ЗАПАД РАЗМИШЉА: “ШТА АКО ЗЕЛЕНСКИ ИЗГУБИ А ТРАМП ПОБЕДИ”
Излагање на Округлом столу одржаном у Прес центру Удружења новинара Србије 23. априла 2024, поводом покретања питања «Геноцида у Сребрници» пред ГС УН. Однос политичког Запада према Србији и РС не може се разумети изван контекста глобалних геостратешких циљева Запада у Европи и свету. Експанзија ка Русији, Сибиру и Централној Азији је најважнији геостратешки циљ Запада, на челу са САД, па и најновији потези Запада према РС, Србији, укључујући КиМ, су интегрални део те стратегије. Покретање питања „геноцида у Сребрници“, најпре у СБ УН, а када тамо то није прошло због вета Русије, онда се то «сели» у ГС УН, део је концепта западних центара моћи предузимања свеобухватних мера притисака, претњи и уцена према српском народу на Балкану, а пре свега, у КиМ и Републици Српској због неувођења санкција Русији, непризнавања једностраног отцепљења Приштине и војне неутралности. Притисци се одвијају синхронизовано коришћењем различитих средстава и праваца. Најважнији видови и правци су: интензивирање ревизије Дејтонско-париског споразума и угрожавање опстанака РС, у ком првцу је посебно ангажован илегални Високи представник Кристијан Шмит, из Немачке; безобзирно кршење резолуције СБ УН 1244, посебно, делова који се директно тичу права и легитимних интереса Србије и српског народа, а пре свега, кршење одредби о поштовању суверенитета и територијалног интегритета Србије; пракса двоструких стандарда у примени тзв. Бриселског споразума од 2013. и на њему заснованих других докумената; интензивирање етничког чишћења преостлих Срба са Косова и Метохије; потпуно занемаривања обавезе гарантовања слободног и безбедног враћања преко 230.000 Срба и других неалбанаца. Процес пријема тзв. Косова у Савет Европе одвија се изван свих норми и стандарда. Услови за пријем су лукаво измишљени. Запад настоји да их што скупље „прода“ Србији, посебно формирање ЗСО, да би замаглио чињеницу да, тзв. Косово нема право на чланство у било којој међународној организацији држава, па ни у СЕ. Прво, зато што је то територија под мандатом СБ УН, а СБ нити је консултован, нити је дао сагласност за то; друго, што питање статуса, као најважније, још увек није решено нити садашњи формат дијалога води томе; и треће, што резолуција СБ УН 1244 као исход преговора предвиђа аутономију Ки, у оквиру СРЈ, односно, Србије, као правне наследнице, и ни један други статус.Толико о праву. Што се тиче, тзв. „правила“ на која се представници Запада често позивају, добро би било уколико би СЕ, у складу са својим мандатом, извршио њихову кодификацију и оставио вредно сведочанство арбитрарности, дуплих станбдарда и самодовољности, у наслеђе будућим генерацијама. Синхронизација свега тога са иницијативом за усвајање декларације ГС УН којом се српски народ жигоше као геноцидни, ствара за српски народ, Србију и Републику Српску ситуацију без преседана. Уз све речено, «Политбиро ЕУ», по директиви са вишег места, врши једнострану измену преговарачког поглавља 35 којом се, као неотклоњивим условом (sine qua non), Србији издаје диектива да призна илегално одцепљење КиМ. У име демократије, људских права и као доказ привржености «заједничким европским вредностима», од Србије се захтева да се одрекне суверенитета и територијалног интегритета и да сарађује у кршењу међународнпог права и резолуције СБ УН 1244! Није ли то обновљен захтев Србији да капитулира, «у име виших циљев»? Какав је, какав треба да буде, њен одговор? Српска политика и дипломатија улажу велике напоре да се последице овог концентрисаног напада политичког Запада смање, уколико се не могу избећи, и ти напори заслужују подршку. Ипак, остаје питање може ли се после овога наставити исто као да оптужбе српског народа за геноцид није ни било и то од стране за коју везујемо суштински део спољно-политичке стратегије? Ако Немачка влада, као влада водеће чланице ЕУ, води акцију за проглашење српског народа за геноцидни, ако њу у томе прати и подржава већина влада других чланица ЕУ, поставља се неизбежно питање, може ли Србија имати поверења у добре намере немачке владе и руководства ЕУ, у њихова обећања, критике или комплименте? Можемо ли са њима равноправно преговарати док нам над главом, као „Дамаклов мач“, држе нови “Act Order“ у виду новог поглавља 35? Ово сигурно није ситуација када можемо још једном рећи – да је оптужба за геноцид само још једно у низу питања о којима Србија и Немачка, односно ЕУ, имају различите ставове, и ништа више од тога?! Чини ми се да нас је садашњи, могу рећи, одлазећи, ешалон политичке елите ЕУ и Запада, са ретким али часним изузецима, својим синхронизованим нападима, принудио на преиспитивање и прилагођавање. Без тога, тешко је очекивати да ће нас и пријатељи и противници озбиљно схватати. Потпуна контрола Балкана од стране САД/НАТО је један је од циљева западне стратегије експанзионизма. Балкан је чвориште чвориште Медитерана, Блиског Истока, Истока, Централне Азије и Африке. За САД/НАТО контрола тог чворишта није потпуна нити поуздана без потпуног покоравања Србије и БиХ. Оно што Запад сада чини у вези са Сребрницом само је један од тзв. асиметричних напада ради сламања отпора увлачењу Србије и БиХ у НАТО и његову стратегију експанзије на Исток. У Украјини и око ње, перспективе западне стратегије су су све друго осим успех. Економски, развојни и социјални пад је стварност. Африка се дугорочно оријентише на партнерство са Кином и Русијом. Глобална већина све одлучније одбија неоколонијализам неолиберално-корпоративног и униполарног модела и хвата корак са мултиполарним поретком. Приближавање европскихи америчких избора уноси неизвесност и страх у редове досадашље политичке елите. Извесно је да ће на таласу незадопвољства маса због инфлације, стагнације и осетног пада животног стандарда, доћи неке нове снаге. Зато су на Западу данас најчешћа питања у пару: „шта ако Зеленски изгуби“ и «шта уколико Доналд Трамп победи». То свакако, није показатаљ самопоуздања, јединства нити оптимизма. Англо-Амерички, англо-саксонски фактори воде дугорочну политику слабљења, дробљења и неутралисања српског народа као политичког фактора на Балкану. Смета им што се српски народ не мири са политиком доминације, што показује отпорност и непокорност, чак и у условима када су други „легли на руду“, а неки се чак и грабе за улогу у кампањи против Србије. Западу поготову смета процес јачања специјалних, паралелних односа Србије и РС, њихово инфраструктурно повезивање, координација у привреди, култури, образовању и у међунородним односима; смета им што не успевају да заваде Београд и Бањалуку, што Србија и РС релативно брже напредују у развоју од других. Водећим земљама Запада посебно смета што руководство РС руководећи се универзалним принципима међународног права и својим виталним интересима, не жели да се одрекне права записаних у Дејтону, да се сагласи са увођењем једностраних, илегалних санкција Русији и што следи политику војне неутралности Србије, спречавајући на тај начин да БиХ уђе у НАТО; Империја не заборавља и не опрашта. У Савету безбедности је Русија спречила усвајање општеобавезујуће резолуције о Сребрници. Враћање тог питања у модификованој форми у Генералну скупштину УН, има двоструки карактер – узвраћања Русији и жигосања српског народа. Сви напади са Запада на српски народ увек су имали и антируски, антисловенски карактер. Данас је то чак и видљивије него раније. Ескалација сукоба у Палестини, масовног убијања цивила, деце, подршка Запада, пре свега, САД и других водећих земаља Запада, Израелу, спречавање СБ УН да предузме делотворне мере ради прекида израелске инвазије – изазивају потребу за „покривањем“ таквих догађаја, заоштравањем „незавршених послова“ на Балкану; Западни центри моћи су, не једном, подметали пожаре и подизали димне завесе на Балкану да би након тога махали својим заслугама за «стварање исламске државе у срцу Европе», да одвраћали пажњу исламског света и светске јавности уопште, од злочина које чине, или које подржавају на Блиском Истоку, да би маскирали стратегије манипулисања и грубе експлоатације арапских и других народа исламске вере. То и данас чине, «вадећи из рукава» карту «геноцида у Сребрници» да би одвратили пажњу од израелске инвазије у Гази. Када им затреба, Западне силе једну националну мањину прогласе за већину и онда јој признају «право на самоопрецдељење» као што ратни злчочин на територији једне општине, прогласе за геноцид! Изабрли су Немачку да буде предводник подмукле антисрпске акције знајући добро да је Немачка целу југословенску кризу обилато користила да би одбацила тесно одело које су јој савезници поклонили по окончању Другог светског рата, знајући добро да Немачка непрекидно тежи да баци у сенку геноцид нацистичке хитлеровске Немачке, да жели да награди своје савезнике из Другог светског рата и казни српски народ и Србију, као и да, уз све то, претендује на «право пречега» на Балкану. Реч је о хазардерској «интерној» игри Запада чији су мотиви у основи исти од разбијања СФРЈ и оружане агресије 1999, али о чијим се последицама, очигледно, не размишља. Живадин Јовановић
ДА ЛИ ЈЕ ЗАПАД ПРЕШАО РУБИКОН?
Немачка влада предводи акцију да ГС УН усвоји резолуцију којом би се српска нација жигосала као геноцидна. Какав избор, какво лидерство земље која је у једном веку извршила четири агресије против српског народа! Јасеновац, Јајинци; Крагујевац, Краљево, Ниш... Грчка посланица у ПССЕ Дора Бакојани, сестра премијера Мицотакиса, предводи акцију да се тзв. Република Косово прими у Савет Европе. Какво слепило! Понижавање, застрашивње и етничко чишћење Срба са Косова и Метохије улази у завршну фазу под покровитељством политичког Запада. Цинични„поклон-пакет“ стиже Србији када обележава 25. годишњицу злочиначке оружене агресије НАТО. Да ли то политички Запад објављује да прелази Рубикон и баца коцку – да срски народ није народ вредан постојања и поштовања већ парија! Стандардне жалбе да политички Запад крши Дејтон, принцип консенсуса у БиХ и права РС, да гази Повељу УН, Резолуцију СБ УН 1244 и Устав Србије, да Курти није заслужио чланство у СЕ јер није извршио „два од три услова“ , не покривају прелазак Рубикона, поготову не ремете логику Запада. Напротив!. Имамо ли важније вредности од егзистенцијалних? Живадин Јовановић Српска политика 30 година
У Београдском форуму одржани је у среду, 7. фебруара одржан разговор поводом књиге проф. др Зорана Аврамовића "Српске муке са политиком", у издању Мали Немо, Панчево. Говорили су аутор проф. др Зоран Аврамовић, проф. др Милан Орлић, проф. др Небојша Кузмановић, проф. Драгољуб Којчић, проф. др Зоран Јевтовић и проф. др Слободан Кањевац, проф. др Александар Лукић и Живадин Јовановић. У протекле три деценије бар пет „отворених рана“ не зацељује: схватање и парктиковање политике, нестабилност демократије, југословенско наслеђе, Косово и Метохија, западноевропска и америчка политика према Србима. Ове теме присутни су конкретизовали питањима: ◦ Да ли је постизање сагласности о општим националним и државним интересима најтежи проблем у Србији и српском народу? Оцењено је да књига проф. др Зорана Аврамовића представља изузетно вредан допринос расветљавању и разумевању услова, циљева и актера политике Србије у протекле 3 деценије. Закључено је да тема, иако покрива временски ограничен период, није омеђена и да ово треба да буде само први у низу разговора који ће уследити. Београд, 8. фебруар 2024. КОСОВО ЈЕ ПИТАЊЕ ЦЕЛОГ СВЕТА: ЕУ немоћна - УН једини реалан спас
Захтев Србије да се одржи седница СБ УН као и евентуално наше обраћање на заседању поводом драме на Косову и Метохији афирмација је Резолуције 12 44 као трајног документа без кога нема мирног и одрживог решења. КиМ је интегрални део Србије и овим потезом показујемо да не одступамо од својих принципа, оцена је Живадина Јовановића. Србија је послала писмени захтев Савету безбедности Уједињених нација за хитно одржавање ванредне седнице по питању дешавања на Косову и Метохији. То је учињено са јасним предзнаком да је КиМ по Резолуцију 1244 део територије Србије као и да су Уједињене нације те које су по обавезујућој Резолуцији задужене за мир и безбедност на овом простору. Акценат у писму који је Србија упутила СБ УН је на терору над Србима који спроводи власт Аљбина Куртија, а који се граничи са злочинима против човечности. Србија је истакла и сва кршења Резолуције 12 44 почев од формирања оружаних снага Косова па до укидања динара. Сви ти потези имају за циљ протеривање Срба. Дипломата и бивши министар спољних послова Живадин Јовановић сматра да је кључно то што је Србија у захтеву акцентовала значај Резолуције 12 44. „Сасвим је исправо да се Србија обрати СБ УН по питању Косова и Метохије у драматичној ситуацији по српски народ. Ово је у толико оправданије јер етничко чишћење српског народа траје у континуитету и што траје у периоду када је тај део Србије под мандатом СБ УН. ЕУ која је добила мандат да олакшава дијалог две стране излази из оквира свог мандата и то тако да се ставља на страну сепаратизма, а не на страну права. Сматрам да је дошло време да се на то прекорачење мандата ЕУ скрене пажња. Све што се дешава на КиМ па и интензивирање етничког чишћења, долази као последица непоштовања статусно неутралног положаја ЕУ,“ мишљења је Јовановић. Како каже, ЕУ уместо да буде неутрална, она је све време од 2010. године недвосмислено јачала положај сепаратиста, а слабила улогу Србије као државе чланице УН са јасно дефинисаном територијом у коју спада и Косово и Метохија. „Ситуација је на ивици да се угрози мир и безбедност. Уколико СБ УН буде имао правилан прилаз онда ће се одлучити за преузимање превентивних мера да се ситуација која је драматична за Србе заустави и да се ствари врате на колосек дипломатије и дијалога. Овако ЕУ прекорачивањем свог мандата који је добила од СБ УН свесно или несвесно иде на руку дестабилизације и ескалације,“ напомиње саговорник Спутњика. Јовановић подсећа да је ЕУ од УН добила искључиво одобрење да олакша дијалог две стране, а под то не могу да се подведу начин на који они тумаче и Бриселски и овај нови Охридски споразум, који нема потврду УН. „Мислим да тај документ представља ултиматум и акт претње Србији, јер није део дијалога и усаглашавања воље Београда и Приштине. Тај „споразум“ је супротан државним и националним интересима Србије. Није у складу са Повељом УН и представља кршење Резолуције 1244 СБ УН“, децидан је Јовановић. По његовим речима, сасвим је сигурно да се Србија није одлучила на овај корак, а да пре тога није обавила дипломатску активност како би се осигурала да ће седница бити одржана. „Сматрам да ће ову позицију Србије подржати не само Русија и Кина као сталне чланице СБ и наши стратешки партнери, већ да ће то урадити и остале чланице СБ јер интерес је не само Балкана него читавог света да се питање КиМ реши у оквиру међународног права и односа,“ истиче Јовановић. Осима пет сталних чланица СБ УН Русије, Кине, Америке, Велике Британије и Француске, тај орган чини и десет несталних чланице чије ангажовање је почело ове године. То су Алжир, Еквадор, Гвајана, Јапан, Малта, Мозамбик, Република Кореја, Сијера Леоне, Словенија, Швајцарска. Мисија Србије у Њујорку поднела је захтев Гвајани, држави која председава СБ УН, у којем тражи ванредно заседање због ситуације на Косову и Метохији. Извор: Спутњик Свету нису потребне поделе: Зашто је важан Покрет несврстаних
Најзначајнија одлика Покрета несврстаних је то што је ова организација против блоковског сврставања и дисциплиновања било које врсте у међународним односима, каже некадашњи министар спољних послова СР Југославије Живадин Јовановић Самит Покрета несврстаних у Азербејџану Покрет несврстаних настао је пре више од шест деценија, а управо у Београду, главном граду тадашње СФРЈ окупили су се званичници 25 земаља на првој конференцији Покрета. Србија у овој организацији данас има статус посматрача, али, како за РТ Балкан наводи некадашњи министар спољних послова СР Југославије Живадин Јовановић, њен утицај у Покрету несврстаних је далеко већи. "Мислим да је интересовање Србије за Покрет несврстаних сасвим на месту и логично, јер она у овом покрету има веће могућности за заштиту својих националних и државних интереса на међународном плану, а пре свега боље резултате у одбрани суверенитета и територијалног интегритета. Посебно је значајно питање решавања статуса Косова и Метохије, јер Покрет несврстаних земаља чини више него двотрећинску већину у Уједињеним нацијама, у чијој је надлежности и питање КиМ", објашњава Јовановић. Према његовим речима Србија је баштиник врло плодне сарадње (економске, научно-техничке, културне...) у бившој Југославији, која је једна од најзаслужнијих земаља за формирање Покрета несврстаних. "Србија природно тежи томе да то позитивно искуство, укључујући и оно у сфери економије, у савременим условима искористи за заштиту, не само суверенитета и територијалног интегритета, већ и за социјални и економско-технолошки развој", додаје наш саговорник. Јовановић напомиње да је формално Србија посматрач у овом покрету, али да је, по односу, сарадњи и степену узајамног поштовања и разумевања са земљама чланицама, много више од тога. Управо зато, истиче, није ни чудно да је највећи број земаља које подржавају суверенитет и територијални интегритет Србије, поштовање међународног права, посебно Резолуције Савета безбедности УН 1244, управо у Покрету несврстаних земаља. "Чланице покрета су земље које имају различит ниво развијености и утицаја, али и различите културе и религије. Све оне Србију виде као партнера од великог поштовања, угледа и поверења. Зато кажем да је Србија само формално посматрач, али у најмању руку има статус између посматрача и пуноправог члана", објашњава Јовановић. Он наводи да је најзначајнија одлика Покрета несврстаних то што је ова организација против блоковског сврставања и дисциплиновања било које врсте у међународним односима. Наш саговорник истиче да је то данас посебно важно, јер поред НАТО-а, западни центри моћи покушавају да створе и "неку демократску алијансу, која је наводно супротан пол од неких наводно ауторитарних режима". "Такве тенденције сврставања у ствари су тенденције из прошлости и превазиђене су, јер су рођене у време Хладног рата и постојања блокова чији су геополитички циљеви међусобно били супротстављени", додаје Јовановић. Он напомиње да су свету данас најмање потребне поделе и сврставање, јер то "не води демократизацији међународних односа, већ хегемонији и израз су хегемонистичких циљева који коче напредак човечанства". "Покрет несврстаних је значајан као снага која води демократизацији међународних односа, пре свега кроз међународне форуме. Он, такође, нуди латералне активности, и то највише у оквиру система Уједињених нација, организацији у којој несврстани чине две трећине чланства", истиче Јовановић. Он подсећа да је овај покрет важан и због тога што се бори за бржи развој мање развијеног дела планете, против остатака колонијализма и покушаја да се колонијализам замени суптилнијим методама експлоатације, као што је неоколонијализам. Јовановић напомиње да је неоколонијализам "рак рана савременог света", јер није видљив као колонијализам, али је много жилавији и борба са њим је тежа. "Покрет несврстаних је потребан и као антипод настојањима центара моћи да униформишу унутрашњи развој свих земаља на свету, и подреде интересима најбогатије мањине. Покрет несврстаних је једна снага која, у условима нових подела и конфронтација и претњи миру, треба да одржи интензитет активности за демократизацију међународних односа и поштовање основних принципа међународног права, Повеље УН и других универзалних међународних правних и политичких докумената", додаје наш саговорник. Он оцењује да је данас тренутак да се размисли о томе да се оствари синергија између Покрета несврстаних и организације БРИКС. "БРИКС представља израз настојања земаља водеће економске и развојне моћи да обезбеде нови светски поредак који ће бити заснован на сувереној равноправности земаља. Циљеви БРИКС-а је и коегзистенција земаља са различитим друштвеним уређењима на основама сарадње у којој сви добијају - у којој неће бити простора за експлоатацију већине од стране богате, војно моћне мањине", наводи Јовановић. Он даље истиче да би пажња нових снага на глобалној сцени требало да буде усмерена на координацију активности БРИКС-а и Несврстаних. "То је комплекс односа који захтева промишљање и сналажење, како би се у што краћем року обезбедио нови светски поредак заснован на принципу равноправности и поштовању универзалних принципа међународних односа, а не на хијерархији и на доминацији", закључује Јовановић. Извор: https://rt.rs/srbija-i-balkan/72330-pokret-nesvrstanih-srbija/ ЕУ – ОД МЕДИЈАТОРА ДО ДИКТАТОРА
На питање РТ портала да прокоментарисе најаву Брисла да це Савет ЕУ просирити поглавље 35 преговарацког оквира уносењем обавезе да Србија примени усмени споразум из Брисла И анекс из Охрида, Живадин Јовановић, прдседник Београдског форума за свет равноправних је рекао да се ради о тексту предлога документа за Европски савет те да ће се тек видети шта ће Савет прихватити, а шта неће. По његовом мишљењу тај текст врви од наредбодавних и претећих захтева Србији од којих су неке понижавајуће. То говори о стању унутар ЕУ које је далеко од конструктивног и принципијелног. Зашто уцењују и понижавају Србију, зашто се толико журе и ломе сложене, дуготрајне проблеме "пореко колена"? Због избора у ЕУ и САД? А да ли неког у Брислу уопште занима како се њихов ултиматум, уколико га Савет прихвати, може одразити на процесе у Србији? Или ултимативни тон можда брзина, рокови И ултимативно расположење долазе због лоших прогноза уучинка ратоборне политике у Украјини? Намера да се "споразуми" из Брисла и "анекс" из Охрида једнострано, без консултација са Србијом, унесу у тзв. поглавље 35, толико година после усвајања преговарачког оквира је потез без преседана. Је ли и то показатељ принципијелности, равноправног третмана Србије са старим и новим кандидатима за чланство, предвидивости поступака ЕУ као партнера, или је пре разоткривање себичлука, бахатости и експанзионизма кључних чланица ЕУ, по упутствима Вашингтона? И до сада је било свакојаких поигравања Немачке, Француске, ВБ и САД са Србијом, али не и овако отворених понижавања каквим врви предлог документа за Савет. Притом није битна сама садржина припремљене " допуне" тзв. поглавља 35, које је и само по себи брука и срамота за "демократију и владавину права" којима се ЕУ поноси, већ сама чињеница да се то покушава наметнути једнострано и толико година након прихватања "преговарачког оквира". Колико ће пута, Брисел селити обавезу о стварању ЗСО из једног у други папир, колико пута Србија треба да плаца оно што је још 2013 енормно преплатила заобилазећи чак И сопствени Устав?! Не знам какве су "намере" ЕУ у вези са обавештавањем УН, да ли је то опет нека претња, застрашивање Београда, али Србија, за одбрану суверенитета, територијакниг интегритета, Повеље УН и свог Устава, свакако може рачунати на разумевање и подршку од велике већине у ГС, а у СБ на принципијелну И пријатељску подршку Русије и Кине, као сталних чланица СБ. То је добро познато и Брислу и Вашингтону па не видим потреб, да то проверавају, ако им је то уоште стварна намера. Лично сматрам да је ЕУ у обавези да поднесе извештај ГС УН, од које је добила мандате, за “олакшавање дијалога стрна”, шта је и како радила као "олакшивач” (фацилитатор), да ли се у изршавању мандата ГС УН руководила Повељом УН, међународним правом и посебно општеобавезујућом рез. СБ УН 1244? ЕУ се од посредника, медијатора, “олакшивача дијалога”, у односу на Србију, претворила у диктатора што потврђује “дицтум” папира припремљеног за Савет ЕУ - сматра Живадин Јовановић, председник Београдског форума. Србија може и треба да интензивира промовисање својих принципијелних ставова на најширем плану који укључује све чланице УН, посебно да учврсти подршку пријатељских земаља које нису признале једнострано отцепљење; да ради на отпризнавању, да држи интензиван дијалог са чланицама ЕУ које нису признале тзв. РК + са Мађарском, Италијом; да шаље недвисмислене поруке свима да неће ни заобилазно, индиректно, нити у “слотовима”, признати отимање своје државне територије, да ће се енергично супротставити свим покушајима учлањења тзв. РК не само у УН него, уједно, у било коју другу светску или регионалну организацију, које чине искључиво суверене земље као на пример што су - ОЕБС, СЕ, ОИК и многе друге, укључујући и оне у Којима сама Србија није чланица, али где запажа растуће разумевање за српске принципијелне ставове и интересе. Сматрам да самој ЕУ треба отворено рећи - желимо чланство, али искључиво као целовита и суверена земља. Србија не прихвата да буде жртва геополитичких иагара. Претње, уцене и ултиматуме треба одбити – сматра Јовановић. ШТА СЕ СПРЕМА?
