Вили Вимер

Бону, том релативно малом граду на Рајни можемo много тога да приговоримо. Једно, међутим, не можемо да му оспоримо: он је Немачкој донео многа добра. Ово смемо да кажемо мирне душе, чак и када у корист ове тврдње можемо да наведемо само један разлог: Бон се, а са њиме и западни део Немачке, отворио према свим својим суседима, водећи тако паметну политику да чак ни некадашњи Совјетски Савез није желео, нити је могао да се затвори у себе. Бон је из Москве донео кључ поновног уједињења Немачке, користећи га на најбољи могући начин.

Изгледа да смо се двадесет и пет година после епохалних промена, у чијем је обликовању учествовао и Бон, поново вратили у ситуацију која је све до 9. новембра 1989. отежавала живот и нама у Немачкој и Европи. Цео свет говори о оживљавању језивих сећања, мислећи при томе на ”Хладни рат” . Међутим, одговорност за њега не лежи више на љупком градићу на Рајни. Oво нам је приуштила политичка стварност Берлина. При томе, већина Немаца живи у овом делу наше земље из кога су ону јединствену конструктивну политику водили Конрад Аденауер, Вили Брант, Хелмут Шмит, Хелмут Кол. Ка онимa који владају у Берлину, из правца Рајне и Дунава не упућујемо никакав други сигнал до оног који је чинио суштину политичког Бона: Желимо да наставимо са политиком добросуседства. Према свим народима, па тако и према Белорусима и Русима. Ни на Елби, Унструту или Салу људи не мисле другачије.

Откуда нам онда председник савезне државе у Берлину који очигледно размишља само о томе како да, један за другим, отвори непријатељски фронт против Москве, држећи говоре о улози Немачке у свету од којих већину наших земљака подилази језа. Откуда нашем председнику ова агенда? Зар за њега не важи исти онај став који важи и за госпођу савезну канцеларку према коме су они обоје - али и сви други - у обавези да заштите немачки народ од сваке штете? Ми у Немачкој морали бисмо да рачунамо са најгорим сценаријем ако би се господин Председник савезне државе наканио да учини оно што му дужност већ подуже налаже, наиме, да посети Руску Федерацију. Овакво стање не сме да се продужи јер грађанке и грађани имају право на то да њихови представници које су бирали обављају државне функције, не поступајући према својим приватним агендама већ заступајући и подржавајући наше интересе. А ови интереси су усмерени ка томе да будућим генерацијама у наслеђе дамо оно што смо достигли поновним уједињењем земље.

Оспоравани говор госпође савезне канцеларке у Сиднеју погоршао је ствари. Не свети ли нам се сада то што је у старој Савезној Републици Немачкој постојало гвоздено правило по коме су највише државне функције Републике репрезентовале целину државе? Нису ли госпођа савезна канцеларка и господин Председник републике из исте савезне државе? Отуда и са истим ставом према немачкој политици добросуседства и питању мира, ставом који је у случају савезне канцеларке најкасније поводом предстојећег рата у Ираку, показао колико мало јој је стало до мишљења људи у западном делу земље где живи највећи број њених становника. А, да бисмо избегли стварање митова, рецимо и да већина људи између Дрездена и Ростока не мисли другачије. Откуда онда ова агенда по којој се све то одбацује?

Ако је један од мотива њеног говора у Сиднеју био да коначно лупи руком о сто онда је то био промашај на штету свих нас. Она је могла да одржи свој говор и овде јер реакције не би биле нимало другачије. Говор је оголио ствари тако да је постало јасно: Госпођа савезна канцеларка је у далекој Аустралији претворила Грузију, Молдавију па чак и Србију у таоце стрингентне немачке и западне политике према Руској Федерацији.

Госпођа савезна канцеларка је наравно врло свесна како делује западна политика која се води између Берлина и Варшаве.То је пре неколико недеља у једном немачком листу још једном појаснио Џек Метлок, дугогодишњи амерички амбасадор у Москви и један од архитеката америчке политике у Белој кући с краја Хладног рата. НАТО је био инструмент Хладног рата. Очување НАТО по окончању Хладног рата значило је само једно: приближавање Москви и изградњу новог зида. То је данас доиста свестан резултат западне политике. У вези са Северним током госпођа савезна канцеларка је својом подршком пројекту свакако свесно ставила до знања колико је Немачкој стало до неометане политике према Руској Федерацији. Када анализирамо данашњу ситуацију видећемо да стојимо пред новим ”зидом” на Истоку чији је циљ да удаљи Руску Федерацију од нас, али и данас истовремено држи у обручу. Водећи владини политичари у разговорима које воде са представницима немачке индустирје дају ових дана јасно до знања колико мало цене оне државе на Истоку, које се према својој руској мањини не опходе у белим рукавицама, али које желе да заједно са Вашингтоном одређују тон према Русији и које то и чине. По њима, Москву треба потиснути из Европе, а нас Немце, Холанђане и Французе укљештити вештим захватом. То је сан снова не само у неким престоницама већ и у случају финансијера калибра више милијарди који би волели да протресу Исток.

Москва изричито покушава да избегне последице овакве западне политике. У Берлину саучествују у потпаљивању пожара уместо да, уз помоћ Запада, заједно са Москвом воде политику која не би користила државе као пинг понг лоптице геостратешких концепата треће стране. Овако су у далеком Сиднеју лили крокодилске сузе. Политички Берлин би требало да се дугачије понаша, ако Грузија, Молдавија и Србија треба да саме по себи буду циљ немачке и европске политике. Али, колико видимо, на немачку спољну политику још увек из позадине утичу они који суодређивали циљеве агресије НАТО против Београда.

Превод са немачког: Бранка Јовановић