину” не могу да прикрију да је Савезна влада исувише слаба у поређењу са моћном каскадом прислушкивања у којој су се нашле Немачка и Европа. Ову ионако минималну моћ владе још више умањује понашање нашег министра унутрашњих послова у вези са таласом избеглица огромних димензија: он је већ месецима нестао из видног поља нације тако да се питамо да ли савезна влада у својим редовим уопште има нешто што би се могло назвати министром унутрашњих послова. Из угла државне политике свакако је кобно то што је укључивањем БНД-а у англосаксонску шпијунску мрежу („five eyes“- алијансу прислушкивања читавог света) настао један утисак са тешким последицама: неке друге силе су „потопиле“ немачке државне институције, а наша рођена влада о томе не жели ништа да зна.

Овај модел нам је познат и поводом смакнућа дроновима у другим деловима света. Рамштајн и Визбаден су у визури оних који уопште не желе нити ће хтети да се помирe са овим подмуклим убијањем које се изводи са наше територије. У питању је иста ствар као и у случају ”Команде САД за Африку” у Штутгарту: немачка тероторија се користи на такав начин да би Међународни кривични суд могао сваког часа да закуца на врата нашој влади у Берлину, само да САД прихвате његов статут.

У овим примерима се манифестује шта људи осећају када им се запоседне или преузме извршна моћ након безусловне капитулације која траје и траје. Ово ће нам се већ следећих недеља разјаснити на начинда ћемо занемети: наиме, онда када фактичким одустајањем Парламента од своје обавезе да доноси одлуке о ангажовању немачких војникиња и војника, као и цивилних службеника Бундесвера, препустимо de facto НАТО, а тиме и председнику САД, за њихове војне интервенције широм света. Немачку је досада одликовало то што је немачки Бундестаг имао обавезу да донесе одлуку о ангажовању наших трупа. Сада се трансатлантистима исплатио вишедеценијски труд да се то промени. И ништа више неће бити исто. У којој мери? То смо већ видели прошле године у Украјини где су деловали немачки војници и где их и даље ангажују. Брига о овим припадницима Бундесвера се суштински састојала у томе да послуже као мете „friendly fire“ (пријатељске ватре), или „False-flag“ (лажне заставе) операција, не би ли се Немачка коначно покренула да удари на омражену Руску Федерацију.

Од чисто одбрамбеног савеза до најбоље агресивне формације на планети

То исто сада видимо и у случају ратних операција Турске. У време политике коју је последњих година турска влада водила према Сирији, а пре свега према Израелу, била су недопустива дејства немачких противваздушних ракета или војника у курдским подручјима. Овим јединицама би требало да се нареди хитан повратак у Немачку пре него што неко од наших буде рањен или погине, што у овoј комбинацији САД/Турска у овом подручју може итекако да се деси.

Људи су запрепашћени у којој мери немачки државни врх не поштује Устав који Немачку обавезује да доприноси миру у свету. Унутарполитичка околност што се осећамо као окупациона зона и стални ратови у које нас тера НАТО интензивирају ово осећање.

Са чиме овде имамо посла можемо закључити по једном за државнополитички живот пажње вредном случају: сам догађај пада у рану историју поновног уједињења Немачке. Марта 1992. г. један високи службеник је на првој страни новина које су тада словиле за орган државне политике објавио чланак о томе како би требало да изгледа будући однос Вашингтона и Брисела. Према овом чланку то је требало да буде однос на истој равни. Тo je некада биo и став и пракса дугогодишњег немачког министра спољних послова. Овај службеник се увече тог истог дана, када је овај чланак објављен, нашао у Токију као амбасадор. Нови минстар спољних послова је брзом брзином схватио у којој се цркви треба молити. То је у сваком случају било више од вести о могућем тренду развоја догађаја. Ово и данданас одређује наш живот. При томе будућност изгледа много страшније него што то многи слуте. Ми живимо у јазу генерација који не може бити гори него што је. На једној страни су они који су у имали прилике да стичу искуства са Вилијем Брантом у једној свакако не идеалној, али довољно доброј земљи. Он је говорио о томе како се у једној земљи велике демократске традиције треба усмерити ка ”више демократије”.

