Живадин Јовановић

Трумп са савезницима у Лондону и Нормандији, Клинтон, Олбрајт, Блер, Кларк са својима у Приштини

У иступањима српских званичника о Косову и Метохији уобличио се врло необичан манир бирања, истицања па чак и конструисања искључиво оцена и теза које су отежавајуће за Србију и њену преговарачку позицију. Набрајање примера узело би превише простора. Кажу да то чине у име реализма, ослобађања народа од митова и окретања ка будућности бољег живота. Друга врста аргумената,  оних који су, по уверењу шире јавности, у прилог Србији, које треба да користе за ојачавање преговарачке позиције, за одбрну легитимних државних права и интереса – није присутна па остаје утисак да таквих аргумената и нема. Осим, можда, аргумент да је Србија, «као озбиљна и одговорна држава», извршила све своје обавезе а они други - ни једну!
Дефетизам и селективни однос запажају се и у тумачењу садржине резолуције СБ УН 1244 (даље – резолуција СБ). У изјавама званичника и медијима «главног тока», готово искључиво, истичу се делови за које се верује да  су против Србије а заобилази, изоставља све друго. Тиме се гради утисак као да у том документу нема, готово, ничега на шта Србија може и треба да се позива. Износе се чак и неистине као што је теза да је Србија тим документом осуђена, ни мање ни више, него за тероризам! Објашњењава се да се све то чини у име отрежњења и истине - а горе је и од полуистине. Раније су резолуцију СБ багателисали, нападали и тражили њено укидање представници «квинте», «независни» аналитичари, поједини политичари и НВО  – сви они који су отворени заговорници хитног признавање једностраног, нелегалног отцепљеног Косова и Метохије, «ослобађање Србије од терета», напуштања политике «седења на две столице», односно, учлањења Србије у НАТО. Наравно, ту су као трабанти и пресвучени комнданти бивше „ОВК“ чији поводац су геополитичке газде продужиле до коридора 10 (Е-75) на истоку до обала Јадрана на западу. Да сви схвате какав је однос НАТО према савезнику у агресији 1999!

Новост је што су се од недавно у систематско обезвређивање резолуције СБ укључили и званичници Србије. И они пажњу јавности настоје да концентришу само на одредбе које су неповољне за Србију или на оне које су писане у стилу тзв. «конструктивних нејасноћа» тумачећи их искључиво на штету Србије. Чак и не покушавају да представе целину, не помињу нити се позивају на јасне одредбе резолуције СБ који су суштински битне за одбрану интереса Србије. Све то ствара утисак да је резолуција СБ не само небитна за одбрану српских државних и националних интереса већ и штетна. Повремено до јавности дођу и тако штеточинске изјаве као што је, на пример, да је резолуција СБ  «мртво слово на папиру»! Какав опрост за злочине НАТО, тероризам ОВК и сеструктивну улогу тзв. међународне заједнице (ЕУ,НАТО)! Са сличним ниподаштавањем говорило се и о Уставу Србије, односно, о деловима који се односе на Косово и Метохију. «Стави Устав под мишку па види да ли ће ти помоћи на Косову»!
Изјаве српских званичника - да смо све изгубили и да само покушавамо да спасимо што се спасти може, да живимо у митовима уместо у стварности, да смо окренути прошлости уместо будућности, да најрадије сами себе лажемо, да «друга страна» има јасан циљ од којег ни по коју цену неће одустати – допуњују слику дефитизма српске стране и, логично, охрабрују раст аапетита, агресивности и непопустљивости противника. И Србија, наравно има јасан циљ и дужност да брани све што јој правно, историјски и цивилизацијски припада. Зато њени представници не треба да јадикују, моле, чекају да јој неко нешто удели из самилости. Узмицање пред непрекидним понижавањем, безобзирношћу  и агресивношћу - пракса није потврдила као знак снаге.

Феномен «бивших режима»

Тешко да постоји земља на свету у којој се феномен «бившег режима» толико експлоатише као оправдање за настављање штетне политике као што је то случај у Србији почев од 2000. до данас. Свакоме на власти за све што је лоше и погрешно крив је «бивши режим» - «режим Милошевића», «режим Коштунице», «режим Тадића»...Ни једна  власт  да схвати да грешке претходних «режима» којих је свакако било, нису «алиби» за настављање погрешне политике или за прављење нових грешака. Свака актуелна власт, бар у Србији, пре или касније, и сама постаје «бивши режим». Или, свако то разуме, али ако је већ у пракси постало образац понашања зашто га не користити до изнемоглости? Разуме се, западним центрима моћи то ништа не смета. Они се понашају као «селектори» тима у политичкој штафети – свако «трчи» док се не замори, а онда «штафетну палицу» предаје следећем коме је допуштено коришћење свих средстава и метода док ефикасно испоручује резултате у корист геополитичких циљева «селектора». Не говоре ли гласоговорници «селектора» - «Милошевић изгубио Косово, ви за то нистзе одговорни, од вас се очекује само да то вашим потписом потврдите»? Једино мањка објашњење зашто од Милошевића нису узели и тај потпис него су ишли пред Савет безбедности УН да гласају за резолуцију коју би сад хтели да укину?

