ЈОВАН ПАЛАЛИЋ
(народни посланик, Председник Одбора за локалну самоуправу Народне Скупштине Србије)

У свом обраћању указаћу на основне правце спољне  и безбедносне политике Србије са нагласком на чињеници да садашња политика власти у Србији,која подрива Скупштинским одлукама утврђену војну неутралност,има заправо за последицу  повећање претњи за безбедност Србије.Тај процес,који води даљем свеукупном слабљењу државне моћи,угрожвању безбедности и губљењу стратешких избора може се прекинути на изборима 2012,променом власти и променом политике.
Ограничићу се само на највећу претњу по безбедност Србије,онако како је она дефинисана у званичној Стратегији национале безбедности а то је противправно и унилатерално проглашење независности Косова,мада и све остале претње,наведене у Сратегији па и потенцијални изазови за безбедност,попут југа Србије и Рашке области,свакако оваквом  политиком садашње српске власти јачају и утичу на стабилност Србије.

Србија је прогласила војну неутралност 2007.године у једној  резолуцији Народне Скупштине, која се тицала одбране територијалног интегритета и суверенитета државе а који је директно угрожен на простору ње јужне покрајине Косово и Метохија.У тој резолуцији,којом се штити територијални интегритет,Србија сматра да је НАТО пакт својом улогом и деловањем,директно угрозио њен територијални интегритет на Косову.У том тренутку,Србија је била део Партнерства за мир,без намере учлањења у тај војни савез, како је и навела у Презентационом документу из 2007.године.Није имала индивидуални план партнерства, ни представништво у седишту НАТО,ни декларисане снаге.То је била мера сарадње сагласно улози коју је тај назови партнер имао у подршци разбијању Србије.Ствари се драматично мењају променом власти и променом државне политике а након противправног проглашења независности Косова.Нова Власт у Србији из јула 2008.године проглашава процес приступања ЕУ политиком која нема алтернативу,то јест политиком која нема цену.Та промена има своје последице у домену одбране.Почиње продубљивање сарадње са НАТО у свим доменима-успоставља се представништво у Бриселу,закључује индивидуални план партнерства,декларишу снаге,доносе се стратегијски и доктринарни документи по узору на земље чланице НАТО,довршавају оргнизационе промене у министарству одбране,генералштабу и осталим деловима Војске,усвајају поједини НАТО стандарди,интероперабилност се проглашава за начело деловања Војске,усвајају се стандарди,почиње учешће у Процесу планирања и прегледа,а све под сугестијама групе НАТО-Србија за реформу одбране.Најављује се учешће Србије у индивидуалном акционом плану партнерства и Концепту оперативних способности,што је корак до учешћа Србије у војним операцијама и мисијама под командом НАТО.Врхунац те продубљене сарадње је одржвње Стратегијске војне конференције за партнере у организацији НАТО-а у Београду од 13. до 15. јуна.З сво то време НАТО пакт је подржавао и обучавао ткз косовске безбедносне снаге,јачао њихове капацитете и структуру а то чак ,као свој велик успех и истиче у декларацији донетој након последњег самита у Лисабону.Такође,он ће тај процес наставити а најава успешног завршетка овог, по безбедност Србије итекако опасног процеса биће смањење присуства снага КФОР-а.Значи по НАТО-у,створена сепаратистичка војска на Косову биће гарант стабилности и мира у тој нашој јужној покрајини.
Дакле,имамо прадоксалан процес да је власт у Србији у исто време продубљивала сарадњу са НАТО,са тенденцијом да тај процес доведе до чланства,јер најављени кораци ка томе незаустављиво воде и доносила стратешке документе у којима је сепаратистичке процесе на Косову проглашавала за највећу претњу за безбедност,док је НАТО стварао,обучавао,наоружавао и јачао наоружане снаге сепаратиста.