На другој страни на делу је сазревање генерације која је морала да искуси како се корак по корак успоставља ”тржишна економија” у стилу Меркелове. Ономе ко своју партију води у складу са моделом ”демократског социјализма” тешко да можемо да докажемо до које мере ”тржиште” и ”демократија” не могу заједно да пређу ни најмањи комад пута ако је демократија подређена тржишту. А то смо доживели када су крајем 90-их година разграђене државне компетенције како би биле пренете на Брисел. Међутим, оне тамо нису ни стигле. Оно што је тамо приспело пало је у руке разбојницима или тзв. „councils“ који су се острвили на остатак државних компетенција. Они при томе нису испуштали из вида Берлин тако да су одређене комисије немачког Бундестага изгледале као истурена парламентарна тела англосаксонске индустрије јавног мњења.

Наравно да је у оваквом контексту могло да успе оно што су попут лавине покренули ”нови стратешки концепт НАТО”, донет у Вашингтону, у пролеће 1999. г., поводом педесетогодишњице од оснивања војног пакта и пригодни ”јубиларни рат” против Југославије. На делу је било ни мање ни више до комплетна реорганизација НАТО: један чисто одбрамбени савез претворен је у најбољу на свету агресивну формацију какву планета није видела од краја Другог светског рата. Овом плану испречило се само једно: за формирање одбрамбеног савеза су кроз своје парламенате гласали народи. Међутим, ниједан народ и ниједан парламент није никада гласао за НАТО као агресивну машинерију! Политички одговорни за овакву мизерију у Немачкој – црвенo/зелана савезна влада скупа са опозицијом - били су потпуно свесни димензија ове промене. Уопште није било ни трачка нејасноће у вези са вотумом народа. Гласање о промени ове парадигме морало је да се спречи по сваку цену. Зато је у помоћ позван Савезни уставни суд да све ово објасни као суштински хвале вредну идеју даљег развоја. Резултати НАТО-а су стотине хиљада мртвих – а крај убијању није на видику...

Непријатељство САД према пријатељима

Данас су многи свесни чињенице да се неће стати на прeсуди Савезног уставног суда у случају дејстава авиона „Торнадо“ у Афганистану. Колико год били добро дефинисани разлози овакве одлуке и колико год интересантно било мишљење о овој одлуци надлежних коментатора из редова пензионисаних судија Уставног суда, они уопште не дају никакав одговор на тужбу групe Левица/Гаувајлер/Вимер. Претварањем НАТО у агресивну машинерију одузет је основ стационирању страних трупа у Немачкој. Све оно што је од 50-их година па све до споразума који се тичу поновног уједињења Немачке договорено тим поводом, полази од премисе присуства страних трупа на територији немачке државе у одбрамбене сврхе. То је било тада а и данас је тако конципирано уставом. То је било тада,  а и данас је тако конципирано, и Уставом овлашћени органи гласали  су само  за овакав концепт.

И шта сада? Хелмут Шмит је дао одговор на ово питање: он је желео да очува НАТО као трансатланску окосницу. Интеграција оружаних снага није долазила у обзир, а самим тим ни било каква посебна уговорна обавеза за Немачку која би је везивала за НАТО. Свакако, ми можемо да се бавимо анализом стања споразума и да проучимо све степене његовог отказивања. Можемо да замишљамо пролазак једног могућег републиканског председничког кандидату, у пратњи Џона Мекејна, кроз контролу обезбеђења у седишту немачког канцелара. Препоручујемо да се баци поглед и на америчко наоружање и сврху америчког атомског оружја на немачкој територији у склопу америчких трупа стационираних на немачкој територији. Немачки драмски писац Ролф Хохут је недавно скренуо пажњу на посебне међународноправне одредбе које су на штету немачке територије у случају евентуалног коришћења нуклеарног оружја. Не треба испустити из вида ни улогу Европе као пред-попришта ка Русији као великом противнику у складу са принципима конференције у Братислави, одржане у мају 2000. године. Све речено јесте непријатно али оно тера немачку владу, која жели да с правом носи овај назив, да промени данашњу ситуацију. САД, какве су данас, нису способне да поступају пријатељски са пријатељским државама. И тек не са оним другим.