Право је питање, у ствари, како се то непрекидно експлоатисање «грешака бившег режима» као смоквиног листа за прикривање испорука у корист геополитике ѕападних центара моћи, одражава на Србију, њену будућност и  интересе, посебно оне егзистенцијалне као што су очување суверенитета и територијалног интегритета? Зар то не води фазном разарању основних вредности друштва као што су морал, достојанство, слобода, сувереност, национални идентитет? Да ли је толико тешко схватити да док власт у Београду јавно блати «бивше режиме» непријатељи Србије задовољно трљају руке и радују се новим испорукама које их једино интересују?
Кад видимо које методе се користе и какви се «аргументи» потежу ради преумљења народа намеће се и питање – да ли су препреке у преговорима пресвучени бивши терористи са свакодневном ескалацијом претњи, агресије, оружаних рација на Србе, или јавност, народ који наводно ништа не разуме – ни одакле је ни куда иде, ни какви су му преци а кави потомци, ни ко су прави пријатељи а ко непријатељи...?  Едукујте народ, промените му свест, смањите његова  очекивања – поручују из Бундестага, Конгреса, ЕП, ЕК! А ми, слободни и независни какви смо коначно, после вишевековних заблуда, постали све то изражавамо својим речима: «Морамо престати да сами себе обмањујемо», «највише волимо сами себе лажемо», «Срби никоме не праштају успех», «Косово није увек било српско», «ставимо се у њихов пар чизама»!

Јаз је заиста велики. Срби дуго већ живе у уверењу их одређени западни центри обмањују, да наопружавају и подржавају српске противнике, да подстичу сепаратисте, финансирају, обучавају и наоружавају терористе (ОВК, да нас уцењују, прете, понижавају, проглашавају геноцидним у Брислу, Берлину, Паризу, Лондону, Њујорку, да желе да нас увуку у НАТО и окрену против Руса... Никако да схватимо да су они, уствари, друго, да им је све допуштено, да ми делимо њихове вредности, да су нам они нам циљ и једини смисао у животу, да је онда природно да њима допустимо, испоручимо, предамо, подастремо... Све што зажеле. И више од тога!

Грешке

Прву грешку учинила је Влада Србије 2008. када се (погрешно формулисаним питањем) посредством ГС УН, обратила Међународном суду правде у Хагу за саветодавно мишљење да ли је декларација о проглашењу независности Косова и Метохије у складу са међународним правом. Изјашњавајући се о декларацији а не о једностраној сецесији дела територије СРЈ под привременим мандатом УН Суд правде је, већином гласова 10:4 дао мишљење да декларација као таква не представља кршење међународног права. Велико је питање да ли би саветодавно мишљење Суда правде било другачије чак и да је питање било исправно постављено, имајући у виду затечене односе доминације западних интереса у међународним институцијама.
Друга тешка грешка, учињена је 2010. када је тадашњи председник Србије Борис Тадић, одлучио да се преговарачки процес са колосека УН пренесе на колосек ЕУ што је Србију лишило директније и делотворније подршке Русије и Кине, а и других утицајних земаља које нису признале илегално отцепљење проглашено фебруара 2008. Учињено је то предлогом тзв. «заједничке» резолуције Србије и ЕУ, односно, Тадића и Катрин Ештон, који је Генералној скујпштини УН поднет,непосредно пред изгласавање анулирајући предлог резолуције који је Србија у редовној процедури правовремено доставила том органу УН. Та измена која је изненадила многе чланице УН које су обећале подршку претходном српском предлогу била је једнака сагласности да се статус Косова и Метохије решава непринципијелно, арбитрарно, применом најгрубљих притисака и уцена, уз поштовање једног јединог критеријума - да одговара геополитичким циљевима Запада. Коликогод таква одлука била волунтаристичка, ауторитарна и супротна виталним интересима Србије она се може објаснити чињеницом да су њени носиоци били дужници Запада јер су на државне позиције стигли захваљујући обилатој подршци западних центара моћи. И, разуме се, они су то знали. А геополитички циљеви тих центара су јасни: потпуна контрола Балкана као одскочне даске и везе са Азијом, БИ, Африком, Каспијским басеном, Кавказом; чланство свих земаља Балкана у НАТО; спречавање повратка Русије на Балкан, њена изолација, слабљење и дестабилизација;  спречавање продора Кине у Европу коришћењем копнено-поморског повезивања; држање Европе у зависности.  
Све то је, разуме се, супротно основним принципима права, представља разарање европског и светског поретка успостављеног на резултатима Другог светског рата, подрива основе мира, безбедности и сарадње у Европи и, што је најбитније, није одрживо. Лидери појединих водећих земаља Европе постали су свесни опасности превелике зависности и контроле од САД, али се чини, са великим закашњењем и у условима све дубљих унутрашњих подела. Одлучујућу кратковидост испољили су лидери тих земаља када су 1999. под притиском тројке Клинтон, Олбрајт, Блер ушли у агресију против СРЈ која је уједно била агресија против Русије и Европе. Европа је тада учествовала у рату против саме себе. И данас, када би неки њени лидери желели да се «Европа окрене сама себи» то у појединим аспектима изгледа немогућа мисија. Чак уколико би председник Трамп, полазећи од свог председничког програмам (како су САД на првом месту  сопстевни интереси, исто важи и за друге земље) и био спреман да Европи пружи више простора за слободнију заштиту сопствених интереса, на сцену ступа «дубока држава» која једнако спутава и Трампа и Европу (ЕУ). Парадигматско питање гласи: Може ли Европа да се окрене себи настављајући на Балкану и у односу према Русији незавршене послове тројке Клинтон, Олбрајт, Блер?