Министри иностраних послова НАТО су на свом састанку у Брислу у исту раван изазова Алијансе сврстали ратне сукобе у Украјини и Палестини који свакодневно односе стотине, ако не и хиљаде људских живота, и ситуацију на тзв. западном Балкану. Иако ситуација у овом региону дуже време ескалира и далеко је од трајно одрживе, овакво рангирање НАТО изазова, представља драматизацију. Имајући у виду да је кључни извор ескалације у држању фактора који су миљеници НАТО-а, а то су они који систематски крше резолуцију СБ УН 1244, не поштују никакве договоре, као и они који систематски ревидирају Дејтон да би укинули Републику Српску и повратили Изетбеговићеву унитарну БиХ – логично се поставља питање – шта су прави циљеви оваквог рангирања проблема на тзв. западном Балкану, шта се спрема? Питање је за Србију утолико важније што највиши представници НАТО и земаља чланица за сва забрињавајућа дешавања у овом делу Балкана, поготову од маја ове године, мање или више директно, оптужују Србе, Београд и Бања Луку. Све то одвија се иза завесе НАТОиозиране западне пропаганде која више година, свакако пре сукоба у Украјини, промовише тезе о «малигним» утицајима Русије и Кине на Балкану. Западни званичници, пре свих, амерички, отворено критикују развој односа Србије са Русијом и Кином, траже диверсификацију снабдевања енергентима, односно, смањивање увоза из Русије, не улажење у аранжмане са «непоузданим» испоручиоцима технологије Г5, како карактеришу Кину. Протеклих пар месеци амерички и британски «независни» аналитичари развијају «теорију» о наводном «другом руском фронту у Европи - на Балкану» приписујући Русији и одговорност за све што уствари провоцирају Приштина, Сарајево и још по неко из региона, по познатом шблону замењених адресата. Колико је у свему томе апсурда, говори и то што данас, док теку прогон, застрашивање и тзв. «тихо» етничко чишћење Срба са Косова и Метохије, Запад јавно оптужује Србе за троризам, повређивање десетина војника КФОР, тражи да званичници Запада учествују у истрази коју, поводом трагичног догађаја у Бањској, воде надлежни органи Србије што, бар по форми, неодољиво подсећа на оптужбе и ултиматум Аустроугарске Србији 1914. Није ли и то технологија грађења жељене перцепције која би била подлога за нове ултиматуме према Србији и, коначно, за њено дисциплиновање на линији геополитике експанзије и тоталне доминације Запада на Балкану. Састанак МИП-ова НАТО у Брислу је важан јер се дешава у јеку сукоба у Украјини и на Блиском Истоку, у атмосфери растућих европских и глобалних тензија, а за Србију посебно зато што се неки од ставова и оцена тичу егзистенцијалних интереса српског народа на Балкану. Следи му и Министарска конференција ОЕБС-а у Скопљу. Нема сумње да ће бити настојања да се неке од оцена из Брисла «преселе» и у Скопље, јер ччланице НАТО чине већину чланица ОЕБС-а. Разлика ипак, постоји, јер је ОЕБС далеко шира организација, не само што обухвата и велики број земаља које нису чланице НАТО, укључујући Русију, већ и по надлежности која подразумева гарантовање једнаке, недељиве безбедности за све земље, без обзира да ли су или нису чланице неког војног савеза, и што обухвата сарадњу засновану на равноправности. Тек када буду познати резултати бриселске и скопске конференције биће могуће, мање или више, говорити о резултатима и прогнозама. А ни резултати се не мере само званичним декларацијама или усвојеним документима. Не ретко, тек протек времена изнесе на површину да су се неки важни разговори и договори постизали изван конференцијских сала. Било је и биће још сличних конференција. Важно је да оне доприносе смањивању тензија, попуштању, прекиду и избегавању сукоба, никако њиховом ширењу или разбуктавању. Што се Србије тиче, верујем да је најбоље да се држи својих основних принципа који су уједно универзални принципи међународних односа, да активно брани своја пшрава и легитимне интересе, посебно независност, суверенитет и територијални интегритет и да не узмиче под билокаквим притисцима или уценама. То је наш европски, слободарски и национални идентитет који је свима познат и који представља извор снаге и врло широке међународне подршке. У нашем је вековном идентитету да смо увек били отворени, и остајемо отворени, за сарадњу са сваким другим који нас истински уважава, али да никада не изневеравамо осведочене пријатеље, савезнике и стратешке партнере. И по томе се Србија разлкује од многих других. То има своју цену, Србија то такође боље познаје од многих других. Србија је војно неутрална и треба да брани и чува своје право на такав избор. Што се мене тиче, сматрам, да то као и суверенитет и територијални интегритет не могу се упарити ни са каквим «бенефитима» финансијске или економске природе, са инвестицијама, донацијама, или обећањем чланства у «демократским», европским или другим ексклузивним «клубовима», интеграцијама, малим или великим, цивилним или војним «шенгенима». У периоду «дисконтинуитета» са «ауторитарном», «комунистичком» или било којом другом прошлошћу, специфична врста српских политичара се «мисионарски» удаљавала од Истока и умиљавајући се тражила скровиште под скутовима Запада. У том периоду је било свакојаких одрицања од историје, националног, моралног и културног идентитета. Парадигму вазалног понашања представљају одрицање од континуитета чланства земље у ОУН, ОЕБС и другим МО, потписивање понижавајућих докумената као што су СОФА (дипломатски статус војника НАТО), ИПАП 1 и 2 (прихватање стандарда НАТО, ширење позитивне представе о НАТО у српској јавности, приватизација) и други. Усвојен је низ закона и других прописа који су све друго осим израз слободе, демократије, људских права, независности идостојанства земље и народа. Постоје и два споразума о транзиту НАТО трупа преко наше територије из ранијег периода – један везан за БиХ, односно, ИФОР и други за , Косово и Метохију, односно, КФОР. То су биле специфичне намене и ситуације. То се, међутим, не може данас, користити као аргуменат или оправдање, за ширење права НАТО на територији Србије, без граница. У принципу, грешке из прошлости, нису алиби за нове, можда, још веће у условима који су за Србију и српски народ, бар нешто повољнији него што су били пре две или три деценије. НАТО је пре 25 година извршио злочиначку агресију на Србију коју српски народ неће и не може заборавити. И то је био корак, покриће да НАТО (САД) распореди своје трупе ближе руским границама. Да исправе грешку коју је, наводно, учинио генерал Двајт Ајзенхауер током Другог светског рата, како је констатовано на самиту НАТО-а априла 2000. године у Братислави. Колико је мањих «Бондстила» после оног првог и правог, успостављено у земљама северно и источно од Србије? НАТО се шири(о) из Европе на Исток, са Индо-Пацифика на Запад. Између су, поред многи других, два стратешка партнера Србије – Русија и Кина. Ако неко данас захтева од европских земаља «војни Шенген» да би НАТО слободно спроводио своје «игре без граница» нека свако о томе доноси слободну и независну одлуку. Што се става Србије тиче, мишљења сам да то није спојиво са војном неутралношћу и да неће допринети миру и безбедности. Живадин Јовановић, 29.11.2023. МИХАИЛО МАРКОВИЋ - ПРИНЦИПИ, ИСТИНА И ЧВРСТИНА
Реч на скупу одржаном у САНУ 30. новембра и 1. децембра 2023. поводом 100-те годишњице од рођења Михаила Марковића
Дубоко сам зхвалан и почашћен могућношћу која ми је указана да у овој највишој националној институцији науке и културе могу да говорим о академику Михаилу Марковићу. Академика Михаила Марковића дуго сам, али површно, познавао као јавну личност посредством медија за масовно комуницирање као, уосталом, и највећи део југословенске и српске јавности. Професора Марковића лично ћу упознати тек крајем 90-тих година прошлог века, најпре током оснивања Београдског форума за свет равноправних 2000, а у потоњих 10 година током заједничког рада у том удружењу. Професор Марковић је до краја свог живота био члан Управе овог удружења. У том периоду врло ретко се дешавало да је, због других обавеза, изостајао са редовних састанака «уторком у 11». Зрачио је скромношћу, одговорношћу, стрпљењем. И када је полемисао чинио је то са мирноћом, са уважавањем саговорника, без вишка емоција или прејаких речи. Спремно је прихватао и уважавао све договоре. То је подразумевало и његово учешће на многим конференцијама у земљи и иностранству, писање аналитичких текстова и предоговора за књиге које Форум издаје, честе изјаве, чланке или интервјуе. Иако у поодмаклим годинама, пословима Форума путовао је у суседне земље увек сам, возом или аутобусом. Ценио је то што се Форум издржава од чланарине и прилога чланова, што није мезимче ни наших власти, ни Сороша, USAID-a, NED-a, овог или оног Штифтунга или других страних NGO – наручилаца „пројеката“. Имао је аверзију према НВО и реаговао би ако би неко у било којој прилици за Форум рекао да НВО. «Ми смо независно удружење грађана» - подсећао је често, чак и својим иступањима у медијима. Били смо свесни његовог великог угледа у земљи и иностранству. Сретали смо његове пријатеље и колеге у иностранству од којих су поједини, такође учествовали у раду «Корчуланске школе», као, на пример, швајцарског филозофа Проф. Ану Марију Кајзер, оснивача организације «Храброст за морал», из Цириха. Немачког филозофа Волфганга Рихтера који о професору Марковићу каже: „Његов борбени антифашизам остаје несаломив до краја његовог живота“, а француски професор Лук Маршал да је проф. Марковић поседовао ретку храброст да води борбу за истину и правду. Неретко сам се питао шта то мотивише великана српске филозофије и мудрости, човека који је мост Србије у комуницирању са највећим филозофима у Европи и свету, да троши своје драгоцено време полемишући са нама, који неупоредиво мање знамо од њега, па још, притом, налази да из оног што чује, по нешто уноси у своју свеприсутну бележницу? Признајем да никада нисам успео да дођем до комплетног одговора. Кад сам прочитао његов «Јуриш на небо» схватио сам да је проф. Марковић је из сваког разговора или расправе знао да извуче танушну «жицу злата». Посебан допринос је давао планирању, односно, избору тема и активности, њиховом везивању за најважнија национална и државна питања, за кретања у региону, Европи и свету. Сматрао је да идеологија глобализма представља велику опасност за универзалне вредности хуманизма и цивилизације, да неолиберални концепт развоја и систем у коме доминирају тржишни фундаментализам и догма приватизације, са профитом као новим божанством, води дехуманизацији, деградацији морала и цивилизације. Сматрао је да је слобода у долажењу до одлуке шта треба да буде предмет изучавања, анализа, или пројеката –лежи кључ слободе мишљења и стваралаштва, уопште. Залагао се за ангажован, активан однос интелектуалаца, посебно научника према друштву и његовим изазовима. Није прихватао став о вредносно неутралној науци. Доказивао је да «уствари, наука никада није била вредносно неутрална».[1] У том периоду професор Марковић је у едицијама Београдског форума објавио више десетина својих радова и студија међу којима се издвајају: студија о Косову и Метохији, Смисао и последице агресије НАТО, Приоритетни национални и државни интереси српског народа, Догма приватизације, Одговорност интелектуалаца у времену кризе, Антифашистички покрет у Србији и други. Већи део тих «расутих» радова сакупљен је и објављен 2012. године у књизи под насловом «Како је говорио Михајло Марковић». Други се налазе у тематским зборницима радова у издању Београдског форума. Верујем да долази време да се млади истраживачи позабаве и опусом стваралаштва академика Марковића током десетогодишњих активности у Београдском форуму. Залагао за друштво социјалне правде, за равноправност свих људи, народа и држава, за поштовање универзалних вредности цивилизације као што су истина, правичност, храброст, поштење, достојанство. У ово време које неки «тркачи апокалипсе» карактеришу као време после истине, после историје, као време после морала и права, има значаја подсећање да се Михаило Марковић увек борио за поштовање истине, морала, правде и права – у науци, педагогији, политици, јавном и приватном животу. Заступао је најшири концепт људских права онако како је записан у Универзалној декларацији о људским правима Уједињених нација од 1948. године, концепт који обухвата лична, политичка, економско-социјална и културна права. Критиковао је праксу влада водећих западних земаља, па и ставове својих западних колега због њихових селективних прилаза концепту људских права који у први план истичу само политичка права маргинализујући социјално-економска и права радника. Посебно је био критичан према раширеним злоупотребама људских права за мешање у унутрашње послове и дестабилизацију земаља чија политика није по вољи западних центара моћи. Писао је, говорио, доказивао да су тзв. невладине организације продужена рука глобалистичких центара моћи. Своје излагање на округлом столу 17. маја 2006. године Михаило Марковић закључује оценом: «Невладине организације су најдрастичнији облик лицемерја и лажног представљања у целој досадашњој светској историји. Никада се тако крупно није лагалао за тако велике паре». Био је храбар борац и полемичар, поштовао је разлике у мишљењима, али је био бескомпромисан у одбрани принципа, цивилизацијских вредности и својих личних убеђења. Није се поводио за приликама нити «бенефитима». Спремно је прихватао цену слободе мишљења и јавног деловања. Пред опасностима се није повлачио - ни као партизан-антифашиста, ни као дисидент. Увек је био оптимиста, неуморни трагач за истином и правдом. Залагао се за представничку и партиципативну демократију, оштро је критиковао партократију. Као аутор и учесник у јавном животу био је систематичан, марљив и увек отворен за сарадњу, мишљење или разговор. Имао је посебан дар и неизмерно стрпљење за рад са младима. И његов професорски кабинет и његов дом на Сењаку увек су били отворени посебно за младе истраживаче. Био је против теза које бољи живот своде на поседовање више материјалних добара. Сматрао је да такве тезе имају посебно плодно тле у осиромашеним земљама у транзицији. У једном полемичном јавном иступању 2009. године проф. Марковић каже: „Ако смисао живота сводите искључиво на поседовање добара и, евентуално, мало политичке влaсти, онда је то за прилично жаљење, то је погрешна оријентација. Ипак се у животу треба оријентисати ка нечему смисаоном, ка раду који вам причињава задовољство, ка пријатељским, другарским односим са људима, ка стваралаштву“. Једна цивилизација, једна култура, то нису само архитектура, архитектонска здања, књиге или симфоније него су то универзалне људске вредности, то су и принципи међународног права, морала, солидарности. Кад једна цивилизација згази те принципе и те универзалне вредностсти, она престаје да живи, она живи још само у Помпеји, у преосталим здањима и декорацијама, затрпаним пепелом.“ Професор Михаило Марковић био је јединствена личност по томе што се целог живота, једнако као интелектуалац, научник, политичар и приватна личност руководио истим универзалним принципима истине, правде и морала, што су притом у центру његове пажње били људи, друштво као целина и њихов напредак. ХВАЛА ____________________________________________________ Р Е А Г О В А Њ А Милица Радојковић-Хензел: НЕЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ ЧИН
Поводом Саопштења Београдског форума за свет равноправних у вези са измештањем Споменика - Спомен плоче палим борцима Балканских и Првог светског рата, на српском православном гробљу у Приштини, стигле су бројне реакције читалаца. Издвојили смо реаговање госпође Милице Радојковић - Хензел које преносимо у целини: "Хвала Вам на достојанственом и патриотском отпору ревизији историје. Као потомак ратника из Балканских ратова и Првог светског рата са огорчењем и тугом прочитала сам информацију о измештању споменика балканских ратника, који ту почивају. Мој индиректни предак (није имао своју породицу) је генерал Божидар - Божа Терзић учесник оба балканска рата и министар војни од 1915. до 1918. године. Мој прадеда погинуо је у Првом светском рату у борби са Бугарима,а мој деда је са 16 година дозивео Албанску голготу. И моја прабака, као и милиони тадашњих мајки, дала српској војци 16-годишњег сина јединца, који је са 17 година учесник Солунског фронта. О Првом светском рату, моја генерација је само на једном цчасу историје чула предавање о Солунском фронту, остало је било заборављено. Ја сам, као и милиони потомака солунских бораца, о Првом светском рату сазнала од свог деде. Рекао ми је једну истину, коју сам тада морала да чувам, а то је, да њега и остале оболеле од тифуса у болницу у Бизерти нису превезле (како је говорио) француске лађе, већ италијанске. Тешко болестан од туфуса гледао је усидрене француске лађе и молио Бога да их превезу у болницу. Али, то нису учиниле француске лађе, како је то у "историји" записано, већ италијанске. Тако сам ја одрасла у породици која није гајила лажни култ француске безусловне помоћи српској војци и некритичке захвалности Француској (волимо Француску као што је она нас волела), што је много тога касније откривено. Што се тиче учешћа немачког амбасадора у том нецивилизацијском чину, то потврђује покушај садашње немачке политике да изврши ревизију историје и "повампирење" мрачне прошлости у којој су страдали милиони људи. Драге колеге, молим Вас за извињење што сам изнела нека лична сећања, јер у Србији нема породице која није изгубила балканскг или солунског ратника. ЕУ нема мандат СБ УН
На основу међународног права и Устава Србије Косово и Метохија је покрајина Србије под мандатом СБ УН. Мандат СБ УН врше УНМИК, као цивилно и КФОР, као војно, присуство, чије су дужности и права таксативно утврђени резолуцијом СБ УН 1244. УНМИК и КФОР немају никаква друга права осим оних која су изричито утврђена резолуцијом СБ УН 1244. Нико, осим СБ УН, није овлашћен да проширује, смањује или преузима мандате УНМИК-а и КФОР-а. ЕУ нема мандат СБ УН за решавање питања статуса, најмање за неметање услова, рокова и «решења» по мери хегемонистичких геополитичких интереса, кршењем међународног права и правно обавезујућих одлука СБ. ЕУ и свака њена чланица појединачно, имају обавезу да свим својим актима, активностима и захтевима према Србији поштују резолуцију СБ УН 1244 као императивну, општеобавезујућу међународно-правну одлуку. Србија нема обавезу да прихвата, да се саглашава, спроводи или учествује у било којим актима који нису засновани на или који нису у складу са Повељом УН, резолоуцијом 1244, другим одлукама СБ УН или њеним Уставом. О мирном, праведном и одрживом решењу нa Косову и Метохији одлучује само СБ УН. Свођење одбране суверенитета и територијалног интегритета, на неприхватање чланства тзв. Косова у УН и његовог признавања, резултат је континуираних подвала западних кувара фазног признања и кршења резолуције СБ УН 1244. Покушаји учлањења тзв. Косова у друге форуме суверених држава (СЕ, УНЕСКО, ОЕБС, ОИК, ИНТЕРПОЛ и сл.) захтевају одлучно превентивно политичко и дипломатско деловање и супротстављање Србије ослонцем на међународно право, важеће одлуке и пријатељске земље које представљају глобалну већину. Заштита суверенитета и територијалног интегритета налаже континуирано инсистирање да се изврше обавезе утврђене резолуцијом СБ УН 1244 које нису извршене а тичу се животних права и интереса Србије као што су – остваривање права 250.000 протераних Срба и других неалбанаца на слободан, безбедан и достојанствен повратак у своје домове и на своја имања, гарантовање једнаке безбедност и основних људских права Срба у Покрајини, враћање договорених контигената војске и полиције Србије и друга.
ГЕОПОЛИТИКА НЕМАЧКЕ - ИЗ МИНХЕНА, БЕРЛИНА И БРИСЛА
Сарадник француског председника Де Гола, генерал Жан Пјер Галоа, је марта 2009. открио српској јавности да је Немачка више деценија радила на разбијању бивше СФРЈ да би отцепљењем наградила Хрвате и Бошњаке, као своје савезнике у два светска рата, а истовремено казнила Србе који су допринели њеним поразима. На основу разговора са немачким министром одбране, касније и финансија, Францом Џозефом Штраусом (ЦДУ), генерал Галоа оцењује да је то била стратегија немачке геополитике. Немачки амбасадори у Београду после „демократских промена“ 2000. Андреас Цобел, Томас Шиб, Волфрам Мас су систематски злоупотребљавали гостопримство Србије и вређали њено достојанство изјавама против њеног суверенитета и територијалног интегритета, све до јавне претње Цобела да ће се Србија, уколико не призна независност Косова (и Метохије), суочити са захтевима за отцепљење Војводине, Санџака... Генерал Галоа би, вероватно, поново закључио – и такве изјаве су одраз дугорочне геополитике експанзије Немачке и кажњавање српског народа. Председница ЕК Урсула Ван Дер Лајен је ових дана у Приштини, изјавила да од Србије очекује „де факто“ признање (илегално отцепљеног) Косова (и Метохије). Није баш јасно да ли је то став ЕК као институција ЕУ, или је то њен лични захтев. Нејасноћа није без значаја кад се зна да, како тако, Ван Дер Лајенова представља и Шпанију, Словачку, Румунију, Грчку и Кипар, дакле, и земље које нису, нити желе да признају једнострано отцепљење. Ту изјаву није поновила у Београду, можда, и зато што јој подсвест налаже да се не понавља на једној те истој државној територији. Без већег ризика, можемо претпоставити да је подробније говорила о перспективи убрзања пута ка чланству у ЕУ, инвестицијама, донацијама и „бољем животу“ у Србији, ако смо мудри, одговорни и разумни, што ће рећи, ако поступамо према њеним (немачким) очекивањима. На садашњи положај Ван Дер Лајенова је дошла са дужности министарке одбране Немачке са листе ЦДУ са које је, пре више деценија, на истој дужности био и Франц Џозеф Штраус. (Посетио Албанију у време Енвера Хоџе). Приликом подношења програма ЕК 2019. Ван Дер Лајенова је нагласила да ће се ЕК руководити геополитичким интересима. Њена недавна посета тзв. Западном Балкану, у који је, без поштовања географије, смештена и Србија, потврђује доследност Ван Дер Лајенове. И геополитике Немачке. Живадин Јовановић Самит у Кини – глобални економски и политички значај
Самит Појаса и Пута има глобални значај за светску економију. Запад грца због енергетске, емигрантске и других криза које је сам себи натоварио следећи стратегију експанзионизма, "изузетности", протекционизма и хегемоније. Кина, сама, преко БРИКС-а, стратешким партнерством са Русијом и одлучним настављањем Појаса и Пута, показује предност позитивног односа према тежњама човечанства, глобалне већине, отворености и предности партнерства над неоколонијализмом и протекционизмом. Показује и посебно да Кину и њене кључне партнере не могу зауставити никакве санкције САД ни целог Запада. Санкције САД и њених сателита, према Русији и Кини само успоравају развој Запада и убрзавају конституисање новог, праведнијег мултиполарног светског поретка. Самит у Кини иако развојни и свечарски, има и велики политички значај јер је добродошао и као оквир и за размену идеја на највишем нивоу о томе како зауставити сукобе и опасне регионалне пожаре пре него што прерасту у директни глобални сукоб. Очекујем да Самит по позиву председника Сија покрене конструктивне иницијативе и ојача снаге мира и развоја за све народе на планети а не само за "изузетне" или самопроглашену "златну милијарду". За Србију самит означава даље јачање свеобухватног стратешког партнерства, ширење дијалога на највишем нивоу са лидерима земаља глобалне већине, јачање подршке суверенитету и територијалном интегритету у време када са Запада стижу уцене и претње, уравнотежење и јачање међународниг положаја. Док шири дијалог, партнерство и сарадњу изван круга самозванаца, Србија поручује да се неће препустити на милост и немилост било коме. Споразум о слободној, бесцаринској трговини и други који се потписују током боравка председника Вучића у Кини, означавају нови, виши ниво стратешких односа, међусобног поверења и свеобухватне сарадње. То је и корак ка уравнотеженијем распореду дугорочних економских интереса Србије на међународном плану. Живадин Јовановић Београд, 16. октобар 2023. Јовановић: Глобална ситуација захтева самит Савета безбедности УН
На питање новинара да ли постоји опасност од избијања Трећег светског рата, Живадин Јовановић је одговорио да зависи ко шта подразумева под светским ратом - да ли директни сукоб највећих војних и економских сила, или сукоби великих сила преко посредника или светске, глобалне последице постојећих сукоба и кризних жаришта од Авганистана, Украјинске кризе, кризе на Рогу Африке, преко Израелко- палестинског рата, до кризе у Западној и Централној Африци. Многи аналитичари и политичари сматрају да је светски рат већ отпочео јер је озбиљно нарушен европски и светски безбедносни поредак, јер светску економију угрожава претња рецесије, док је Европа већ захваћена рецесијом. У сваком случају, Јовановић сматра да постоје реалне опасности од преливања постојећих сукоба, укључујући и Палестинско-израелски, изван ужих региона. Поједине светске силе при свему томе се служе и ратовању преко посредника што је, такође, велика опасност, јер је граница између посредног и директног ратовања све мање распознатљива. Јовановић је истакао да је глобална атмосфера пренапрегнута конфликтним потенцијалом и да је све реалнија опасност од повезивања низа ратних пожара и кризних жаришта у глобални, директни сукоб. Опасност по човечанство се повећава готово из седмице и седмицу а глобалне кризе као што су економска, енергетска, прехрамбена, избегличка се заоштравају. Међутим, уместо хипотетичких разматрања које нове опасности угрожавају човечанство, неопходно је у овом часу мобилисати све мирољубиве факторе и ресурсе, неопходно је покренути лидере највећих светских сила и изаћи из ћорсокака међусобних препуцавања, пропаганде и оптуживања. Док у сукобима и кризним жариштима свакодневно страдају стотине, ако не хиљаде, недужних људи, неопходно је да се отвори дијалог о миру, безбедности и спашавању планетарне катастрофе. У том смислу, Јовановић се заложио за сазивање седнице СБ УН на највишем нивоу са темом "Изналажење мирних решења за постојеће ратне сукобе и отварање перспективе стабилности, мира и развоја за све народе и све људе". Затворене групације, савези и интеграције који би да се старају о добробити само једног дела човечанства су превазиђене категорије. Ако је планета глобално село најодговорнији не могу бринути само о "засеоцима" или привилегованим групацијама. Мир, безбедност и развој су једнака потреба свих цивилизација и људске врсте као целине. Лидерима сталних чланица Савета безбедности је неопходан превентивни прилаз и превентивно деловање а седница СБ на врху би била показатељ озбиљности и одговорности тих лидера, нагласио је Живадин Јовановић. Јовановић: за проактивну позицију на седници СБ УН
На питање новинара Блица шта мисли о изјави Гутереша да следећа седница СБ о Косову и Метохији буде затворена за јавност, Живадин Јовановић је изјавио да су такве седнице веома ретке и да му нису јасни мотиви оних који се залажу за затворену седницу Савета безбедности. У сваком случају о карактеру седнице, такође ће одлучивати СБ. Шта стоји иза такве иницијативе, да ли страх да расправа не доведе до даљег компликовања или жеља да се оствари напредак, тешко је предвидети. На друго питање какво је његово мишљење о иницијативи Западних земаља чланица Савета безбедности да се измени мандат УНМИКА, Јовановић је рекао да му се чини да иза такве иницијативе стоји англо-амерички фактор који се дуже времена залаже за потискивања Савета безбедности из решавања овог сложеног питања што је на линији политике свршеног чина, јер су управо САД и велика Британија биле међу првим земљама које су признале илегално отцепљење Косова и Метохије. Јовановић је додао да је следећа седница Савета безбедности прилика за Србију да недвосмислено затражи извршавање свих неизвршених обавеза из Резолуције Савета безбедности као што су: поштовање суверенитета и територијалног интегритета Србије, гарантовање једнаке безбедности и основних људских права за све грађане укључујући Србе на Косову и Метохији, слободно, безбедно и достојанствено враћање 250 000 протераних Срба и других неалбанаца пре 25 година, као и извршавање обавезе и права да се договорени контингенти војске и полиције Србије врате у Покрајину Косово и Метохија и да се распореде, како је изричито предвиђено у Резолуцији 1244, и на важније међународне граничне прелазе што се по његовој тврдњи односи на граничне прелазе према Северној Македонији, Албанији и Црној Гори. Овакав наступ Србије био би проактиван а не реактиван - рекао је Јовановић. КОСОВО: СИТУАЦИЈА И ИЗГЛЕДИ
Разговор Енрика Виње (Италија) са Живадином Јовановићем, председником Београдског форума за свет равноправних, бившим министром спољних послова СРЈ и бившим амбасадором СФР Југославије Питање Енрико Виња: - Ситуација на Косову и Метохији могла би се оценити можда најтежом од агресије НАТО-а из 1999. године. Шта мислите о томе и који би се према Вашој процени конкретни кораци могли предузети за „прави“ излаз? Одговор Живадин Јовановић: - Има већ месец дана како је ситуација на Косову и Метохији ескалирала. Окидач је било кад су у општинске просторије четири општина насељених Србима насилно ушли нови председници општина, сви Албанци, изабрани на скорашњим општинским изборима. Ти избори одржани су након што су тамошњи Срби напустили институције укључујући општинске, из система Приштине којим управљају Албанци као системом такозваног Косова. То је био колективни политички протест Срба, јер им је Приштина ускратила нормалан живот. Затим, на тим изборима учествовало је мање од 5 процената бирачког тела и то искључиво етнички Албанци. Срби су бојкотовали те изборе у знак протеста због бројних проблема, међу којима су милитаризација средине у којој живе, конфисковање земљишта у њиховом приватном власништву и у власништву општина ради подизања бази за припаднике наоружаних снага Албанаца, правна и физичка небезбедност, свакодневни напади и самовољно хапшење Срба, непоштовање Бриселских споразума из 2013. и 2015. године о оснивању Заједнице српских општина. Новоизабрани председници општина Албанци фактички су наметнути српском становништву у уопштинама у којима искључиво или претежно живе Срби. Да би се избегло даље погоршање, морају се уклонити основни узроци. Конкретно, треба пустити све неоправдано ухапшене Србе, повући специјалне јединице и затворити њихове базе у подручјима на северу у којима живе Срби, повући нелегитимно постављене албанске председнике општина и основати Заједницу српских општина онако како је било договорено и потписано у Бриселу 2013. године. Ипак, главни узрок продужене кризе је то што албански лидери у Приштини нису заинтересовани за ишта друго осим да Србија призна такозвану „Републику Косово“. Иако је Покрајина још увек под мандатом Уједињених нација, албанско руководство уз подршку својих западних промотера једноставно занемарује Резолуцију 1244 (1999) Савета безбедности УН и све до сада потписане споразуме, непрестано провоцира Србе, крши њихова основна људска права као што су лична безбедност, слобода кретања, приватна имовина, да поменем само неке. Око 130.000 Срба у Покрајини третирају се као таоци по гетоима, док се још увек не дозвољава да се осталих 250.000 Срба протераних из Покрајине пре више од 20 година врате својим кућама и имањима. На жалост, западне земље и то пре свега САД, Велика Британија и Немачка, упорно игноришу ову узнемирујућу стварност. Очигледно да нису спремне да предузму никакве конкретне мере којима би натерале албанско руководство да се придржава слова Резолуције 1244 СБ УН и Бриселских споразума нити да поштује основна људска права кад се тичу Срба. Њихова политика дуплих стандарда сада се појављује у виду кажњавања Србије преко треће стране због тога што не признаје једнострану и незакониту сецесију Косова и Метохије, зато што остаје војно неутрална и зато што не уводи санкције Русији. Питање Е.В: Не само на Косову и Метохији већ и изван Покрајине говори се о могућем рату. Шта мислите о томе? Одговор Ж.Ј: - Све што сада могу рећи јесте да су Србија и Срби опредељени за мир, за мирно решење засновано на универзалним начелима међународног права и Резолуцији 1244 СБ УН. Нико не би требало да од Србије очекује да призна откидање њеног суверенитета и територијалног интегритета. Изузетно је опасно то што исте оне стране које су спровеле агресију 1999. године и наметнуле признање криминалне сецесије 2008. године, сада настоје да приморају Србију да све то легализује, те тиме ретроактивно њихова злодела пресвуче у нешто тобоже морално и мирољубиво а без експанзионистичких и хегемонистичких намера. Дакле, ко год да стоји иза њих, провокације Приштине морају престати, људска права Срба морају се поштовати, потписани Бриселски споразуми морају се поштовати сходно свом изворном тексту, а дијалог о нормализацији мора се наставити. Питање Е.В: - У Србији се настављају протести неких политичких снага против владе. Да ли су то покушаји „обојене револуције“? Одговор Ж.Ј: - Недељни протести започели су неколико дана после трагичних догађаја прошлог маја у једној београдској школи и градићу Младеновцу, под мотом „Србија против насиља“. После Београда, сада се у још 10 градова одржавају мирни протести на којима се траже оставке министра унутрашњих послова и директора Безбедносно информативне агенције (БИА), смењивање чланова Регулаторног тела за електронске медије, смена управе РТС-а и друго. Нема сумње да опозиционе политичке снаге које су иза протеста намеравају да промене целу владу. Те снаге инсистирају да се прво формира прелазна влада после које ће уследити превремени избори. Чини се да је Влада спремна за превремене изборе али одбацује идеје о прелазној влади. Све се то поклапа са све јачим притисцима на српско руководство да призна једнострану незакониту сецесију Покрајине Косово и Метохија, напусти политику војне неутралности и уведе санкције Русији. Док теку антивладине демонстрације, амбасадори неких западних сила у Београду дају јавне изјаве како је Србима јасно да Србија у целости припада западном свету. Оно што зачуђује јесте то да се није јавио нико из актуелне власти да их подсети да је 85% становништва Србије против НАТО, те да је отприлике исти проценат и против чланства у ЕУ уколико би оно било условљено признањем сецесије Косова и Метохије. Или да бар неко из власти упита те амбасадоре да ли заиста мисле да су Срби заборавили ко им је био наметнуо најтеже санкције 1990-их година и покренуо криминалну агресију 1999. године која је однела око 4.000 живота, у којој је рањено око 10.000 људи, бачено 15 тона осиромашеног уранијума и тако даље? Питање Е.В: - Из Покрајине Косово и Метохија свакодневно пристижу бројне критике, сумње, недоумице па чак и напади на деловање председника Србије Александра Вучића. Шта мислите о томе? Одговор Ж.Ј: - Слажем се да има разлога за критиковање политике садашње владе. На пример, верујем да би руководство Србије требало да изричито захтева пуну примену и поштовање Резолуције 1244 СБ УН која обавезује сваку чланицу УН, укључујући земље чланице ЕУ и НАТО, на поштовање територијалног интегритета Србије. Влада би морала далеко самоувереније да наступа на међународним форумима у циљу гаранција истинске безбедности и слободе Срба на Косову и Метохији. Упоредо с тим, постоји потреба за трајном иницијативом која би гарантовала права на слободан и безбедан повратак око 250.000 Срба и других не-Албанаца њиховим кућама и имањима у Покрајини. Коме је сада потребно да се држе војне вежбе Србије и НАТО, упркос званичном мораторијуму? Међутим, треба истаћи да је Александар Вучић, пре само годину дана, изабран за председника Републике још у првом кругу и то други пут заредом. Његова странка (СНС) је убедљиво побеђивала на свим изборима од 2012. године до данас. Ми треба да добро пазимо и извлачимо поуке из претходних искустава. Док настојимо да решимо стварне друштвеноекономске проблеме, побољшамо животни стандард и демократизујемо власт, не смемо да поновимо грешку и занемаримо сумњиве ставове неких опозиционих снага о будућем статусу Косова и Метохије, чланству у НАТО или о санкцијама Русији. Сматрам да Србија треба да настави са уравнотеженим приступом на плану својих политичких, економских и културних веза са свим земљама и интеграцијама које је прихватају као равноправног партнера, уз доследну одбрану својих легитимних интереса заснованих на универзалним начелима и међународном праву, те да остане неутрална. 26. јун 2023.