Морамо још једном дoбро да размислимо o приговору да САД меркају или да већ стреме ка владавини светом. У крајњој линији оне нам саме без икаквог околишања нуде доказе за то, не остављајући при томе заробљенике у животу. САД се очигледно не устручавају да ствари назову правим именом. Тако је крајем jула лист Rheinische Post, који излази у Дизелдорфу, у интервјуу са надлежном ЕУ-комесарком Цецилијом Малмстрем, цитирао вероватну будућу америчку председницу, госпођу Клинтон, у вези са ТТИП (Transatlatic Trade and Investment Partnership). У овом цитату Хилари је ТТИП означила као ”економски НАТО”. А зашто да га и не означи тако када је погодила право у срж овог споразума? Шта ће остати од нас и наше привреде када почне примена овог пројекта? Ми немамо појма о Порторику и о томе да ни једна фирма са седиштем у овом америчком банкрот протекторату није доминантна на америчком тржишту. Након вештачког спасавања тржишне вредности приватног капитала требало је даљим аквизицијама оробити и немачку средњу класу. Она је, са јаким регионалним тежиштем у Јужној Немачкој, пре свега у Баден-Виртенбергу, освојила светска тржишта. Управо ту је требало скинути кајмак да рачуне није помрсила банка Lehman Brothers. Зато сада треба ТТИП да створи бољи оквир за остварење овог стратешког циља.

Немцe доле, Русe напоље, Американцe свуда унутра!

Ово је усмерено на разарање економске супстанце. Оно што остане од основног ДНК наше земље, бар је то америчка замисао, демонтираће арбитражни судови кojи творе темељ владавине адвоката на пољу уговарања. Овоме се придружују такозване експертске комисије које ће, по ратификацији евентуалног Споразума о слободној трговини, учинити сувишним парламенте и у њиховој и онако већ сада редуковонај форми. Шта ће након тога уопште остати од нас може без проблема да се сажме у формули првог генералног секретара НАТО: Немци доле, Руси напоље, Американци свуда унутра!

У комбинацији свих фактичких и вероватних развоја догађаја не постоји ни један разлог да трпимо економско и политичко уништавање европских држава што ће им се са ТТИП догодити. Изгледа да је бар-вице-канцелар Зигмар Габриел схватио колико је драматично озбиљна ситуација у вези са предвиђеним арбитражним судовима. У последње време покрајинске фракције Хришћанско-демократске уније захтевају од Берлина да организује рекламне скупове о овом пучистичком споразуму. Било би боље да канцеларка напусти сунчани балкон у Јужном Тиролу и да не посматра са те чеке како немачки градови падају на колена због неуспеха владе. Нашој земљи не предстоји ништа што би јој дало наду.

Превод са немачког: Бранка Јовановић
Аутор је бивши посланик ЦДУ у Бундестагу, државни секретар за одбрану и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Коаутор књиге «Повратак хазардера» (Zeitgeist, 2014.)

Пажња: Преузимање текстова и фотографија са овог сајта дозвољено је искључиво уз навођење београдског форума за свет равноправних као извора

САД: Како Русији одузети партнере

28. јули 2015.

