Као и сваке године почев од 1999., и овог 24. марта одајемо почаст жртвама агресије НАТО и шаљемо поруку и позив да се оне никада не забораве, да их памте и садашње и све будуће генерације, да се страхоте и разарања које смо преживели никада и нигде не понове. Пошта жртвама одаваће се широм Србије, у њеном суседству, у српском расејању широм света. Учествоваће у томе породице и родбина пострадалих, државни органи, верске заједнице, у првом реду Српска православна црква, удружења грађана, политичке партије, грађани - појединци.
Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР, ратни ветерани, Друштво српских домаћина, Удружења породица киднапованих и несталих, Покрет за Косово и Метохију, студентске организације Београдског универзитета и многа друга независна, нестраначка удружења, и ове године као и увек до сада, одржаће у среду, 23. марта трибину „Агресија НАТО 1999. и глобализациуја интервенционизма“, у сали Скупштине општине Нови Београд, са почетком у 10 часова. У четвртак, 24. марта, у 11 часова положиће цвеће код споменика деци – жртвама агресије у Парку Ташмајдан, а потом, у 12 сати, код споменика жртвама агресије „Вечна ватра“, у Парку пријатељства, на Новом Београду. У свим овим активностима, поред чланова и пријатеља поменутих удружења, учествоваће гости из Белорусије и Бугарске, као и дипломатски представници пријатељских земаља.
Агресија НАТО трајала је непрекидно 79 дана. Извршена је у савезу НАТО и терористичке „ОВК“. Током агресије убијено је укупно око 3.500, а рањено 12.500 грађана. Од тога, према званичном, објављеном списку, у редовима војске и полиције погинуло је 1.008 бораца, од којих 659 војника и 349 полицајаца.
НАТО никад није објавио своје губитке.

Утврдити списак цивилних жртава

Списак цивила жртава агресије НАТО, још увек није прецизно утврђен. Најчешће се у јавности користи процена да је током оружане агресије НАТО погинуло око 2.500 и рањено око 6.000 цивила. Удружења грађана као што су Београдски форум за свет равноправних, СУБНОР, Клуб генерала и адмирала Србије, Удружење ветерана Србије, Удружење српских домаћина, Удружење породица несталих и отетих лица, покрет за Косово и Метохију и друга упорно захтевају од надлежних власти да, преко јединица локалне самоуправе, направе комплетан списак цивилних жртава. Сада је то још увек могуће и знатно лакше, него што ће бити протеком времена. Иако је и са највиших нивоа власти било јавних обећања да ће се то урадити то, нажалост, није остварено. Зато тај захтев ова удружења грађана и сада бнављају верујући да је то дуг према недужним жртвама, дуг према историји, према садашњим и будућим генерацијама. То је важно и да би се прекинула посве недолична јавна спорења око тога да ли неко преувеличава или смањује број жртава. И без тога, превише је подела које развлаче енергију и одвлаче пажњу од извора и правих узрока проблема са којима су држава и друштво суочени.
Не постоје статистички подаци о томе колико је рањених умрло због последица нанетих повреда или као жртве накнадно експлодираних касетних и других бомби у периоду по завршетку војне агресије НАТО.Не постоје обједињени подаци колико је стручњака погинуло на пословима деминирања, уклањања убојних средстава или од заосталих касетних бомби. Поготову је непознато колико је људи, жена и деце умрло протеклих година од последица пројектила са осиромашеним уранијумом које су користиле снаге агресорских земаља.НАТО. Фебруара 2001. године, Савезна влада основала је Комитет чији је мандат био да „испита дугорочне последице оружја са осиромашеним уранијумом по здравље људи и животну средину“, којим је председавао савезни министар Миодраг Ковач. Комитет никада није објавио своје налазе. Савезна Република Југославија (Заједница Србије и Црне Горе) је укинута па је до данашњег дана остало непознато да ли је ико пре, или после тога, предузео било какве мере да се утврди истина о последицама коришћења осуромашеног уранијума и других недопустивих оружја од стране НАТО снага. У Србији и данас влада „уранијумска тишина“ за разлику од многих националних и међународних институција у Европи које о последицама осиромашеног уранијума по здравље њихових војника, континуирано расправљају и захтевају одговорност.

Затражити накнаду ратне штете

Укупна економска штета од агресије процењена је 1999. године на око 100 милијарди америчких долара. О томе је писала и светска штампа, укључујући „Нјујорк тајмс“. Лидери НАТО јавно су признали да је НАТО покретањем агресије 1999. против Србије (СРЈ) прекршио међународно право. Председнички кандидат Републиканаца у САД Доналд Трам недавно се јавно извинио због учешћа САД у нападу на Србију, за злочине и разарања која су притом узрокована земљи савезници у два светска рата. Агресију као противправни, криминални акт осудили су највећи умови новије цивилизације, стручњаци и аналитичари међу којима су нобеловци Александар Солжењицин, Харолд Пинтер, Нелсон Мандела и други. Затим, Руски Патријарх Алексиј, француски генерал Жан Мари Галоа, немачки политичар Вили Вимер, амерички научник Ноам Чомски, бивши амерички јавни тужилац Ремзи Кларк, канадски научник Мишел Чосудовски, швајцарски и светски еколог Франц Вебер, славни грчки уметник Микис Теодоракис и многи други.
Потпуно је јасно, дакле, да постоје и правне, и политичке и моралне обавезе земаља чланица НАТО да Србији надокнаде ратну штету. Да ли ће оне и када то учинити, зависи од њиховог односа према Србији и српском народу, али и од њиховог односа према међународном и националном праву па и цивилизацијским тековинама.
Председник Србије Томислав Николић је пре две године у свом јавном обраћању изјавио да је НАТО у обавези да надокнади ратну одштету Србији. Многи научници и специјалисти за међународно право, јавне личности и добар део политичара из целог света, такође сматра да Србија има право и да треба да затражи исплату ратне одштете.
До сада, нема информација да су надлежни органи Србије предузели било какве конкретне кораке у том правцу.
Агресија припремљена пре Рамбујеа, за њен почетак био је потребан алиби
Одлука о нападу НАТО на Југославију донета је без сагласности Савета безбедности УН, а наређење америчком генералу Веслију Кларку, у то време команданту савезничких снага, дао је генерални секретар НАТО Хавијер Солана.

Кларк је у својој књизи „Вођење модерних ратова“, открио да су планови за ваздушне нападе на Југославију били припремани пуном паром још од јуна 1998. године и да су завршени крајем августа исте године.

Југославија је нападнута наводно због неуспеха разговора о будућем статусу јужне српске Покрајине Косово одржаних у Рамбијеу код Париза. Преговора у Рамбујеу и Паризу није било па ни споразум није постигнут. Одговорност за то није на страни Србије (СРЈ), већ на онима који су у Рамбујеу тражили алибит за агресију која је пре топга била до детаља испланирана. Они који су изјавили да су лествицу у Рамбујеу подигли тако високо да је Слободан Милошевић не може прескочити. Они којима је би потребан преседан за све потоње агресије и интервенције – од Авганистана, преко Ирака, Либије до Јемена и Сирије. Они који су устоличили стратегију експанзије на руске границе, ближе Сибиру и Централној Азији. САД су унапред обезбедиле да у Рамбујеу не дође ни до каквог договора. То су били наводни преговори као алиби за спровђење до детаља раније разрађеног плана за агресију. Циљ плана је био да се СРЈ за неколико дана положи на колена и да непосредни резултат буде – збацивање Милошевића. Његова независна политика била је препрека стратегији распоређивања америчких трупа на читавој територији СРЈ, као први, најважнији корак војне експанзије САД на Исток, односно, на руске границе.

Након што је одлуку о неприхватању страних трупа потврдила Скупштина Србије, којом је предложено да снаге УН надгледају мирно решавање сукоба на Косову, НАТО је почео ваздушне нападе 24. марта 1999. године у 19:45 по централном европском времену.

Разарање цивилних објеката и структура

19-члана Алијанса лансирала је ракете са бродова у Јадранском мору и из четири војне базе у Италији, уз подршку стратешких оператора који су полетали из база из западне Европе а касније и из САД. Прве мете били су гарнизони и одбрамбене снаге у Батајници, Младеновцу, Приштини и на другим локацијама. Одбрана се показала жилавиј9ом и снажнијом него што су НАТО планери могли и да замисле. Руководство НАСТО и политички врхови водећих чланица су сматрали да је ради заштите кредибилитета војне алијансе било неопходно прећи на другу фазу – разарања цивилних објеката, цивилне инфраструктуре и градова. Циљ је био – застрашити и поколебати нацију, разбити јединство народа, државног руководства и одбрамбених оружаних снага, подстаћи дезертерство и опозицију. Нема града у Југославији који није бар једном био мета жестоког напада из ваздуха који су трајали 11 недеља.

Ракетама и бомбама НАТО оштећено је 25.000 кућа и стамбених зграда и уништиле 470 километара путева и 595 километара железничких шина. Оштећено је укупно 14 аеродрома, као и 19 болница, 20 домова здравља, 18 вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 мостова, док је још 38 мостова било потпуно уништено.

У току кампање, изведено је 2.300 налета у нападима на 995 објеката по Србији, док је 1.150 борбених авиона испалило скоро 420.000 пројектила укупне масе од 22.000 тона.

НАТО је испалио 1.300 крстарећих ракета, бацио 37.000 касетних бомби које су убиле око 200 људи и повредиле још неколико стотина. При томе су коришћени пројектили пуњени осиромашеним уранијумом који трајно угрожава земљиште, воду и ваздух, улази у ланац исхране и изазива длекосежне последице по здравље људи и живих бића уопште.

Уништена је једна трећина електроенергетских капацитета у земљи, бомбардоване су две рафинерије нафте, у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО употребиле су први пут и такозване графитне бомбе нарушавајући функционисање електроенергетског система. НАТО је свесно лишавао снабдевања струјом домаћинства, болнице, породилишта, дечје вртиће, пекаре...

Гарантовање суверенитета интегритета и крај агресије

Суочен са све већим дипломатским притисцима, НАТО је закључио бомбардовања уз потписивање Војнотехничког споразума у Куманову 9. јуна 1999. Године. Последња ракета лансирана је у близини Косовске Каменице, 10. јуна око 13:15 сати.

Истог дана, Савет безбедности УН усвојио је Резолуцију 1244, после чега је у Покрајину Косово у саставу КФОР-а послато укупно 37.200 војника, углавном, из земаља чланица НАТО, уз симболично учешће из других земаља, са задатком да очувају мир и безбедност. После 17 година на Косову и Метохији налази се око 5.000 припадника КФОР-а. Резолуцијом СБ УН 1244 утврђено је, поред осталог, да се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), да је Косово и Метохија интегрални део Србије и да се будући статус Покрајине дефинише као широка аутономија у оквиру Србије, да ће се у Покрајину вратити контигенти војске и полиције Србије (чији мандат укључује и контролу граничних прелаза), слободан и безбедан повратак свих избеглица и протераних лица, обнова и реконструкција и друго.
У протеклом периоду, док је Покрајина под мандатом Уједињених нација, док је КФОР имао мандат гаранта безбедности, око 250.000 Срба и других не-Албанаца било је приморано да напусте Косово и Метохију. Чак ни 17 година касније њима није дозвољено да се врате својим домовима и имањима. Многи од њих још увек живе у такозваним центрима за колективни смештај на ободима Београда, Ниша, Краљевао, Крагујевца и других градова у Србији. Они који су остали у Покрајини и даље су изложени свакодневним претњама и нападима од стране албанских екстремиста, па чак и убиствима. Политички прогон лидера српског народа у Покрајини се наставља, чак и повећава.
Руководсто у Приштини 2008. године једнострано је прогласило независност кршећи резолуцију СБ УН 1244 која гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), а Косово и Метохију третира као аутономију унутар Србије (СРЈ), Устав Србије (СРЈ) и основне принципе међународног права. Чланице НАТО су прве признале самопроглашену неѕависност. Као и агресија 1999. тако и илегално отцепљење 2008. постали су преседани који, пре свега, оптерећује Европу, али и укупне односе у свету. Да ли је само први преседан по вољи водећих сила НАТО, или је, можда, и други. Наравно, уз примену дуплих стандарда?
У међувремену, резолуција СБ УН 1244 гурнута је у страну, готово заборављена. Преговори о статусу Косова и Метохије измештени су са једино легитимног колосека Савета безбедности УН и пренети на колосек ЕУ у Брислу. Иако се формално ти преговори одвијају под патронатом ЕУ, доминантни утицај на њихов ток и резултате задржале су САД, као доминантна сила унутар НАТО. На тај начин је обезбеђен континуитет остваривања циљева оружане агресије НАТО, до данашњег периода. Прихватајући измештање преговарачког процеса из оквира Савета безбедности УН, државно руководство Србије, на челу са Борисом Тадићем и министром за иностране послове Вуком Јеремићем, практично се одрекло подршке Русије и Кине као сталних чланица СБ УН, предајући се на милост и немилост администрацији САД и бриселским комесарима. Та одлука показаће се као велика историјска грешка. Таква каква је, она ипак, не може бити алиби за потоње власти које су се определиле, не само да је следе, већ да је брзоплето следе и спроводе, настојећи да јавност Србије убеде како је то у интересу светле будућности Србије и „бољег живота“ њених грађана. Бриселски преговори одвијају се по правилима трговине, трампе или „дила“ (deal) – признавање независности, методом корак по корак, до тачке без повратка, за чланство у ЕУ. Паралелно, Србија чини тешко схватљиве концесије НАТО-у дајући припадницима 28 чланица Алијансе дипломатски статус и права која на њеној територији немају ни њени војници, ни њени грађани.
У име чега?