НЕОПХОДНА ЈЕ РЕВИЗИЈА СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ

Данас обележавамо 13 година од злочиначке агресије НАТО-а и Америке против СРЈ. Међутим, могли бисмо да обележимо и 23. годишњицу и 16. годишњицу, и 17. годишњицу, јер све њих повезује једна заједничка нит, а то је да су исте те силе, које су потегле оружијем на СРЈ пре 13 година, посегле политички и правно против свих облика државе српског народа који су јој претходили. Сетимо се 1991. године, они су уништили једну чланицу УН и ОЕБС, само зато да би се заштитили од оптужбе да су подржавали сецесију. Тако је СФРЈ избрисана са мапе Европе и поред  лојалности бар половине њеног становништва тој држави.
СРЈ је била оспоравана у УН-у као чланица, да би је после преврата 5. октобра, нова власт убрзо и сама прогласила непостојећом и затражила нови пријем у УН. Међутим, и то није задовољило те такозване нове силе светског поретка. Оне су настојале да и такву, умањену Југославију ( СРЈ) смање, и због тога су је врло брзо, већ после 6 година, претворили у ткз. Државну заједницу и то са утешним роком у трајању од 3 године. Па и то нису хтели да траје и један сат дуже. Веома су лако и брзо издејствовали тзв. меко одлажење Црне Горе из заједничке државе, тако да је Србија остала сама на тапету и није чудо што се напади на њу и данас настављају. Замисли за даље смањивање Србије, за њено претварање у једну желатинску масу, која ће послушно да иде за онима који јој одређују правце и даље се спроводе. После Косова и Метохије долазе на ред и друге области Србије које су у фокусу великих сила Запада. Према томе, у свим овим случајевима, западне силе су имале два циља, један је да заштите себе  од оптужбе да су подржавале сецесију и сепаратизам, а други је да сву кривицу за све што се збило на простору бивше Југославије за ових двадесет и једну или две године, превале на Србију и српски народ, јер ако то постигну, онда они имају чисте руке, не може се упрти прстом на њих да су у ствари прави кривци, да су они извршили злочин против мира, уништавајући прво једну чланицу УН - СФРЈ, а онда и оружаном агресијом и СРЈ.

Сада видимо да су, после стварања те вештачке творевине „независно Косово“, веома ангажовани да од Србије и њене садашње власти издејствују какав такав пристанак на губитак те територије. Њима је то веома важно, не само због одрживости тог вештачког стања, него и због оправдавања саме агресије, јер ако ми, на њихов захтев, прихватимо то ново стање и још понудимо и формално признање, то је само питање времена а не и већ донесене одлуке, онда је напад НАТО-а, по њиховом тумачењу, био услуга Србији, стварна милосрдна акција, јер је Србија до те мере била изгубљена у једној ситуацији и заслужила да добије по глави бомбама.