Реч Живадина Јовановића на трибини „Деколонизација БиХ и самоопредељење Српске“ одржаној 8. јуна 2023. године у Београду
* Основни урзорк погоршања положаја српског народа на Балкану је стратегија експанзије и хегемонизма Запада и оцена да српски народ представља препреку тој стратегији * У протекле три деценије стратегија слабљења српске нације очитује се у непрекидном развлашћивању Републике Српске насилним одузимањем уставних прерогатива загарантованих Дејтонско-Париским споразумом, у покушајима централизације одлучивања у Сарајеву, тобоже, у име некакве «европске функционалности» и негирања консенсуса. Присутни су и покушаји забијања клина у односе између руководстава Србије и Републике Српске и игнорисања права на специјалне паралелне односе * Питање одузимања уставних права Републике Српске није ствар само накарадног избора и још горег понашања Високих представника, или странаца чланова Уставног суда БиХ, као појединаца. Прави разлог је геостратегија дробљења и слабљења српског народа, територија на којима вековима живи и дробљења и слабљења Србије као матичне државе. У Вашингтону се није крило да су амерички циљеви спречавање Срба да икада буду политички фактор на Балкану * Сматрам да долази време када ће морати и укупна безбедност у Европи да се разматра и да ће пре или касније и они који данас доливају уље на пожар у Украјини, морати да седну за преговарачки сто са онима којима данас уводе санкције. Потребно је да размишљамо о нашој агенди за то време. Дотле, морамо одолети свим претњама и притисцима. Потребни су - одбрана од унитаризације и координирани дипломатски напори за укидање Високог представника који производи проблеме а не решења Живадин ЈОВАНОВИЋ, министар спољних послова СРЈ ГЛАВНИ извор проблема је нерешено национално питање српског народа на Балкану. То питање не само да није решено него је током протекле три деценије непрекидно заоштравано дробљењем српског националног бића и територија које Срби насељавају вековима. Основни урзорк погоршања положаја српског народа на Балкану је стратегија експанзије и хегемонизма Запада и оцена да српски народ представља препреку тој стратегији. Стратегија сталног слабљења, фрагментације и ограничавања права српског народа да се развија у складу са принципом самоопредељења, равноправности и својим потенцијалима, постаје видљивија од почетка 80-тих година прошлог века. Она се реализује различитим средствима и интензитетом све до данас и наствља се. Настојања да се кривица за такав тренд, па чак и за сепаратизам, превали на грешке, наводно великодржавље или национализам српских фактора, представљају велику помоћ страним факторима који, заједно са сепаратистичким руководствима бивших југословенских републике, носе стварну одговорност за разбијање заједничке државе. У том погледу, све више је доказа о томе које су западне земље, којим средствима и колико дуго помагале сепаратизме разбијајући и обесправљујући српску нацију, потискујући је са запада на исток и са југа ка северу, све то, ради своје експанзионистичке геополитике. У протекле три деценије стратегија слабљења српске нације очитује се у непрекидном развлашћивању Републике Српске насилним одузимањем уставних прерогатива загарантованих Дејтонско-Париским споразумом, у покушајима централизације одлучивања у Сарајеву, тобоже, у име некакве «европске функционалности» и негирања консенсуса. Присутни су и покушаји забијања клина у односе између руководстава Србије и Републике Српске и игнорисања права на специјалне паралелне односе који су такође загарантовани Дејтонско-париским споразумом. Паралелно са ревизијом Дејтона и настојањима да се, корак по корак, укине Република Српска, сведоци смо игнорисања резолуције СБ УН 1244 и настојања да се Србија принуди да призна једнострану, илегалну сецесију покрајине Косово и Метохија. Заједничко у оба случаја је кршење права српске нације и награђивање Албанаца и Бошњака. Три деценије од разбијања СФРЈ, у готово, свим бившим југословенским републикама делови српског народа су дискриминисани, лишених основних имовинских, људских и политичких права. Погледајмо, на пример, какав је положај Срба у Хрватској и Словенији! Питање одузимања уставних права Републике Српске није ствар само накарадног избора и још горег понашања Високих представника, или странаца чланова Уставног суда БиХ, као појединаца. Прави разлог је геостратегија дробљења и слабљења српског народа, територија на којима вековима живи и дробљења и слабљења Србије као матичне државе. У Вашингтону се није крило да су амерички циљеви спречавање Срба да икада буду политички фактор на Балкану, затим, трајно држање Срба ван главних токова развоја у Европи, на једној, и «стварање исламске државе у срцу Европе» као доказа пријатељског односа САД према муслиманском свету, на другој страни. Дакле, и актуелни притисци на Републику Српску, на њено руководство да прихвате одузимање земље, шума, вода, природних богатстава, да се одрекну политике војне неутралности, да БиХ уведе санкције Русији, па чак и да призна једнострану илегалну сецесију Косова и Метохије, на свој начин говоре да се српски народ, његова државна организованост, његове институције не третирају као суверене, слободне и равноправне. Суштински посматрано, све то је израз нерешеног српског националног питања на Балкану и његовог заоштравања тако што се српска нација третира као монета за подмиривање апетита њених противника силом, уценама, чак и ултиматумима. Међутим, нови трендови у европским и светским односима, чини ми се, позивају на преиспитивање, да је неопходно да више пажње посвећујемо ширем оквиру заштите положаја и остваривања права Републике Српске и права Србије као носиоца неотуђивог суверенитета над покрајином Косово и Мтохија. На глобалној сцени суочени смо са експанзионистичком, хегемонистичком геополитиком САД која се спроводи преко НАТО-а и која је видљива у Европи, Азији, на Далеком Истоку и у другим деловима света. Међутим, све је јачи отпор било чијем хегемонизму, или изузетности а све снажнији захтеви за демократизацију светских односа, инклузовни развој и управљање светским пословима. Око тог новог тренда већ је уобличена глобална већина чланица УН што говори да је реч о незаустављивом процесу демократизације светских односа. Образац сличан понашању САД на глобалном плану, у Европи следи Немачка која, поред несумњиве економске, технолошке и финансијске моћи, убрзано јача и војну моћ о чему говори и њена нова стратегија безбедности, као и издвајање додатних 100 милијарди евра за наоружавање, укјључујући и борбене авионе F16S, за коришћење нуклеарних бомби. Зато, када се говори о циљевима тзв. политичког или колективног Запада, у суштини, ради се о хегемонизму САД, уз асистенцију Велике Британије и Немачке. У мери у којој Немачка подржава глобални хегемонизам САД, она присваја и право на ширење сопственог хегемонизам у Европи, посебно на Балкану. Док траје сукоб у Украјини, немачке амбиције да што пре постане најмоћнија војна (нуклеарна) сила на континенту, изазивају мање видљиву подозривост. Али, извесно је да ће се ствари и у том погледу, мењати. Кад је реч о Немачкој, дозволите ми да прочитам пар редова које је пре 15 година написао творац француске нуклеарне стратегије генерал Пјер Мари Галоа у поруци упућеној пријатељима у Србији 2009. Цитирам: "Треба рећи да је растурање Југославије дуго припремано у Немачкој... Немци су 1976. и 1977. сматрали да Југославија не треба да опстане и да треба припремити другачију територијалну организацију тог простора. Зашто? Прво, због жеље Немачке да се освети Србима који су два пута 1914. - 1918, и 1939. - 1945. пришли савезницима и допринели њеном поразу... Друго, да треба наградити Хрвате и босанске муслимане који су се током 2. светког рата придружили нацистичкој немачкој војсци а казнити Србе... Треће, да увуку Хрватску и Словенију у ЕУ којом доминира Немачка и да на тај начин остваре немачки утицај на далматинској обали и Медитерану». Имајући у виду ова запажања генерала Галоа, постаје још јасније зашто је Немачка прва признала отцепљење Словеније и Хрватске, зашто је испоручивала оружје хрватској паравојсци док је СФРЈ још увек, бар формално, постојала, зашто је помагала сепаратизам и терористичку ОВК и годинама пружала гостопримство тзв. «Косовској влади Бујара Букошија у избеглиштву», зашто је «Бундесвер» први пут после Другог светског рата кренуо ван граница Немачке управо нападом на положаје Војске РС 1995., зашто су баш у Бону 1997. усвојени тзв. Бонски принципи који су претворени у механизам за одузимање уставних надлежности РС, зашто је у том документу покренуто и питање Косова и Метохије иако Савет за остваривање мира у БиХ нема никакве ингеренције по том питању, зашто су три висока представника у БиХ са немачког говорног подручја, зашто...
Република Српска је остварила велике резултате у афирмацији на међународном плану. Ту немам у виду само стратешке партнерске односе са Руском Федерацијом и са Белорусијом, ту такође у виду имам колико толико нормалне односе са турским државним врхом, са Израелом, а Мађарском, са низом других земаља. Зато мислим да би један од приоритета требало да буде даљи напори на учвршћивању и афирмацији Републике Српске на међународном плану. Учвршћивање и даљи развој добрих односа са земљама које су показале отвореност за сарадњу са Републиком Српском али и тражење нових простора можда и у низу других сложених држава - федерација, унија, конфедерација итд. где би се тражило постепено повезивање са ентитетима других држава. Стратешки је најбитнија координација са Србијом и мислим да се ту остварују веома добри резултати, да је правна основа дата у Дејтону, да је даље разрађена Споразумом о паралелним и специјалним односима и да треба ширити и подручја и дубину сарадње а треба координирати и наступ на регионалном, европском и на међународном плану. Треба чувати унутрашњу стабилност и даље учвршћивати систем дијалога јер они који су противници Републике Српске и они чија је стратегија узрок проблемима ту траже место на унутрашњем плану и то како видимо без ограничења, свуда, од Београда до Бања Луке. Изузетно је битно чување и учвршћивање унутрашње стабилности, обезбеђивање континуитета стабилног, одрживог социјално-економског развоја. Одбијање свих покушаја одузимања надлежности и прерогатива Републике Српске и њихова централизација у Сарајеву једноставно, не смеју се допустити. Очување свих права стечених Дејтонско-париским споразумом и Уставом је приоритет од којег зависе опстанак и развој Републике Српске. Сматрам да долази време када ће морати и укупна безбедност у Европи да се разматра и да ће пре или касније и они који данас доливају уље на пожар у Украјини, морати да седну за преговарачки сто са онима којима данас уводе санкције. Потребно је да размишљамо о нашој агенди за то време. Дотле, морамо одолети свим претњама и притисцима. Потребни су - одбрана од унитаризације и координирани дипломатски напори за укидање Високог представника који производи проблеме а не решења. Кристијан Шмит се понаша као Бењамин Калај из времена када је Босна и Херцеговина била под окупацијом Аустроугарске а он се ослањао на беговат у Сарајеву игноришући интересе и српског и хрватског народа. Координиране дипломатске активности са носиоцима новог, мултиполарног европског и светског поретка, су незаобилазан начин извлачења Босне и Херцеговине из тродеценијског колонијалног положаја. (Трибина је одржана 8. јуна у Прес-центру УНС уз подршку Представништва РС у Србији, а г. Јовановић је говорио на тему „Још је на делу геостратегија дробљења и слабљења српског народа“)
Ништа од трампе: Америка смислила „генијалан“ план – цепање Србије да би добила оно што јој припада
Амерички званичници стално подижу цену ЗСО не би ли се у њиховом науму изједначила са вредношц́у признања Косова као независне државе од стране Србије. Користе ЗСО, која није договорена у Бриселу, као монету за притисак. Најрадије би да се деси истовремено, признање независности тзв. Косова од стране Србије и формирање Заједнице. Ништа од те трампе. Овако излагање званичника задужених за Балкан у америчком Конгресу коментарише за Спутњик некадашњи шеф југословенске дипломатије Живадин Јовановић: На саслушању на тему "Процена политике САД за Западни Балкан" специјални саветник Стејт Департмента Дерек Шоле и специјални изасланик САД за Западни Балкан Габријел Ескобар истакли су да САД у потпуности подржавају независност самопроглашеног Косова и његову интеграцију у међународне институције, укључујуц́и УН и приближавање НАТО и ЕУ. Ескобар је нагласио да формирање ЗСО не представља уступак Србији , вец́ да ц́е Срби бити подведени под „косовски правни систем“. Он додаје да ЗСО о којој су Ескобар и Шоле говорили у Конгресу, уопште није она која је договорена 2013. и потписана 2015., са извршним функцијама, самосталним уређивањем, суштинском самоуправом. Зато, каже, САД непрекидно уверавају западну јавност да то никако нец́е бити нова Република Српска, на Косову и Метохији, вец́ заједница по њиховом моделу, у складу са уставом тзв. Косова. У Конгресу се чуло и да су Сједињене Државе заинтересоване за зближавање са Србијом, како би је одвукле од руског утицаја. Јовановић каже да је то још један доказ да Америка не прихвата нову реалност, мисле да и даље може стварати реалности које су њој по вољи. Он додаје да Америка заборавља да Србија никада од ње није тражила помоц́ да је ослободи „малигног утицаја Русије и Кине“, земаља сталних чланица Савета безбедности УН које признају њен суверенитет и територијални интегритет и решење за питање Косова и Метохије, као и Србија, траже у оквиру међународног права. Он закључује да је излагање у америчком Конгресу заправо још један сјајан доказ да САД полазе од циља да целу Европу ставе под директну контролу, да у том науму, како и сами кажу, недостаје део Западног Балкана да би цела Европа била слободна, демократска и уједињена, под - тоталном контролом Америке Извор: sputnikportal.rs Изненадни западни маневар усред Приштине: Лајчак и званично убио Бриселски споразум
Изјавом у Приштини да ће Заједница српских општина бити формирана на основу неког од 15 постојећих европских модела, специјални представник ЕУ Мирослав Лајчак убио је Бриселске споразуме. Лајчаку би требало јасно рећи – постоји не 15, него један модел, договорен, разрађен до детаља и потписан у Бриселу. Тиме што је Аљбину Куртију, како је сам рекао, изнео 15 европских модела сличних ЗСО, који би, како је навео, могли да послуже као инспирација за то како ће Заједница функционисати на КиМ, Лајчак је отписао модел Заједнице српских општина који је до детаља договорен и потписан у оквиру Бриселских споразума, каже некадашњи шеф југословенске дипломатије Живадин Јовановић. Убијање Бриселских споразума по Лајчаковом рецепту Он подсећа да су тај модел усагласили и потписали, не само представници Београда и Приштине, већ и представници ЕУ. „Ово што Лајчак сада говори потпуно је нова ствар, а она значи враћање питања ЗСО на сам почетак и покушај негирања чињенице да је све то усаглашено и договорено и да ни о каквим другим моделима није било речи, нити је таква расправа потребна. Али, ово је очигледно начин да се у то што зову имплементација, у исти пакет, уврсти и ЗСО као потпуно ново питање“, објашњава Јовановић. Овакав Лајчаков приступ чак не значи ни да је питање ЗСО на првом месту у његовом пакету, чему сведоче речи да ЗСО сада и није на дневном реду. Све то разоткрива, додаје наш саговорник, превтрљиву и непоуздану тактику коју испољавају Лајчак и ЕУ. „То што Лајчак сада говори, можемо разумети као став Немачке, Француске и Америке, вероватно и Велике Британије, односно као став Квинте. Још очигледније постаје да читава операција око плана за имплементацију има антисрпски карактер јер показује да нема краја мрцварењу Србије, да нема краја потцењивању и понижавању Србије и да је можда тренутак да Србија каже да оваква игра није прихватљива“, напомиње Јовановић. Србија неће да учествује у сопственој демонтажи Узурпација мандата који једино припада Савету безбедности УН отишла је, додаје Јовановић, предалеко – то како се Лајчак и његови претпостављени понашају нема никакве везе са ставом Генералне скупштине УН из 2010, када је својом саветодавном резолуцијом овластила ЕУ само да олакшава дијалог страна. Од олакшавања дијалога, тринаест година касније дошло се до ултиматума, сталног завртања руку Србији, до мера које ничим не могу да се принципијелно објасне. „Лајчак још изјављује у Приштини да је задовољан како Приштина види план за примену. Очигледно иза тога стоји тактика, да, пошто је и Лајчаку и свима другима познато шта Србија не може и неће да прихвати, да Србија буде та која отежава или одбија нешто што је Приштина прихватила. Дошло се у апсурдну ситуацију и у том детаљу да се сад прави план за имплементацију неког предлога, а предлог нити је потписан, нити је прихваћен“, коментарише Јовановић. Према његовом виђењу ствари, дошао је тренутак да Београд скине рукавице, јер се сваким потезом Србија провоцира како би била оптужена за некооперативност, а свима је јасно да Србија не може и неће да прихвати сарадњу у њеном даљем дробљењу. Замисливо је да неке силе имају интерес да даље дробе српску државу и српску нацију, али незамисливо је да то раде уз сарадњу власти из Београда, додаје он – Србија не може да сарађује у сопственој демонтажи. Запад никада није поштовао споразуме Јовановић подсећа како се Запад односио према међународним споразумима које потписао са Србијом у прошлости – западне силе константно покушавају да ревидирају Дејтонски споразум, а Ердутски споразум, којим је формирана Заједница српских општина у Хрватској никада није ни заживео – та организација сведена је на крају на ниво невладине организације. Наш саговорник такође подсећа и на изјаву бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел, како је потписивање Минских споразума било само куповина времена како би се Украјина наоружала. Према Јовановићевим речима, у Лајчаковим потезима има сличности са претходном историјом поштовања међународних споразума од стране Запада. То је, каже, логично јер све произилази из једне исте стратегије доминације и експанзије на Исток. Носиоци те стратегије показују незајажљивост, немају граница. „У овом случају се очигледно ради о притисцима на Србију, прво, да призна апсолутну доминацију НАТО-а на Балкану, да се одвоји од Русије и Кине као стратешких партнера. Ништа од овога није хипотеза, то је стварност. Ми видимо и америчког амбасадора у Београду који се претворио у проценитеља штете због неувођења санкција Русији“, каже Јовановић. Подсећамо, Лајчак је у Приштини рекао да Управљачки тим прво треба да изнесе предлог за ЗСО, а затим да се разговара о критикама које имају обе стране. „То је јасно наведено у споразуму из 2013. Управљачки тим је тај који мора да изнесе предлог и онда обе стране имају прилику да дају своје контра-предлоге и коментаре, а то је процес у којем су Косово и Србија равноправни партнери. Европска унија ће се затим побринути да оно око чега смо се договорили, буде у складу са европским стандардима и вредностима“, навео је он. Међутим, Лајчак је истакао и да ће ЗСО бити формирана на основу неког од 15 постојећих европских модела, додајући да то тренутно није на дневном реду. А шта је онда на дневном реду? – пита Јовановић. 9 Март, 22:24 СТАВОВИ БЕОФОРУМА ПОВОДОМ „ПРЕДЛОГА СПОРАЗУМА ЕУ“
Поводом притисака ЕУ/САД да Србија, убрзано, корак по корак, призна једнострано илегално отцепљење Косова и Метохије Београдски форум за свет равноправних подсећа на следеће: Једнострано отцепљење Приштине резултат је агресије НАТО извршене пре 24 године. Циљ оружане агресије је био доминација на Балкану, као део стратегије ширења НATO на Исток и припрема конфронтације са Русијом. Циљ продужене агресије чији је израз ултиматум да Србија призна тзв. Косово је исти – формализовање отимања Покрајине силом, супротстављање Србије Русији и Кини и припрема глобалног обрачуна. Оружана агресија је окончана преговорима, а преговори усвајањем Резолуције СБ УН 1244 којом се, поред осталог, гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ) а за Покрајину Косово и Метохија предвиђа широка аутономија у оквиру Србије (СРЈ). Резолуција 1244 СБ УН је документ највеће правне снаге у светском правном поретку који обавезује сваку од 193 чланице УН, без изузетка и временског ограничења. Та одлука је даље на снази и нико, осим СБ УН, нема права да је укине, измени или прекрши наметањем другачијег решења. Србија има животни интерес да се ова Резолуција испоштује и до краја спроведе. „Предлог Споразума о путу нормализације између Косова и Србије“, објављен на сајту Европске уније 27. фебруара 2023. од увода до последњег, 11. члана, представља грубо кршење Резолуције СБ УН 1244, принципа међународног права и Устава Србије. Настојања ЕУ према Србији као старој, европској држави, чланици УН и других међународних организација, да је претњама и уценама, принуде да прихвати изједначавање у правима и обавезама са њеном Аутономном Покрајином под привременим мандатом УН, представља јединствен пример у новијој историји бахатог и волунтаристичког понашања, нарушавања суверенитета и територијалног интегритета, злоупотребе мандата Генералне скупштине УН и преседан са тешко предвидивим последицама по мир и безбедност на Балкану и у Европи. Од Србије се захтева да сама смањи своју Уставом утврђену, међународно признату државну територију са којом је постала чланица ОУН, ОЕБС и свих других међународних организација и да је пренесе криминално наметнутој творевини (чланови 2. и 4). «Предлог Споразума» је пун контрадикторних одредаба и формалне симетрије од којих је свака на штету виталних интереса Србије. Творци су «Странама» оставили простор да свака на свој начин уверава јавност да је победила. Ако би се «Предлог Споразума» прихватио, потпуно је јасно да би у сваком спору пресуђивали ЕУ/САД, као што је јасно да би то, као и досад, увек било на штету Србије. Речено је да "Предлог Споразума" није потписан, али је остало нејасно да ли је усмено прихваћен или није, о чему круже различите информације и тумачења која уносе пометњу у јавности. У таквој ситуацији је чудна сагласност свих учесника да преговарају о примени "Предлог Споразума" који није потписан, за који није потврђено да је прихваћен, који није објављен ни у једној институцији или службеном гласилу у Србији. Такав однос је неспојив са судбоносним значајем питања. Србија и српски народ су суочени са покушајем историјске подвале ЕУ/САД. Излаз није у прихватању подвале под изговором да се морају сачувати мир и перспективе напретка и бољег живота. Неправедно, преваром и претњама наметнуто решење у функцији глобалне конфронтације, може бити све друго осим допринос миру, развоју и бољем животу. Нужан је отклон од свих планова и прогноза који су и даље засновани на тезама о крају историје, и настојање да се Србија трајно одрекне трајних животних интереса зарад малих примамљивих понуда и користи. ЕУ је показала своје право лице и 2013. принудивши Србију да повуче своје државне институције, укључујући полицију и судство, са севера Покрајине у замену за обећање успостављања ЗСО. Шта се дешава на северу Покрајине након тога, посебно шта је остало од обећања НАТО да тамо неће дозволити улазак ничијих дугих цеви, познато је: на делу су не само дуге цеви већ војне базе, отимање земље и пуна милитаризација! Десет година касније ЕУ/САД поново обећавају ЗСО, али у пакету - "и примена `Предлога Споразума ЕУ` и ЗСО по уставу тзв. Косова". Толико о поштовању потписаног. На крају, може се поново десити - само примена "Предлога споразума ЕУ"! Али, добићемо гаранције! Чије?! Оних који су их увек давали и никада испоштовали?! Обећавање инвестиција и донација уколико се Србија одрекне својих државних права на делу своје државне територије, свог достојанства и идентитета, пример је агресивности оживљеног неоколонијалног, неорасистичког менталитета и лицемерја за које смо веровали да су давно предати историји. Ово време има историјски значај. Оно захтева да се Србија инспирише својим највећим дометима у најтежим историјским прекретницама, да се врати самопоштовању, општеприхваћеним принципима, Уставу и Резолуцији СБ УН 1244 као јединим поузданим ослонцима. Да се не мири са менталитетом подређености, зависности и немоћи који јој се потура. Да више поштује сопствене људске, научне, културне, духовне, привредне, геополитичке и природне потенцијале. И да не преговара о питањима која ограничавају њен суверенитет и територијални интегритет у пакету са страним бенефицијама, поготову не у страху од губитка нечијег милосрђа. Колико год било, оно се никад неће ни приближити износу штете од злочиначког «Милосрдног анђела». И у односима са ЕУ треба сви да се руководимо начелом да су Србији други потребни онолико колико је Србија њима потребна, а не да у име «реализма» добровољно прихватамо заразу синдромом мање вредности. Време је да више и одговорније водимо рачуна о ономе шта су Србија и српски народ преживели кроз историју, од кога и да је неколонијални менталитет незајажљив. У наш однос према ЕУ и Западу уопште, морамо заувек уградити осећај - шта је Србија дала Европи подносећи милионске људске жртве за које се још нико није извинио. Ако нас потцењују, ако нас уцењују, као што чине, то је добрим делом због тога што ми сами себе потцењујемо. Не смемо се ослонити на обећања и гаранције оних који су нас најчешће изневеравали. БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ Београд, 07. март 2023. Разум - Живадин Јовановић
