1. И тематиком Косова и Метохије и агресијом НАТО на СРЈ (односно на Србију) Београдски форум бавио се од самог свог оснивања. У току протекле деценије Форум је организовао, много пута, врло садржајне расправе компетентних домаћих и међународних стручњака  –  и о једној и о другој теми, које уствари чине нераскидиву целину.

Објављене су и књиге у којима су садржана излагања учесника у тим  расправама. И о Косову и Метохији, 2007. и 2008. године  две књиге (поводом тзв. „преговора о Ахтисаријевом плану“ и поводом проглашења „независности“ Косова):  „Косово и Метохија – од Србије све зависи“, и „Косово и Метохија – шта даље?“. И о агресији НАТО, три књиге: „Агресија НАТО на Југославију – седам година после“, 2006.године (материјали са пет окуглих столова, одржаваних поводом годишњица агресије од 2000. до 2оо4. године);   „Агресија НАТО – СУМРАК ЗАПАДА“, на српском и енглеском језику, 2010. године (материјали велике међународне конференције, одржане поводом десете годињице агресије, 24. марта 2009.године); и сасвим недавно, крајем  2011. године – „Србија и НАТО“.

И, речено је већ (и објављено у поменутим књигама) – све што се, са становишта науке и етике, може казати о историјском и друштвеном смислу, мотивима, геополитичким и другим последицама прве агресије НАТО на једну европску земљу после другог светског рата (која никога није напала, ниједну његову чланицу); прве „хуманитарне“  војне интервенције изведене у име наводне „заштите људских права“ (у овом случају, наводне „заштите“ побуњених Албанаца на Космету). И о резултату те агресије – насилној сецесији јужне српске покрајине, односно отимању знатног дела територије једне суверене, међународно признате државе, који је био историјска колевка српске нације.
И, указивано је у том контексту –  врло разложно, и начелно и сасвим конкретно – на суштинске националне и државне интересе српског народа; и на одговорности које из тога произилазе за његово вођство.

2. Према томе, шта би – у овој прилици данас – требало још рећи а да не буде понављање већ реченог; иако би и понављање можда имало неког смисла, коликогод да је врло вероватно да ће и овај пут оно што овде говоримо бити без одговарајућег одјека у нашим  (строго контролисаним) медијима и, наравно, остати изван видокруга доносилаца политичких одлука у нашој држави?

Ја бих се ограничио  само на то  да потсетим на неколико битних закључака, који су изречени или се могу извести из поменутих расправа које је организовао Београдски форум, а релевантни су за разумевање овога што нам се данас догађа на нашем „европском путу без алтернативе“,  и што нам предстоји а тиче се Косова и Метохије.

Прво и основно: одлука Сједињених Америчких Држава и њихових европских савезника о стварању још једне албанске државе на Балкану, на простору јужне српске покрајине, донета је још пре агресије НАТО на Србију 1999. Да су то одлучили и да томе теже било је јасно још у тзв. „преговорима“ у Рамбујеу.

Стварање још једне албанске државе на Балкану било је, такође,  (поред свргавања Милошевића) и  један од циљева агресије НАТО, која је уследила после Рамбујеа управо због српског непристајања на то. Она је завршена Кумановским споразумом и Резолуцијом Савета безбедности УН 1244, повлачењем српске војске и полиције и међународним протекторатом на КиМ – са главном улогом НАТО-а, али уз назнаку о суверенитету и територијалном интегритету СРЈ (односно Србије).

Сједињене Америчке  Државе  и  њихови европски савезници нису одустали од стварања још једне албанске државе на Балкану отцепљењем Косова и Метохије од Србије ни после српске „октобарске револуције“ из 2000. и свргавања Милошевића. Напротив, на томе су инсистирали ништа мање него раније.  Од нових (како су их назвали) „демократских“ власти у Србији, успостављених по њиховој технологији и под њиховим патронатом, очекивали су  само да помогну у легализацији те нове албанске државе на територији Србије (а тиме и легализацији НАТО агресије која је довела до њеног стварања).                                Захтевали су – њихову непосредну сарадњу у реализацији такве своје одлуке. И,  та сарадња није изостала, иако се јавно истицало да се остаје при ставу да је „Косово у саставу Србије“!

