Поводом чланка Вука Драшковића „Као оковани Прометеј“, Политика, Погледи 06. 08. 2020. године

На самом почетку чланка Вук Драшковић (аутор) тврди да би Србија, да је чалница ЕУ, добила више од 22 милијарди евра помоћи. А није чланица ЕУ „због Косова“! Дакле, због те „ситнице“ Србија пропушта велики новац.

Прво, ова тврдања аутора је погодбена, непроверљива јер није заснована на чињеницама. Ако пожуримо са признањем отимачине века, смањићемо губитак. Друго, нико не може бити сигуран, зашто Србија није чланице ЕУ, ни да ли ће икада постати. Од како су аутор и СПО у разним форматима у власти, ни једна прогноза, нити обећања чланства нису се показали реалним, а листа услова је расла. То је искуство, није предпоставка.

ЕУ је у најдубљој кризи, њени лидери опомињу нестрпљиве кандидате, да ће у наредну деценију – две имати друге проритете. Зато свако помињање чланства данас више је ритуал, ехо прохујалог, чувања образа оних коју су своју политичку будућност поистоветили са „једном алтернативом“, реагенс на „малигне утицаје“, него политика реалних циљева.
Треће, „ударни“ почетак чланка показује меру „принципијелности“ заступника дилерског правца у српској политици чији заступници огољено подржавају трговину – Косово за донације, инвестиције и „бољи живот“. У условима сиромаштва, кризе и конфузије о националним и државним приоритетима, такав прилаз потурају као кукавичје јаје, следећи при том опробани клише – за све је крив аутократа Милошевић, демократски лидери само треба да заврше „папирологију“. За узврат њима се обећавају признања и промоције, за њих се резервишу епитети: храброст, визионарство, миротворност, реализам, одговорност. Сви други су негативци, митомани... Самопоштовања ради, треба подсетити да се економије чланица ЕУ у периоду од 2000. године приходовале из Србије око 50 милијарди евра репатријацијом профита својих компанија, посебно банака које су готово у потпуности окупирале српско финансијско тржиште. Такође, да је ратна штета изазвнана незаконитом агресијом НАТО, процењена на преко 100, а штета од санкција на преко 150 милијарди USD. И те цифре, бар мало, помажу разумевању величине помоћи ЕУ.

Аутор искривљује садржину Резолуције СБ УН 1244, иако је то најважнији правно обавезујући документ којим се потврђује суверенитет и територијални интегритет наше државе, а Косово третира као широка аутономија. И никако другачије. Хоти на Макроновој конференцији јавно тражи укидање Резолуције 1244, јасно је, то је интерес и ментора сецесије. Зашто укидање, ако је за Србију тако лоша, ако легализује агресију, како нас уверава аутор? И још по неко. Са друге стране неправним, необавезујућим, саветодавним документима, аутор придаје хипертрофирани непостојећи значај и снагу. Тврди да је Резолуција 1244 легализовано „бомбардовање НАТО“, што је изум до којег нису стигли ни заступници најширег тумачења тог документа. Лидери НАТО-а су јавно признали да су 1999. године прекршили међународно право (Повеља УН). Агресију су осудиле многе земље и великани цивилизације, бивши и садашњи лидери најмоћнијих земаља света. Своје времено то је учинио и Доналд Трамп, бизнисмен, сада председник САД-а. Необавезно саветодавно мишљење Међународног суда правде проглашава за „пресуду о статусу Косова“, а потом, чак и да је суд потврдио „независност Косова“! Да ли је могуће да више од половине чланица УН и две трећине човечанства крши „судску одлуку“, у том оквиру пет чланица: ЕУ, Русија, Кина, Индија...? Омаловажавање свега што је у корист Србије, а величање свега на штету Србије (а у корист Приштине), постао је образац иступања дела српске образовановштине.
Аутор педантно набраја гаранције Србима из „Устава Косова“. Да ли је толико наиван, циничан или нешто треће? О Ахтисаријевом плану говори све најбоље, па чак твдри да је њиме „Косово стекло право на чланство у међународним организацијама“.