Шолц-Макринов папир није предлог јер праћен листом претњи "страни" која га не прихвати. Није преговарачки оквир јер се. зове "Основни споразум" а не "Основни преговарачки оквир". Уколико би био потписан "основни споразум" би представљао прекретницу као први правни основ и први међународно-правни извор права и обавеза "страна" обезбеђујући визу правног основа за све будуће акте и споразуме "страна". Ништа од свега потписаног пре тзв. Основног споразума, ако буде потписан, укључујући и тзв. Бриселски споразум од 2013. нема правну основу нити је извор права. Сетимо се да је Уставни суд Србије својевремено прогласио Бриселски споразум за политички, неправни акт. То би био први билатерални споразум између Србије и тзв. Косова, први случај у историји да Србија призна да прихвата тзв. Косово као себи равног међународног правног субјекта и суседа, дакле као страни ентитет и субјекат. Шолц/Макроновим тзв. Основним споразумом "стране", готово успутно, прихватају обавезу да потпишу "свеобухватни правно обавезујући споразум о нормализацији". Из те. сада међународно-правне обавезе (тј. ако се потпише Шолц-Макронов "Основни споразум") , ни једна "страна", дакле, ни. Србија, више не може изаћи. А шта је "нормализација" тумачиће, не Србиија, него ЕУ/НАТО. ЕУ и НАТО не скривају да то, у крајњој линији, значи успостављање дипломстских односа озмеђу Србије и тзв. Косова. Јасно је да ће Београд тврдити да то није тако и да то не прихвата. Проблем је што би одговор ЕУ/НАТО био да се Београд већ одрекао противљења прихватањем Шолц/Макроновог тзв. Основног споразума. То би уједно био крај процеса отпризнавања и отварања врата за нова прузнања илргалног отцепљења укључујући и од неких чланица РУ које су то до дада одбојале. Право и принципи међународних односа су најпоузданији ослонац мира, безбедности и напретка. Запостављање и омаловажавање принципа и права, на једној и повлађивање богатим западним отимачима српске државне територије, на другој страни, тешко се може подвести под српски или цивилизацијски интерес. Живадин Јовановић УСТАВ И РЕЗОЛУЦИЈА 1244 ОКВИР СВИХ ОКВИРА
Шолц-Макронов „Предлог Основног споразума» о статусу српске покрајине Косово и Метохијија (како је објављен у медијима, а није демантован) је у супротности са Уставом Србије и резолуцијом СБ УН 1244 коју Србија поштује и на коју се позива. Ни једна од земаља тзв. Квинте, па ни Немачка и Француска, није саопштила да не поштује резолуцију СБ УН 1244. Шолц-Макронов «Предлог» представља се у јавности као «нови преговарачки оквир ЕУ, уз подршку САД». Уколико цивилизација поштује своје принципе и кохерентност система владавине оправа, онда је јасно да легитиман преговарачки оквир може бити само онај који је у оквиру резолуције СБ УН 1244. и Устава Србије као чланице УН, ОЕБС и СЕ. Ни један преговарачки оквир који није у складу са резолуцијом СБ УН 1244 и Уставом Србије није легитиман, легалан нити прихватљив за Србију, као ни за, бар, 2/3 човечанства. И најновија отпризнавања сведоче о привржености велике већине чланица ОУН принципима међународног права и одлукама СБ УН. ШОЛЦ-Макронов „предлог“ нит је предлог, нит «преговарачки оквир». Предлог није зато што иза њега стоје листе претњи последицама за «страну» која га не прихвати. Симетрија претњи према «обема странама» је замка којом се пројектује неутралност «медијатора», јер је добро знано да се «претње» Запада према Приштини (тзв.ОВК) никада не остварују, не, бар, од 1995. до данас. Преговарачки оквир није јер садржи готова решења за суштинска питања статуса каква одговарају носиоцима доминације Запада, а не Србији и српском народу. Уколико би икада ико то прихватио у име Србије, Приштина од тог часа више не би имала интереса за било каквим разговорима, јер би јој пут ка чланству у УН, НАТО, као и ка уједињењу са Албанијом био широм отворен. Живадин Јовановић СЛОБОДА НЕ ПРИЗНАЈЕ ОКВИРЕ
Санкције Русији значиле би одрицање Србије од Косова и Метохије, прихватање чланства у НАТО и губитак самосталности. Сваки преговарачки оквир који није у оквирима Резолуције 1244 и Устава Србије, укључујући и Шолц-Макронов, је супротан вековним интересима Србије и њеној будућности. Парадигма која Србију лишава историје, достојанства и слободе, није српски пројекат за будућност. Заштита српског народа у Покрајини Косова и Метохије не сме бити у туђим рукама. Заједница српских општина (ЗСО) је мамац да Србија поклекне као држава. Живадин Јовановић
ВРЕМЕ ОДГОВОРНОСТИ ЗА СЛОБОДУ
Некадашњи шеф дипломатије СРЈ Живадин Јовановић каже да изјаве државних званичника поводом најновијих ултимативних захтева Запада везаних за Косово и Метохију да ће о свему одлучивати грађани, за њега, али верује и за већину грађана, значи одлучивање референдумом. Наравно да референдум не сме да се организује форме ради и када све буде претходно одлучено у уском кругу, иза кулиса. Исход референдума, дакле, зависи од одговора на питања када референдум и о чему. Промена граница, Устава и одрицање од резолуције СБ УН 1244, не долазе у обзир. Референдум захтева целовиту и реалну информисаност грађна. Зато не искључује скупштинску расправу, унутрашњи дијалог. Разговори са политичким партијама имају смисла ако су припрема за расправе у Скупштини и референдума. Јовановић наглашава озбиљност ситуације и сматра да је, више него икада раније, неопходна одговорност, пуна истина и отвореност, јер тренутак када се одлучује о опстанку, целовитости и слободи земље, није за пропаганду, подметања, или одбранаштво. Важно је да се грађанима отворено каже да би сагласност за улазак тзв. Косова у УН било фактичко признање независности сепаратистичке творевине, нечега што је створено силом, безакоњем и игнорисањем легитимних интереса Србије и српског народа. Сада је тренутак да будемо начисто да они који захтевају да се Србија одрекне себе, идентитета и државне територије нису они са којима делимо исте вредности или пријатељство. Државни представници треба да буду искрени и одговорни и према себи, и према грађанима, али и према будућим генерацијама - казао је Јовановић. Одговорност за инвестиције и донације није исто што и одговорност за слободу, независност, заштиту наслеђеног дома, засада, идентитета, угледа, достојанства. Свим поступцима током протекле три деценије, најмоћније земље Запада су демонстрирале неразумевање, потцењивање и понижавање српског народа, показивале су да не желе целовиту и независну Србију, већ расцепкану Србију и сропски народ, покорене и послушне, без Русије и Кине као стратешких партнера. Јовановић је рекао да га однос водећих сила Запада према Србији, поводом Косова и Метохије, подсећа на њихов однос према Чехословачкој 1938., када су "спашавајући мир", Покрајину Судета предали Немачкој, подстакли њене експанзионистичке апетите и тако, широм отворили врата Другом светском рату.
УЛТИМАТУМ
Живадин Јовановић Уколико је текст „Основног споразума“ о Косову и Метохији који дуже време кружи у медијима на албанском а од 20. јануара и на друштвеним мрежама, на српском, бар близак аутентичном, може се рећи да то није споразум, осим што се тако зове и има чланове, већ ултиматум да Србија у пракси (de facto) призна насилну сецесију своје Покрајине. Текст приписан лидерима две највеће демократије у Европи Макрону, председнику Француске Шолцу, канцелару Немачке, као ауторима, представља још једно грубо кршење резолуције СБ УН 1244, основних принципа демократских међународних односа, Повеље УН, Париске повеље и Завршног документа ОЕБС. Текст инспирисан силом и величином, понижава Србију и српски народ налажући да Србија испоштује равноправност, суверенитет, територијалн интегритет и државне симболе тзв. Косова и свих других држава, осим свој сопствени суверенитет, територијални интегритет и своје међународно признате границе потврђене од стране УН, ОЕБС, других МО, као и од специјалне Бадинтерове комисије. ПОВЕЋАВА СЕ ОПАСНОСТ ОД ШИРЕЊА РАТА
Живадин Јовановић, Беогрдски форум за свет равноправних Одговор: Зато што је ово отпочетка рат НАТО против Русије. НАТО је годинама гомилао оружје и војну технику у близини руских граница, укључујући у Украјини, Пољској, Румунији, Балтичким републикама. То се истрошило, отуда НАТО, пре свега САД, мобилишу чланице и друге западне савезнике да испоручују Украјини нове количине, сваки пут, разорнијег оружја и војне технике. Круже оцене да су поједине чланице НАТО испразниле своје залихе и практично угрозиле своје неприкосновене резерве због енормних испорука Украјини. Сигурно је да америчка војна индустрија добија велике нове наруџбине оружја и војне тѕехнике остварујући огроман профит. Да ли је то само због великих испорука Украјини, или су испоруке украјини покриће за ослобађање од залиха застарелог оружја и убрзано наоружавање најновијим генерацијама оружја, то ће тек време показати. У сенци сукоба у Украјини, Немачка је издвојила додатних 100 милијарди, Јапан 50 милијарди америчких долара за оружје и војну опрему, већим делом из САД. 20. Јануара треба да се одржи састанак западних земаља које дају помоћ Украјини. Шта се може очеивати од тог састанка? Одговор: Да, од сутра већ почиње серија састанака на којима је централна тема како обезбедити што више наоружања Украјини, укључујући тенкове. Изгледа да су се земље Запада тргле после пада Соледара и претераних тврдњи да ће њихов Зеленски победити. Тако, сутра и прекосутра се одржава дводневни састанак војних команданат НАТО у Брислу. Интересантно је да је прекосутра прва тема на том састанку КФОР и његова улога на Косову и Метохији. Шта то практично значи тк ћемо видети. Два дана после Брисела, 20 јануара, у америчкој војној бази Рамштат у Немачкој сатају се министри одбране НАТО. Поред. испорука тешког наоружања, немачких и британских тенкова, први пут се помиње и идеја за слање војника „вољних“ чланица НАТО на украјинско тло. Као потенцијалне „добровољне“ учеснице у том новом подухвату помињу се САД, ВБ, Пољска и Румунија. Интересантно је да међу „вољнима“ нема помена Н емачке, Француске, ни Италије. Уколико до тога, заиста, дође, то би представљало драстично одступање од досадашње тактике индиректног ратовања и прелазак на „ограничено“ директно учешће чланица НАТО. Ова промена, уколико би се остварила, представљала би реалну опасност од ширења ратног пожара изван граница Украјине, све до централне Европе, Балкана и Атлантика. Надајмо се да до тога, ипак, неће доћи. То што би у томе учествовале поједине чланице, а н е НАТО као војни савез, сувише је прозирна тактика, да би прикрила чињеницу да НАТО улази у дирекни сукоб са Русијом. Има сигнала да се тзв. „глобални НАТО“ спрема и за провокације на Далеком Истоику. Да ли се, по Вашм мишљењу Русија и Украјина налазе у одлучујућој фази рата? Одговор: По свему судећи, суочавамо се са ескалацијом сукоба и повећаном опасношћу од његовог преливања на шири простор Европе и Атлантика. Ескалација прети због најављених нових исорука тешког наоружања и модерне опреме из НАТО земаља шт је до сада било под неком врстом ембарга, као и због најаве слања војних контигената извесног броја чланица НАТО на тло Украјине. У том смислу војноиндустријски комплекс и медији врше велики притисак на председн ика Бајдена. Није случајно што је управо у време напредовања руских снага у Украјини, интензивирана кампања против Председника Бајдена због тајних докумената које је задржао још из времена када је био потпредседник. Да ли је Путин реалан у процени руских војних снага? Одговор: Као што знате, ја нисам војни стручњак и нисам компетентан за такву процену. Сви знамо да је Путин дуго у стратешкој политици, да је успешно извукао Русију и њен систем одбране и војну индустрију из летаргије Јељцинове ере и постигао велике резултате. Ако још увек постоји каква таква глобална равнотежа, посебно нуклеарна, онда је то захваљујући Путиновој Русији. Може ли се за Зеленског рећи да прецењује украјинску моћ? Одговор: Лично не верујем да Зеленски доноси суверене одлуке, или процене. Зато је упутније питати се колико су реалне или нису реалне процене САД и НАТО по питању сукоба у Украјини. Блиска ми је процена да НАТО није реалан, јер у суштини, тежи да заустави глобалне промене у распореду моћи зато што не одговарају експанзионистичкој стратегији Запада, не верујем да је то уопште могуће. И то не само због руске моћи, већ напросто што огромна већина света не прихвата хегем онизам и експанзионизам Запада, на челу са САД. На колике губитке су, према Вашем мишљењу, спремни и Руси и Украјинци да би овај сукоб окончали победом? Одговор: Све што бих рекао јесте да су губици, пре свега у људским животима, огромни и да је најважније активирати канале стратешког дијалога најважнијих светских сила за окончање сукоба и отклањање реалне опасности од преливања рата на целу Европу и свет. Да би се до тога дошло, морају се идентификовати и отклонити корени сукоба. А он и су, у политици експанзије НАТО на Исток чија је прва жртва била наша земља 1999. Који је следећи град на мети руских снага? Одговор: Не верујем да су градови као такви мете рускикх снага. Мете могу да буду концентрације противничких снага, војне технике, центри комуницирања, линије снабдевања војних снага, војна инфраструктура и слично. Уопште узев, сматрам да треба бити обазрив према западној пропаганди. ПРИНЦИПИ ШТИТЕ ИНТЕРЕСЕ, А НЕ ОБРАТНО
Живадин Јовановић Читамо и слушамо да ће се Србија у вези са важним питањима постављати у складу са својим интересима. Тако, Србија ће се по критеријуму својих интереса постављати према кампањи Запада да тзв. Косово учлани у међународне организације, затим, према притисцима Запада да уведе санкције Русији, према плану Шолц-Макрон. Такав критеријум коликогод изгледао логичан, оставља простор за различита тумачења шта би у одређеним околностима могло да се оцени као интерес Србије. Ово, утолико пре што се редовно, уз погледе на егистенцијална државна и национална питања, укључујући и на будућност Косова и Метохије, нашироко говори о високом степену економске и финансијске зависности Србије од Запада (инвестиције, трговина, донације, „бенефити“, заједничке вредности и сл.). Принципијелно је неприхватљиво да се питања суверенитета и територијалног интегритета, као круцијална питања трајног опстанка државе и нације, третирају у пару са економским, финансијским или питањима чланства у ЕУ која су, неупородиво мање значајна и подложнија брзим променама. Колико год жељни инвестиција, бржег развоја и бољег живота није упутно да се полакомимо и брзоплето ослонимо на било каква и било чија обећања, поготову на слаткоречива обећања оних који су нас толико пута у историји ждне преко воде превели. Једноставно, морамо бити начисто, да то нису упоредиве вредности и тиме се руководити у свакој прилици. Морамо узети у обзир и чињеницу да су у историји Европе и нека друга наметнута решења нуђена као „спашавање мира“, а у стварности су широм отварала врата глобалној катастрофи. Не сме се здраво за готово примити да је отимање Косова и Матохије од Србије данас мање релевантно за мир и безбедност у Европи него што је то био случај немачког отимања Судета септембра 1938. од Чехословачке, уз секундирае Француске, Велике Британије и Италије. Вредно је подсећања да је и тада то рађено „иза леђа Русије“ што се покушава и данас са отимањем Косова и Метохије. Имају ли то историјско искуство у виду Шолц и Макрон као и САД које тако здушно подржавају њихов план за насилно одузимање Косова и Метохије од Србије? Или су нови хазардери у својој надмености умислили да су месије спасења мање обдарених? Чини се да недостаје доследно позивање на принципе, право и Устав Србије који су основа трајне заштите виталних националних и државних интереса. За Србију као независну, суверену и мирољубиву земљу принципи представљају најпоузданији ослонац, право и обавезу. То је њена иторијска тековина, обележје идентитета и залога њеног угледа у Европи и свету. Пардоксално је да, док високи представник САД Дерек Шоле током званичне посете, усред Београда поручује да је неопходно поштовање „устава“ криминалне, сепаратистичке творевине, нико не осети потребу да га, бар протоколарно, потсети на принцип поштовања Утава Србије! Уосталом, управо смо обележили 140 година дипломатских односа Србије и САД! Принципијелно посматрано „црвена линија“ не треба да буде само чланство тзв. Косова у ОУН, већ чланство у било којој међународној организацији суверених држава. Видимо да се тзв. „фуснота са звездицом“, тактиком корак по корак, претвара у некакву „звезду водиљу“, која сепаратистичкој врхушки из Приштине отвара врата појединих међународних асоцијација, форума и мисија, а ми смо на јавном плану, мање више, индиферентни, или чак и задовољни, тешићи се да се, ипак, поштује „звездица“. Кратковидо! Инфериорно. Пошто знамо да је тактика Запада да се делимични међународно-правни субјективитет комплетира у пар корака, онда, штагод нам нудили или говорили, не можемо прихватити улогу пасивног регистратора или посматрача. Гдегод, кадгод се нека понашања и потези било којег фактора на медјународном плану тичу наших интреса морамо имати активан став и јасну, одговарајућу дипломатску реакцију. Што се тиче притисака за увођење санкција против Русије, њих је увео Запад а не Савет безбедности УН који је за такве мере једини овлашћен орган на свету, зато су оне једностране, правно неосноване. Уз то санкције су, као што је Србији из болног сопственог искуства добро познато, нехумане. Србија их не прихвата из принципијелних разлога, а не из рачунџијских интерса. Огромна већина светске заједнице, међу којима су и стратешки партнери Србије, такође не прихвата санкције Запада против Русије. Србија није против света већ против кршења владавине права и принципа у међународним односима. Србија је са са земљама које чине ¾ земаља света и светске попмулације. Судећи по изјавама званичника и већине домаћих аналитичара, изгледа да смо задовољни ставом Шолеа да Зеједница српских општина (ЗСО) мора да се формира. У сенци таквих реакција остаје Шолеов став – али у складу са „уставом“ тзв. Косова. Иако је ЗСО прихваћена као компромис пре 10 година, без ичијег позивања на ичији устав, сада нам се, изгледа, нуди редукована варијанта –ЗСО без извршних овлашћења, али као део новог компромиса у виду „плана“ Шолц-Макрон, унапређеног у „план ЕУ који подржавају САД“. Сме ли ико званично да постави питање, није ли ово еклатнтна узурпација мандата Савета безбедности УН, неовлашћено вршење туђих послова? „Олакшавање дијалога страна“ што је улога ЕУ одређена резолуцијом ГС УН, не може бити покриће ни за било какве притиске, уцене, рокове, „дилове“ или ултимативне планове, ма од кога долазили. Рат у Украјини, признавање илеглне сецесије Приштине од водећих сила Запада и њихових сателита на валу злочиначке агресије НАТО 1999. нису разлози за релативизацију потребе непрекидног истицања принципијелних позиција Србије заснованих на међународном и уставном праву. У вези са тзв. планом Шолц-Макрон+ потребно је увек изнова афирмисати принципијелну позицију да је Србија спремнна на дијалог и преговоре који воде мирном, праведном и одрживом решењу које ће бити у складу са Повељом УН, резолуцијом СБ УН 1244 и Уставом Србије. Све што није извршено из резолуције СБ 1244 и договора постигнутих у међувремену, потребно је да се претходно изврши. Треба јасно ставити до знања да Србија неће прихватити трговину нити наметнуто решење супротно међународном праву и њеном Уставу. Свима у старту сваког дијалога о будућности треба помоћи да схвате да је резолуција СБ УН 1244 озакоњени компромис најважнијих чинилца глобалних односа и за Србију докуменат трајне важности све до његовог потпуног извршења. Србија очекује од ЕУ, од сваке њене чланице појединачно, као и од земаља које подржавају улогу ЕУ, пуно поштовање резолуције СБ УН 1244, као и мандата ГС УН који је дефинисан као „олакшавање дијалога страна“. И ништа више од тога. Добро је што је Србија препознала настојања Запада да, из својих геополитичких разлога, изолује Савет безбедности, посебно Русију и Кину, као његове сталне чланице и стратешке партнере Србије, од процеса дијалога и решавања питања Косова и Метохије. Немар према историји, поготову од стране Француске и Немачке, изива дубоку забринутост. Београд, 16. јануар 2023. године „САВЕТОДАВЦИ“ - Живадин Јовановић
Бурне реакције и осуде ових дана изазивају изјаве немачке амбасадорке у Београду Анке Конрад која багателише суверенитет и територијални интегритет Србије, оправдава агресију НАТО 1999. у земљи која тај акт званично третира као злочин против мира и човечности. Још бурније су осуде изјава њеног колеге Јорна Родеа, немачког амбасадора у Приштини који званичан захтев Владе Србије КФОРУ да се, у складу са резолуцијом СБ УН 1244, омогући распоређивање контигената војске и полиције Србије на Косову и Метохији, назива апсурдним и још наредбодавно захтева да Срби уклоне барикаде до божића! Сличне стрела ка Београду одапиње зелена министарка иностраних послова Немачке Аналена Бербок. Треба ли уопште рећи да су реакције у нашој јавности логичне и оправдане. У међувремену су немачки издавачи добили мандат да штампају уџбенике, укључујући и уџбенике историје, за образовни систем у Србији, тако да ће недостатак који је мучио амбасадора Маса и разне друге„празнине“ и „једностраности“ у новијој историји српског народа, бити тихо отклоњене, без проблема. Касније се у медијима појавила вест да је Мас, по окончању амбасадорске мисије, примљен за саветника Владе Србије. Била је то још једна потврда дубоког поверења и уважавања „добронамерних“ савета и примедби немачких званичника и охрабривање праксе која се у другим земљама, посве неоправдано, третира као грубо мешање у унутрашње послове. Ових дана медији у Србији преносе да су Пољска и Грчка обновиле своје захтеве Немачкој за накнаду ратне штете нанете тим земљама током Другог светског рата. Све три земље су завидног нивоа демократије, окренуте будућности, деле исте вредности, чланице НАТО и ЕУ. Пољској и Грчкој ништа под овим небом не смета да од Немачке, траже више од трилиона еура - ратних репарација. Нису нимло суздржане, чак ни због реалне могућности да Немачка, као најмоћнија чланица и највећи контрибутор фондовима ЕУ, блокира, или бар отежа, неке од опционих исплата које те земље очекују, на пример, из заједничког фонда за компензације штета од пандемије Ковид 19, енергетске кризе, или других. Траже своје, уверене да је то њихово право, поштују себе и своје људске жртве, не клкулишу, не колебају се што ће Шолц то, вероватно, одбити. Бар засад. Ставиле су своје карте на сто и чекају, а карте нико други, осим њих самих, не може склонити. Ако су толико деценија чекале, спремне су да и даље чекају Шолца, неког новог Шолца, новог Бранта, арбитражу... Немачка је у прошлом веку извршила четири агресије против Србије и српског народа – Први светски рат, Други светски рат, бомбардовање Републике Српске 1995., агресија НАТО 1999. Одговорна је за огромне људске жртве, за злочоне против српског народа без преседана, као што су, на пример, масовно стрељање ђака у Крагујевцу октобра 1941., или масовно стрељање цивила у Краљеву, или... Ко ће се и када извинити за милионске људске жртве српског народа, за гноцид НДХ у систему логора смрти Јасеновац? Ко ће и када Србији исплатити ратну штету изазвану наведеним агресијама, злочинима и геноцидом? Шта се постиже непокретањем одговарајућих званичних захтева? Да ли је ћутање о ратним репарацијама, повређивању незалечених рана и историјским неправдама Немачке и НАТО само за Србију пут ка миру, разумевању, будућности и пријатељству, док за друге, као што су, на пример, Пољска и Грчка, то није? Колико је морално и достојанствено да трпимо фрапантну дискриминацију Србије и српског народа на националној основи да бисмо завредели нечије донације, инвестиције, подршке за ово или оно или испразне комплименте често увредљивије него јвне грдње. Историја се не може заборавити. У времену пред нама и њено фалсификовање ће ићи све теже. Зато, српски и немачки народ, као равноправни европски народи, треба да се помире. То је историјска нужност, европска и цивилизацијска потреба и обострани интерес. Пут се зна. Немачка као нуклеарна сила? - Живадин Јовановић, за Спутњик