Уколико би Запад силом и уценама икада успео да принуди представнике Србије да ставе потписе на докуменат о прихватању и признавању отимања Косова и Метохије, у шта аутор овог текста не верује, то би неминовно довело до нових прекрајања граница, најпре и можда највише на балкану, али и на далеко ширем простору Европе, Азије и других континената. Никакакве гаранције Запада да тако нешто неће допустити, да ће поштовати суверенитет и територијални интегритет «свих земаља региона», да неће дозволити формирање тзв. Велике Албаније не би биле кредибилне. Профитирала би једино геополитика хаоса, дестабилизације и конфронтације са несагледивим последицама.
Трећа велика грешка била је потписивање тзв. Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа, 19. априла 2013. године у Брислу. Тим тзв. споразумом Србија се одрекла свог установг и правног система и својих институција на северу Покрајине и прихватила распростирање уставног и правног поретка самозване «Републике Косово» коју иначе не признаје, у замену за Заједницу српских општина (ЗСО).У име свог «европског пута», «одговорности», «предвидивости» прекршила је сопствени Устав, свој уставни поредак и иниституције је повукла са севера Покрајине где је функционисао, ЗСО за узврат није добила! Довела је себе у ситуацију да може бити суочена са понудом да ЗСО још једном плати, али овога пута, потписивањем «свеобухватног правно обавезујућег споразума о нормализацији», односно, признањем тзв. Републике Косово као независне државе, чланице УН и других међународних организација. Остаће неславни пример у историји уставног судства и уставног права Србије, да је Уставни суд у поступку за процену уставности тзв. Брислеског споразума прихватио претходно јавно саопштену оцену извршне власти да тзв. Бриселски споразум и није споразум већ политички акт а Уставни суд се не изјашњава о уставности политичких аката! Већ је забелчежено је тзв. Брислески споразум , у српској и енглеској језичкој варијатни, интегрално унет у обиман Извештај о преговарачком процесу који је Влада Србије поднела Народној скупштини и који је Скупштина усвојила. Тако је Народна скупштина наведена да, усвајајући један Извештај, изврши супституцију ратификације и да један наводно политички акт учини извором права и обавеза за државу! Не дуго потом, корак по корак, и највиши државни представници о Бриселском споразуму јавно говоре искључиво као о међународном уговору. Притом им ни мало не смета што другу страну «уговорницу» не признају као државу, дакле ни као субјекат међународног правног саобраћаја. Додуше, на овакве констатацију, сада би, евентуално, могли одговорити да се ради о међународном споразуму зато што је свој параф на то ставила и ЕУ (којој тежимо). Нарочито, уколико би били сигурни да нико неће бити толико ситничав да примети да је ЕУ пружалац добрих услуга, или посредник, а не страна сауговорница. Уколико би неко утицајнији у политичком животу и поред свега, инсистирао да је тај докуменат једном проглашем за политички, неправни акт и то од Уставног суда, те да се не може протеком времена волшебно изродити у међународни уговор, независно од тога што га је Народна скупштина одобрила усвајањем Извештаја Владе о преговарачком процесу, могло би се десити да спор поново буде враћен Уставном суду и да, у крајњој линији, Уставни суд (на пр.на основу нових доказа) тзв. Брислески споразум прогласи међународно-правним актом отпочетка („nunc pro tunc“)! Тиме би се успоставила правна логика у систему!