Тако је, без икаквих тешкоћа, Резолуција СБ 1244 спроведена  само у делу који се односи на аспирације Албанаца, а српске власти прећутно су пристајале да се занемари све оно што се тиче очувања територијалног интегритета Србије. Вођено илузијом о „партнерским односима“ с „пријатељским“ Западом, „демократско“ руководство Србије понизно је прихватало  све што се од Србије тражило. А у вези с будућим статусом Косова и Метохије, исказивало је спремност за сваки компромис – и у погледу садржаја (све до смишљања и небулозних формула попут оне: „више од аутономије, мање од независности“); и у погледу понуђених међународних посредника у преговорима који ће 2006. године бити вођени у Бечу (прихватили смо  „славног“ Мартија Ахтисарија,  који је  преговарао и с Милошевићем 1999).

 Међутим, наши западни „партнери“ су (како је то накнадно, изричито и арогантано, објаснио управо Ахтисари у својој књизи „Мисија у Београду“, стр. 97, 117-118) сматрали  да је Југославија, тј.  Србија „неуспела, а не нормална држава“, да је због тога бомбардована 1999. и да не може бити партнер у преговорима о статусу Косова, да нема права да захтева статус равноправног партнера! Што је, наравно, унапред искључивало и било какав компромис и стварне преговоре.
 И, десила се само  реприза Рамбујеа у Бечу 2006. године. Србија је опет окривљена за неуспех симулираних наводних  „преговора“. Пошто је био супротан важећој Резолуцији СБ 1244, тзв. „Ахтисаријев план“ о „надгледаној независности“ Косова (који је Проф. др Ратко Марковић у једној нашој расправи, с правом, назвао „најогавнијом и најбруталнијом подвалом Србији“)  одбијен је  у Савету безбедности  УН (на молбу српске владе, Русија је ставила вето).  Али су  САД и ЕУ, не обазирући се на то, приступили његовом спровођењу и  17. фебруара 2008. године -- под њиховим патронатом  --  проглашена је „независна држава Косово“, коју су одмах признали и САД и највећи број чланица ЕУ.
 
А, реакција наше државе на овај нови акт агресије на територијални интегритет Србије (ништа мањи од оружане агресије НАТО 1999) није излазила из дотадашње понизне кооперативности према западним „пријатељима“: била је немушта и сасвим кратког даха и, уствари, неозбиљна, свела се на – привремено повлачење амбасадора и њихово убрзано враћање, као да се ништа није ни десило. Уствари, вођство државе, само наизглед јединствено а суштински разједињено, није имало никакав одговор.

Оно је већ било најавило, унапред и изричито, да се одриче   употребе свих средстава у борби за одбрану суверенитета и територијалног интегритета Србије (чега се, иначе, не би унапред одрекла ниједна озбиљна држава), и определило се  „искључиво за политичка и дипломатска средства“ у тој борби. Тако му је једино преостало – да не призна независност Косова, а да истовремено ничим не доведе у питање „пријатељство“ оних који су то спонзорисали (тј. да споји две неспојивости). То је, наравно, немогућа мисија, али примамљиво као маркетиншка илузија за „неуки“ народ, притиснут „транзиционом“ бедом и растућим сиромаштвом.

3. У том ћорсокаку, већ сутрадан по проглашењу косовске независности,   уместо да овај нови акт агресије на интегритет државе   буде повод да се конкретно и на делу потврди национални политички     консенсус у земљи у  односу  према  Косову  (дотадашња „политика   националног јединства“ о Косову, тј. „заједничка политика“ премијера Војислава Коштунице и поново изабраног председника Бориса  Тадића),  дошло је до јавног политичког раскола у руководству Србије. Влада је, уз подршку опозиције, организовала протестни митинг у Београду 21. фебруара 2008, а Председник Републике Србије управо тога дана „протестно“ отишао у рутинску посету Румунији!

 Расплет је био, као што се зна: оставка владе и превремени парламентарни избори у мају 2008. А те изборе су (уз свесрдну инострану подршку наших „западних пријатеља“) добиле тзв. „проевропске снаге“ у новом формату, најављујући – радикалније настављање политике безусловне кооперативности с „пријатељским“ Западом, која ће бити  сублимирана у несувислим паролама: „и Косово и Европска унија“ (као  да огромна већина чланица ЕУ није признала „независно Косово“!), односно „Европска унија  нема алтернативу“. Зато је убрзо, успут стално понављана (и српској јавности и западним „пријатељима“), фраза како Србија „никад неће признати независно Косово, ни имплицитно ни експлицитно“  постала сасвим истрошена и несувисла. Јер, све што се потом догађало потврђивало је да „Косово и Европа“ нису нити могу бити „два одвојена, паралелна процеса“, него је све  водило  управо његовом признавању, уз истовремено систематско обмањивање сопственог народа да се баш то неће учинити!