НАТО је покриће за убрзано наоружавање Немачке. Та земља је искористила југословенску кризу да први пут изведе војнике Бундесвера изван својих и граница НАТО, наводно, да би исказала солидарност и помогла савезницима. Садашњи конфликт у Украјини, глобалну конфронтацију и атмосферу русофобије користи за убрзано војно јачање, укључујући поседовање нуклеарног оружја, каже за Спутњик бивши шеф југословенске дипломатије Живадин Јовановић. Европа је данас подељена по многим основима a свe указује да ће се те поделе наставити, ширити и продубљивати. Наслаге узастопних криза се гомилају, иза сваке остаје више егоизма и неповерења, а мање кохезије. Стара Европа је је нешто обазривија, нова не пита за цену америчког загрљаја. Иако се та покорност формално везују за НАТО и Америку, каже Јовановић, у суштини то је служење интересима америчког војно-индустријског комплекса. Европа је и даље подељена око «квота» за пријем миграната, «квота» из Резерног фонда за ублажавање штете од пандемије, штете од последица санкција Русији, око војне помоћи Зеленском, око «зелене агенде», структурних промена, односа са Кином, ширења НАТО. „Погледајте само шта се прво десило после 24. фебруара – Немачка је објавила да издваја додатних 100 милијарди евра за наоружавање, а највећи део од тога наменила је за куповину америчких борбених авиона F-35s опремљених да носе нуклеарне бомбе. Није ли том великом и атрактивном наруџбином код Локид Мартина, Немачка, «успут» купила и право на поседовање нуклеарног оружја? Јер, зашто би плаћала много скупље авионе ако би их користила за класично наоружање,“ упитао је наш саговорник. Немачки канцелар Олаф Шолц, је изјавио да ће његова земља издвајати више за јачање војске јер мора имати кључну улогу у заштити безбедности Европе, да јој таква улога припада зато што има најбројније становништво, најснажнију економију, велику територију и зато што се налази у центру Европе. Разуме се, такву политику Шолц представља као израз одговорности за јачање НАТО, као помоћ другим савезницима у расподели терета колективне безбедности. „Ту је Алијанса покриће за наоружавање Немачке. Он је био прилично отворен и јасан у образлагању плана да Немачка буде војно најмоћнија у Европи. Поставља се питање, може ли Немачка то бити поред Француске као нуклеарне силе и сталне чланице СБ УН, а да не поседује нуклеарно оружје? Може ли бити водећа војна сила у Европи у пуном капацитету и кредибилитету ако би сваки пут када њени пилоти треба да вежбају нуклеарним оружјем, или да га размештају морала да моли Американце за претходну дозволу да на своје скупо плаћене F35s укрцају америчке нуклеарне бојеве главе које се, иначе, од времена хладног рата, налазе на њеној територији? Шолц, дакле, рачуна на поседовање нуклеарног оружја и то можда модернијег од Француског,“ сматра Јовановић. Немачка користи НАТО за билдовање нуклеарних мишића Нашег саговорника забрињава што такав развој тече готово неприметно, без ближих информација, дебате и анализа чему то води. Он подсећа и на речи немачког председника Франка Валтера Штајнмајера да његова земља има легитимно право да војно интервенише изван својих граница како би штитила своје интересе. На тој линији, мо же бити интересенартно да је немачко ваздзхопловство недавно учествовало у здруженим војним вежбама у Аустралији и на Индо-Пацифику. „Хоћемо ли ми да разумемо овладамо свим тим новим трендовима, да их протумачимо на прави начин? Да ли је то допринос недељивој, једнакој безбедности свих земаља Европе? Колико то доприноси међусобном поверењу, кохезији Европе «као заједничког дома за све»? Да ли то јача осовину Берлин – Париз тако често истицану као окосница ЕУ? Или су поменуте вредности и актуелни развој у хармонији и синергији? Немачка дуго, па и данас, користи Европску унију да би маскирала своје геополитичке интересе на Балкану. Он каже да су њега лично Немци 90-тихгодина прошлог века притискали за сагласност да отворе своју канцеларију на Косову и Метохији користећи аргумент – ако сте већ то дозволили Американцима, треба да дозволите и Немцима. Јовановић је, каже, рекао колеги Волфгангу Ишингеру да и поред тога што ценимо Немачку као партнера, сматрамо да су САД једина суперсила на свету и да би они, који имају толико америчких база и војника на својој територији, требало да нас разумеју. „Он ми је на то рекао: не морате да дате Немачкој, задовољићемо се ако дате сагланост Европској унији за канцеларију у Приштини. Тако они данас користе НАТО и конфликт у Украјини, као оправдање за билдовање своје војне мускулатуре. Наивна предвиђања да Русија може да изгуби овај рат Што се тиче сукоба у Украјини наш саговорник сматра да је то последица стратегије доминације и ширења Запада на Исток чија је прва жртва била Србија 1999. По њему, западни стратези гледају на конфликт у Украјини као на технологију за исцрпљивање Русије да би је на крају и распарчали. Такав циљ, коликогод апсурдан, јавно је прокламован још 90-тих година, а конципиран много раније. Међутим, Јовановић оцењује да су наивна предвиђања да Кремљ може да изгуби овај рат. Ово што се дешава, каже, само је један облик глобалног рата против Русије који не може да се реши са Владимиром Зеленским. Зато је, додаје он, потребно да се ради на каналима преговарања између Русије, САД, Кине и Брисла. „Шта више, чак и све што би се договорило у оквиру саме Европе, не држи воду. Овде се ради о тражењу решења прво за нову безбедносну архитектуру у Европи која ће гарантовати једнаку безбедност свим нацијама без обзира да ли су чланице неког војног савеза или нису“. А друго, неопходни су и договори о глобалном систему безбедности, јер је Запад погазио многе досадашње договоре. Јовановић тврди да је свет суочен са дестабилизацијом и то не од 24. фебруара, већ много дуже. Свима је, каже он, јасно да на светској сцени не постоји лидери попут Шарла де Гола или Џона Кенедија који би могли да донесу исправне одлуке ма колико биле тешке. То води ка закључку да нас очекује смена генерација политичких лидера у Европи и нада да би дошли други који схватају интересе Европе и који неће ићи преко Атлантика по своје мишљење. Разуме се, не смемо изгубити из вида ни чињеницу да не зависи све ни од смене неспособних и сервилних вођстава у Европи. Читав систем либералног мултинационалног корпоративног система поодавно исцрпео своје потенцијале и државао се превасходно на експанзији и експлоатацији туђих пространстава и богатстава. Најновији развој сведочи да је дошао крај политике експанзије, неоколонијализма и доманације и да улазимо у епоху новог светског поретка заснованог на сувереној равноправности и демократизације међународних односа без хегемонизма и изузетности. Уједињене нације постоје са Русијом или их нема Као дугогодишњи дипломата, Јовановић наглашава да приче о ограничавању права Русије као оснивача ОУН и сталне чланице СБ УН представљају нонсенс и израз немоћи оних који их лансирају. То је далеко од разума, за тако нешто нема никаквог правног основа. Он каже да нема земље на планети која је као Русија у темеље УН и њихове основне вредности уградила између 25 и 27 милиона људских живота. „Сада, замислите какав би то систем био када би земља са толикм жртвама била ограничена у тој организацији на било који начин. У том случају УН би доживеле исту, или гору судбину од Друштва народа уочи Другог светског рата. Чуди ме да уопште има људи који не схватају да Уједињене нације постоје са Русијом као сталном чланицом СБ или их нема уопште“. Решење за кризу која је настала, наш саговорник види у прилагођавању лидера западних земаља новим глобалним трендовима и реалностима. Требало би да виде да историја не може да се врати уназад, да текући трендови мултиполаризације и демократизације међународних односа не могу да се зауставе, као и да нови светски поредак заснован на мултицентричном уређењу нема алтернативу. Униполарни светски поредак је неповратно за нама, у историји и не може се вратити ни санкцијама, ни изопштењем, ни новцем, ни нуклеарним оружјем! Уз признавање реалности основно је да се сви кључни фактори глобалних односа прихвате равноправност, партнерство засновано на заједничким интересима, да на тој основи дијалогом и дипломатијом траже могућност за нови глобални договор чији би неизоставни део би обнова и јачавање улоге Уједињених нација у складу са новим условима и изазовима. Немачка постаје нуклеарна сила? | Од четвртка до четвртка
Догађаје који су обележили протеклих седам дана у емисији „Од четвртка до четвртка“ коментарише Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних Москва упозорава да Кијевски режим припрема провокацију на територији Украјине уз употребу „прљаве бомбе“ са циљем да оптужи Русију. Србија је добила нову Владу, премијерка поручује да ће наставити да се бори да не уведемо санкције Руској Федерацији. На Косову и Метохији тензије пред одлуку о замени регистарских таблица – званичници у Београду под притиском земаља Квинте, док Срби у покрајини најављују отпор, за почетак миран. ДПС Мила Ђукановића доживео дебакл на локалним изборима у Црној Гори, а Велика Британија има првог премијера који је азијатског порекла. Русија се не може избацити из УН
У својој изјави за наше медије са 77. заседања Генералне скупштине УН у Њујорку, председник Републике је пренео ставове неких земаља које се залажу за избацивање Русије из Савета безбедности и оспоравање њеног чланства у УН. Као познавалац ових питања с обзиром да сам се током своје дипломатске каријере дуге више од 40 година претежно бавио проблематиком УН, могу о томе да изнесем следеће: 1. Нема ничег спорног у томе како је Руска Федерација наставила чланство бившег СССР у УН. За питање чланства Русије најважнија је Одлука Савета шефова држава Заједнице независних држава усвојена у Алма-Ати 21. децембра 1991. Пошто су се, оснивањем ЗНД, сагласиле да је СССР престао да постоји, земље чланице ЗНД су, поред осталог, ”одлучиле да подрже да Русије настави чланство СССР у УН, укључујући и стално чланство у Савету безбедности, и у другим међународним организацијама.” Ову Одлуку су потписале учеснице састанка Азербејџан, Јерменија, Белорусија, Казахстан, Киргистан, Молдова, Руска Федерација (РСФСР), Таџикистан, Туркменистан, Узбекистан и Украјина. Овде треба имати у виду да су Белорусија и Украјина, од оснивања УН, биле пуноправне чланице Организације. Документи из Алма-Ате објављена су као званични документи УН јер их је Белорусија као председавајућа ЗНД доставила Генералном секретару УН (А/47/60-S/23329 од 30.12.1991). С обзиром на сагласност чланица ЗНД о томе да Руска Федерација може да настави чланство СССР у УН, председник РСФСР Јељцин упутио је писмо које је својим писмом стални представник (тада још СССР) при УН проследио Генералном секретару УН 24. децембра 1991. У том писму се наводи да ”Руска Федерација (РСФСР) уз подршку земаља ЗНД наставља чланство СССР у УН укључујући у Савету безбедности и у другим органима система УН”. С тим у вези, затражио је да име ”Руска Федерација” буде коришћено у УН уместо СССР и да Руска Федерација преузима сву одговорност за сва права и обавезе СССР из Повеље УН, укључујући и финансијске обавезе. Јељцин је такође затражио да се то писмо има сматрати као потврда пуномоћја за представљање Руске Федерације у органима УН за све особе које тренутно имају пуномоћја представника СССР у УН. Тиме се Руска Федерација у ствари определила да тражи међународно правни континуитет у односу на бивши СССР, а не да буде једна од држава сукцесора (наследница) јер би у овом другом случају морала да као и све друге бивше републике СССР (осим Белорусије и Украјине) прође процедуру за пријем нових држава у УН. Генерални секретар је писмо председника Јељцина циркулисао свим државама чланицама УН и о томе обавестио председнике Генералне скупштине и Савета безбедности, с обзиром да се радило о питањима од интереса за систем УН. Нажалост, ово писмо није објављено као званични документ УН (јер то Русија није ни тражила), тако да се може наћи само у архивима држава чланица и Секретаријата УН. Пошто Генерални секретар није примио било какву примедбу од стране држава чланица на писмо које је циркулисао, Руска Федерације је заузела своје место у Генералној скупштини, Савету безбедности и другим органима, где је постављена је таблица са њеним именом, а у седишту УН је подигнута нова застава. Нису подношена нова пуномоћја за сталног представника јер то нико није доводио у питање, а председник Јељцин је 31. јануара 1992. седео на месту Руске Федерације на Самиту Савета безбедности на коме су учестовали многи шефови држава или влада. Нико није оспорио чињеницу да је Руска Федерација наставила чланство СССР, ни када је реч о чланству у УН, нити у погледу њеног својства сталне чланице Савета. Председник Савета (премијер В. Британије Мејџор) је после говора Јељцина пожелео у име Савета добродошлицу Русији као сталној чланици (S/PV.3046, p. 48, стр. 48). Председник САД Буш, који се тих дана састао са Јељцином, је у свом божићном обраћању изнео да ће САД подржати да Русија преузме место сталне чланице у Савету безбедности. Од решења овог питања протекло је већ 30 година, а у моменту када се то дешавало, као ни после тога, ни Украјина ни било која друга земља чланица нису оспориле чланство Русије, тако да би свако покретање овог питања у овом моменту било беспредметно и без изгледа на успех, поготово што би свака акција у том правцу морала да почне у Савету безбедности у коме Русија има право вета (ако се мисли на искључење државе чланице које је регулисано у члану 6 Повеље, где је потребна препорука СБУН за одлуку ГС о том питању). 2. Помиње се и некаква иницијатива која би се покренула у Генералној скупштини на основу члана 108 Повеље, који предвиђа један од могућих начина за ревизију Повеље на следећи начин: ”Измене и допуне Повеље ступају на снагу за све чланове Уједињених нација када их усвоје две трећине чланова Генералне скупштине и када их, сагласно њиховом уставном поступку, ратификује две трећине чланова Уједињених нација, укључујући и све сталне чланове Савета безбедности.” Овај поступак има две фазе. У првој фази, била би најпре потребна одлука ГСУН у форми резолуције, чији нацрт би поднела нека држава чланица или група држава. Члан 108 прописује да би за усвајање такве резолуције била потребна ”двотрећинска већина чланова ГСУН”. За разлику од неких других ситуација, овде није реч о ”двотрећинској већини држава чланица које су присутне и које гласају” (када се не рачунају гласови држава које су биле уздржане или које нису гласале), већ се у ствари ради о двотрећинској већини земаља чланица УН, дакле о знатно већем броју потребних гласова који се рачунају од укупног броја чланица (193). Уколико би се и обезбедила двотрећинска подршка за такву резолуцију, што је врло тешко остварљиво, треба имати на уму да резолуције ГСУН немају обавезну снагу и да не би аутоматски обавезивале државе да у другој фази, односно у процесу своје националне ратификације, заузму исти став. Како члан предвиђа, било би потребно да такву резолуцију, односно предлог садржан у њој, ратификује две трећине чланства УН, укључујући и све сталне чланове СБУН. Дакле, чак и да се постигне две трећине ратификација, без једног сталног члана СБУН, таква измена Повеље не би могла да буде пуноважна. У поступку који је предвиђен у члану 108, СБУН нема никакву улогу, већ се само тражи да одлуку ГСУН ратификују сви стални чланови СБУН. Улога СБУН помиње се у члану 109, на основу кога је предвиђено сазивање конференције за ревизију Повеље, која се може сазвати на основу одлуке ГСУН која се доноси већином гласова чланова ГСУН и гласовима ма којих девет чланова СБУН. У овом случају, вето не би могао да игра улогу. Међутим, да би измене Повеље ступиле на снагу, потребно је поново да их ратификује две трећине држава чланица УН, укључујући и све сталне чланове СБУН. Дакле, на крају се све своди на исто, као и у поступку из члана 108. Из горњег произилази да нема никаквих могућности да се на било који начин (одлуком СБУН или ГСУН) ограничи право вета, осим путем ревизије релевантних одредаба Повеље. Сви досадашњи предлози који су ишли у том правцу су били само у домену препорука. Уколико би и била покренута иницијатива за избацивање Русије из СБУН путем ревизије Повеље, она тешко да би могла да буде успешна. Тиме би се само рушили темељи Повеље и довела у питање улога СБУН, укључујући и сталних чланова, што представља основне стубове садашњег система УН. Аутор: Братислав Ђорђевић, дипломата, специјалиста за УН Модел две Немачке
Иза модела "две Немачке" крије се одлучујућа фаза у процесу стварању Велике Албаније на рачун државне територије Србије. Уколико би ико икада то прихватио, ничије гаранције да се неће допустити стварање Велике Албаније не би биле кредибилне. Колико је пута КГ обећала да нема прекрајања граница на Балкану да би 2008. све њене чланице, осим Русије, признале једнострану, илегалну сецисију тзв. Косово?! Док су темељи стабилности Европе уздрмани, док се провоцира ширењe ратног пожара, не постоје никакви услови за стабилно, праведно и одрживо решење за питање статуса покрајине Косово и Метохија. Држати се свог Устава, Повеље УН и резолуције СБ 1244, као минимума, једина је исправна стратегија и основа егзистенције, дугорочног напретка и независности Србије. Нагодбе и дилови у стилу - територије за економски развој или обећања "европске перспективе" - замке су западних геополитичара које морамо одбити. Шаљући своје ојачиваче Лајчаку, Макрон и Шолц потврђују нефункционалност ЕУ као медијатора и покушавају да узурпирају мандат ГС УН дат ЕУ. Француска као традиционални савезник и пријатељ Србије, нажалост, поново асистира ширењу немачке геополитике на Балкану. Живадин Јовановић
ШТО СЕ ГР(У)БО РОДИ...
Живадин Јовановић Шта је циљ и откуд баш сада заједничко писмо француског председника Емануела Макрона и немачког канцелара Олафа Шолца српском председнику Александру Вучићу у вези са Покрајинom Косово и Метохија? Јасно је да прави одговор знају једино потписници писма. Другима, укључујући и аутора ових редова, остаје да коментаришу, мање или више основано нагађају и можда да и сами по нешто питају. Прво, што се може приметити, писма у „дуету“ шефова суверених држава шефу треће суверене државе, нису баш тако честа појава у политици и дипломатији, поготову у комуницирању између пријатељских држава и стратешких партнера. Што су се Макрон и Шолц ипак одлучили на такав корак разлог може бити процена да ће тако изазвати јачи утисак на примаоца и у српској јавности. Медији преносе да је писмо упућено „у тренутку од пресудног значаја за безбедност на европском континенту и стабилност у региону западног Балкана“. Добро је што Макрон и Шолц повезују питање Косова и Метохије са безбедношћу Европе. Међутим, то што превиђају да су корени проблема у сецесионизму и илегалној агресији НАТО 1999. и што не помињу да је одрживо решење могуће једино у оквиру и на основу резолуције СБ УН 1244, даје повода за помисао да им је прави циљ драматизација, застрашивање како би Србија прихватила неприхватљиво – одрицање од дела своје државне територије, признање међународног субјективитета тзв. Косова „по моделу две Немачке“, амнестију НАТО од одговорности за агресију, људске жртве и разарања и тако платила цену васпостављања јединства унутар ЕУ. У настојању, ваљда, да објасне неоснован притисак на Србију Макрон и Шолц наводе: „Уверени смо да, у светлу руске агресије над Украјином, морамо да уложимо још снажније напоре како би европска перспектива западног Балкана постала реалност“... Поставља се питање какву везу виде Макрон и Шолц између принципијелне српске позиције мирног решавања питања Косова и Метохије у складу са међународним правом, резолуцијом СБ УН 1244 као и и инсистирања на спровођењу свега неизвршеног, на једној страни, и конфликта у Украјини, на другој? Да ли Макрон и Шолц поручују да Србија, стара и независна европска држава, због конфликта у Украјини, мора да одустане од својих права на суверенитет и територијални интегритет јер то одговара нечијим геостратешким интересима? Да ли је и то „заједничка европска вредност“? Ко је и када изузео Француску и Немачку од обавезе поштовања Повеље УН и правно општеобавезујуће резолуције СБ 1244? Не подсећа ли држање Макрона према Србији у вези са Косовом и Метохијом данас на држање Едуарда Даладиеа према Чешкој и Судетима 1938? Да ли су икада помислили да то што траже од Србије не може бити допринос миру и безбедности, још мање некаквој „европској перспективи западног Балкана“ већ вероватније, разбуктавању европског пожара? Балкану је превише експеримената западних геополитичара. Генерална скупштина је својом резолуцијом дала мандат помагача у дијалогу Београда и Приштине Европској унији. Ни једној земљи чланици ЕУ појединачно. Ту улогу ЕУ је раније поверила баронеси Кетрин Ештон, потом Мирославу Лајчаку. Колико је познато, њему је помагао и „директно подржавао“ ЕУ комесар Жосеп Борељ, или обратно. Сада Макрон и Шолц обзнањују именовање својих саветника Емануела Бонеа и Јенса Плетнера, „да пруже директну подршку Мирославу Лајчаку“. Шта значи „директна подршка“ званичном представнику ЕУ као целине, од стране две чланице исте ЕУ? Да ли то значи да свака чланица ЕУ може, по сопственом избору, да одреди свог пружаоца „директне подршке“ заједничком представнику ЕУ, што у крајњем значи да бих могло бити 27, или је та могућност резервисана само за оне равноправније? Зар је неко сумњао у јединство ставова Француске са Немачком геополитиком према Балкану и Србији? Зато што су Макрон и Шолц оценили да њихови саветници могу повећати тежину Лајчака приближавајући је Американцу Габриелу Ескобару? Каква би то била илузија! Или, су Макрон и Шолц одлуке о именовању својих саветника „за директну подршку“ донели по скраћеној процедури у духу „принципа“ комбиновања – Немачка најјача, Француска, пратиља Немачке као традиционални пријатељ Србије? Сећамо се и 90-их прошлог века када је бивши француски МИП Ибер Ведрин педантно секундирао свом немачком колеги Клаусу Кинкелу у притисцима на Србију. То што су се Макрон и Шолц истоветним писмом обратили и Албину Куртију чини њихову ароганцију према Србији само још јаснијом.