Грешке бивших  нису баштина садашњих

Четврта грешка је прихватање од Србије да се преговарачко поглавље 35, које је у случајевима преговора свих земаља ранијих кандидата за чланство у ЕУ служило да обухвати мање важна, преостала питања која се не могу сместити у друга поглавља, у случају Србије, буде посвећено искључиво обавезама везаним за „пуну нормализацију односа“ са тзв. Косовом. И не само то, већ да од испуњења тих обавеза зависи судбина целог преговарачког процеса, односно, да поглавље 35 буде изнад свих других поглавља! Посматрано из позиција ЕУ (из „њеног пара чизама“) она је, са добрим разлогом, оценила да се Србија у старту обавезала на признавање независности тзв. Косова те да јој, евентуално, треба помоћи да савлада отпоре у унутрашњој јавности. Ваља признати да је ЕУ у том погледу била одговорна, креативна и до краја посвећена нудећи своја искуства, савете и средства за деловање преко медија, науке, кулуре, Конвента, Покрета, тзв. независних аналитичара, моделе „две Немачке“ и много другога. Нажалост, сви ти напори никако да уроде очекиваним плодом. Изгледа да су посвећујући превелику пажњу како да помогну Србији доста запоставили другу страну која се од љубоморе узјогунила, постла злочеста, па све присваја, разбија, руши, оптужује, хапси и протерује! А онда наишли су ти европски (ЕУ) избори, ојачала десница Брисел ушао у „технички мандат“. Трамп слави савезништо у Лондону и Нормандији. Клинтонови, Олбрајт, Блер и Весли Кларк славе свој понос и савезништво у Приштини! Каква паралела и парадигма вредности!

Грешке претходних режима не могу да буду покриће или оправдање да се настави њиховим погрешним путем, или да се праве нове. Због таквих грешака Бориса Тадића, Вука Јеремића и других, та власт је смењена избором нове. И њима су ментори били исти комесари ЕУ, укључујући Катрин Ештон са којом је 2013. потписан неславни тзв. Бриселски споразум који је по рођењу званично крштен и заведен као «политички», а временом порастао допбио ново име - «међународно-правни».  Нисмо ли чули јавне оцене учесника да су им комесари у Брислу претили, понижавали их, преварили?

Најзад, и резолуција Генералне скупштине УН (ГС УН) о посредовању (добрим услугама) ЕУ и мишљење Међународног суда правде (МСП) по погрешној молби Вука Јеремића, нису правно обавезујућег већ саветодавног карактера. Које су то рационалне потребе да се тим правно необавезујућим документима у јавном опшштењу приписује обавезност и тежина које немају, а да се резолуција СБ као докуменат највеће тежине и правне обавезности, којим се потврђује суверенитет и територијални интегритет СР Југославије, односно, Србије као правне следбенице, систематски обезвређује, да се селективно ваде и екстензивно тумаче само делови које евентуално могу користити противници Србије? Ако резолуцији СБ, документу императивног карактера званичници налазе и јавно истичу само мане, зашто прећуткују чињеницу да ставови ГС УН и МСП нису правно обавезујући, већ саветодавни.  Зашто бар са једнаком посвећеношћу не истражују, не афирмишу и не користе аргументи ЗА јачање преговарачке позиције Србије, већ само оне ПРОТИВ!? Од кога смо научили да је то добро, да ли је и то неки «европски стандард»?

Ко је «замрзо» извршавање обавеза према Србији и продужио поводац

Откако је Србија (СРЈ) извршила све своје обавезе које проистичу из резолуције СБ, од часа када је на ред дошло да и сви други - тзв. међународна заједница, ЕУ, НАТО, тзв. ОВК, лидери косметских Албанаца - изврше своје обавезе према СРЈ, односно Србији, Запад је замрзо спровођење резолуције СБ 1244. Да су извршене утврђене обавезе према Србији и српском народу, данас не би било замрзнутог конфликта. Уместо тога, Запад је покренуо систематско обезвређивање, извртање садржине и сејање сумње у вредност императивних одлука СБ УН.

Међутим, ако се таква настојања одговорних за подршку тероризму и сепаратизму, за агресију НАТО и илегалну сецесију могу објаснити њиховим геополитичким интересима, доста је тешко разумети негативистички селективни прилаз српских државних представника према документу највише правне снаге у светском правном поретку. Тим мање, када се зна да се тим документом  потврђује суверенитет и територијални интегритет наше државе, и то у времену када је најгрубље нападнут! Шта се жели постићи умањивањем његовог значаја? Да ли постоји боља основа, сви смо за боље? Ако неко у резолуцији СБ примећује само оно што не ваља за Србију, ако тврди да  међународно право не вреди, да није поуздан ослонац, откуда толика брига да будемо одговорни према необавезујућим, саветодавним мишљењима, откуда претеривања са истицањем обавезности тзв. Бриселског споразума којег су државно руководство и Уставни суд прогласили, не правним него политичким документом? Право вреди онолико колика је спремност да се за право бори. Разуме се да право не вреди кад се носилац одриче од права

Шта се дешава са правном и другим доследностима? Ако је за Запад, Приштину и неке друге, резолуција СБ неважна, без обзира на то што се ради о свеобухватном правно општеобавезујућем, документу наредбодавног карактера; ако је, уопште узев, међународно право изгубило свој значај, откуда толик одговорност према тзв. Борковим, такође веома штетним, тзв. техничким, тзв. споразумима? Ако државни представници сва документа  потписана у Брислу у јавности представљају као незаобилазне «међународне споразуме», ко је, поред Србије, друга страна потписница, ко су други правни субјекти, јер Приштину не признајемо, а ЕУ је само посредник, не и уговорна страна? Може се рачунати да народ неће улазити у такве «суптилије», али, шта ћемо ако Приштина и тзв. «Квинта» из тога извлаче оцену о неомеђеној «флексибилности» Београда?