Овај процес наравно да је тесно повезан са политиком прикључења ЕУ која не остваља простор за стратешке алтернативе.Одсуство стратешких алтернатива несумњиво да положај једне земље чини слабим,поготово када то тако упорно говорите и на делу потврђујете.То значи да не постоји цена која је спремна да се плати за остварење те политике а надасве не постоји простор за истицање сопствених интереса и у крајњој линији истицање чињенице да постоји спор ако међу странама постоји у реализацији тих интереса.Зато је сада Србија у ситуацији да свој политички циљ-добијање статуса кандидата и датума за почетак преговора мора да плати вероватним прихватањем такозваног Ишингеровог плана,који је фактичко признање Косова а кога је Влада Војислава Коштунице одбила 2007.године.Власт је мислила да после прихватања ЕУЛЕКСА,који јача институције те самопроглашене творевине,као једна цивилна мисија заједничке европске безбедносне и одбрамбене политике, неће бити других захтева.Али цена уласка у ЕУ је решено питање граница а они који у ЕУ одлучују Косово не виде у границама Србије.Тако да је сада услов за одређивање датума за почетак преговора,после повлачења институција Србије са Косова и доласка ЕУЛЕКС-а,фактичко признање кроз Ишингеов план.Такво једно стање ће додатно повећати претње по безбедност Србије јер се Србија фактички сагласила са том независношћу,којој је НАТО направио ткз војску  а мисија ЕУ институције.Додатни проблем је у томе што Србија потписује безбедносне споразуме са ЕУ,да би учествовала у њеним мисијама а једна од тих мисија је и ЕУЛЕКС.Тиме Србија почиње да улази у заједничку европску безбедносну и одбрамбену политику,која у Лисабонском споразуму има свој део у заједничкој одбрани а то је тешко прихватљиво за једну војно неутралну земљу каква је Србија.
Дакле,продубљивањем сарадње са НАТО и припремама за учешће у његовим мисијама те прилагођавањем система одбране овом задатку,као и приступање заједничкој европској одбрамбеној и безбедносној политици кроз потписивање безбедносних  споразума у учешћа у њеним мисијама, Србија фактички излази из војне неутралности и припрема се да то у једном тренутку то учини и на формалан начин.Са друге стране НАТО и ЕУ кроз своје две мисије-стварање и јачање ткз косовских безбедносних снага и мисије ЕУЛЕКС која, као цивилна мисија заједничке европске безбедносне и одбрамбене политике,подржава јачање сепаратистичких институција на Косову,појачавају претњу по безбедност Србије,што је супротно Стратегији националне безбедности.Ово наизглед конфузно стање може се једино објаснити чињеницом да је власт формулисала своју политику решавања свих безбедносни дилема Србије уласком у НАТО и ЕУ,по цену одустанка од Косова и свог територијалног интегритета а безбедносне проблеме ће за Србију решавати ове две организације.Ми у Србији се суочавамо са чињеницом да садашња власт не поштује нити спроводи најважније државне одлуке-Скупштинску резолуцију која одређује војну неутралност и Стратегију националне безбедности.
Зато је изборна 2012 година за Србију кључна.Наставак овакве политике створиће на простору Косова,подршком ЕУ,НАТО али и саме Србије институције и оружане снаге које ће бити директна претња по нашу безбедност,по безбедност територијлног интегритета али и самих грађана.У исто време,Србија је направила реформу система одбране,као да војне претње неће ни бити,што  је и навела у својим стратешким и доктринарним документима,препуштајући у перспективи своју одрбрану у руке ЕУ и НАТО:Не желимо да помињемо овом приликом примере чланица ових савеза који су имали међусобне сукобе.Зато је Србији потребна промена спољне и безбедносне политике.