Нова „демократска влада“ после ових избора је своју кооперативност исказала, најпре, тиме што је и сама допринела маргинализацији улоге УНМИК-а као фактора  одлучивања на КиМ, односно измештању одлучивања о будућности Косова  из  Уједињених нација (где Србија има снажну подршку двеју сталних чланица Савета безбедности, Русије и Кине)  у Европску унију (чија је већина чланица признала „независно Косово“).

На путу истискивања УНМИК-а и одустајања од гаранција и предности које је Србија имала по Резолуцији СБ 1244, крајем 2008. године -- позивајући се на наводни  тзв. “споразум од шест тачака“ са Генералним секретаром УН Бан Ки Муном (што је, уствари, било само једно  поглавље у његовом редовном годишњем  извештају Савету безбедности о УНМИК-у: поглавље „Дијалог са Београдом“, које је иначе било пропраћено и саопштењем Приштине „у четири тачке“ о одбацивању тог дела документа!) – српске власти су  прихватиле  увођење на Косово и Метохију  ЕУЛЕКС-а,  као наводно  „статусно неутралне“ мисије ЕУ (коју је, иначе, предвиђао и претходно одбијени „Ахтисаријеви план“!). Та мисија је требало да помогне у успостављању владавине права на КиМ; а постала је средство успостављања институција  нове независне државе, на  које ће убрзо бити пренете и све државне надлежности.

А затим су, поводом саветодавног мишљења Међународног суда правде о косовској независности, српске власти и саме предложиле Генералној скупштини УН 2010. да се приступи тзв. „техничком дијалогу“ између „Београда и Приштине“ –  уз посредовање ЕУ!  Касније ће, без икакве примедбе, прихватити и да посредник ЕУ у том „дијалогу“  буде Британац Роберт Купер, политичар који (као и Ахтисари) на Србију  гледа из колонијалне визуре: отворени  заговорник идеје о “новом либералном империјализму“ и двоструким стандардлма, односно „враћању на грубље методе из ранијих времена – силу, превентивни напад, превару“ у односима према „старомодним државама које и даље живе у свету из 19.века“ .

4. Уствари, идући у сусрет захтевима западних „пријатеља“, вођство Србије повлачило је и трагикомичне политичке потезе. После вишемесечног замајавања с тражењем саветодавног мишљења Међународног суда правде о косовској декларацији о независности (као одговор на наше збиља „генијално“ срочено питање – да ли је „доношење декларације о независности у супротности са међународним правом“!),  у вези с тим мишљењем  одиграла се у Београду у лето 2010, и то уз учешће и самог Председника Србије, целодневна скупштинска представа за народ – са израдом нацрта резолуције за Генералну скупштину УН, у коме се спомињала нелегална сецесија Косова и потреба разговора о његовом коначном статусу. Потом су у свет упућена  чак  52 емисара Председника Републике да траже подршку појединих земаља за такав предлог резолуције у Генералној скупштини УН! А онда је тај предлог, који је усвојила Скупштина Србије, преко ноћи (уочи самог заседања Генералне скупштине УН), био замењен текстом који је баронеса Ештон у Бриселу припремила за српског Председника (као наводно „заједнички“ предлог Србије и ЕУ, тзв. „резолуција 27+1“), који ће у Генералној скупштини бити усвојен акламацијом  9. септембра 2010. године. А у тој резолуцији нема ни помена о сецесији и статусу Косова, него се „Београд и Приштина“ позивају на „дијалог о техничким питањима“, битним за свакодневни живот људи на Косову. И то – уз посредовање Европске уније, чије су чланице у огромној већини признале „независно Косово“!

Србија је, дакле, сама „издејствовала“ да се промовише „дијалог о техничким питањима“ између „Београда и Приштине“, а питање статуса остави по страни. А српски званичници су ово оквалификовали као нашу велику дипломатску победу: постигли смо, кажу, оно што је суштина нашег интереса  -- позив на обнављање дијалога с Приштином, а такође допринели и јединству ЕУ! То је, ваљда, требало да буде потврда политике „и Косово и ЕУ“,  и  постало је услов да Србија добије статус кандидата за чланство у ЕУ. А било је сасвим недвосмислено шта то суштински значи и куда води: руководство Србије је, уствари, прихватило насилно успостављену „нову политичку реалност“ у својој бившој јужној покрајини; односно помирило се с губитком Косова и Метохије, само то није смело (и још увек не сме) и јавно да каже!  