Вили Вимер

Када анализирамо нуклеарни споразум са Ираном не бисмо смели да испустимо из вида Кубу. Јер, санкције против обе ове земље биле су у сваком погледу плод  чисте самовоље САД. И то су не само у случају ове две државе, већ и у случају више од седамдесет других земаља широм света.У питању су огромни ресурси овог типа на Земљином шару којима САД располажу да би могле да почисте наметљиве такмаце из сопственог лагера када је реч о преотимању тржишта. Стога је био добар потез немачког вицеканцелара и министра привреде Зигмара Габриела што је, имајући у виду да ће санкције против Ирана бити укинуте,одмах по постизању нуклеарног споразума и пре свих, отпутовао у Иран како би осигурао шансе немачкој привреди. Чак не морамо да се даље ни удубљујемо у стотину страна самогспоразума и исто толико страна његових анекса, нити да осматрамо саборне параденадлежних америчких адвокатских концерна да бисмо схватили да ће бити могуће да се конструишу нови проблеми. И у овом случају ће се будуће политичке акцијеодвијати по оној:Господ дао, Господи узео..

Самовоља која се манифестовала приликом наметања санкције, а која се манифестовала и приликом њиховог укидања, одређиваће и убудуће след догађаја. Шта ћемо када је свет тако скројен, чак и када, како су овог викенда известиле једне немачке регионалне новине, бивше судије Савезног уставног суда нађу за сходно дакао”антиамеричке” глатко одбаце тврдње попут ове. Наравно, успостављање новог привредног поретка путем одредби ТТИП-а ¹ и укидање демократске државе, које иде руку под руку са њим,пружиће нова образложења самовољи.

Аспекти нуклеарног споразума са Ираном представљају можда највећу вододелницу какву је свет видео од краја Другог светског рата наовамо.Престравићемо се када схватимо којом брзином Сједињене Америчке Државе широм глобуса извлаче из дуготрајне изолације потенцијалне партнере Руске Федерације. Пречесто смо десетине протеклихгодина гледали ратовима дефинисан рукопис САД, да бисмо се олако отресли оваквих мисли.Ово се не дешава само државама којима су уведене санкције. Један демократски председник по имену Бил Клинтон је ово демонстрирао чак и у Северној Кореји и то преко своје ”незаобилазне” министарке спољних послова, госпође Медлин Олбрајт, и њеног наступа у једном  свернокорејском циркусу где су јој одушевљено клицали. Познајући позадину лабилности у Бразилу која може да је снађе сваког трена, бразилска председница ће, тачно знати  колико далеко сме да се упушта у причу са БРИКС-ом, чак и када јој у вези са тим следећа Олимпијада пружа известан рок поштеде. Што се буде више ближило Светско првенство у фудбалу 2018. у Русији, оно ће све  имати све израженију функцију заштите Руске Федерације од сасвим прецизно циљаних бескрупулозних поступака САД.  Јужна Африка ће знати до ког интензитета дестабилизације ће имати снаге да се брани. Индија је у савезу БРКС управо то - Индија, сушти стратег.

Наравно, у искушењу  смода, имајући у виду свет након потписивања нуклеарног споразума,ближе анализирамо регионалне конфликтечије изазивање од стране Запада има за циљ Руску Федерацију попут онога који је распрламсао у Сирији и који никако није једини. Турски председник Ердоган је све учинио да се свргавањем свог личног пријатеља Асада на Средњем Истоку домогне  нове улоге  следбеника османизма. Међутим, он је бомбардовањем Курда овог викенда, испустиоиз вида да ће Израел предузети све да подржи све курдске аспирације.  Да ли је у питању  нова слобода деловања против Тел Авива коју су САД стеклепутем нуклеарног споразумом са Ираном, када је ово бомбардовање Курда уследило по изричитом америчком одобрењу?

