Вили Вимер

Да проговоримо политичким сленгом: Поводом хуманитарне кризе у Средоземљу нашe владе тек понешто смућкају, а онда проспу. Пред европским вратима умире на стотине људи, а једна за другом сазване конференције плашљиваца на врху не решавају ништа. Све се завршава половичним решењима. Питање је само да ли би то уопште требало да нас чуди. Ми нисмо искористили ону шансу коју су европске државе градиле по окончању Хладног рата, јер је она била препрека америчким плановима светског поретка. Када би садашњи немачки министар спољних послова завирио у управо архивиране папире Министарства спољних послова, наишао би на концепте Ханса Дитриха Геншера и Клауса Кинкела. Са пуном свешћу о питању шта би могло да буде претња Европи као острву благостања које, као маст у супи, плива над свим континентима, након 1990. године радило се интензивно на томе да се привредна ефикасност тадашње Европске Заједнице и принципи структуре КЕБС-а прошире и на јужни појас Средоземља. Управо су три успешне корпе Хелисншког процеса: људска и грађанска права, економска ефикасност и разоружање и контрола наоружавања, упарене са тада још увек постојећом економском и финансијском снагом, могле да предупреде реалне изгледе масовног јуриша ка нашим границама.

Јуриша који, наравно, нико није могао, нити хтео да заустави тенковима и борбеним авионима, јер су људи били у потрази за бољим животом и јер би то уништило идеал хуманости који је Европа високо ценила. Сада нам је, међутим, пошло за руком да све погоршамо. Својом – европском - подршком и интересом за експлоатацијом сировина у Африци направили смо појас смрти који се протеже од Авганистана преко Ирака, Сирије, Либије све до земаља Магреба. Ратови без изгледа да буду окончани - које је Запад заподенуо, водио и још више погоршао - нису донели регионима, где су људи могли да живе у благостању, ништа до убијања и разарања. Чак и у временима најдубљег Хладног рата Егон Бар је могао да у име Вилија Бранта мирне душе говори о томе како се Јужни Судан са својим плодним земљиштем може претворити у житницу читаве Африке. А, шта се догађа данас? Данас су велики концерни, пореклом из земаља господара, отели плодну земљу у читавој Африци, оставивши афричке сељаке без икакве перспективе.
Ми нисмо извукли никакву поуку из сомалијске беде. Зато смо веома радо демонстрирали снажне мишиће које бисмо могли, а можда и хоћемо, да користимо против Ирана и допустили смо да се сомалијским рибарима отму основе преживљавања. Јер, моћне флоте рибарских бродова из свих крајева света су пред сомалијским обалама опустошиле станишта риба тако да је Сомалији остала само глад. Како чујемо, а о томе смо читали довољно извештаја, Лондон је зарадио читаво богатство на хармоничним решењима исплата откупа за отете и криза талаца. Зар уопште сањамо да ће ситуација данас бити боља када, како стоји у извештајима немачке владе, крајње ефикасне банде у поседу теретних бродова, зарађују милијарде долара допремајући у Европу оне људе чије су животне основе претходно у потпуности разориле наше владе? При томе пада у очи да су наше владе неочекивано и упркос својој опсесији контролом потпуно слепе и глуве за потребе сопствених грађана по питању масовних миграција.
Остаје нам само да се ишчуђавамо што САД нису циљ ових миграција, иако су управо САД - скупа са својим примораним или вољним савезницама - не само подметнуле пожаре у овом делу света, већ и истрајавају у ономе што чине. Изгледа да су владе, које које су користиле и још увек користе сваки изговор да покрену хуманитерне интервенције у стилу британске политике на Балкану, како би бациле на колена неомиљене владе, неспособне или невољне да помогну људима тако што би, уз одобрење УН, запоселе луке, или наговориле владе наводно пријатељских земаља попут Турске, да врше контролу сопствених лука и да учине све како би несебичним мерама створиле какву такву стабилност у појасу смрти на јужном ободу Средоземља.
Следеће године ће једна просечна немачка општина са 10.000 житеља морати да одваја за мигранте око милион евра. Можемо само да замислимо шта ће се десити овим општинама које заслужују да преживе. Када већ морамо да уложимо милијарде евра за овај високо хумани задатак, зар нећемо имати вишеструко боље учинке ако, почев од северног обода Африке, уложимо новац у одговарајуће пројекте и хитно се вратимо принципима европске политике?

Уздржаност по овом питању угрожава опстанак Европе. Након што су се у Кијеву - уз помоћ наших влада - не само устоличиле фашистичке снаге, већ што оне парадирају украјинским улицама са свим војним облежјима прошлости, сваки министар унутрашњих послова у Европи морао би да се сети конференције у Евијану из предратних времена. Миграције су биле, а то су и данас, високо експлозивне по Европу и тога би морали да буду свесни сви. Иначе нису одговорили задацима свог положаја, а то се, како видимо, већ догађа.
Мапе са новим поретком на Блиском и Средњем Истоку, које се већ десетинама година штампају, кључ су разумевања са каквом брахијалном снагом се третирају Европа и њени најважнији суседни региони. Читава подручја у Сирији, да наведемо само њу као пример, остала су без становника. Видећемо ко ће ускоро морати да се усели у њихове куће.
Prevod sa nemackog: Branka Jovanovic