Смоквин лист - текст Живадина Јовановића
"ЕУ је прихватила улогу смоквиновог листа за хегемонизам и ширење англосаксонских геостратешких интереса у Европи и на Балкану, у том оквиру, и за америчку узурпацију овлашћења ГС УН за посредовање у дијалогу Београда и Приштине. За интересе Србије као и за улогу УН, то је злоупотреба која отежава и одлаже постизање уравнотеженог и одрживог решења за Косово и Метохију у складу са резолуцијом СБ УН 1244. као свеобухватног, правно општеобавезујућег документа." Живадин Јовановић Раде Дробац - Нова рунда, стара игра Запада: Да Србија дигне руке од Косова
Састанак делегација Београда и Приштине у Бриселу је део игре мачке и миша која траје већ десет и више година, у којој Србију на разне начине покушавају да приволе да призна Косово, каже бивши амбасадор Раде Дробац, коментаришући исход данашње рунде бриселског дијалога. У очекивању сутрашњег обраћања председника Александра Вучића по повратку из Брисела, након састанка с председником владе у Приштини Аљбином Куртијем, Дробац каже да не би био изненађен ако чујемо да опет није било напретка. „Не видим да је овај састанак био у било чему другачији него претходни. Он има можда неке карактеристике које неки ранији нису имали, а то је да се дешава у тренутку сукоба у Украјини кад они и на тај начин покушавају да праве проблем Руској Федерацији и створе тензију која неће бити ником пријатна, а најмање Србима али ни Албанцима на Косову“, констатује бивши амбасадор. Дробац сматра да се, с друге стране, функционери ЕУ који се, како каже, најмање питају у целом овом процесу, понашају као изасланици Сједињених Држава. НАТО уз АлбанцеДробац такође истиче и да је став Квинте био и остао да Србија треба да призна Косово. На питање, може ли се очекивати да, уколико опет дође до ескалације на северу Кфор заштити Србе, Дробац уз подсећање да те снаге чине јединице из НАТО земаља каже да не смемо да заборавимо да нас је НАТО бомбардовао, а да и дан данас притиска само Србе. „Лепо је то што они нас штите. Они нас штите док год је таква полика да неће отворени сукоб. Али не дај Боже да до неког сукоба дође они неће штитити Србе него Албанце. Уосталом, не обучавају они Србе за рат него Албанце на Косову. Они њих хоће да приме у НАТО, они од њих праве косовску армију. Тако да ја никакво поверење у њих немам. То је све договорена политика“, сматра Дробац. Он истовремено додаје да ни НАТО није монолитна организација, као ни ЕУ нити међународна заједница. Неке српске манастире и Србе јесу заштитили припадници Кфора али то су били, каже, они који су то учинили из моралних побуда, као рецимо припадници италијанског контингента. „Ми НАТО-у нема шта да верујемо. Уосталом, да је НАТО посвећен инструкцијама УН применили би без поговора Резолуцију 1244 јер је она јача од свих папира. Ми слушамо о споразуму који би имао неку трајну вредност и легалност. А шта ћете више од резолуције УН. Нама не треба ништа више него да се она спроведе као први корак у повратку поверења“, каже Дробац. Приштина не испуњава ништаОн се на крају пита како да повратимо међусобно поверење с Албанцима кад ништа од оног што је требало да испуни албанска страна није испуњено док се на Београд стално врши притисак, а да то што из ЕУ поручују да Приштина то треба да испуни, ништа не значи: Извор: https://sputnikportal.rs/20220818/nova-runda-stara-igra-zapada-da-srbija-digne-ruke-od-kosova-video-1141271771.html ЕУ НЕМА АЛТЕРНАТИВУ РУСИЈИ КАО СУСЕДУ И ПАРТНЕРУ
На питање једног дневног листа да прокоментарише усвајање извештаја ЕП којим се од Србије тражи да призна Косово и уведе санкције Русији ако жели да постане чланица ЕУ, Живадин Јовановић је одговорио: "Ако желе Србију у својим редовима очекујемо да ће поштовати међународно право, Финални документ из Хелсинкија, Повељу УН и Резолуцију СБ УН 1244. Сила као спречавање дипломатије
"Хенри Кисинџер је био заступник реал-политичког приступа у међународним односима. Ипак, сматрао је да је тзв. Споразим из Рамбујеа сраман документ који никада није требало ни да се појави и који због одредаба о војној окупацији целе СР Југославије, не би прихватила ниједна земља на свету. Јавно је изнео став да су САД иницирале Рамбује само да би оправдале напад НАТО-а о чему је одлука била већ донета. Кисинџер је касније, као реал-политичар, стао иза агресије НАТО, али није јавно одустао од става да за решавање конфликта на Косову и Метохији, нису претходно исцрпљена средства његовог мирног решавања." Снимак гостовања у ОКО Магазину у емисији посвећеној Кисинџеру можете погледати овде:
НАТО/ЕУ
" ИЗГЛЕДА ... ... да је прихватање придруживања Украјине и Молдавије ЕУ - настављање геополитике САД/НАТО експанзије на Исток ... да је одлагање отварања нових „кластера“ Србији резултат процена Брисла да су Београду потребни време и уверљивији „аргументи“ за усклађивање са НАТО/ЕУ санкцијама против Русије ... да је Београду јасно да би прихватање санкција ЕУ против Русије имало разорније и дуготрајније последице по српски народ од санкција УН против СРЈ 1992-1995. ... да Запад и даље верује да је једини богомдани креатор глобалних реалности и да није спреман да се прилагоди реалностима које увелико креирају други."
МЕЂУНАРОДНА ПОЛИТИЧКА (НЕ)ХИГИЈЕНА
Хипокризија западне дипломатије очито се у великој мери темељи на способности Не тако далеке 1999. године НАТО алијанса је извршила напад на суверену Агресијом је деветнаест држава НАТО-а прекршило и читав низ одредби Република Србија данас, на свом “путу у чланство” у Европској Унији, Услед руско-украјинског конфликта и новонастале геополитичке ситуације у Треба ипак признати, да што се тиче тог, пре свега моралног питања правног Док год постоје појединци, који знају пливати узводно и недвоумно Љубљана, 07.06.2022. Проф. др Богдан Вукосављевић, члан научног већа Европског истраживачког института Извор: insajder.com/slovenija/mednarodna-politicna-nehigiena
Русија и Кина треба најснажније да подрже Србију - интервју Владимира Кршљанина за Guancha.cn
Поводом спречавања посете Лаврова Србији и бурних реакција на тај догађај, о значају српско-руских односа и стању на Балкану Владимир Кршљанин је говорио за Гуанча, један од најпопуларнијих и најутицајнијих електронских медија у Кини. Интервју је у писаном и видео облику објављен 24.6.2022. У наставку је цео текст тог интервјуа. Почетком месеца, руски министар спољних послова Сергеј Лавров није посетио Србију, јер суседи Србије нису пристали да отворе свој ваздушни простор. Шта мислите о овом мешању суседних земаља у дипломатске активности Србије? О којим темама је Лавров планирао да разговара током посете Србији? Сада када је посета блокирана, какав ће то утицај имати на сарадњу Русије и Србије? Говорећи о посети Лаврова Србији, Вучић је више пута помињао посету немачког канцелара Шолца Србији. Постоји ли веза између тих догађаја? Постоји ли нека игра између Немачке и Русије у избору датума њихових посета Србији? Још једна ствар повезана са овим питањем је иницијатива Отворени Балкан. Лавров је рекао да ЕУ не жели да Русија подржава «отварање Балкана», а један новинар са Косова је рекао да је Русија «кум» Отвореног Балкана. Шта мислите о односу између те иницијативе и свих ових превирања? Пријатељски односи између Русије и Србије су познати и ове године су под притиском више пута тестирани. Шта мислите шта одржава руско-српско пријатељство? Шта руско-српско пријатељство значи за Србију? Министарка енергетике Србије Зорана Михајловић је 16. јуна јавно критиковала посету Лаврова Србији, са образложењем да због великог притиска на Србију, ако Русија мисли добро Србији, Лавров не би ни требало да посети Србију. Како бисте оценили овај коментар? Текст: https://www.guancha.cn/VladimirKrsljanin/2022_06_24_646132_s.shtml
Американци се надају да ће силом оживети униполарни свет: бивши министар спољних послова Југославије Живадин Јовановић – Интервју са новинарком Ксенијом Голуб, руска агенција РИАФАН
Београд, 23. март 2021. Председник београдског Форума за свет равноправних Живадин Јовановић буквално се може назвати једним од легендарних представника српске дипломатије „старе школе“. У најтежим годинама за Југославију, од 1998. до 2000. године, био је на једној од најодговорнијих функција – шеф Министарства спољних послова. На тој дужности се више пута састајао са водећим политичарима из других земаља, био је у пријатељским односима са Јевгенијем Примаковом. Пред његовим очима одвијали су се процеси припреме за оружану агресију на територију суверене балканске државе. Поводом 22. годишњице НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, у ексклузивном интервјуу са дописником међународног издања Савезне новинске агенције за Балкан, дипломата је говорио о правим разлозима операције и поделио виђење тренутне геополитичке ситуације у свету. Били сте непосредни учесник те трагичне ситуације, видели сте је изнутра. Реците нашим читаоцима зашто је НАТО покренуо агресију на Југославију и која је била њена стварна сврха? – Главни идеолог ове „акције“, америчко руководство, имао је неколико циљева. У принципу, нису се тицали само Србије и Црне Горе и Балкана. Морамо да погледамо дубље: Напад на СРЈ 1999. године значио је примену доктрине ширења НАТО-а на Исток, а посебно, ка Русији. Овај процес започет је већ 1989. године, након договора са Горбачовом, који су и сами западњаци прекршили! Један од првих видљивих резултата бомбардовања било је стварање на Косову и Метохији (КиМ) највеће америчке војне базе ван Сједињених Држава – Бондстила. Следио је читав ланац нових база САД у Бугарској, Румунији, Словачкој, Чешкој, Пољској, балтичким републикама – у непосредној близини Русије. Још 1998. године, адмирал Лејтон Смит[*1] је у Мадриду од мене тражио да се НАТО трупе распореде на Косову. Било је то током конференције Савета за примену мира у Босни и Херцеговини. У паузи за ручак адмирал Смит ме је позвао да седнемо за исти сто а потом, кад смо сели, уз осмех, ме је питао: „Зашто нас не пустите на Косово?“ Питање за мене било изненађење: заједно смо присуствовали многим преговорима, били смо као колеге, никада нешто слично предамном није покретао. Одговорио сам, такође уз осмех, полушаљиво: „Адмирале, на Косову нема посла за вас. Ако, ипак, наставите да размишљате о томе, не заборавите да смо ми тамо већ дуго“. Није инсистирао на настављању разговора о томе, иако је било више него јасно да је распоређивање америчких војника на том делу Балкана циљ стратешки САД. То ће амерички званичници и формално потврдити на самиту НАТО и кандидата за чланство крајем априла 2000. у Братислави[*2]. НАТО агресија је коришћена као преседан за неограничену употребу војне силе на планети од стране Сједињених Држава и других развијених земаља – Немачке, Француске, Велике Британије, Италије, као савезника. Стога је важно схватити да су америчке власти чиниле све да доведу ствари до рата. Ово постаје кристално јасно ако погледамо документа и поруке са самита НАТО-а у Братислави крајем априла 2000. Њихов је циљ, такође, био да зауставе покушаје и тежње Европе за самоидентификацијом и аутономним одлучивањем кроз наметање круте дисциплине и обавезе служења глобалним геополитичким америчким интересима. За Сједињене Државе је вазални положај Старог света битан – из политичких и психолошко-политичких разлога, а не због тога што Америци недостаје оружје. Америчкој влади политички не одговара да сама води ратове, јер америчка јавност лакше подноси, пружа мањи отпор експанзионистичким ратовима ако су у њих укључени и европски савезници. Даље, циљ агресије је био и демонстрирање снаге Сједињених Држава и слабости Русије – показивање тадашњој званичној Москви и другим играчима на глобалној сцени, да су немоћни да спрече експанзију. Демонстрирали сусилу коју тадашња Русија не може да спречи, не може да помогне братској земљи, историјском савезнику. Заобилазећи Савет безбедности УН САД задале су ударац самој ОУН, међународном правном систему, систему безбедности у Европи, успостављеног Хелсиншким завршним документом, погазили су основна начела међународних односа. Показали су шта може очекивати свака друга земља која се усуди да води самосталну, нбезависну политику. Њихов циљ није био мир, већ рат и то без дозволе Савета безбедности УН и његове контроле. Дакле, истовремено је демонстрирана и немоћ УН па је и то постало преседан: агресивни напад без одобрења СБ УН. Од тада су уследиле агресија на Авганистан 2001., наводно, због борбе против Ал Каиде, на Ирак наводно 2003. «због оружја за масовно уништавање», затим на Либију, наводно, «због заштите становништва», па на Сирију, Мали, Судан итд. САД су узурпирале право да сваку тачку на планети могу прогласити америчким националним интересом и практично глобализовали оружани необуздани оружани интервенционизам. – Шта је у сржи тако болне жеље Сједињених Држава и инструмента, који је заправо НАТО, да организују пучеве, војне сукобе у сувереним државама широм света? – Овде вреди обратити пажњу и на менталитет, на ароганцију руководилаца који се понашају у стилу представника «изузетне нације»„изабраног народа“, државе за коју не важе никакви принципи и стандарди који важе за остали свет. Карактерише их веровање да могу да прераде историју и прилагоде је својим интересима, као да на свету треба да постоји само једна сила која може да наређује другим земљама. Али, историја се ипак не може избрисати, или зауставити, она опстаје и наставља се. Крајњи циљ агресије на Југославију био је наметање апсолутне моћи Сједињених Држава на планети и поништавање партнерства или равноправности било које друге силе или земље, укључујући Русију и Кину. Тада ове државе нису биле тако јаке као сада. Било је то време када је Америка „ухватила звезду“ … Бела кућа је сматрала да САД могу да раде шта год желе, без препрека или отпора. Али, тада нису очекивали тако драстичне промене у Москви какве су настале доласком Путина. Веровали су да ће на председнички положај доћи њихов фаворит Виктор Черномирдин, или њему слична особа – никако Путин. Испало је другачије, на срећу Русије, Европе и међународних односа уопште. Драго нам је што је Русија снажна и независна сила, што се данас ни једно глобално питање не може решити без њеног учешћа – не само зато што смо братске државе, већ и зато што је то добро за Европу и глобалне односе. Неопходно је прекинути тиранију на глобалном нивоу. Америчка изузетност постаје старомодна фраза која се похрањује у архивима. Савремена цивилизација и генерације будућности заслужују поредак равноправности, партнедрства и демократских међународних односа. Такву перспективу отвара мултиполарни светски поредак чији су носиоци Русија, Кина, БРИКС што подржава огромна већина држава и народа света. Како су Сједињене Државе показале да желе рат? А када сте схватили да је бомбардовање неизбежно? – Неколико година пре почетка агресије, Србија је била врло активна у трагању за мирним и одрживим решењем питања Косова и Метохије кроз признавање широке аутономије покрајине, уз поштовање српског устава и територијалног јединства Србије. Јединствена војска, јединствени систем привреде, безбедности и спољне политике – са потпуном самоуправом албанске националне мањине у образовању, култури, националном, духовном и културном идентитету, локалном развоју. И сам сам више пута присуствовао преговорима председника Милошевића са Американцима, Европљанима и знам да је увек истицао да нико не жели да се меша у самоуправу Албанаца на Косову и Метохији. Било је планирано да Албанци и друге националне мањине на Косову имају пуну заштиту права у складу са највишим међународним стандардима и сопственим документима, уз једини услов – да поштују суверенитет и територијални интегритет Србије. Међутим, Албанци су увек, по инструкцијама САД, одбијали такве преговоре док се тероризам ширио. САД и њихови европски савезници су годинама, ако не и деценијама, финансирали, снабдевали оружјем и обучавали терористичку Ослободилачку војску Косова (ОВК). Ту су такође биле укључене, пре свега, Немачка, Велика Британија, у мањој мери – Италија, па чак и Швајцарска. Из свега тога намеће се закључак да они нису желели мирно политичко решење већ рат. Слично је било и у Босни 1992. када су САД рекле Изетбеговићу да повуче потпис испод Кутиљеировог плана за мир у Босни након чега је избио грађански рат који је окончан тек 1995. Дејтонско-Париским споразумом. САД нису желеле договор о мирном решењу за Косово и Метохију ни у Рамбујеу, већ само алиби за агресију НАТО 1999. Америка је припремала терен за рат и управо она сноси највећу одговорност за ситуацију на Космету 1998. године. Када је албанска побуна у лето те године била неутралисана, прекоморски „партнери“ били су изненађени успехом српске и југословенске владе, које су успеле да разбију терористе тзв. ОВК. Зато су извршили страховит притисак на Србију, да прихвати мисију ОЕБС-а (КВМ), којас је требало наводно да „верификује“ ситуацију на Космету, односно, поштовање споразума Милошевић-Холбрук од 13. октобра 1998. Према свим документима, ово је требало да буде цивилна, ненаоружана посматрачка мисија састава 1.500 „верификатора“[*3]. Међутим, испоставило се да су «цивилни верификатори», изузев оних из Русије и још неколико пријатељских земаља, били бивши официри, обавештајци, војни и полицијски службеници. Били су то одабрани професионални војни и полицијски шпијуни обучени у цивилна одела, у режији САД, под капом ОЕБС-а и командом Американца Вилијама Вокера. У почетку је и Русија у Бечу гласала за ову мисију. Кремљ је открио превару тек кад је било касно. Као резултат, мисија је оживела терористичку организацију и наставила је да је опрема модерним средствима за комуникацију и оружјем – припремајући милитанте тзв. ОВК за рат као пешадију НАТО, а не услове за мир. – Кажете ли то на основу посебних, нејавних информација којима сте имали приступ? – Много је информација, јавних и нејавних. Неке су „из прве руке“. Тако, на пример, немачки дипломата, Дитмар Хартвиг, који је био шеф мисије ЕУ (ЕЕЗ) на Космету[*4] у исто време када је Вокер био на челу мисије ОЕБС-а, говорио ми је да је Вокер непрестано говорио сарадницима у свом окружењу, да распоређивање НАТО војске на Косову и Метохији нема цену нити алтернативу, да зато треба све да чине што води томе циљу. Хартвиг је имао читаву мрежу представника у сваком већем насељу на Космету. Од њих је добијао дневне извештаје, на основу којих је састављао недељне и месечне, и све то слао Брислу (ЕЕЗ), Бечу (ОЕБС) и Берлину. Дакле, био је веома добро упознат са стварношћу у целој Покрајини. Нажалост, Хартвиг више није међу живима, али његови извештаји са Космета и његова писма Ангели Меркел, заувек ће сведочити о прљавим методама коришћеним за правдање агресије НАТО на Србију (СРЈ), лицемерју и неморалу америчких и европских политичара и организованом спречавању јавности да сазна истину. Треба рећи да уз Хартвига, велике заслуге у одбрани истине, разоткривању обмана и хегемонистичких циљева САД/НАТО имају, такође, немачки политичар Вили Вимер који је био и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а, немачки генерал Хајнц Локвај и многи други. Овде можете видети јединство стратешких циљева НАТО и ЕУ, подела према обрасцу „ЕУ је добра, а НАТО лош“ је релативна, јер 90% од онога што је вашингтонска стратегија доминације и експлоатације других земаља, и ЕУ прихвата. Реч је о пирамидалном концепту глобалних односа, где САД стоје на врху, са НАТО-ом као инструментом силе, а испод њих су све остале државе које морају да се покоре – укључујући савезнике па и саму ЕУ. – Испада да истински циљеви долазе у директан сукоб са званичним циљевима агресије? – Званично, један од задатака био је спречавање хуманитарне катастрофе. Међутим, избеглице су се појавиле и почеле масовно да напуштају своје домове тек након што је НАТО почео бомбардовање Космета и целе Југославиј 24. марта 1999. Пре тога није било «масовних злочина», ни «масовног кршења људских права» који су наводно довели до тога да припадници албанске мањине напуштају своје домове и одлазе у Албанију или данашњу Северну Македонију. То потврђују и званични извештаји Мисије за надгледање ЕЕЗ (ЕУ), писма шефа ЕЦММ Дитмара Хартвига канцеларки Ангели Меркел и други кредибилни извори. Терористичка ОВК је насилно протеривала сународнике из њихових села пратећи их до граница суседних земаља како би НАТО и западни медији под њиховим утицајем, имали материјала за ширење оптужби против српских снага безбедности. Свесно су изазивали избеглиштво и страдање да би га медијима и изјавама званићника приписивали српским снагама безбедности и одбране. Ни то, као што је познато из искустава током грађанског рата у Босни и Херцеговини, није било ништа ново. Истражитељка надлежног државног тужилаштва у Приштини Даница Маринковић, када су терористи разбијени, најбрже што је могла, стигла је на лице места да изврши увиђај и обезбеди све чињенице у складу са законом. Међутим, када је стигла на лице места, непознате особе су пуцале на њу из аутоматског оружја, спречавајући је да у том часу изврши увиђај. Очигледно је Вокеру било потребно време да изаврши инсценацију укључујући премештање тела, пресвлачење погинулих у цивилна (сељачка) одела и друго како би се антитерористичка акција америчкој и светској јавности представила као «масакр цивила». Пре доласка новинара на лице места, погинули су пресвлачени, погинулих у размени ватре премештана како би изгледало као да су сви стајали у линији на малом простору, да би се представило као да су стрељани изблиза. Међутим, ране на телима, парафинске рукавице и други докази показивали су да су ове особе погинуле на различитим местима, из различитих праваца и са различитих удаљености, као и да су током операције користиле ватрено оружје. Извештај међународног тима патолога[*7] које је, у име ЕУ, предводила Др Хелена Ранта, финска дентисткиња (!), дуго је скриван од јавности у коридорима ЕУ, ипак није потврдио тезу о «масакру» и убиствима из непосредне близине. Значајно је подсетити да је оптужба за «масакр цивила» у Рачку била међу првим тачкама тужбе против југословенског председника Слободана Милошевића пред тзв. Хашким трибуналом, али да је убрзо након почетка тог процеса, та тачка волшебно повучена. За «случај Рачак» у Хагу није оптужен ни један други српски или југословенски руководилац. Независно од свега, у историји ће остати забележено да је Рачак, заслугом Вокера, Клинтона, Блера и Шредера, одиграо улогу окидача за агресију НАТО на Србију (СРЈ). – Како су заправо протекли преговори у Рамбујеу? – Оно што се, под директним притиском САД (Олбрајтове) и Велике Британије (Кук), уз асистенцију Француске (Ведрин) одвијало у овој прелепој француској палати надомак Париза тешко је назвати преговорима. Заправо, тамо није било никаквих преговора, нити договора, најмање билокаквог споразума. То је била још једна представа за необавештену и обмануту јавност на Западу, у америчкој режији. Америчким редитељима циљ није био постизање мирног решења на Космету нити стабилност Европе, већ обезбеђивање алибија за лансирање првог рата на тлу Европе после Другог светског рата, трајна дестабилизација «меког трбуха Европе» и распоређивање америчких војника на Балкану. Може се рећи да је Рамбује најнижа квота пада европске самосталности и идентитета после Другог светског рата. Саглашавајући се са исфабрикованим лажима, Европски лидери су прихватили први рат на тлу Старог Континента од краја Другог светског рата. Они су увукли Европу у рат против себе саме, понизили је и лишили је стабилности на дужи рок. Од свега тога нема ни брзог ни лаког ослобађања. Процес окретања Европе себи ће бити утолико дуготрајнији, болнији и неизвеснији уколико њен економско-технолошки-финансијски најмоћнији део, бар привремено, налази шансу за своје геополитичке интересе у повлађивању америчком хегемонизму и доминацији. Рамбује је моменат када Европска политичка елита театрално потврђује своју немоћ, и беспоговорну лојалност САД као свом сизерену, на неодређено време. Хенри Кисинџер ми је рекао током нашег састанка у Њујорку да је овај документ срамотан и да уопште није требало да се појави на светлост дана, те да докуменат са таквим одредбама не би потписала ни једна држава на свету која бар и мало држи до свог суверенитета и достојанства. То није оцена министра Југославије или српског националисте, то је оцена бившег америчког државног секретара – а било је много сличних оцена других светски реномираних личности. Овде је важно приметити писано сведочење пуковника Џона Кросланда, британског војног аташеа у Београду, који је у документу послатом Хашком трибуналу приметио да су у мају 1998. године Клинтон, Олбрајт и Блер одлучили да сруше Председника Слободана Милошевића. Истовремено су ценили да би им терористичка ОВК могла помоћи у спровођењу тог пројекта. Од тог тренутка, написао је пук. Кросланд, постало је потпуно неважно шта он или било ко други на свету мисли о овој терористичкој организацији … За грађанске ратове 1992.- 1995. У Босни и Херцеговини, Хрватској биле су сличне пропагандне и друге припреме, лансиране сличне оптужбе против српског руководства и српског народа. Анти-српска политика и логика је лако препознатљива од разбијања СФРЈ, преко разбијања СРЈ, до агресије НАТО и данашњих настојања да се разбије и сама Србија. – Често кажете да је 24. марта 1999. био почетак пада америчке глобалне доминације. Зашто тако мислите? – Ово је тачно! Све што је тада учињено довело је до пада поверења у НАТО и америчку администрацију. Сада је тешко пронаћи барем једну државу на свету која им верује. НАТО предвођен САД-ом је први корак у провалију направио управо агресијом на Југославију. Послушност других држава према САД заснована је превасходно на страху од њихове одмазде, али им нико не верује. Они се плаше америчке каубојске грубости и дрскости, јер је то једини начин да се објасни понашање Америке и њених администрација и пре Бајдена. Имају дугу историју насиља, расизма, сегрегације, отимања туђег богатства који су урасли у систем који је и данас на сцени. Истовремено, себе сматрају изузетном, најдемократскијом, најмоћнијом и непобедивом нацијом. Каква је то демократија која шири страх и неизвесност код других земаља и народа, која себи присваја неограничено право да тужи, суди и кажњава истовремено, да војно интервенише било где, без одлуке СБ УН, која другима држи лекције о људским правима а америчке староседеоце држи у резерватима, грађане црне, браон и жуте боје коже сматра грађанима друге класе?! Пратећи своје и светске берзе виде како њихова тежина и улога у глобалном поретку слаби, опада. Слични процеси опадања њихове моће очитују се и у другим областима све до политичког утицаја. Њихова је логика – ако сваког дана мира Кина и Русија добијају на убрзању развоја, ако смањују разлику у развијености, моћи и утицају, чему им служи нагомилано оружје. Верујем да има и вишка тзв. јастребова који осећају „свраб“ у длановима и верују да би престао уколико би употребили нуклеарно оружје да зауставе напредак Русије и Кине, да сачувају униполарност, да зауставе историјске неминовности. Глобални губитници, још увек наоружани до зуба, укључујући н уклеарно оружје, не мире се са мирном, демократском транзицијом ка мултиполарном инклузивном поретку и демократским међународним односима. У томе лежи највећа опасност од глобалног сукоба и истребљења савремене цивилизације. Сигуран сам да Москва и Пекинг ово добро разумеју. – Шта можете рећи о тренутној геополитичкој ситуацији? – Искрено говорећи, ово што се данас догађа на Западу може се са назвати делом припрема за рат. Ако сваке године по више пута мобилишете 40-50 хиљада војника, ако месецима пребацујете војну технику, ракете, бомбардере с једног краја Атлантика и Пацифика на други, ако се цивилна инфраструктура ЕУ у потпуности прилагођава потребама војске, што се раније није догодило, ако се у пракси одвија милитаризација политике, финансија, медија, дипломатије, образовања, индустрије и инфраструктуре, када непрекидно слушамо ратнохушкачку реторику, када већ имамо економски рат и масовне војне вежбе уз границе држава које су проглашене за опасне, ауторитарне, ревизионистичке, изворе малигних утицаја – шта још можете очекивати? За враћање на униполарни поредак и спречавање мултиполаризације глобалних односа, већ је касно. Једноставно, то се не може постићи, чак ни оружјем, па ни нуклеарним. Историја нас учи да су све империје имале свој почетак, успон, врхунац након чега су следили бржи или спорији падови и одлазак у историју. Зашто би у овој епоси чији смо сведоци било другачије? Зато што је реч о империји изузетности, или изузетних? Тешко. Која империја, који императори нису сматрали да су изузетни? Изазивањем ратова у кретању низбрдо, само је убрзавало њихове падове. Има изгледа за оцену да су се у овој фази одлучили за стратегију за примену стратегије економског исцрпљивања коју су испробали током хладног рата. Кренули су санкцијама, протекционизмом, трком у наоружању и мешањем у унутрашње послове, односно, унутрашњом дестабилизацијом, не би ли економски и финансијски исцрпљивали Русију и Кину, изазивали социјално незадовољство, сепаратизам и дестабилизацију. Председник Путин, кога настоје да демонизују попут бившег југословенског председника Милошевића, одговорио је стратегијом диверзификованог развоја привреде, интензивирањем развоја сопствених технологија, тржишта, и спровођењем четврте индустријске револуције. Председник Си Ђинпинг обезбеђује стабилан економски раст, континуитет стратешке глобалне иницијативе Појаса и Пута, раст животног стандарда, промовише Кину као поузданог глобалнопг партнера у многим областима, укључујући и борбу против пандемије Ковид 19. Две глобалне силе растуће моћи постале су стратешки партнери који координирају своје развојне и друге приоритете. – А шта је са Србијом? – Уверен сам званични Београд схвата опасност које и по Србију представљају покушаји дисциплиновања и сврставања земаља на «демократске» и «ауторитарне», на «малигне» и «бенигне», «ревизионистичке» и «легитимистичке», наметања новог хладног рата са опасношћу неконтролисаног избијања рата између суперсила. Да, глобални рат, коликогод био невероватан, не сме се искључити, не смемо се навићи на трендове продубљивања неповерења, ратнохушкаче реторике, убрзавање трке у наоружању, демонстрације силе увек на вишем нивоу. Рекао бих да све то представља растућу опасност по мир на планети. Подразумева се да као мала земља Србија мора да се бави Балканом. Истовремено, међутим, Београд се мора залагати за мир и партнерство и равноправност у Европи и у глобалним односима. На то нас обавезује и нерешено питање статуса Аутономне покрајине Косова и Метохије. Даље погоршање глобалних односа негативно би утицало на перспективе мирног, праведног и одрживог решења тог питања од виталног значаја за Србију и српски народ, на остваривање наших интереса и права утврђена резолуцијом Савета безбедности 1244. Патили смо као жртве неједнакости, санкција, агресије – глас Србије, као симбола страдања од стигматизације, кршења међународног права, санкција, терроризма и агресије има знаћајну тежину. Због свега тога и много другог, сматрам да је потребно да се глас Србије у прилог мира, сарадње и попуштања, глас у прилог дијалога, равноправности, мултилатерализма и партнерства, чешће чује и на европском и глобалном плану. Циљ западних земаља је да окрену курс Србије против Русије. Даноноћно раде на томе и верују да могу поновити искуство Мила Ђукановића (актуелног председника Црне Горе, који је подржао санкције против Русије. – Напомена. ФАН). Верујем да су Београд и Москва свесни тога и да развијају односе и сарадњу која је у складу са стратешким партнерством и која делује одвраћајуће у односу на све злонамерне покушаје и настојања. Наша сарадња одлично напредује у енергетици, модернизацији инфраструктуре, инвестицијама, пољопривреди, науци, здравству, култури. Посебни значај има наша сарадња у одбрани и безбедности, производњи и модернизацији одбрамбене технике. У току је реализација капацитета за производњу руске антиковид вакцине у Београду. Србија је захвална Русији на постојаној принципијелној и пријатељској подршци на међународном плану, посебно у Савету безбедности УН где се Русија као стална чланица залаже за решење питања статус покрајине Косово и Метохија на основу и у оквиру резолуције СБ УН 12444. Мултиполарност је постала неповратна стварност. Неопходно је успоставити структуре које одражавају мултиполарност. ШОС је једна структура, ЕАЕУ друга, БРИКС трећа, Нова развојна банка четврта итд. Потребно је убрзати конституисање структура које ће консолидовати нове глобалне односе, објединити енергију стварањем демократског, отвореног, инклузивног светског поретка заснованог на равноправности и истинском партнерству. (фусноте)