Садашње стање у Србији вуче корене из 5. октобра 2000. године. Тада је дошла на власт једна група политичара која је била политички веома зависна од својих покровитеља на Западу и због те зависности, због те политичке несамосталности, није била у стању да правилно и праведно формулише битне државне и националне интересе. Пре него што је закуцала на врата ЕУ и НАТО-а, изражавајући жељу да што пре уђе тамо, морала је прво да дефинише своје полазиште, да ли хоћемо да уђемо тамо са својом целокупном територијом, или са територијом умањеном за Косово и Метохију. Они то нису урадили, и то није случајно, није то само недостатак разумевања и љубави према сопственој земљи, то је, и нарочито због тога, што се то од њих очекивало и тражило, тако да смо ми ушли у преговоре са ЕУ, а сада све мање тајно, и са НАТО-ом, као Србија, умањена за Косово и Метохију. И то је, разуме се, охрабрило наше западне партнере да пожуре са осамостаљивањем Косова и Метохије од Србије на дефинитиван начин. Да је својевремено постављен услов ЕУ да ће Србија бити заинтересована за чланство у тој организацији само под истим условима као што су то остали чланови те организације, а нарочито источно-европске и балканске земље, ситуација би била много другачија. А са друге стране, када су западне силе почеле да подгрејавају питање давања независности Косову и Метохији, то је било негде, ако се добро сећам, 2005, 2006, 2007. Процес је већ био одмакао, и када су нам упутили претећи захтев да се одлучимо између ЕУ и КиМ, иначе ризикујемо да изгубимо и једно и друго, наш правилни одговор је могао да буде:
„Ви треба да се одлучите између Србије и Косова“, јер је Србија за њих далеко важнија од Косова. Без Србије, они не могу да господаре Балканом, а ако немају пуну контролу над Балканом, не могу да иду даље на Исток, што је и њихов крајњи циљ. Према томе, такав један одговор би их зауставио у тој њиховој похлепној жељи да раскомадају Србију, и морали би да пристану на стварне разговоре, а не на оне бечке који су били само реприза Рамбујеа, који су били под сталном претњом давања независности Косову и Метохији у случају да ми не прихватимо оно што Ахтисари нуди. И тај наш пропуст био је понављан све време до 2008. кроз разне фазе које је мој претходник поменуо, да их овде не понављам, да не набрајам, стандарди па статус, и стандарди и статус, до статуса без икаквих стандарда. Све су то била одступања од нашег става, од нашег интереса, која су само наводиле воду на млин оних који су се спремили да изврше отимачину Косова и Метохије.
Када смо формулисали жељу да уђемо у ЕУ, наша власт је избацила два велика слогана. Један је да је улазак у ЕУ први приоритет наше политике,  приоритет испред свих приоритета, испред очувања националне територије и суверенитета државе. И други је да је „ЕУ без алтернативе“, што није само логичка бесмислица, него је истовремено и затварање процеса размишљања у свим институцијама система. Трагично је што у нашем парламенту није отворена дебата о обе ове тезе, јер свака политичка власт, врховна политичка власт, мора, пре свега, да одговара за целовитост земље, а онда да размишља о учлањењу у било какву организацију. Код нас је тај редослед приоритета био изврнут, али нико због тога није позван на одговорност. Мислим да време још није истекло и да би то могло кад тад да се догоди. Са друге стране, „ЕУ без алтернативе“, је било једнако стављању Србије на кулу са које се више неће скинути све док не испуни све остале услове и захтеве који стижу са Запада. Тиме смо се сами довели у страховито инфериоран, скоро, изгубљен положај, и тај наш положај траје, чак не постоји политичка воља и жеља да га променимо, и Србија и даље иде у том правцу који није ништа друго него - капитулација. Та реч капитулација није случајна, јер смо ми пре годину и по, или две године, у УН повукли наш нацрт резолуције, који је, како-тако, одражавао наставак политике оспоравања отимања Косова и Метохије, и охрабривања других земаља у свету, да не подлегну утицају, и не признају ту незакониту творевину. Међутим, под утицајем тих наших такозваних западних пријатеља, ми смо одустали од сваке борбе за Косово, и пристали да заједно са њима поднесемо „заједничку резолуцију“, која, разуме се , одговара онима који су створили то ново стање, а ми смо се свели само на средство које треба да помогне да се то ново стање учврсти и да га ми кроз фазе, у почетку прихватимо, а касније ће доћи формални чин признања. Та политика капитулације се наставља, она сад има друге називе, није толико звонка као што је био тај чин, али све ово што се чини у међувремену, нормализација односа