Србија прво мора поћи од тога да гледа и штити своје интересе а са циљем јачања и увећавања своје државне моћи.Србија мора престати да реализује само туђе интересе и круни и слаби своју државну моћ и институције.Политика која води слабљењу Србије а то је садашња политика и верујем да смо то и доказали,мора се променити.У том смислу Србија треба да успоставља односе и партнерства сагласно подударности интереса,наравно водећи рачуна да делује у једном изузетно глобализованом и безбедносно непредвидљивом свету где односи снага и силе међу државама у доброј мери одређују и могућност реализације интереса.Али ти односи се и успостављају сагласно подударности и супротности интереса,то важи за све па и за Србију.Тако и треба да Србија дефинише своје односе са другим државама и савезима.Што би наш народ рекао-према Свецу и тропар.И Србија може и треба да размишља на основу својих интереса.Ево,да не говоримо смо са емотивне стране,за шта нас често оптужују,навешћу пример могућности како се са позиција државних интереса може реализовати сарадња Србије и Руске Федерације.Управо у најважнијим стратешким документима Русије,која се тичу безбедности,спољне политике и предлога новог уговора о европској безбедности,постоје решење која су у директном интересу Србије.И за нас је проширење НАТО претња по безбедност,и ми видимо могућност продубљивања сарадње са Русијом у доменима енергетике и војно економске и војно техничке сарадње,и нама одговарају решења у предлогу новог уговора о европској безбедности,који је предложила Руска Федерација а која се тичу признавања статуса војне неутралности зељама које то желе,решавање безбедносних проблема договором а не унилатерлним акцијама,недељивост безбедности,поштовање Повеље УН,међународног права и територијалног интегритета држава.Ето простора да се снажно заједнички делује,да се ствара један безбеднији и мирнији свет,што Србија као војно неутрална земља,којој су угрозили суверенитет,жели.Надасве,ето простора да Србија јача своју снагу и моћ у економији и одбрани,да би своје националне интересе штитила и остваривала.Зато је,ако тако могу рећи,  интерес Србије да оваква принципијелна  политика Русије,која је почела да обликује један муниполаран и праведнији међународни поредак са визијом заједничке одговорности свих држава за безбеднији и бољи свет,у којем се поштује међунродно право,суверенитет држава ,ма колика њихова величина и снага била, има свој континуитет и после изборних циклуса 2011 и 2012.Исто тако, Србија мора да тражи додирне тачке и са другим земљама и савезима и са ЕУ и Кином и са САД,са азијским и афричким земљама  и не треба једино нама замерати што степен тих односа дефинишемо према нашим интересима и циљевима а поготово нам не треба замерати што не можемо најтешње сарађивати са онима који нас највише слабе и наше интересе игноришу.Тако свет фунционише и то је за односе међу државама природно и логично.
Али је такође потребно да се садашња политика Србије,управо у области безбедности,после наших изборних циклуса промени.Да Србија промени приступ поимању своје улоге и своје мисије,својих интереса и претњи њима,да преиспита своје националне стратегије,садашње националне  циљеве и политике,посебно безалтернтивност ЕУ и атлантских интеграција, као јединог начина решавања свих српских безбедносних дилема.Србија мора поново анализирати претње њеној безбедности али и реформу система одбране  и успоставити адекватну организацију и димензије својих оружаних снага за заштиту најважнијих националних интереса и циљева.Србија треба да самостално обликује процесе својих безбедносних интеграција,да потврђује своју војну неутралност учествујући у свим форумима у којима се о питањима безбедности расправља, да успостави односе с ОДКБ а развијање односа са НАТо у оквиру Партнерства ѕа мир заустави док се у отвореном дијлогу не расправи улога НАТО у обуци ткѕ косовских безбедносних снага.Надасве,Србија мора да формулише  своју улогу у подршци миру,поштујући неѕаменљиву улогу међунродног права у УН али да у исто време ником у потпуности не препушта своју одбрану,јачајући своју војну неутралност,сарађујући са свима колико је потребно да заштити себе и универзалне вредности, исковане после великих ратова у којима је и сама учествовала.То је наш изазов 2012.

 

< Претходна		Следећа >