ЗАПАД ПРЕМА СРБИЈИ И СРБИЈА ПРЕМА ЗАПАДУ
Живадин Јовановић Нормално је да Србија јасно и недвосмислено реагује на прво сазнање да водеће земље Запада припремају пријем тзв. Косова у СЕ. Све акције и кораци који угрожавају суверенитет и територијални интегритет земље не смеју се релативизовати нити стављати у контекст трговине и економских односа. То нису пријатељске активности нити корци ка партхерству, поверењу и интерацијама већ огољена геополитика експанзије и доминације на рачун животног интереса Србије. Запад тражи начин да заврши свој прљави посао започет 80-их година прошлог века отвореном подршком сепаратизму и тероризму, посао кажњавања, комадања и слабљења српског народа као политичког фактора на Балкану. Настојања да се криминалној творевини произашлој из тероризма тзв. ОВК и агресије НАТО 1999. обезбеди међународно-правни статус равна су сахрањивању остатака сваког правног и безбедносног поретка у Европи и свету. Србија то не може да прихвати и такве «демократске вредности» не дели ни са ким. Суочени са отпорима у највећем броју светских форума и организација, они траже начин да то ураде тамо где неће наићи на противљење већине. Запад зна да је то што ради засновано на политици силе, па ће покушати да издејствује уз што мање противљења Србије. Са њеним знањем, али да добро води рачуина како реагује на оно што захтевају они којима је поднела молбу за пријем у ЕУ. Запад ће тврдити како је пријем тзв. Косова у СЕ у интересу мира и стабилности и превазилажењу застоја у дијалогу, знајући да је Србија за мир, стабилност, развој и дијалог. Представљаће тај потез као нешто добро, а у ствари је добро само за њихову севичну геополитику експанзије и доминације и њихове интересе и циљеве, а не за стабилност Балкана. Запад наставља са покушајем да учврсти државност Косова, уместо да исправи кардиналне историјске грешке које је такав преседан донео. Кад буде схватио и признао своје грешке, превасходно грешке водећих земаља Европе, може бити касно. Србија не сме да чека пријем Косова у СЕ јер би то, објективно, било призивање политике свршених чинова, већ да јасно и званично, изрази своје противљење гесту спонсора који је све друго осим пријатељски и да изнесе обиље правних, поликтичких и безбедносних аргумената. Пријем тзв. Косова у СЕ чији су главни критеријуми поштовање људских и демократских права а принцип вододелница - владавина права, био би још једна кардинална грешка западно-европске цивилизације према Србији и српскмом народу. И Шолцу, Џонсону и Макрону, друге да не помињемо, веома добро је познато да се 250.000 Срба и других неалбанаца претњама, тајним листама и на друге криминалне начине фактички забрањује повратак у њихове домове и на имања која поседују на КиМ, Приштина наставља политику етничког чишћења, а напади на Србе и њихову имовину су све интензивнији. То да ли Приштина поштује или не поштује тзв. Вашингтонски или неки други тзв. споразум је изведено питање. Ваљда смо досад апсолвирали да је Приштина само помагало Запада, излог арсенала експанзионистичке геополитике водећих чланица НАТО према Србији и Србима на Балкану. Какав је положај преосталих Срба на КиМ, каква су њихова права, да ли су безбедни они и њихова имовина, какв је положај СПЦ њене имовине, када ће се дозволити слбодан и безбрдан повратак око 250.000 прогнаних Срба и других неалбанаца? Или, када треба да се оствари геополитич ки интерес запјадних сила -ништа од тога није битно? Да ли се Савет Европе и његове чланице сппремају за најгрубљу суспензију својих оснивачких критеријума док тзв. Косово не приме у своје редове!? Немачки канцелар Шолц и други са Запада који лобирају за пријем Приштине у СЕ морају знати да су се намерили да направе још један опасан преседан пријемом илегалне недржаве у организацију држава, да крше основне принципе Повеље УН, завршног документа ОЕБС из Хелсинкија и Рез. СБ УН 1244 и да отворено раде против виталних интереса Србије ради својих геостратешких интереса експанзије и доминације. Ако им Србија то јасно не каже, онда се поставља питање самих основа њених односа са тим земљама. Ако је мања и слабије развијена, она није са ограниченим суверенитетом, пословном способношћу или без достојанства! (део објављен у «Франкфуртским вестима», 12. маја 2022). ПАРАДОКС
"Косово је насилна, илегална творевина, настала кршењем Повеље УН, резолуције СБ УН 1244 и Устава Србије. Аутор: Живадин Јовановић
ОНИ И МИ СА ЊИМА (белешке на ободу новина)
Они су финансирали, наоружавали и обучавали терористе на Косову и Метохији. Данас то исто раде са тзв. Росу и безбедносним снагама тзв. Косова. Нама су наметали изолацију и санкције са двоструким зидовима - унутрашњим и спољним. Кршили су међународно право, наш правни и уставни систем. Године 1999. извршили злочин агресије убијајући чак децу. Ипак, не сматрају да је то био рат и то први на европском тлу после Другог светског рата. Уопште узев, они своје ратове не признају за ратове, за њих је то регуларни вид помагања и доброчинства у ширењу демократије, људских права, бољег живота, цивилизације. Признали су криминалну сецесију наше Покрајине 2008. крше Повељу УН, резолуцију СБ 1244, Кумановски и Дејтонско-париски споразум, Бадинтерове принципе, Бриселске споразуме, Вашингтонски споразум, спречили су Кутилјеиров план... Свако од њих тамо, има по неколико специјалних изасланика за нас, овде. Тако они исказују поштовање држава које су поштовања достојне. Прате нас, едукују, посматрају, лустрирају, оцењују, охрабрују, извештавају, донирају, обећавају шаргарепе и бенефите, нуде лекове против преносилаца «малигних болести». А ми - неразумни, нереални, незахвални, у митовима, заглибљени у прошлост - непрекидно о агресији, убијенима, осиромашеном уранијуму,неправди, накнади ратне штете, равноправности, неутралности, немешању, праву и истини који не постоје (за нас), никако да схватимо да је за нас једини критеријум равнања и сврставања њихова перцепција о стварности, а не сама стварност као таква. Уствари, не постоји истина изван њихове представе о истини за нас. У СБ УН су оптужили српски народ за геноцид, али је један од преносилаца «малигних болести» спречио изрицање пресуде. Лицемери су, воде политику двоструких стандарда, не поштују ни потписано, камо ли обећања. Привилегија моћних, шта се ту може. Мењају време својих самита да би најпре видели да ли ће Србија у ГС УН гласати за осуду Русије (заиста, нисмо навикли на толики степен поштовања и поверења!), умало да нам затворе доток нафте Јадранскм нафтоводом, што би, како неке новине рекоше, било равно нуклеарној бомби. Гарантоваше да на Северу неће бити дугих цеви, а оне се одомаћиле, свакодневно тамо шећкају „Хамерима“. Ништа их не интересује осим независности Косова. Прича се, када би неко овлашћен потписао одрицање Србије од Косова и Метохије, и то не изричито, већ индиректно, пристајањем на пријем Косова у неке МО, на пример, да би добио Нобелову награду а да би Србија могла да буде проглашена за једног од лидера европске демократије. „Цео Запад тражи од Србије да иде брзо ка признању независности Косова“ (осим, вероватно, Шпаније, Грчке, Румуније, Кипра, Словачке, али ко њих пита, демократија је то!). Они не поштују правду, истину ни међународно право, већ само своје интересе, бар тако нам се поручује преко новина. Остаје нам недоречена порука, да се због тога и не вреди позивати на чињенице, право и нашу истину. Њима се, на пример, не свиђа резолуција СБ УН 1244, коју су нам они наметнули 10. јуна 1999. А на шта се уопште, у том случају позвати? Вероватно је најболје – на демократију – слушања, разумевсања и извршавања. Они су моћни и не пада им на памет да повлаче признање. У реду, то није спорно, док је реч о моћи то је тако. Ипак, како та порука помаже Србији – да се, уз све слабости аргумената права, иостине и чињеница, боље, јасније и креативније, брани, или да боље слуша, извршава све о роковима и још гласније истиче да се још на свету, посебно Западном, није родио тај који Србији може било шта да наметне! Они су увек на другој, осим на страни целовите Србије. Можда су у праву кад се деценијама држе девизе - што мања Србија то више демократије и бољег живота. Само, поставља се питање – можемо ли ми икада схватити да би површина државне територије приближна, на пример површини државне територије једног Луксембурга, или око тоага, могла бити врло пристојна површина територије за државу Србиј на којој би се, као што и пример показује, могло живети баш богато, у изобиљу, без трзавица било које врсте? Зато, и не само зато, наставићемо још снажнје да корачамо ка њима (ЕУ) у нади да ће да нас прихвате јер, и тако са њима „делимо исте европске и демократске вредности“. Живадин Јовановић СРБИЈА - ПРИМЕР ЕВРОПИ
Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних
Носиоцима притисака да Србија уведе санкције Русији потпуно је јасно да то неће утицати на Русију да се одрекне од својих интереса и циљева али желе да Србију понизе, одвоје од традиционалних пријатеља и савезника и принуде суверенитет и територијални интегритет преда онима који носе одговорност за илегалну, злочиначку агресију извршкену 1999. године, и за насилну сецесију покрајине Косово и Метохија 2008. Санкције Србије према Русији лишиле би Србију подршке не само Русије, већ и Кине, Индије, БРИКС-а и већине чланица ОУН које знају да нема повратка на време хегемонизма и доминације. Србија није била нити ће бити зона било чијих интереса. Лицемерно је и контрапродуктивно то што јој неко броји столице а стратешке партнере Србије проглашава за преносиоце „малигних утицаја“. И неупућени у историју знају како се Србија држала кроз историју и да конструкције, сатанизације и похлепе западних центара моћи, поготову оних са историјом илегалних агресија, тешко то могу променити. То што западни центри моћи појачавају притиске, коликогод било тешко, за Србију није новост. То је знак да Србија треба још снажније да брани своје и легитимне интересе целог српског народа, засноване на међународном праву. То значи да ће истрајати у одбрани решења за покрајину Косово и Метохију на основу и у оквирима резолуције СБ УН 1244, права на слободн и безбедан повратак свих протераних Срба и других неалбанаца, као и свих надлежности Републике Српске утврђених Дејтонско-париским споразумом и Уставом. У том смислу, вома је значјно што и у садашњим сложеним условима, даље јача одршка коју Србија добија од својих стратешких партнера Русије, Кине и Индије, што је показала и најновија седница СБ УН, као и подршка већине чланица светске организације. Апел Комисије за међународну сарадњу и подршку сународницима у иностранству Генералног савета Сверуске политичке странке „Јединствена Русија“ јавним организацијама и удружењима европских држава
Актуелни драматични процеси су започети у фебруару 2014. године, након што је украјинска опозиција, коју су подржавале САД, флагрантно прекршила Споразум о решавању политичке кризе у Украјини са легално изабраним председником Виктором Јануковичем, који су оверили званични представници земаља ЕУ – Немачке (министар спољних послова Споразум је потписан 21. фебруара, а осујетили су га украјински национал-радикали увече истог дана. Председник Украјине је био приморан да хитно напусти Кијев, плашећи се вансудског обрачуна. Након тога, Покретна снага опозиције, која је преузела власт, били су углавном становници западних региона Украјине, који су историјски били део других источноевропских држава. Управо у овом делу Украјине владала су десничарска радикална расположења, симпатије према хитлеровој Немачкој, као и нацистичким злочинцима и помагачима. Украјински неонацисти су Међу одлукама нове власти, већ 23. фебруара 2014. године, било је Нису сви у Украјини поздравили антиуставни државни удар. Већина становника Аутономне Републике Крим, као резултат референдума, недвосмислено је гласала за излазак из састава Украјине. Полуострво је предато Украјинској ССР 1954. године одлуком шефа совјетске Комунистичке партије Никите Хрушчова, без обзира на мишљење грађана који су тамо живели и уз кршење предвиђене у СССР-у процедуре промене граница савезних република, а пре свега због унутарстраначке борбе, прикривене економским образложењима. Становници индустријског југоистока Украјине, које су у њен састав укључили бољшевици Владимир Лењин и Јосиф Стаљин, такође су одбили Гушење оних, који се нису сложили са тиме што се десило, извршили Мински „Комплекс мера“ укључивао је следеће тачке, постављене Као што се види, највећи део обавеза морао је да испуни Кијев. Било је неопходно покренути политичко решавање сукоба кроз унутарукрајински дијалог и прилагођавање националног законодавства. Међутим, украјинске власти ништа од тога нису заиста урадиле. А химера „руске агресије“, у коју су веровали ултранационалисти, коначно је довела ситуацију у потпуни ћорсокак. Сви покушаји Москве током седам година да политичким Истовремено, настављено је редовно гранатирање од стране Кијева територије Донбаса, укључујући цивилну инфраструктуру. То је довело Страшне чињенице о злочинима украјинских власти свих ових година намерно су заташкавали медији земаља Европске уније. Нико од посланика Европског парламента и званичника ЕУ током седам година није сматрао могућим да се лично упозна са реалном ситуацијом у ЛНР и ДНР. Скоро сви подаци, који су коришћени у европским престоницама и на основу којих су доношене политичке одлуке ЕУ, засновани су на једностраним информацијама из Кијева и упутствима Вашингтона. Истовремено, од пролећа 2014. године Европска унија је одустала Дуги низ година Русија је нудила да се иде дипломатским путем. Позвала је ЕУ да утиче на Кијев како би га подстакла да примени мински „Комплекс мера“, како би се обезбедила језичка и културна права рускојезичних држављана Украјине. У ширем, евроатлантском контексту, Русија је у децембру 2021. године ставила пред САД и НАТО питање безбедносних гаранција заснованих на принципу недељивости безбедности који је фиксиран у документима ОЕБС-а и између Русије и НАТО. Радило се о неширењу НАТО-а, нераспоређивању претећих система наоружања Саботажа минског „Комплекса мера“ од стране Кијева постала је јасна много пре актуелних догађаја. А у фебруару 2022. године, на Минхенској безбедносној конференцији, украјински председник Владимир Зеленски је најавио не само одсуство жеље да се придржава Минских споразума, У овим околностима Русија је 21. фебруара 2022. године признала независност Доњецке и Луганске народне републике. Као одговор Њени циљеви су демилитаризација и денацификација Украјине. Будући да су међу братским народом, руски војници само уништавају војне објекте Украјински неонацисти и њихове формације (тзв. „добровољачки батаљони“) крију се иза цивилног становништва, користе га као „живи штит“ и спречавају евакуацију хуманитарним коридорима које организује Министарство одбране Русије. Они гранатирају цивилну инфраструктуру, представљајући у западним медијима ова разарања као ударе руских Оружаних снага. Истовремено, цинично се заташкавају чињенице о ракетним нападима украјинске војске у Донбасу, попут гранатирања касетном муницијом у центру Доњецка 14. марта, када је погинула 21 особа, а око 30 је повређено. У данашњем међусобно повезаном свету, покушај западних земаља Уверени смо да једини начин да се не само оконча садашња криза, Посебну пажњу одговорних јавних организација и удружења, са наше тачке гледишта, заслужују такве неприхватљиве акције било кога као што је распиривање мржње на расној, националној, језичкој или верској основи. Сматрамо недопустивим било које случајеве глорификације нацизма Сигурни смо да у трећем светском рату, о којем се данас понекад говори у Европи, не може бити победника. Они, који признају његову могућност, воде човечанство у глобалну катастрофу. Повлачење Русије из Савета Европе диктирано је тиме да је ова међународна организација заборавила на принципе постављене приликом њеног оснивања. Нажалост, ова организација, која је изгубила некадашњи углед, као и низ других међународних структура, дала је предност „хладноратовском“ блоковском приступу уместо решавања сложених Уверени смо да би благовремено, озбиљно и конструктивно разматрање од стране европских држава руских предлога из децембра 2021. године Користећи ову прилику, информишемо цивилно друштво европских држава да програм партије „Јединствена Русија“, странке народне већине, садржи следећи задатак: „Принципијелно и чврсто бранећи наше националне интересе, тежимо нормализацији односа са западним земљама. Отворени смо за обострано корисну сарадњу, за развој политичких, економских, хуманитарних, прекограничних и међурегионалних веза“. Рачунамо да уз вашу помоћ пренесемо овај апел широј јавности свих европских држава. Потврђујемо да су наша странка и њена међународна комисија отворене за директан и искрен дијалог са свима онима који високо цене трајни мир, поуздану сигурност, истинску демократију и обострано корисну, равноправну сарадњу. НАПАДНУТА АМЕРИКА НАДОМАК ЗИДИНА КРЕМЉА
У првом случају десило се, поред осталог, да је један од синова актуелног председника Америке, протеклих десетак година, имао важна посла баш у Украјини. Свако ко није имао прилику да дође у контакт са књигом познатог америчког држављанина А.Н.Чомског „Шта то (у ствари) хоће Америка“, неће моћи да схвати поступке америчке администрације. Чомски пише: „За време другог светског рата, радне групе Стејт Департмента за међународне односе, радиле су на креирању послератног света, у виду тзв. „Велике области“, која би била потчињена потребама америчке привреде. Велика област би обухватила Западну хемисферу, Западну Европу, Далеки исток, земље бивше Британске Империје највеће изворе енергије на Блиском истоку (које прелазе у америчке руке након истеривања наших ривала Француза и Британаца), остале неразвијене земље, а, по могућности и цео свет... Индустријске земље требало је да следе две 'велике радионице', Немачку и Јапан, које су доказале своје умеће за време рата, а њих две би наставиле с радом под америчком присмотром.“ Како тада, тако и до сада, скоро једно столеће америчке доминације, с разликом да је у протеклих више од три деценије апсолутни хегемон. А, све је почело 1989 године, када је постигнут договор о истовременом односно паралелном гашењу оба војна савеза, НАТО-а и Варшавског пакта, између Михаила Горбачова, генералног секретара СССР-а с једне стране и Роналда Регана, председника Америке и Маргарет Тачер премијера Велике Британије с друге стране. Уследила је пословична превара од стране западних „партнера“ нашта је Његош још пре два века указао „Латини (католици - западњаци) су старе варалице“. Затим је срушен Берлински зид, од две Немачке постаје једна, као потомка нацистичке творевине, која је изазвала и водила најкрвавији рат икада виђен уз апсолутно највећу погибију становника планете Земље. Ти исти потомци срушили су СФР Југославију, претечу уједињених европских народа и изазвали и помагали крваве грађанске ратове, које и дан данас подстичу. Генезу Америке и њену доминацију у свету, најуспешније приказује поменути потомак усељеника, познати лингвиста, књижевник и филозоф Аврам Ноам Чомски. Историја сведочи да је Америка у својој сржи геноцидна творевина. То потврђује и следећи цитат из књиге такође америчког држављанина, потомка усељеника са старог континента „Огњишта мудрости“, Вил Дурант (1885-1981): „Тек је триста година откако су овамо дошли први усељеници, а само стопедесет година откако је створена наша држава... Неки од наших досељеника били су аристократи, а неки су били злочинци... Не може се рећи да ли су лопови или барони, који су дошли к нама, оставили племенитији род и допринели нашем развоју.“ С друге стране, такође је историјска чињеница, да су сви ти континенти били насељени. У Северној и Јужној Америци живели су староседеоци, аутохтони народи, као што су: Олмеци, Толтеци, Маје, Астеци, Инке и други, који су у то доба успели подићи високоразвијене цивилизације а које су погрешно назвали једним именом 'Индијанци', јер су усељеници мислили да се ради о обали Индије, а не о новооткривеном континенту Америке. Америка је сва три атрибута односно обележја неопходна за формирање државе приграбила силом, земљу односно територију је очистила тако што су уништили преко четрдесет милиона староседелаца, тзв 'Индијанаца', језик су „позајмили“ од Енглеза односно Британије као свог дојучерашњег колонизатора, а народ су чинили усељеници, дошли претежно са европског простора, а из Африке као робови, а касније и са свих континената. На свету постоје, иако су ређи, храбри и хумани људи. Тако је пре пар година шеф турске државе, дигао глас против америчких злочина, о чему је „Политика“ писала под насловом „Ердоган тражи осуду геноцида над Индијанцима“ у броју од 17-ог априла 2019 године. Толико о генези Американаца, њиховој држави и демократији. Насупрот Америке, Русија од самог гашења Варшавског пакта, нуди сарадњу на партнерским основама, чак и улазак у НАТО, али одбацује вазални положај. Русија и Кина не прихватају глобализам и хегемонију. Русија инсистира и гради праведан мултиполаран свет. Кина се залаже за заједничке судбине човечанства. Српски народ има своју државу и српски језик и то пре више од једног миленијума (1172 године), географски и цивилизацијски лоцирана је и припада средишњем делу југоисточне Европе, тачније у централном делу Балканског полуострва. Ни источно ни западно. Они који нас својатају, због својих сопствених интереса, проглашавају нас припадницима „западног Балкана“. Ти исти са западне стране настоје да нас осакате. Покушавају да нам ископају једно око и то десно „западно“, настоје да нам ампутирају једну ногу и то, замислите, поново десну која је раскорачена према западу. Упињу се свим снагама да нам поломе и једну руку и то десну која се шири према западу. Ових дана плебисцитом смо добили новог – старог „вожда“, и очекујемо да у новом мандату ревитализује „оставштину“ председника СР Југославије Слободана Милошевића. Без слоге и јединства Срба, ма где они били, и свих грађана Србије, тешко да се може реализовати „Заједно можемо све“. Новак Бјелић, Пол Крејг Робертс: „Нуклеарни рат је на помолу“
Нуклеарни рат је на помолу. Због неспособности да се признају чињенице, суманути пут ка нуклеарном рату не може се зауставити. Неки читаоци су питали зашто Русија чланство Финске у НАТО види као провокацију. Из истог разлога је чланство Украјине провокација: америчке ракетне базе на граници Русије. САД тренутно немају хиперсоничне ракете, али пре или касније хоће. Такве хиперсоничне ракете на руским границама могле би да стигну до Москве за 3 или 4 минута, јасно представљајући егзистенцијалну претњу. Осим у Финској, Вашингтон жели базе у Шведској и балтичким државама и већ има ракетне базе у Пољској и Румунији. Док Вашингтон намерава чланство Финске у НАТО-у као нову провокацију, не смемо заборавити још две постојеће провокације које је Кремљ прогласио неприхватљивим: постојеће ракетне базе у Пољској и Румунији. Нема смисла да Русија превентивно спречава ракетне базе у Украјини и Финској, док је постојећим базама у Пољској и Румунији дозвољено да остану. Руске интервенције против ове две базе вероватно ће бити следећи потези руске самоодбране. Западни медији су дали све од себе да подстакну глобални гнев против Русије. Огорчени људи не виде неодговорност западних влада, које без разлога прете Русији ракетним базама на руским границама. Уместо да размештање база виде као агресију на Русију, индоктринирани људи виде одговор Русије на егзистенцијалне претње као агресију. Годинама сам наглашавао да ће ове провокације Русије на крају прећи црвену линију и довести до нуклеарног рата. Дуго сам критиковао Кремљ што није зауставио ове провокације снажним наступом. Русија је имала прилику да то учини у Украјини, али је Кремљ изабрао курс који није јасно ставио до знања да ће се земље које подстичу америчку агресију против Русије суочити са разорним последицама. Мање је ризично радити ову демонстрацију у земљи која није чланица НАТО-а него у земљи НАТО-а. Кремљ је такође предуго чекао пре него што је интервенисао у Украјини, дајући САД осам година да наоружају и обуче украјинске оружане снаге. Ако Русија оклева у Украјини, суочиће се са истим проблемом у Финској или негде другде, поред две постојеће базе у две земље чланице НАТО-а на граници Русије. Без сумње, САД/НАТО су кренули путем који води директно у нуклеарни рат. Пошто ништа изван наратива не може бити објављено или дискутовано у западном свету, ништа се не може учинити да се заустави сулуди притисак ка нуклеарном рату. О овој претњи није могуће чак ни расправљати у западним спољнополитичким круговима. Свет поново улази у рат у сну, али овај рат ће бити нуклеарни рат и последњи рат. Све што је Кремљ постигао својом уздржаношћу и ослањањем на преговоре са Западом јесте да појача темпо и интензитет провокација. Шеф НАТО-а Столтенберг промиче Финску и Шведску за чланство у НАТО-у, обећавајући им убрзано чланство и вероватно друге погодности, укључујући много новца. Овај извештај треба да пробуди људе и покаже им право стање, а то је ескалација сукоба. У једном тренутку, егзистенцијални разлози ће приморати Русију да преузме иницијативу и да се повуче са дневног реда Вашингтона. (Ово је превод чланка Пола Крега Робертса (83), који је био заменик министра финансија председника Регана и помогао у стварању Реганомике. Робертс је био помоћни уредник Валл Стреет Јоурнал-а и дуго је био познати политички публициста. Најсавременији оригинал овог текста Текст од 8. априла 2022. је овде, захвалан превод долази са Блог Оппоситион 24!) Извор: Раде Дробац о Орбану и изборима у Мађарској у емисији Речено и прећутано
На недељне изборе у Мађарској опозиција је изашла са ризичним слоганом, "Орбан или Европа". Већина је изабрала Орбана. Са рекордном, двотрећинском, подршком актуелни премијер је освојио четврти узастопни мандат. У чему је тајна Орбановог успеха, шта је основа његове политичке филозофије и какве ефекте ће нови мандат имати по Европу. О томе за Речено и прећутано говоре дипломата и бивши амбасадор у Будимпешти Раде Дробац и публициста и политички аналитичар Предраг Рајић. Чланак на сајту РТС-а: https://www.rts.rs/
НАТО - тојага корпоративног капиталзма
Распоређивање додатних НАТО трупа у Румунији, Бугарској, Мађарској и Словачкој, значи да је ситуација у Украјини још даља од мирног разрешења, уз опасност преливања кризе на околне земље, сматра некадашњи дипломата Живорад Јовановић.
