Од Рудолфа Хензела

Нама људима пошло је за руком да у техници и медицини решимо проблеме који су
све до прошлог века важили за природом дате корбаче човечанства. Међутим, са
највећим корбачем, ратом, као и са неравноправншћу и тиранијом, упркос неоспорним
успесима развоја цивилизаје, нисмо изашли накрај. Ако не постанемо свесни да су
постојање наше културе и опстанак наше врсте угрожени и ако одлучније не
покушавамо да проблеме човечанства решавамо у миру, да унапређујемо друштвену
правду и да одстрањујемо тиранију у свету, онда ћемо већ данас кренути на пут без
повратка. Како, према томе, ми људи да се не нађемо у тој ситуацији?

Паћеници светских привредних и политичких моћника су, пре свега, земље трећег
света, које су велике силе у неоколонијалном стилу преплавиле ратом. Оне им
пљачкају драгоцене ресурсе и културна блага, а радиоактивним оружјима уништавају
њихове темеље живота. Људи у ратним подручјима – било да су млади или стари,
борци или цивили – бивају на хиљаде убијани, сакаћени и понижавани
ниподаштавањем њихових културних вредности и основа њиховог идентитета. Ако
агресори после вишедеценијског варварства и напусте измрцварену земљу, за собом
остављају углавном разорене државе које грезну у хаос, а чије се становништво
изнурава у грађанским ратовима. Они који преживе целог живота су трауматизовани,
превремено умиру од рака, а многа новорођенчад долазе на свет генетски оштећена.
За рат се више не одговара. Агресивни ратови су забрањени. Због свог моћног дејства,
„модерни“системи оружја по правилу као учинак дају смрт народа (геноцид).
Међутим, немаштина и патња ових недужних људи не дотичу се нашег срца. Ми, који
смо деценијама живели у миру, не можемо да се уживимо у њихову судбину, нити да
устанемо против ратних злочина. Наше другове по врсти препуштамо позади, далеко, у
Турској (Гете) њиховој судбини и само мало њих хита им у помоћ. Не борећи се против
насиља, ми га одобравамао, а оно нас штеди од запитаности. У овом тренутку, када је
насиље у јеку, обично је прекасно да се оно сузбије. Болест коју нисмо код других, а и
ради других предузели да лечимо једнога дана снаћи ће и нас. Пошто је свет онакав
како смо га ми уредили или онакав какав смо ми до сада трпели, нико не сме да се
склања од одговорости. Ми смо увек сукривци. Зато је време да се освестимо.
Културни развој у бити састоји се у томе да се глас људске савести све више чује, а да
насилно деловање уступа место духу одговорности. Све јаче осећање људске
солидарности, свест о јединству свих нас са људским ликом и сазнање да смо ми
чувари наше браће етичка је тековина. Сви пред свима сносе одговорност. Међутим,
ми још патимо од фикције моћи и самовлашћа појединца. Услед овога стално се
занемарује главни изазов пред којим стоји човечанство – да сви морамо и да смо
дужни да једни другима пружимо руку. Од свих нас се тражи да доприносимо решавању овог великог задатка. При томе
интелектуалци имају посебну дужност. Они би требало да буду они људи који (свесно)
преузимају одговорност за себе и све друге људе; ако устреба, стој и сам међу свима
и мисли сам за све (Ромен Ролан). Ово изискује борбени дух који, и када је
супростављен владајућем мишљењу, не гасне. Интелектуалци би требало и да су
поштени, јер су у одсуству поштења настајале многе заблуде којих су теорије пуне.
Овакви независни, храбри и угледни мислиоци били би узор нашој омладини, какви су
били безбројни мислиоци и хуманисти протеклих векова.
Као представници различитих стручних области, интелектуалци имају тај узвишени
задатак да оно чиме су овладали у својим истраживањима, оно што је њихова наука
обрадила у циљу решавња проблема човечанста, подаре својим суграђанима. Ако они
своје духовне способности, своје трагање и борбу истински уложе у њихово добро,
захваљујући чему су постали оно што јесу, даће драгоцен допринос заједничкој
добробити (Анемари Бухолц и остали). Будућност наше културе битно ће зависити од
тога да ли ће бити довољно просветитеља. Потребнији су нам они слободног духа
који нас уче шта је истина, а шта лаж. Смисао просветитељског труда је чишћење
људске свести од индивидуалних и колективних предрасуда. Просвећени ум је у стању
да уочава здраве животне циљеве.
Интелектуалац може да се бави духовним само зато што није као остали заокупљен
многим стварима животне свакодневнице. Тим осталим пак школовање и знање из
различитих разлога нису у довољној мери на располагању. И у нашим покрајинама
многе породице се боре за насушни хлеб и преживљавање, зато што се њихов рад
неправично награђује. Не преостаје им довољно ни времена ни снаге да стекну
потребно знање. А масовни медији их дезинформишу, замајавају и животно
безвредним отпадом од информација (...et circenses) сасвим спутавају. Како онда они
да црпе снагу и да размишљају о животно важним стварима? Исто се догађа и са
нашим младим нараштајем: његово стасавање од пубертета до младићства
(девојаштва) прожето је културом насиља и ратовања, а његовом младалачком
културом деценијама се свесно манипулише. Тек када људи буду имали довољно
знања и образовања, моћи ће да извлаче закључке за своје лично и друштвено
деловање, да нешто извојују. Образован и самосвојно мислећи човек, који хумано
мисли и осећа, радо ће сарађивати да се развија један бољи друштвени поредак. На
која питања и проблеме човечанства мора хитно за добробит свих пихватљиво да се
одговори тј. која од њих да се хитно решавају?