Да ли је могуће да, на пример, председници Русије Владимир Путин и Кине Си Ђинпинг нису реални када истичу да је мирно, праведно и одрживо решење могуће једино у оквирима међународног права, резолуције СБ, уставног и правног поретка Србије? Да ли смо разумели да то није само пријатељска и принципијелна подршка, иако је, разуме се, то веома битна одредница, већ су у тако иречену подршку уједно, уграђени државни и национални интереси две сталне чланице СБ УН и глобалне силе? И не само њих, већ и многих других држава и нација растуће моћи. Да се подсетимо, на пример, да исте принципијелне ставове имају још Индија, Индонезија, ЈАР, да су за резолуцију гласали Бразил, Аргентина, да тог 10. Јуна 1999. ни једна чланица СБ није дигла руку против.
Док је Запад (САД, ВБ, СРН, ЕУ, НАТО) имао интереса, дотле је захтевао примену резолуције СБ вршећи непрекидне притиске да СРЈ, односно, Србија изврше и испоштују све своје обавезе. Данас Запад врши сасвим другу врсту притиска: да се Србија не позива на тај докуменат, да не тражи извршавање неизвршених обавеза према Србији, да се одрекне резолуције СБ! Запад је одговоран што је конфликт јер су водеће силе Запада својевремено зауставиле спровођење делова резолуције СБ који се не уклапају у његове геополитичке планове и интересе, а преговоре изместиле на колосек ЕУ који води консолидовању отимачине српске државне територије и стварању нове албанске државе. Парадоксално је да је Србију, њену политичку елиту, увео да сарађује у томе и да на себе преузме одговорност зато што је конфликт замрзнут.
Дошло се дотле да европску, демократску и мирољубиву опредељеност српске елите лидери водећих земаља Запада мере степеном њене сарадње у консолидовању нове албанске државе на делу српске државне територије, као фазе у стварању тзв. Велике Албаније!

Запад дуже време покушава да наметне оцену да је резолуција СБ извршила своју улогу, да је треба укинути. На тој линији је оцена да више нису потребни ни извештаји УНМИК-а Савету безбедности. Захтеви да се, у складу са резолуцијом СБ, у Покрајину врате контигенти српске војске и полиције ради вршења предвиђених функција, или да се слободно и безбедно врате око 250. 000 протераних Срба и других неалбанаца, по оцени Запада нису реални. За њих је питање статуса решено отцепљењем и стварањем још једне албанске државе. То што је отцепљење извршено једнострано, илегално, у току мандата УН, кршењем Устава, резолуције СБ, Повеље УН и Завршног документа из Хелсинкија, међународног права у опште, они би желели да се заборави, да Србија одустане од одбране својих права и интереса.

Захтеви са Запада да се резолуција СБ  укине, да се СРЈ, односно, Србија одрекне тог документа, јачају већ од 2005. Шеф УНМИК-а Сорен Јесен Петерсон, иако на ту дужност постављен на основу  резолуције СБ, у интервју «Вечерњим новостима»  јануара 2006. износи захтев за њено укидање. У исто време, албански МИП Бесник Мустафа  на министарској конференцији земаља Југо-источне Европе у Атини 24. јануара 2006. тражи да се из завршног документа изостави позивање на резолуцију СБ. На многим састанцима, у говорима у ОУН и изјавама, западни представници су на разне начине обезвређивали ту резолуцију залажући за њено укидање. Представници бивших «демократских» режима у Србији спремно су прихватали «поруке» западних партнера, па су своју кооперативност исказивалии избегавањем позивања на принципе права, одлуке СБ УН, а на Устав ни у примисли. То је био начин исказивања одговорности, предвидивости, про-европских манира политичара оријентисаних ка будућности и ЕУ као опцији без алтернативе.