Када говоримо о нуклеарном споразму са Ираному фокусу се налази Израел. Ово не важи само за односе између Тел Авива и Техерана, који су некада један другом падали у зегрљај, колико је усмерено против треће стране. Израел је значајан фактор у самом Вашингтонукада је реч о глобално најважнијим питањима. Зар јемогуће  да  су при томе у исти мах два играча: републиканци у САД и израелски премијер Нетањаху, заиграла на погрешну карту? Није пала у заборав чињеница да су у САД  демократе традиционални саговорници пријатеља Израела. Наравно, представљало је праву сензацију до које мере су републиканци заоштрили ствари. Они су ишли чак до једног у читавом свету неуобичајеног отвореног напада наизабраногпредседника државе, када су без Обамине сагласности допустили  Бењамину Натењахуу као премијеру и пријатељу републиканаца,  да одржи говор у Конгресу. Када ослушнемо реторику Сенатора Мекејна онда морамодобро да поразмислимо о намерама израелског премијера у случају његовог трајног флерта са републиканцима.

Најављени вето председника Обаме у случају било какве опструкције од стране Конгреса у вези сануклеарним споразумом сасвим јасно је осветлио једну ствар: дугогодишња политика није била успешна. Под знаком питања је да ли ће у оваквим околностима будућност одређивати блискост између репубиканаца и снага наклоњених Израелу. Са губитницима се нерадо грлимо. У оваквом случају, за круг победника мора се.

Ово важи и за нуклеарни споразум са Ираном када правимо фине анализе и других централних компоненти у америчком председничким  изборима. Као што се зна свуда у свету, постоји груба подела међу онима који финансирају ратно замешатељство које Американци означавају речју  ”избори”. На страни демократа то су адвокати. Ето разлога више да се радујемо ТТИП-у и адвокатури. Ту се убраја и индустрија здравља. Како нам откривају разне публикације, републиканце неограниченим милионима долара подржавају лоби произвођача оружја у свакој форми и нафтна индустрија.

Пут иреанске нафте

Далићенафтна индустрија САД због онога што је председник Обама нуклеарним споразумом учинио могућим и даље бити на страни републиканаца, будући да јој је демократски председник учинио доступним расположиве капацитете рафинерија за пераду специјалне иранске нафте, а и више од тога?

Извоз нафте из Ирана

Бечки споразум је из темеља променио основну структуру предстојећих председничких избра у САД. Сада је на реду да све ово запамти само joш господин Гласач, који треба да притисне тастер еклектронских гласачких машина, баш онако како су демократе препоручиле  Венецуели. А, резултати нису изостали ни тамо!

¹Споразум о зони слободне трговине ЕУ – САД (TTIP – Transatlantic Trade and Investment Partnership), преговори у току

Превод са немачког: Бранка Јовановић
Аутор је бивши посланик ЦДУ у Бундестагу, државни секретар за одбрану и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Коаутор књиге «Повратак хазардера» (Zeitgeist, 2014.)

Пажња: Преузимање текстова и фотографија са овог сајта дозвољено је искључиво уз навођење београдског форума за свет равноправних као извора

 Вили Вимер

Ретко се у новијој историји немачке владе догађало да, сама или у савезу са другим владама у Европској Унији, покаже толику меру немоћи као што чини у случају таласа миграната који су се преко Турске или Средоземног мора упутили ка Средњој Европи. Влада сада другачије делује и недопустиво је да се широм Немачке или Европске Уније ствaра утисак безакоња и да се оно и даље допушта.
Какви су то министри унутрашњих послова у савезним покрајинама Немачке који, после толико месеци, тек сада схватају колико je велики број људи који илегалним каналима улази у нашу земљу и да ће се овај број само у овој години приближити црти од 100.000? Недавно се један покрајински министар одважио да изјави како имамо посла са сеобом народа, признавши у исти мах сву своју немоћ.

Једно је постало јасно: Против оваквог развоја ситуације, иако онa задобија претећи карактер, не можемо да ка границaма упутимо тенкове. Када бисмо то урадили, тог часа би се трајно уништила слика хумане Немачке и jединственог система вредности Европске Уније. Немачка ратна морнарица је у најмрачнијем добу Немачке једном јуначком интервенцијом показалао како је било могуће пружити помоћ милионима избеглица и одвести их у безбедну зону.
Зашто не користимо своја организациона и логистичка искуства у aкцијама великих размера у оним земљама из који људи крећу ка нама, прихватајући сваки могући ризик? Зашто Савезна влада не предузима никакве коракe на темељу својих сазнања о криминалним кријумачарским организацијама и организацијама које их финансирају које одржавају миграциона кретања у животу и који ће их додатно појачавати? Држава с правом гони сваког возача који прекорачује дозвољену брзину. А, организовани криминал је управо оно чиме се ове организације баве! Држава и медији знају и узрoке и људе из сенке, али немачкој и европској јавности не презентују ништа друго до – ћутање.

Морамо бити начисто са једним: ратове и насиље око нас је проузроковао Запад. Они су окидачи данашњих миграционих таласа. Ратнохушкачке струје у нашим земљама злоупотребљавају миграције за унутарполитичке циљеве, не би ли промениле наша друштва по свом укусу. Шта је то што нам не да да престанемо са пустoшењима око себе и да зауставимо ратове? Никако не смемо занемарити могућност да ћемо остати слепи код очију и глуви код ушију када се устали jeка ратнoг покличa из Вашингтона на бини «of the Europian theater» илити у преводу на европске jезике - ”европског попришта”.

Ми се морамо супротставити сликама садашњег и будућег сиромаштва. Зашто се наш министар спољних послова не би упутио у Еритреју или наш господин Председник у Нигерију, не би ли од одговорних испословали да одустану од својих акција? Уместо тога код домаћег становништва се до крајњих граница заоштрава непријатељско расположење тако што му се скрива свака информација о томе што оно с пуним правом доживљава као напад на себе. Не корисити ли егзекутива овде шансе које јој се нуде да преотме грађанска права која су се последњих педесет година тегобно освајала и да приграби извршну власт за себе и на овом пољу?

Савезна влада не би смела да се претвара да је изненађена таласом миграције сиротиње са Балкана. Шта је чланство у Европској Унији – или нешто слично чланству – у стварности донело овим државама? Сви се oвих дана бавимо Грчком, a уоште не видимо да су граничне чланице Европске Уније суштински у катастрофалнијем положају. Пут њиховог економског развоја су гасоводи, а они су мета геостратешких интереса САД и Европске Уније због чега се њихово сиромаштво продубљује. Од краја Хадног рата на овамо интереси ЕУ и САД су у међусобном сукобу зато што не постоји заједнички концепт о правцима инфраструктуре, или зато што САД немају намеру да се коначнo повуку из Европе. У сваком случају, ова дисонанца суштински доприноси саботирању сваког развоја. Зар треба да вратимо људе тамо где смо саучествовали у настанку њихове беде, а да при томе ни њима, нити замљама њиховог порекла не понудимо никакву валидну шансу развоја? Ово важи управо за Србију и Косово. Морамо имати пред очима - да би нас од заборава пренула чињеница да управо европске и америчке представе, иначе потпуно далеке тамошњој стварности, спречавају развој језгра овог региона. Ми тамо спроводимо неку форму Моргентауове политике чије нас последице сада стижу. Немоћ, упарена са неспособношћу, то је немачка политика на свим равнима.
Каква је то влада била под Колом и Кинкелом која се на крају Хладног рата, слутећи да ће нам се догодити нешто попут овога што се догађа, покушавала да прошири ОЕБС-а и Европску Унију на Северну Африку, укључујући и Израел, залажући се за ову идеју код европских партнера! Ова идеја је сметала онима који желе да свет уређују својим оружјем. Резултате тога видимо данас. Они су са намером херметички затворили своје границе. Наша ”браћа по оружју”.

Превод са немачког: Бранка Јовановић
Аутор је бивши посланик ЦДУ у Бундестагу, државни секретар за одбрану и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Коаутор књиге «Повратак хазардера» (Zeitgeist, 2014.)

Пажња: Преузимање текстова и фотографија са овог сајта дозвољено је искључиво уз навођење београдског форума за свет равноправних као извора