са такозваним независним Косовом, што је само друго име за прихватање једнакоправности те вештачке творевине у овом региону, јесте остваривање Ахтисаријевог плана и то нашим рукама. Не заборавимо да језик који наши званичници употребљавају, није више језик „борићемо се или боримо се за Косово као интегрални део територије“, него „боримо се за легитимне интересе Србије на Косову и Метохији“. Боримо се за оно зашта се бори и Ахтисаријев план који има 5-6 поглавља, једно од њих је осигурање физичке безбедности свих грађана, итд. Према томе, власт у први план више уопште не ставља борбу за повратак Косова  и Метохије, нити се супротставља онима који су произвели  чин отимања Косова и Метохије од Србије и његово претварање у независну државу. Напротив, власт Србије са њима иде руку под руку и заједнички остварује њихове циљеве, а не наше циљеве. Зашто је то тако? Зато што ми, у ствари, и немамо нашу спољну политику. Власт Србије спроводи спољну политику западних сила, и Србија због тога не може да се супротставља њиховим акцијама, нарочито када су оне биле радикалније . Због тога се дешава да разни другоразредни и трећеразредни посредници који долазе са Запада, арогантним језиком  наглашавају шта Србија мора да учини. И ово што се десило са Викиликсовим откривањем свих тих разговора само потврђује у којој мери се Србија налази у вазалском положају према тим својим западним „пријатељима“ и у којој мери се види ко је газда у Србији.  Језик говори сам за себе и не треба га посебно наглашавати. Кандидатура за члчанство у ЕУ ивелича се као највећи успех власти. То би можда и био успех да се Србија креће ка  Унији својом територијалном целокупношћу и да Унија то прихвата. Међутим, Унија изричито каже да се Србија креће без Косова и Метохије и да на крају мора признати своју Покрајину као независну државу. Према томе, та кандидатура је данајски дар, а није никакво позитивно остварење. Данајски је због тога што нас заварава јер ћемо на крају тог пута, а можда и много пре тога, морати и формално да признамо Косово и Метохију. Својевремено су нам говорили кад једном будемо и ми и Косово и Метохија у ЕУ онда ћемо лакше моћи да решимо проблем статуса Покрајине. Заборавља се да су Шпанија и Велика Британија већ 30, 40 година у ЕУ, и да Велика Британија нема намеру да уступи Гибралтар Шпанији, иако је  то колонијално освајање са почетка 18. века, што није случај са Косовом и Метохијом, која је колевка наше државности и духовности. Међутим, та кандидатура, може да буде и меница без покрића, што није немогуће, јер организација ка којој идемо се налази у неизвесним грчевима, и не зна се како ће се ти грчеви завршити. Хоће ли сама ЕУ да дође у питање или ће се то претворити у више интересних гупа видећемо. Што се Србије тиче, где ће се она наћи на крају свега тога,  то се у основи  зна - на репу догађаја.

Који би наш одговор могао да буде после свега овога што се скупило за ових 13 година, а што веома отежава наш положај? Прво, на акцију западних сила за одузимање Косова и Метохије и претварање наше јужне покрајине у  независну државу ми морамо одговорити само кратким и енергичним – не. Ми имамо тапију, они је немају. Све док ми ту тапију не испустимо из руку, то што су они остварили није ни трајно ни одрживо, и они то знају. Јер, знају да ће бити запамћени као разбијачи једне чланице УН и да без нашег пристанка на то, њихова недела, друге земље никада неће пристати, неће признати ту назови-државу. Када бисмо ми били тако чврсти питање је само времена, када би те западне силе морале да схвате да не могу са нама да иду до краја, и да морају, на крају, да се врате на пола пута и да понуде решење које би било компромис и за једну и за другу страну. И тек тада бисмо могли говорити о такозваном историјском компромису између два народа, српског и албанског, о коме наши политичари сада говоре тако лако, без покрића.
Оно што сви ови догађаји показују јесте да је после 5. Октобра 2000. наша политика окретања према Западу и интеграције са Западом, пала на историјском испиту. Она не само да није потврђена, већ је жестоко демантована, и то нашим леђима. Србија је раскомадана и није то крај ако се не буде више противила таквој политици. Према томе, то наше срљање на Запад по сваку цену, једноставно није исплативо, напротив доноси нам само губитке, и крајњи је тренутак да се изврши генерална ревизија такве наше спољне политике и да се ослањамо на земље које нас никад нису нападале, које нас уважавају, које не признају независност Косова и Метохије и које су спремне да са нама развијају односе на бази равноправности и узајамно корисне сарадње.