Где, у каквом систему, може неодобрен, непотписан, неусвојен документ бити извор права и обавеза? Ко одлучује о чланству – односне организације или Ахтисари. Властима, опозицији, САНУ, СПЦ сумарно, једним потезом „демократски“ приписује служење „постистином“, као да су управо они сковали „план потковице“, сценарио за „масакр цивила у Рачку“, Маркале и многе друге конструкције и обмане. Штета што се чешће не приказују документарни филм немачког аутора „Све је почело једном лажи“ и чешки „Отето Косово“.
Заиста, ко користи „постистину“ и „окива“ Прометеја  - они који се позивају на право, принципе и Устав, који осуђују агресију као злочин, или они који мишљења проглашавају за пресуде, Ахтисарија за ауторитет изнад Савета безбедности, који омаловажавају Устав и институције своје земље, а као меру истине и правде цитирају илегалне творевине, који оправдавају агресију?
Аутор пише о „изгубљеном Милошевићевом рату“ и о „капитулацији“ у Куманову. Прво, то није био Милошевићев, него рат Клинтона, Олбрајтове, Блера и Шредера, односно НАТО-а. Остаће забележена као велика срамота и мрља на лицу Запада и као еклатантан пример геополитике постистине. Друго, према званичном ставу државних институција Србије, то је био злочин против мира и човечности. Данас се агресија наставља другим средствима. Треће, агресори нису успели да остваре планове због којих су покренули агресију, о томе сведоче и садашњи притисци на Србију.

Преговори о окончању агресије,  уз посредовање Русије трајали су од априла до јуна 1999. године, уз учешће УН, САД, Немачке, Велике Британије, Француске, Италије, Шпаније и др. Након пет рунди преговора, у Београду постигнут је договор Милошевић – Черномидин – Ахтисари 03. јуна, Војно-технички споразум 09. јуна и Резолуција СБ УН 1244 10. јуна 1999. године. То је мировни пакет који је темељ мира не само на Балкану, већ и у Европи. Са пораженом страном се не преговара месецима, од ње се не тражи пристанак, њој се не дају гаранције какве су записане у Резолуцији 1244. Позивање на главу VII Повеље, унето је у Резолуцију 1244 противно предходном договору између С. Милошевића и В. Черномидина. Одступање је резултат прљавог „постистинског“ дила (deal) Черномидин – Ал Гор.
Највжније је ипак, да се Резолуцијом СБ УН 1244 потврђује поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ (Србије), гарантује право свих избеглица и расељених лица на слободан и безбедан повратак (и за 250 000 Срба и других неалбанаца), враћање „договорених контигената Војне безбедности и српске полиције“, поред осталог и на међународне граничне прелазе. Свесни великих и непремостивих ограничења које Резолуција СБ УН 1244 представља за реализацију експанзионистичких циљева, западне силе желе укидање Резолуције вршећи притисак на Србију да се одрекне тог документа и подршке пријатељских земаља.

По питању статуса Косова и Метохије постоји само једна мериторна одлука, то је Резолуција СБ УН 1244. У хијерархији правних аката, та Резолуција има највећи правни значај и правну снагу јер је донета од највишег органа за питање мира и безбедност. Она представља компромис интереса највећих светских сила и СРЈ, а не само интереса било које силе или регионалне организације (НАТО, ЕУ) појединачно. Решење не може бити уравнотежено, праведно и одрживо, уколико се преговори воде у формату једне геополитичке интеграције, уз напор да се други држе даље од преговарачког процеса, како би се Србији лакше наметнуло решење супротно њеним и интересима других заинтересованих, решење које одговара само експанзији НАТО-а на Исток. Такво усмерење неодољиво подсећа на понашање Француске, Велике Британије и Италије 1938. године, током одузимања Судетске области од Чехословачке уз уцењивање Прага, на једној и држање СССР-а у изолацији, на другој страни. Историја је показала колико је минхенски преговарачки формат служио миру, а колико стратегији ширења на Исток (Drang nach Osten).

Србија никоме није предала тапију коју као држава има над Косовом и Метохијом. Верујем да то никад неће учинитии. Што се тиче Прометеја, ако је окован, Србија са тим нема никакве везе. А ко Прометеја окива, то знају у Берлину, Бриселу, Лондону и Вашингтону. Једном ће и то открити.

Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних