Опет су људе превели жедне преко воде! Опет их варају они који владају и владе да ће се суочити са кобним војним ратним ангажовањем Бундесвера, НАТО и Медјународне коалиције под вођством САД у Авганистану и да ће из тога извући консеквенце. Ова најава је за сваку осуду и доприноси подели  намачког друштва преко оне мере за коју кобна влада Ангеле Меркел може да сноси одговорност. Зашто?

Зато што су од прве секунде све чињенице биле на столу, штавше биле су јавне. Ниједна резолуција Уједињених нација и Савета безбедности Уједињених нација није никада дозволила ни једној држави да оружано нападне Авганистан и изврши инвазију на ту државу. Иако су текстови Уједињених нација били јавни, немачка савезна влада, у савезништву са НАТО и  америчком силом на челу, износи потпуно супротне тврдње. Они који владају имали су поверење у саучесничку подршку медија чији је циљ била контрола јавног мњења.

Зашто је ово важно? Зато што образац непријатељских поступака према демократији наше владе може да буде поново активиран у припреми следећих ратова. Тако је немачко  Министарство одбране непријатељску пловидбу немачке фрегате „Баварска“, усмерену против Кине, коментарисало речима да „ми морамо да бранимо међународни поредак који почива на правилима.“ А како то чинимо? Пре инвазије на Авганиста немачка савезна влада је, у саучесништву са НАТО, 1999. ратом против Савезне Републике Југославије разнела једно достигнуће из времена након Другог светског рата - Повељу Уједињених нација. Отада се НАТО поново креће  на равни права од 1. септембра 1939., од немачког рата против Пољске. И не само то! Кршење устава које је ишло   уз овај рат искоришћено је на унутарполитичком плану тако што су владајуће снаге гурнује у буђав политички запећак све оне који су веровали да су одбраном устава, а тиме и забране немачког учешћа у агресивним ратовима, имали неоспориво право.    Овај став који у себи носи поделе  примењује се и на друга подручја. Онај ко се бори за медјународни поредак, који почива на придржавању правила, мора да се врати  Повељи Уједињених Нација без икаквог изговора типа „ако и али“  , чак и када  ово као нужну  консеквенцу,  за собом повлачи  крај НАТО у садшњој форми.   

Рат против Авганистана је временом више него јасно откривао политичко лицемерје НАТО. Ако већ ниједна резолуција Уједињених нација није дозвољавала рат по правилима УН, онда је проглашавање обавезе подршке у складу са  оснивачким НАТО уговором било од самог почетка непрекидна принсила  Сједњених Држава на партнере НАТО и алијансе. Ни једног тренутка није долазило ништа друго у обзир до учествовања у америчком рату, а да никада није покренут механизам његовог усклађивања са Повељом Уједињених нација.Ово нема никакве везе са медјународним правом већ је у питању сваког презрења достојна покорност  у складу са стварним односима моћи. И то треба да се сада преиспитује? И то од стране трансатланских структура у влади, политици и медијима који су у прошлости дотукли сваког ко се залагао за медјународно право против америчког права песнице?
При томе сваком посматрачу ствари мора да је јасно да ми са НАТО отворених очију јуримо у пропаст. Као у некаквом „трену просветљења“ НАТО сусрет на врху у лето 1990, је - пре поновног уједињења Немачке – одлучио д се НАТО трансформише, да се оконча његова војна организација и да се он професионално прилагоди променама у медјународним приликама. Уместо тога партнери у овом прихваћеном процесу били су преварени међу њима и Немачка.

Отада се глобусом вуче крвави траг рата НАТО, без ослонца у изворномм НАТО уговору и у уништеном поретку „базираном на правилима“ у форми међународног права и у Повељи Уједињаних нација.

Вили Вимер, 28. Аугуст 2021.

Превела Бранкица Јовановић