Сепаратизам и тероризам, злоупотребе тих феномена од западних центара моћи за ширење глобалне доминације враћа се Западу као бумеранг. Мир, стабилност и развој трпе због тога. Многе  земље, укључујући и већи број чланица ЕУ, су у великим проблемима због праксе двоструких стандарда у третману тероризма и сепаратизма. Зато је истрајавање Србије на принципијелном, уравнотеженом решењу статуса Косова и Метохије на основама међународног права, у оквиру резолуције СБ и Устава, важна предпоставка за јачање и ширење међународне подршке. Нејасни ставови, удаљавање од принципијелних и правних ослонаца и тражење пречица у меркантилистичким трансакцијама, су пут ка слабљењу подршке, дестабилизацији и новим сукобима.
Ради се, дакле, о одлуци Савета безбедности УН најважнијег органа за питања мира и безбедности у свету, о свеобухватном правно општеобавезујућем документу. То је докуменат о чијој садржини су вођени тешки преговори на највишем нивоу. У њима су, уз посредовање Русије, учествовали шефови држава или влада водећих европских и светских сила, сталних чланица СБ УН, чланица КГ и чланица ЕУ, разуме се, и наше земље (Бил Клинтон, Ал Гор, Борис Јељцин, Јевгениј Примаков, Виктор Черномирдин, Герхард Шредер, Жак Ширак, Тони Блер, Масимо Далема, Кофи Анан и други). Интезивни преговори су се одвијали док је земља била засипана бомбама и оружјем за масовно уништавање и трајали током целог априла и маја, све до првих дана јуна. Након што је Народна скупштина Србије 3. јуна 1999. дала сагласност на докуменат Милошевић-Ахтисари-Черномирдин даноноћно су вођени једнонедељни преговори о Кумановском споразуму.
Резолуција СБ треба за Србију да остане трајни, правно општеобавезујући документ којим се изричито потврђује њен суверенитет и територијални интегритет а статус Косова и Метохије дефинише као суштинска аутономија у оквиру Србије. Србија треба у свакој прилици да се позива на резолуцију СБ и да одлучно захтева њено поштовање и спровођење свих одредаба које нису извршене.
Недавни коментар једног «независног» аналитичара у угледном дневном листу садржи и тезу да резолуција СБ гарантује суверенитет и територијални интегритет «Косова» што, по њему, искључује све могућности или комбинације осим признања «Косова» таквог како је.  Њему је «промакло» да се «Косово» у целом тексту резолуције СБ, као и у анексима, третира искључиво као «суштинска аутономија» (т. 10), «суштинска аутономија и самоуправа» (т. 11), «суштинска самоуправа» (Анекс 2, т. 5 и 8), редовно уз додатак «у оквиру СР Југославије». Ни у једној одредби преамбуле, оперативног дела, као ни у анексима, не постоји било какав другачији третман «Косова» осим као аутономије у оквиру СР Југославије, односно, Србије као правне следбенице СРЈ. У низу одредаба се афирмише приврженост свих чланица УН суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије, односно Србије, дакле са Косовом и Метохијом у њеном саставу. Али, «независни» аналитичар је очигледно претерао схватајући своју «независност» као право да види само оно што одговара  геополитичким интересима Запада и да игнорише као непостојеће све што одговара легитимним интересима Србије. Улога је одговорне политике да буде принципијелна, јасна и активна и да што мање терена препушта противницима легитимних интереса државе.  

То су, на пример, одредбе о праву избеглица и расељених лица, укључујући  и 250.000 Срба и других неалбанаца, на слободан, безбедан и достојанствен повратак у своје домове (Преамбула, став 4, оперативни параграф 11, под к.), одредбе о безбедном окружењу и јавној безбедности (оп. пар. 9, под ц. и д.), одредбе о праву на повратак договорених контигената наше војске и полиције, које би, поред других локација и дужности, биле распоређене и «на главним граничним прелазима» (оп. пар. 5, као и тач. 6, алинеја 4, Анекс 2). Зашто српски представници у преговорима и одговарајућим међународним форумима не одржавају сталну иницијативу ради извршавања ових правно обавезујућих одредаба рез. СБ УН 1244? Не може се порећи да су то важна питања. Или, ако има иницијатива, зашто и о томе нико не обавештава јавност. Непотпуно обавештавање јавности оставља утисак дефанзиве и сталног очекивања да нам неко нешто понуди што храни политичку агресивност «друге стране».

Разуме се, за Србију су најважније одредбе резолуције СБ које се тичу суверенитета и територијалног интегритета Србије.

Прво, што с тим у вези истучу наши државни представници јесте да се у том документу УН нигде не помиње Србија већ искључиво СРЈ. Зашто у обраћањима српској јавности превиђају чињеницу да је Србија, у складу са међународним правом, праксом као и договором са Црном Гором, правна следбеница СРЈ и да се сходно томе, све одредбе у тој резолуцији у којима се помиње СРЈ, односе на Србију – није сасвим јасно. Уосталом, Народна скупштина Србије, а не Савезна скупштина СРЈ, је 3. јуна 1999. године усвојила докуменат Милошевић-Ахтисари-Черномирдин који је 10. јуна 1999. преточен у резолуцију СБ . Такође,  Србија је постала чланица УН као следбеница СРЈ и то, са међународно признатим границама према којима је, разуме се, Косово и Метохија интегрални део Србије.