И, све ово је, зачудо, прошло без икаквих узбуђења у Србији – готово неприметно. Скупштина Србије, чији је нацрт резолуције на тако понижавајући начин био дезавуаисан, наставила је да ради као да се ништа није десило; није чак ни позвала Председника Србије да објасни како је могао он сам да поништи њену резолуцију!

А из политичке реторике српских званичника наједном су избледела или ишчезла заклињања да ће се наставити „борба за територијални интегритет и суверенитет Србије“  и кад би ту и тамо поменули да „никад неће признати независност Косова“. Уместо тога, уобичајила се сасвим нова реторика: заклињање у своју опредељеност за „разговоре с Приштином“ о свим питањима („без икаквих предуслова и унапред готових решења“), као и спремност за тражење „креативних“ и „флексибилних“ решења. На критике да је занемарио одбрану интегритета земље, Борис Тадић ће касније одговарати   да „водимо   рачуна о томе, нећемо одустати од интегритета, али више од свега водимо рачуна о животу људи“;  „наше институције чине све када је у питању Косово и Метохија да би одбраниле интегритет и живот људи, што је мени најважније“.   Неки његови сарадници (министар одбране) били су још сликовитији: „важнији су људи него хектари (територија), важнији су људи него споменици“!

Зато је (и нимало случајно) томе прилагођен и сам формат „техничког дијалога“ између „Београда и Приштине“. Влада, у којој постоји и посебно  Министарство за Косово и Метохију, у јануару 2011. године формирала је преговарачки тим, а за „главног преговарача“ одређен је – млади политички директор Министарства спољних послова Републике Србије. И то, с трагикомичним образложењем: да већ има „богато преговарачко искуство“ из преговора с Русијом (о продаји НИС-а) и Израелом (о накнади штете због отказивања скандалозног уговора о закупу израелског шпијунског сателита који је требало да нам прибавља обавештајне информације изнад територије Косова)!

И зачудо, ни самом „главном преговарачу“ није нимало сметала чињеница да ће – иако је функционер Министарства спољних послова –преговарати с представницима једне покрајине унутар сопствене државе (како положај Косова и Метохије дефинише Устав Србије, на који се и тај преговарач неуморно позива). Напротив, у једном опширном интервјуу „скромно“ је објашњавао тих дана  да је управо он одређен, јер се „гледало како да се постигне најбољи резултат и пронађу најбоља решења, па и кроз личност особе која има одређено искуство у преговарачком процесу“(!).  Истицао је да чињеница да је „главни преговарач човек из Министарства спољних послова ни на који начин не представља признање Косова“, јер „министар персонификује Министарство“, а он је  „државни службеник који ради у овој администрацији и као такав могао би бити у било којој другој институцији“(!?). Истовремено, храбро је најавио да ћемо имати „креативан и флексибилан приступ“, да смо спремни да „нудимо врло креативна решења“, свесни  “наших црвених линија и неодустајања од суштине наших националних интереса“, али  и да је „начин разговора подложан преговарачком умећу и неремећењу климе међу преговарачима“ !?

И, наравно, није му нимало сметало што, уствари,  ничим није оспорио неоспориву чињеницу да његово именовање, већ само по себи,  имплицира да је реч о о преговорима измеђи две државе, јер функционери министарстава иностраних послова ни у једној земљи не преговарају с било којим другим субјектом из сопствене државе! Дакле, чињеницу да је руководство Србије, преко функционера свог Министарства спољних послова, приступило „дијалогу“ не с представником једне своје покрајине, него с подпредседником владе друге државе (о чијем статусу се, иначе,  у овом „дијалогу“  не може разговарати!). И то више не може прикрити никаква наша „креативна“ фуснота уз бриселски споразум о регионалном представљању Косова (постигнутог у том „дијалогу“ децембра 2011.године), која наводно „враћа у живот“ Резолуцију 1244; нити неоригинално позивање на некакве имагинарне „црвене линије“ у политици очувања територијалног интегритета Србије.