Пре свега, морају се зауставити ратови који су у току и спречити нови. Међутим, овај
глобални задатак не можемо да препустимо земљама трећег света. Зашто да све
духовне снаге не уложимо у ово питање: како човек да научи да у миру коегзистира са
другим људима? Од представника свих стручних области тражи се да допринесу ономе
што је њихова наука открила у прилог решавања конфликта и ради мира у свету.
Суочени са страховитим искуствима Другог светског рата, далековиди, зрели људи основали су Организацију уједињених нација (ОУН) и формулисали Општу декларацију
о људским правима. Међутим, велике силе стално занемарују забрану насиља из
Повеље УН, док се људска права не поштују широм света. Једини пут ка миру је
култура дијалога и сусретања уз коегзистенцију у самом народу и међу народима
(папа Фрањо, Чингиз Ајтматов). Мора се спречити развој једне светске државе коју
свом снагом покрећу елите малобројних. Она би била тиранија и крај људске слободе
(Карл Алберт Шахтшнајдер). Пре треба тежити федералним структурама, директним
демократијама успостављеним по узору на Швајцарску.
И у нашем садашњем економском систему има нечег лошег. Он не почива на принципу
солидарности; само је мали слој повлашћен, док је већина грађана, претежно
омладине, изложена колебљивој конјуктури, економској кризи и незапослености.
Потребни су реформски предлози који у себи садрже идеју солидарности и који
помажу уклањању баријера међу људима. Мачеве претопити у плугове, што је био
мото многих мислилаца, значи: са ратне привреде прећи на мирнодопску. Пре свега,
финансије, које су попримиле паразитски карактер, морају се поново усмерити ка
општем добру (Хајнрих Волмајер).
Пример одговорног мишљења и понашања интелектуалаца за нас је ангажовање
заједничке групе реномираних научника из различитих стручних области око
разборитог и мирног решавања кризе евра. Пошто су увођење јединствене европске
валуте и склапање Пакта о стабилизацији препознали као економско-политичку
странпутицу која поткопава темеље нашег живота и неодговорно сужава простор
будућег развоја наше деце, они против тога прибегавају суду и истовремено указују на
научно аргументоване излазе из ове дилеме који и неупућеним грађанима нису
схватљиви (Вилхем Ханкел).
На овом позитивном примеру деловања научника у корист заједничког добра око
питања етике науке уопште – требало би друштво да се обогати. Људска заједница од
науке с правом очекује да ублажава људску невољу и да служи заштити живота.
Међутим, све више научника своје знање и умеће, а често и своју душу, продаје војно-
индустријском комплексу. Они чак толико окрећу леђа људскости да помажу
усавршавање средстава за свеопште уништење човечанства. Стога би требало да ниво
духовног и моралног развитка људске заједнице (...) увек буде нешто виши од нивоа
научно-техничког напретка. Само ће тако из изванредних достигнућа науке и
технике понићи одговорност за опште добро људи, за предупређење глади, беде и
болести у различитим деловима Земљине кугле (Чингиз Ајтматов).
Просвећивању и охрабривању људи могли би знатно да допринесу масовни медији, јер
су они према националним и међународним споразумима обавезни за истините
информације о нама грађанима и миру. Међутим, случај је обрнут. Још пре 125 година
Берта Фон Зутнер у својој књизи Доле оружје! пребацила је штампи да је оруђе
министарстава рата, да је у служби ратног хушкања и пропаганде мржње, у служби заглупљивања маса.
Нажалост, до сада се није ништа променило, а ми грађани овај захтев не постављамо медијима. Сасвим мало медија данашњице осећа обавезу 
према хуманом и општем добру посвећеној тежњи тако што се се залажу за слободно
изражавање мишљења, етику и одговорност, за поштовање људских права и
међународног хуманитарног права.
Важно питање за будућност је васпитање. Његовог огромног значаја свесни смо тек од
почетка прошлог века. Резултати истраживања хуманитарних наука показала су нам да
је човек по природи друштвен и кооперативан и да није ни биолошки ни културно-
историјски предодређен за ратовање и насиље. Кроз васпитање и образовање дете се
може привести одговорности, саосећању, солидарности, кооперативности и
мирољубивости. Понека мајка још за столом за повијање бебе пита се шта треба да
пружи свом детету да би опстало у будућем свету и да би овај свет скренуло на неки
другачији пут. Суочени са нерешеним питањем насиља у нашем свету, морамо
поставити и ово питање: шта треба да усадимо у душу наше младежи како би она у
себи развила одбрану од насиља и рата и постала мирољубива? Научне дисциплине
психологија и педагогија имају притом веома одговоран задатак да родитељима и
васпитачима пренесу психолошка сазнања о човековој природи, осећањима, мислима
и поступцима, које претпоставке за васпитање у духу мира из тога проистичу и како да
се ово у породици и школи спроведе у дело.
Људски траг тражити и пронаћи била је тема XVI конгреса Храброст за етику 2008 –
а то је и даље наш заједнички задатак: Да чувамо драгоценост 'живота' на нашој
планети – људе, животиње, биљке – овом задатку ће се придружити наша младеж
ако у њој пробудимо љубав према животу – свеколиком животу – и њу са њом
поштено делимо. Сви ми заједно не дајмо никакву шансу манипулаторима рата!
(Извод из текста позивнице)
Др Рудолф Хензел Линдау (Боденско језеро), 12. септембар 2012.
Дипломирани психолог са сопственом праксом