Друго, одредбе резолуције СБ УН 1244 о потврђивању суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне следбенице СРЈ и о широкој, суштинској аутономији Косова и Метохије у оквиру СРЈ, односно, у оквиру Србије као правне следбенице СРЈ, садржане су у више одредаба. Став 10 преамбуле одлуке СБ УН гласи:
«Поново потврђујући приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије идругих држава региона, како је наведено у Хелсиншком документу и анексу 2». Сличне гаранције садржане су  и у низу других одредаба ове резолуције, као и у више претходних резолуција СБ УН, као и у закључцима Контакт групе и Г-8. Ово је кристално јасна потврда суверенитета и територијалног интегритета САРЈ, односно, Србије као неспорне правне следбенице СРЈ. Исти је смисао и одредаба о распоређивању договорених контигената војске и полиције на главним државним граничним прелазима према Македонији и Албанији.
Што се тиче позивања на Анекс 2  у цитираном ставу преамбуле, важно је задржати се на тач. 8 тог Анекса која у целини гласи: «8. Политички процес у циљу успостављања споразума о привременом политичком оквиру који ће обезбедити суштинску самоуправу за Косово, узимајући у потпуности у обзир споразуме из Рамбујеа и принципе суверенитета и територијалног интегритета СР Југославије и других земаља региона, као и демилитаризацију ОВК.»
Свако право је важно а право на сувдренитет и територијални интегритет је егизистенцијално право државе. Када је оно у драматичним околностима агресије најмоћније војне алијансе у историји, потврђено од најмоћнијих земаља света и преточено у свеобухватну, правно општеобавезујућу одлуку највишег органа за питања мира и безбедности – онда се за њено поштовање вреди одлучно и постојано борити. То је дужност која није орочена ни годинама ни изборним мандатима.
У одредбама оперативног дела резолуције такође се потврђује суверенитет СРЈ, односно, Србије као правне следбенице СРЈ а за Косово и Метохију «ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије» (Оп. параграф 10), или «суштинска самоуправа» (Анекс 1, алинеја 6), у оквиру суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне следбенице СРЈ. «Суштионска аутономија и самоуправа» за Косово и Метохију још се наводе у оп. параграфу 11, под (а) и тачки 8. Анекса 2.
У изјавама државних представника, укључујући и оне поводом заседања Светог Архијерског Сабора СПЦ, указује се на то да  одредбе резолуције СБ о потврђивању суверенитета и територијалног интегритета садрже позивање на «Споразум из Рамбујеа» који наводно садржи одредбу «о референдуму после три године». Контекст је да потврђивање суверенитета и територијалног интегритета од стране СБ УН није јасно и поуздано, а да јавност и они који се позивају на резолуцију СБ УН, у ствари, и не знају шта тамо пише.  Иза свега остаје јасна, иако не директна порука, да се на резолуцију СБ не вреди позивати. Нема одговора шта је то боље од међународног права, одлука СБ УН и Устава на шта се вреди позивати и ослањати, или се ни на шта не треба позивати већ и даље ићи на брисани, принципима необележени  терен - у погађање, у «дил».  Једно од многих питања која се намећу је – да ли су овим иступањима државни званичничници желели да допринесу бољем информисању јавности и чланова неких националних институција, или се ради о отклону од резолуције СБ УН, или се ослобађа простор за  нешто друго?
С тим у вези треба констатовати да текст тзв. «Споразума из Рамбујеа» нигде не помиње референдум. Истина је да је државна секретарка САД Мадлин Олбрајт 22. фебруара 1999. делегацији Албанаца са Косова и Метохије у Рамбујеу упутила писмо у коме се, поред осталог каже да ће САД сматрати «да одредба Главе 8, члан 1(3) значи потврђивање права народа Косова да одржи референдум о коначном статусу Косова, после три године.»
Остављајући за тренутак по страни да чињенице да циљ сазивача није био билокакав споразум у Рамбујеу већ искључиво алиби за припремљену агресију, да тамо није било никаквих преговора нити је закључен било какав споразумспоразум Рамбујеа већ алиби за агресију, треба подвући да писмо Олбрајтове није део тзв. «Споразума из Рамбујеа», да је имало тајни, интерни карактер преписке између Олбрајтове и делегације Албанаца.
Глава 8, члан 1, тачка 3, тзв. «Споразума из Рамбујеа» гласи:„Три године након ступања на снагу овог Споразума, биће сазван међународни састанак да одреди механизам за финално решење за Косово , на основу воље народа, мишљења релевантних власти, напора сваке стране у погледу примене овог Споразума и Завршног документа из Хелсинкија и да обави свеобухватну оцену примене овог Споразума и да размотри предлоге било које стране за додатне мере“. (Архива Хашког трибунала бр. КО364665)

У вези са овом одредбом, с обзиром на различита миошљења и интерпретације у јавности, треба констатовати следеће:

У Рамбујеу није било ни преговора, ни разговора делегација Српско-југословенска делегација није потписала текст који је деловима нашој делегацији уручивао амерички преговарач, амбасадор Кристофер Хил, у име КГ, односно, групе међународних преговарача (Волфганг Петрич, у име ЕУ и Мајорски, у име Русије). Српска делегација није потписала понуђени текст јер се његовим поглављима 5. и 7. захтева безусловно прихватање капитулација и окупација целе земље од стране НАТО снага. Руски представник Борис Мајорски такође није потписао тај текст.
Према томе, тај непотписани текст, заувек остаје то што јесте, покушај наметања ултиматума који је одбијен, а не споразум. Може сила тај текст, усмено и писмено, називати споразумом, може настојати да тамо предвиђене циљеве и замисли  притисцима претњама и уценама намеће у пракси, али једноставно „споразум из Рамбујеа“ није потписан и не постоји. Бивши амерички државни секретар Хенри Кисинџер је одвано рекао да је то срамни докуменат који никада није требало да се појави да јке њедина његова сврха била да оправда напад на Југославију. Сличну оцену дао је и бивши итлијански премијер Дини.

Сагласно томе, незакључени „споразум из Рамбујеа“ никад није ступио на снагу нити је могао, нити је ико икада прогласио ступање на снагу тог диктата у покушају.

Независно од чињенице да „споразум из Рамбујеа“ не постоји, у цитату са почетка овог текста, помиње се одржавање „међународног састанак“ (конференције) са низом претходних предпоставки и задатака, како су тамо наведени.  „Воља народа“ као претходна претпоставка за одржавање „међународног састанка“, није утврђена као што је остло непрецизирана територија на којој се воље народа утврђује. Познато је да изражавана воља народа канадске провинције Квибек за осамостаљењем није била призната као основ за отцепљење. ајмање је утврђена и задокументована оцена односа сваке стране према принципима Завршног документа из Хелсинкија.
За Србију је битно да се на више места у резолуцији СБ изричито потврђује суверенитет и територијални интегритет СРЈ, односно, Србије, а за Косово и Метохију предвиђа суштинска аутономија у оквиру Србије. Оне пак одредбе у којима се наводи «узимајући у обзир споразуме из Рамбујеа (8/1999/648)», као на пример у оп.пар. 11, под (е), или у Анексу 2, алинеја 6. сложеније су него што се јавности представља. Ради се управо о одредбама из категорије «конструктивних нејасноћа». У њеима се, пре или након помињања «споразума из Рамбујеа», наводи обавеза поштовања суверенитета и територијалног интегритета СРЈ (Србије) и других држава у региону, Завршног документа из Хелсинкија, дакле, појмова и докумената највише правне и политичке тежине. Непотписани «споразуми из Рамбујеа» никада нису ступили на снагу, нити је то било могуће, нису за поређење са вредношћу Завршног документа КЕБС (ОЕБС) из Хелсинкија који не признаје насилну промену међународно признатих граница држава чланица. СРЈ, а од 2006. и Србија, су пуноправне чланице ОУН и ОЕБС са међународно признатим границама у чијем оквиру је и Косово и Метохија као Аутономна покрајина. И управо зато, што Повеља ОУН и Завршни документ ОЕБС-а из Хелсинкија не признају и не допуштају насилну промену међународно признатих граница, Запад врши притисак и уцењује Србију да такву промену призна потписивањем «свеобухватног правно-обавезујућег документа» са Приштином. Тим чином, насилна промена грница, односно, насилно отимање дела суверене државне територије, би било признато као ненасилно, правно и добровољно.

Закључак: Разолуцију као међународно-правни документ највеће правне снаге треба поштовати и захтевати да се изврше све неизвршене обавезе према Србији. Одустајање од захтева за враћање 250.000 протераних Срба и других неалбанаца у њихове домове на Косову и Метохији значило би прихватање дискриминације и саглашавање са последицама етничког чишћења. Борба за поштовање основних принципа међународних односа, међународног права, резолуције СБ УН 1244 и Устава Србије свакако ће бити сложена и дуготрајна. Зато мора бити упорна и одлучна, да не ствара дилеме ни просторе за  нове уцене или преваре. Бранећи одлучно и принципијелно своје интересе, Србија уједно доприноси и миру и безбедности у  Европи. Европа се тешко може окренути себи, улози у светским односима, свом идентитету и развоју држећи се постулата  компромитоване политике Клинтон-Олбрајт-Блер. Илегална, сецесија Косова и Метохије  одавно није «уникатни» случај нити «локални» проблем, нити се у то може насилном или преварном трансакцијом накнадно претворити. Ни илегална агресија НАТО 1999. у савезу са терористичком ОВК, из које се «породила» илегална сецесија, није била «уникатни», «мали косовски рат», већ преседан са глобалним циљевима и глобалним последицама. (Печат, бр. 571, од 31. маја 2019. стр. 8-12)