Додуше, неки наши „аналитичари“ су, сместа, и овај „споразум са фуснотом“ оценили као „велики успех српске дипломатије“, којим је Резолуција 1244 „не само оживела већ је и подмлађена“!  А, и српски Председник је у исто време био категорчан у оцени да је овим споразумом „политика `и Европа и Косово`  прошла историјски тест, чиме је доказано да је тај приступ једино реалан, који доноси резултате“. Међутим, као један од тих резултата не спомиње више  очување територијалног интегритета Србије, него само истиче да споразум „обезбеђује европску будућност Србије, чува наше националне интересе (!?), али и показује да је Србија фактор стабилности у југоисточној Европи“!  

Биће, међутим, да је, ипак, много више у праву Џерард Галучи, који  оцењује да овим договорима  у Бриселу „почиње нова фаза косовске независности и да је звездица смоквин лист који ће сачувати правну позицију Србије и у исто време признати чињеничну реалност“ .               
 

5. Уствари, вођство Србије се још раније већ било помирило с губитком Косова и Метохије. То суштински подразумева и тзв. „план у четири тачке за Косово“ који је Председник Србије најавио у јеку тзв. „техничког дијалога“ између „Београда и Приштине“.

Својевремено, уочи парламентарних избора 2008. године (одржаних само неколико месеци после проглашења косовске независности), он је истицао да његова изборна листа „за разлику од професионалних патриота, једина има план  за очување Косова и Метохије у саставу Србије“. Али, три године касније, када је почео „технички дијалог“ с Приштином, најавио је нови (овог пута – свој) тзв. „план у четири тачке“ који – уместо преговора о статусу КиМ  у саставу Србије – предлаже преговоре о: статусу севера Косова, заштити Срба јужно од Ибра, заштити српских светиња и културног наслеђа и заштити имовине српских грађана и државе Србије на Косову! Дакле, „план у четири тачке“, који ничим не доводи у питање садашњи статус и посебност Косова изван Србије, дакле ту „нову политичку реалност“!
         Уосталом, почетком фебруара 2012. (када је већ био одмакао „технички дијалог“ између  „Београда и Приштине“) и он сам је  објаснио (у интервјуу „Ал Џазири“): да његов „план подразумева увиђање реалности и позив за проналажење решења“ (јер је „подела Косова немогућа пошто је не желе велике силе“, а на северу Косова очигледно постоји проблем који  ни Приштина ни међународна заједница не могу да реше); да не можемо живети ни у „залеђеном конфликту“ (који ће пре или касније ескалирати), ни у „конфликту ниског интензитета“ (какав је сада); да „треба погледати реалност да бисмо пронашли практична решења“, а „грађани морају да схвате да ствари не могу преко ноћи да се реше“!  

А и двадесетак дана касније, уочи постизања бриселског „споразума са фуснотом“ (о регионалном представљању Косова), опет је одлучно поновио да – „Србија   неће  одустати од правне, миротворне борбе за очување свог интегритета на Косову“; дакле, не за очување територијалног интегритета Србије, него њеног „интегритета на Косову“! Јер, Србија „никад неће признати једнострано проглашену независност своје јужне покрајине; али  истовремено не жели ни замрзнути конфликт, већ настоји да дође до праведног компромиса за трајно и свеобухватно решење на Косову“! А његов „план у четири тачке“ представља – „основ за постизање таквог решења“ (ваљда зато што то „решење“ подразумева  очување горе поменутих елемената српског „интегритета“  на  Косову које је изван Србије!) .  У истом духу и с истом лакоћом, и после два дана, када је  тај споразум постигнут и он га оценио као „историјски тест“ и потврду делотворности  своје политике „и Косово и Европа“  (од које, каже, неће одустати) задовољио се формулацијом да споразум „обезбеђује европску будућност Србије и чува наше националне интересе“, не помињући сада ни српски „идентитет на Косову“!  

Кључно је, дакле, и прави смисао Председниковог „плана у четири тачке“ –  уважавање „нове политичке реалности“, а то је:  Косово изван Србије! Само што се то  тако не саопштава ни онима којих се животно тиче, како би се временом навикли на ту  насилно наметнуту „реалност“ и помирили се са сецесијом Косова.

То и објашњава зашто је иницијатива Срба на северу Косова о одржавању референдума  (да ли они прихватају косовске институције) наишла на жестоку јавну осуду не само из Приштине (у декларацији косовског парламента), него и од српске владе из Београда, и то с идентичном оценом – да је референдум  „нелегалан и неуставан“! Штавише, српски критичари из Београда били су још и оштрији: одржавање референдума оцењивали су  не само као  „нелегално и неуставно“, него  и  као  „непотребно и штетно, јер смањује маневарски простор влади и државном врху у дијалогу с међународном заједницом“ ; чак, као „непотребно и бесмислено, јер смо сви на истим позицијама“ кад је реч односу према косовским институцијама, па ће се поставити питање „с ким то Срби могу да се договоре, ако не могу са својом државом“ .  Наравно, не одговара се притом  на питање  --  зашто ти Срби не могу да се договоре са својом државом, ако је  заиста и она „на истим позицијама“ с њима (а те позиције, ваљда, подразумевају, како ти Срби верују, поштовање територијалног интегритета Србије и њеног Устава)!

 То објашњава и како су (привремено) неутралисане тензије у односима са нашим западним „пријатељима“, спонзорима косовске независности. Установљен је и нови принцип за међусобне „пријатељске“ односе: у сусретима с њиховом лидерима сада се гордо истиче да се „слажемо да се не слажемо о питању Косова“ (о томе, дакле, више немамо шта да разговарамо!); али да смо обострано заинтересовани за свестрану међусобну сарадњу у свим другим областима, укључујући и војну сарадњу. Тако је, на пример, војна сарадња са главним спонзором косовске независности, како саопштавају наши званичници, постала најразвијенија област билатералне сарадње!  И, ваљда је у духу тог новог принципа и недавна претња коју је амерички амбасадор у Приштини упутио Београду да САД неће признати легалност локалних избора на Косову ако их,  упркос њиховим упозорењима, Србија буде одржала; као и јучерашње саопштење америчког Стејт дипартмента да Србија има право да распише парламентарне изборе на Косову, али само за грађане са „двојним држављанством“ (дакле, као што чини и у било којој  другој држави)!

        У сваком случају, примена  каубојског принципа „штапа и шаргарепе“, кога се „демократски“ Запад и надаље држи у својој политици према нама, и  која  не наилази  ни на какво опирање са наше стране, показала се на примеру Србије врло делотворном.

  6. Тако се,  засад,  затворио и „преговарачки круг“ о статусу Косова и Метохије: од Рамбујеа, преко НАТО агресије и Беча, стигло се до Брисела и „креативне“ фусноте, уз имагинарне „црвене линије“! И,  до статуса кандидата за ЕУ! Предстоји само још један корак -- да  наши западни „пријатељи“ одобре Председников  „план у четири тачке за Косово“, који је, према његовим речима, „јасан и може да реши све проблеме“!  „План“  који им је у међувремену српски Председник интерно понудио, а да ни у политичкој јавности Србије ни у њеним институцијама није било никакве расправе нити изјашњавања о томе.  „План“  који  ничим не доводи у питање „независну државу Косово“; али нам ојачава „кандидатску“ перспективу!

А „неуком“, у тзв. „демократској транзицији“ опљачканом, осиромашеном и залуђеном народу (коме се сада, у новој изборној кампањи демагошки нуди оптимистичка парола „избор за бољи живот“!), српски политички делатници ће и ово објаснити – не као одустајање од територијалног  интегритета сопствене државе, него као  доследну одбрану српског националног и државног  интереса спровођењем политике „и Косово и ЕУ“ (од које српски Председник, како је рекао, не одустаје!).  

И,  сасвим је могуће да и то лако прође: чуда стварају ти наши мајстори тзв. „политичког адвертајзинга“ (како понекад „учено“ називају ову своју неморалну, опсенарску пропагандистичку  работу)! Уосталом, ако се настави овако, на крају ће заиста  и  остати  –  „и  Косово (као суседна држава) и ЕУ (као „кандидатска“ преокупација која нас и даље  опсењује). И све то, уз позивање на поверење безочно обманутих грађана,  добијено на изборима! Остаје да се види да ли ће колосална обмана која се практикује  у вишегодишњем континуитету  остати и даље делотворна; и, можда, поново добити своју патолошку „потврду“ и на новим изборима, који у Србији управо  предстоје?!
(Излагање на Округлом столу „Косово и Метохија – 13 година после  агресије НАТО“,  Београд, Сава центар, 23. 03. 2012)