Он је и мишљења да и Србија има разлог за бригу због гомилања НАТО трупа у суседним земљама. На самиту НАТО у Бриселу, на коме је учествовао и амерички председник Џозеф Бајден, одлучено је да додатно буду распоређене четири борбене групе у четири државе, а да Украјини буде предата опрема за заштиту од хемијског, биолошког и нуклеарног оружја, као и средства сајбер заштите. НАТО гомила снаге без минута ћутања По оцени Јовановицћа, далеко већи допринос миру од ових закључака било би да су учесници самита одржаног на 23. годишњицу почетка НАТО агресије на СР Југославију 1999. минутом ћутања одали пошту њеним жртвама. Више НАТО база него у време Хладног рата Гомилање трупа и ратне технике у иначе претрпаној Европи која, како примећује, данас има далеко више војних база него што је имала када је Хладни рат био на врхунцу, изазива велику забринутост. Закључци самита НАТО о распоређивању додатних борбених трупа као доливање уља на украјинску ватру. Јовановић сматра да ништа што НАТО чини или не чини не може да се објасни изван стратегије доминације и интереса америчког војно-индустријског комплекса. Цела политика НАТО-а од 1999. до данас била је, како каже, стратегија војне експанзије на руске границе и војно приближавање границама Кине. Тољага корпоративног система На питање, да ли се тако може тумачити и груписање НАТО снага на границама Србије која се дуго опире пријему у ту алијансу, Јовановић каже да Србију треба да брине нагомилавања НАТО трупа у њеном најближем окружењу, посебно с обзиром на закључак НАТО-а који се односи на БиХ.
Извор: Спутник Стварање новог света | Нови Спутњик поредак
„Нови Спутњик поредак“ истражује зашто је вец́ина чланица Уједињених нација одбила да се прикључи западним санкцијама Русији. Какав притисак Америка врши како би окупила што ширу антируску коалицију, и зашто – од Индије и Пакистана до Бразила и Аргентине – у томе не успева? Зашто је русофобија све израженија на Западу, и како је британски Би-Би-Си признао да чланице НАТО-а наоружавају украјинске неонацисте? Чему је требало да послужи биолошко оружје чији су трагови пронађени у америчким лабораторијама у Украјини? Одговоре на ова питања ц́е у разговору с Николом Врзиц́ем потражити дипломата Раде Дробац, потпредседник Београдског форума за свет равноправних и новинар из Лондона Синиша Љепојевиц́.
ПОСЛЕДИЦЕ
Експанзија НАТО, украјинска криза и санкције Русији највероватније ће убрзати стратешко повезивање Русије и Кине, убрзано избијање Кине на прво место у светској прувреди. Санкције су посебно тежак ударац за извозно оријентусане привреде (ЕУ, Немачка, Јапан, Ј. Кореја). За очекивати је јачање синергије Новог пута свиле и Евроазијске економске уније и убрзано смањивање учешћа Запада у светској трговини и ГДП. Бретон-Вудски систем биће суочен са новим системским изазовима док ће се јачање и стварање нових међународних институција убрзати. Даље смањивање глобалне улоге Долара, готово је извесно. То ће, поред осталог, битно ограничити преливање западне инфлације, енормних трошкова за наоружање и пада продуктивности на Исток и земље у развоју. Губљење привилегија у доскорашњем економско-финснсинском систему, дефицит енергената и стратешких минерала највероватније ће даље подстаћи егоизам унутар западних интеграција и њихово осипање (ЕУ). Све у свему, конституисање новог мултиполарног светског поретка добија замах! Живадин Јовановић Раде Дробац: Русија је показала да неће толерисати да је сатерују у ћошак
Previše se dugo vršio pritisak na Rusiju i pretilo, a na kraju su počeli vojne akcije. To stanovništvo gravitira ka Rusiji. Ovo je jedan hrabar potez jedne velike sile. Da se radi o maloj zemlji ona to ne bi mogla da uradi. Rusija je pokazala da neće tolerisati da je sateruju u ćošak. Mislim da sporazumima sa ove dve države štiti svoje granice. Nalazi se u jačoj poziciji nego što je bila juče - rekao je u Usijanju diplomata Rade Drobac. Diplomata Rade Drobac je u emisiji Usijanje na Kurir televiziji kazao da narastajuće svetske sile, poput Rusije i Kine, više ne pristaju na igre drugih velikih sila poput Sjedinjenih Američkih Država. "Velike zapadne sile planiraju već duže vremena da Rusiju zadrže na jednom niskom nivou na kom je bila posle raspada SSSR. Putin je mudro vodio zemlju i ojačao je u tišini. Mislim da je sukob sila koje su sebi dale pravo da vladaju svetom. Sada je to kasno. Rusija je previše ojačala i popravila odnose sa Kinom, koja je takođe ojačala. I SAD je svesna toga. Međunardno pravo postoji da bi se sprovodilo prema svim zemljama. Sada smo došli i situaciju da narastajuća sila, radi što su to radile i Sjedinjene Američke Države. Ni Rusija, ni Kina ne pristaju na to. Rusija će se postaviti na novi način."
Дипломате: У преговорима Русије и САД Косово ће све више бити тема
Косово ће се све више помињати током преговора Русије и Америке јер управо тај пример добро одсликава експанзионистичку природу Запада, лицемерје и наметање правила која штите искључиво интересе Западних сила, кажу у разговору за Косово онлајн некадашњи министри спољних послова Југославије Живадин Јовановић и Владислав Јовановић. Питање косовске независности јуче је истакла портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова, реагујући на став америчког секретара Ентонија Блинкена који је пре тога нагласио да је недопустивост насилне промене граница један од америчких циљева током преговора са Русијом. "Да ли смо добро разумели да Вашингтон више не подржава суверенитет Косова и не противи се повратку Сирије у Арапску лигу", иронично је прокоментарисала Захарова. Овом изјавом, како сматра Живадин Јовановић, Захарова заправо подсећа Блинкена да је Америка, у последњих 30 година, била лидер у кршењу међународног права, као и да су након НАТО агресије 1999. године широм света имали читав низ сличних нелегитимних акција са освајачким циљевима. Његов колега, искусни дипломата Владислав Јовановић слаже се да Русија, током преговора са Америком, неће пропустити прилику да подсети на исвоје историјски интересе на Балкану. Можда, како наводи, уследи нека понуда и контрапонуда. "Укљученост Русије у дешавања на Балкану траје два века, од пораза Отоманског царства у Руско- турском рату и потписивања Кучуккаинарџијског мира 1774. Не може данас неко да избрише и да каже да немају ништа да траже на Балкану", наводи наш саговорник. Живадин Јовановић сматра да је одавно јасно да се Запад понаша лицемерно покушавајући да наметне правила која штите искључиво њихове геополитичке интересе. Он наводи да Запад константно критикује Русију и друге земље због наводног кршења међународног права и ширења малигног утицаја, а они су осмислили и наметнули политику непоштовања норми и грубог кршења основних принципа међународног права. За њих та правила која пропагирају, како наводи, очигледно не важе. "Једноставно мислим да смо ушли у фазу када се налазимо на тачки преокрета од униполарног светског поретка ка постизању мултиполарног система у коме се отвара простор за демократизацију међународних односа и равноправност великих и малих држава", додаје Живадин Јовановић и каже да изјаве Блинкена и Захарове показују колико су ти разговори тешки. Наводи да нема сумње ће се и убудуће током преговора помињати Косово као парадигму европског и светског поретка јер је немогуће градити ништа ново док се не искристалишу ставови о грешкама у прошлости. "Управо пример Косова и Метохије одсликава ту експанзионистичку природу Запада. Интервенционизам је најупечатљивија особина мултинационалног корпоративног система на челу са САД. Тај систем почива на грабежу, отимачини, похлепи, а једино мерило исправности је профит. За њих нема забрањеног понашања уколико оно доноси корист", наглашава наш саговорник и додаје да се плаши да западне силе неће презати чак ни од употребе нуклераног оружја како би задржали превласт на глобалној сцени. Владислав Јовановић додаје да су Балкан и централна Азија један од интереса Русије која неће дозволити да се стварају рањиве тачке изазване путем разних "револуција". Он се слаже да ће косовски проблем помињати током преговора две највеће светске силе јер Американци ту немају шта да кажу у своју одбрану. Када је у питању овај случај, како наводи, аргументација САД и НАТО је бесплодна, а Руси то користе. Наш саговорник објашњава да америчко-руски преговори представљају борбу за контролу у троуглу Америка- Русија- Кина. "Односи снага у том троуглу и превласт коју би једна од тих сила могла да добије утицаће свакако на међународне односе у целини. Пошто је Америка проценила да јој је од два противника Русија мање несвладива покушава да је запосли суседним и унутрашњим проблемима. Тако онемогућују да Русија игра улогу једне од највећих сила у остатку света", наводи Владислав Јовановић. Додаје да руска држава мора да се штити од офанзивног ширења Запада наводећи да је то позив на одбрану "која нема цену". Русија је, како подсећа, више пута нагласила да се рат неће водити на њеној територији, чак и уколико тај сукоб буде наменут. Такође, како наводи, циљ Америке је да преведе Русију на своју страну, али не као партнера, што је дуготрајан и веома неизвестан процес. Извор: www.kosovo-online.com ТРАЈНИ КАРАКТЕР РЕЗ. 1244 И ДЕЈТОНСКОГ СПОРАЗУМА
Живадин Јовановић, Ових дана западни «специјални» изасланици и «високи» представници, дипломате као и њихови гласоговорници на терену, поново приписују исту оцену Дејтонском споразуму и резолуцији СБ УН 1244: да је њихова једина сврха била да окончају грађанске сукобе и да је тиме њихова улога завршена. У ревизионистичком залету који се појачава након доласка администрације председника Џо Бајдена на чело САД, тврди се да су оба документа привременог карактера, те да их с обзиром на протек времена и нове потребе треба преуредити и заменити. Први, некаквим «Дејтоном 2», а други некаквим «свеобухватним правно општеобавезујућим споразумом». Јасно се се види тежња да се «Дејтоном 2» потврде сва досадашња насилна и преварна одузимања надлежности Републике Српске која су јој загарантована Дејтонско-париским споразумом и уједно постави основа за одузимање преосталих надлежности и њихову централизацију у Сарајеву, односно, за стварање унитарне БиХ уз доминацију наследника Алије Изетбеговића. Парадокс је да се све то образлаже као сузбијање «антидејтонских снага» на челу са Милорадом Додиком, српским чланом Председништва БиХ, и потребом стварања БиХ као «функционалне» европске државе. Да припомогну остваривању тог плана, владе западних земаља које се декларишу за правно засновано понашање у међународним односима, именовале су Немца Кристијана Шмита за новог Високог представника, заобилазећи Савет безбедности и кршећи процедуру предвиђену Дејтонским споразумом. Дакле, правно насиље, у интересу «правно заснованих односа!» Како год било, такво понашање, као и оно 1999. када су исте земље покренуле оружану агресију против СРЈ кршењем Повеље ОУН и Финалног документа ОЕБС-а, није засновано на правном систему ОУН који је још увек на снази. На којем и чијем праву почивају «правно засновани међународни односи» којим се руководе водеће земље Запада протеклих неколико деценија, поготово у периоду након бројних иступања САД из међународноправних уговора, није познато. Запад очигледно смера неком новом правном систему, савршенијем од оног створеног на резултатима Другог светског рата и Повељи УН. Разуме се, «савршенијем», за остваривање ужих, западних, не опште-људских интереса. Што се тиче резолуције СБ УН 1244, њено обезвређивање и гурање у страну почело је након што је Србија извршила све своје обавезе из тог документа. Када је дошло на ред извршавање обавеза других, укључујући обавезе које се тичу права и интереса Србије и српског народа, остваривање резолуције 1244 је замрзнуто. Тиме и тада је Запад, у ствари, «замрзнуо» и конфликт. Од тада Запад чини све да сав терет своје деструктивне, отворено проалбанске и антисрпске политике превали на плећа Србије. Уместо да Србија држи иницијативу за целовито спровођење резолуције 1244, Запад тера Србију у непрекидну дефанзиву тражећи да се изјасни да ли је за компромис или за замрзнути конфликт, при чему је «компромис» у њиховом поимању «обострано признање», односно, дизање рампе за чланство тзв. Републике Косово, у УН. То би се, по њима, спровело некаквим «свеобухватним правно обавезујућим споразумом» «по моделу две Немачке»! Такав споразум који би се потписао са представницима криминалне творевине изван сваког закона, «продаје» се Србији као јачи од сваког права, па чак и од резолуције СБ УН као правног документа најваће правне снаге у светском правном поретку! Да, још и то - споразум би гарантовале ЕУ, а можда, још по неко од оних низ чије смо се «уже спуштавали» бар протеклих 30 година, уз добро знане «бенефите» по српски народ. Ако се некоме ово учини претеривање, нека још једном пажљиво прочита поглавља 2, 5 и 7 тзв. споразума из Рамбујеа. А што се тиче Дејтонско-париског споразума и резолуције СБ УН 1244, потпуно је јасно да су то правна документа трајног карктера, дугорочна основа мира, стабилности и развоја, интегрални делови међународног јавног права чији обавезујући карактер нико не може једнострано умањити, изменити, а поготову укинути. Тзв. модел две Немачке за Србију и КиМ и «функционалне европске државе» за БиХ, су кукавичја јаја у инкубатору западне неоколонијалне геополитике. Питање је да ли су дипломатије водећих земаља Запада, а пре свега, САД, ВБ и Немачке, уопште, прекидале своју кампању притисака на друге земаље да признају илегалну творевину коју су назвале „Република Косово“. То не би требало ни да изненађује ни да чуди кад се има у виду да су оне деценијама - и новцем, наоружавањем, организацијом, обуком и кадровима - помагале сепаратизам и тероризам тзв. ОВК, да би 1999, у савезу са терористичком ОВК извршиле оружану агресију на СРЈ грубо кршећи европски и глобални систем безбедности (ОЕБС, УН). Сада, према медијским извештајима, врше притисак на Египат да „одмрзне“ своје замрзнуто признање тзв. Косова очекујући да би то послужило као пример низу других арапских и исламских земаља да признају ту илегалну творевину. Кад је реч о нашој Покрајини Косово и Метохија, пракса говори да је Србија много ревноснија у извршавању, углавном, наметнутих обавеза, него у борби да и други испуњавају своје обавезе према Србији и српском народу. Тако је, да подсетимо, Србија давно извршила све обавезе утврђене у резлуцији СБ УН 1244, док други чиниоци нису извршили ни једну од својих обавеза. Међу тим обавезама налази се, на пример, суштинска обавеза међународне заједнице (УНМИК, КФОР, НАТО, ЕУ, Г-7) и Приштине да обезбеде услове за слободан, безбедан и достојанствен повратак на своја огњишта и имања око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца. То што носиоци ове обавезе не хају много да је изврше, може се објаснити њиховим одомаћеним ниподаштавањем интереса Србије и српског народа. Етничко чишћење је неприхватљиво, то је злочин за сваку осуду - рећи ће јавно сви међународни представници и форуми. У пракси, међутим, током периода тзв. југословенске кризе, а и данас, јасно ће доминирати двоструки стандарди: готово промптно, исправљаће се све неправде учињене у грађанским сукоба према припадницима свих народа док се, на другој страни, нико неће претргнути од напора да се исправе етничко чишћење, друге неправде или злочини почињени против Срба. Шта више, међу високим међународним представницима има и таквих који ће вам приватно, у кулоару, готово «пријатељски», рећи: у праву сте, етничко чишћење је, у принципу, неприхватљиво, злочин за сваку осуду, али понекад може бити политички целисходно! Потом вам оставе време да, као «разуман и реалистичан» саговорник, сами закључите: право на слободан безбедан и достојанствен повратак обезбеђује се свакоме осим Србима - из Крајине, Славоније, БиХ, са Косова и Метохије. Дакле, по њима, етничко чишћење против Срба je «политички целисходно» и зато га, протеком времена, треба претворити у стално стање! Однос тзв. међународне заједнице према праву протераних Срба на слободан, безбедан и достојанствен повратак на њихова огњишта и имања одражава стратешки однос према целој српској нацији. Српски народ не може да прихвати да га било ко, зарад својих стратешких геополитичких циљева, вечито држи на оптуженичкој клупи. Предуго је Србија допуштала да јој други диктирају «агенде» и «откривају» шта су њени животни интереси, «једине алтернативе», «бољи живот», ко су јој пријатељи а ко непријатељи и преносиоци паклених зараза. Србија и српска нација су део богате, старе и поносите цивилизације који нит је давао, нити прихватао туторе, нити их је разликовао по одежди или реторици, већ једино по делима. Бриселски документ је још један пример једностраног извршавања. Интерес „међунарнодне заједнице“ и Приштине коју ова нескривено подржава и поред деклартивно прихваћене „статусне неутралности“, доводи до закључака да Запад увек тражи потписивање нових докумената са рачуницом да ће се сваки извршавати на штету Србије и српског народа, полазећи од тога да је Србија већ прихватила такву праксу и да јој неизввршавање тзв. Брислелског споразума, нарочито што се тиче заједнице српских општина, није сметало да после тога и на основу тог Споразума, закључује нове документе из којих Приштина није ништа извршавала. И тако, готово, у недоглед. Дијалог између две братске државе је битан!
Гостовавње амбасадора у пензији Радета Дробца поводом посете Здравка Кривокапића Србији, 4. новембар 2021. Јутарњи програм Курир телевизије Балкан се налази под великим утицајем западних сила и њихово мешање у унутрашње ствари онемогућавају братске односе Србије и Црне Горе. Посета црногорског премијера Здравка Кривокапића могла би да буде почетак бољих односа две братске државе, али каријерни дипломата Раде Дробац ипак не очекује велике промене због утицаја страних сила. - Дијалог између две братске државе је битан. Ако постоји нека држава са којом Србија треба да има добре односе то је Црна Гора. Не очекујем брзе промене јер сплет међународних односа и условљености онемогућавају неки брзи развој. Влада Здравка Кривокапића нажалост наставља у великој мери политику претходне владе - рекао је каријерни дипломата Раде Дробац у јутарњем програму Курир телевизије. Најважнији неспоразум две државе према његовим речима јесте Темељни уговор владе Црне Горе и Српске православне цркве. - Народ који је изнео литије и који су база гласова очекивали је да се то већ реши. Мени се чини да је наш простор под великим утицајем западних сила и њихово мешање у унутрашње ствари онемогућавају братске односе. Србија према свима у региону шаље братске поруке. Верујем да је и ова посета израз осећања да односи са Србијом морају да се поправе - рекао је Дробац. Напомиње да током посете нису разматрани горући политички проблеми. - Не видим да је неки помак учињен осим разговора о економији. Кад земље које имају политичке проблеме разговарају о економији значи да ти проблеми нису ни отварани. Имамо братске односе са грађанима Црне Горе и то је најважније. Западне силе онемогућавају сваки помак. Очекивало се да прва посета буде Београду и да се крене нови путем. Србија има виталан интерес да се повеже да пријатељским земљама и на томе треба да се ради - напомиње некадашњи дипломата. Дробац се осврнуо и на велике немире током устоличења митрополита Јоаникија на Цетињу. - Обојене револуције дешавају се свуда у свету. Утицај страног фактора је велики. Тренутно се у Црној Гори негира све што је српско преко такозваног аутохтоног фактора. Временом ће народ постати нервознији и то ће морати да се реши - рекао је Дробац и нагласио да црногорски председник Мило Ђукановић много кочи односе две државе. Додаје да ускоро можемо очекивати изборе. - Влада таква каква је нема снагу, али ни претходна која је поражена нема више снагу. Очекујем нове изборе где ће победити исте снаге, али са другачијем распоредом снага у власти и другачијим принципом деловања. Режим је пао због озбиљног разлога и тешко да ће се вратити. Влада је створена да се оборе Ђукановић и његова партија, међутим, политички се није изразила и постоје проблеми. Неко ко је освојио највише гласова уопште није заступљен у влади. Та прича о експрертским владама је смешна. Не видим да је Кривокапић остварио нешто спектакуларно. Битно је да је претходна власт срушена и да губи снагу и утицај. Нова влада није искористила тренутак да се позиционира и да грађани то препознају да би на неким следећим изборима доказала да претходна власт није случајно срушена - рекао је Дробац. Извор: kurir.rs/vesti/politika Ломи ли се сукоб Америке и Кине преко Тајвана | Свет са Спутњиком
Сједињене Државе, поред здушног залагања за државност тзв. Косова, сад и Тајван покушавају да на мала врата уведу у УН. То наговештавају разговори тајванских и америчких званичника о томе како омогућити да Тајпех „смислено“ учествује у раду УН. Сусрет уприличен уочи обраћања кинеског председника Си Ђинпинга поводом 75 година чланства Кине у Светској организацији смишљен је као очигледна провокација Пекинга, а додано појачан апелом америчког државног секретара Ентонија Бликена осталим земљама да подрже „снажно“ учешће Тајвана у систему УН. Зашто се САД поигравају промовисањем Тајвана у УН, кад и саме немају пуне дипломатске односе с том територијом? Докле је Вашингтон спреман да иде у заштити интереса Тајпеја? Може ли Тајван икада да прескочи кинески вето и закуца на врата УН? Каква је политичка тежина и порука чињенице да је Тајван признало непризнато Косово? Како се и на Балкану брани политика „једне Кине“? О овим питањима у емисији „Свет са Спутњиком“ говоре некадашњи министар спољних послова СРЈ Живадин Јовановић и др Драгана Митровић, професор на факултету Политичких наука у Београду. Живадин Јовановић - Изјава за ТВ Курир
На питање новинара ТВ Курира чега се Приштина највише боји, Живадин Јовановић је одговорио да се Приштина највише боји што је већина човечанства опредељена за поштовање принципа суверенитета и територијалног интегритета, а против сепаратизма. То је дошло до изражаја и на Самиту Несврстаних земаља у Београду, поводом 60-те годишњице од оснивања покрета. 60 година од Београдске конференције несврстаних
Живадин Јовановић председник Беофорума, текст за "Печат" (01.10.2021 и 08.10.2021)
БОРИСАВ БОРА ЈОВИЋ – ИНТЕРЕСИ ДРЖАВЕ И НАЦИЈЕ НА ПРВОМ МЕСТУ
Опроштајна реч на свечаној комеморацији у Скупштини Града Београда, Живадин Јовановић Поштовани чланови породице и родбино Борисава Јовића, Ретки су државници са тако богатим радним веком као што је то радни век Борисава Боре Јовића. У тешком и турбулентном времену препуном изазова без преседана, вршио је одговорне и најодговорније дужности у Србији и Југославији. Радио је на стратешким реформама друштвено-економског система федерације да би, на крају, био сведок њеног разбијања, саботаже напора за мирно решење, грађанских ратова и етничког чишћења српског народа из њихових вековних завичаја. Руководио је највишим државним институцијама и СПС-ом као најснажнијом политичком странком у Србији. Био је југословенски амбасадор у Италији, једној од најразвијенијих земаља Европе и света. Као члан, потпредседник и председник Председништва СФРЈ залагао се за договор и очување Југославије у којој ће Србија бити равнопрвна са другим чланицама. Себи и другима постављао је питање – „како да се држава реформише а да се очувају интереси српског народа“. Предвиђао је да је разарање СФРЈ – само етапа у разарању Србије и српске нације и стављање раскомаданог простора Балкана под пуну страну доминацију. Његова оцена да је „о разбијању Југославије одлучено изван њених граница, и да је оно било резултат свесне политике растурања и обесправљивања српског народа“ – постаје незаобилазно полазиште сваке озбиљне анализе узрока, последица и одговорности за разбијање Југославије. На амбасадорској дужности у Риму био је од 1975. до 1979. Управо у то време завршени су и потписани Осимски споразуми. Дао је велики допринос њиховом остваривању у политичким и привредним односима, као и у заштити права припадника словеначке и хрватске националне мањине у Италији. Споразуми су били снажан импулс за унапређење укупних односа што је амбасадор Борисав Јовић зналачки усдмерио на развој привредне сарадње, заједничка улагања и трансфер модерних технологија. Аутомобилски гигант «Црвена застава», Крагујевац, је у том периоду израстао у снажан ослонац кооперације и индустријализације у Србији и СФРЈ, а истовремено у европски пример највиших облика сарадње земаља различитих система. Своју одговорност државника, али и врсног српског интелектуалца, потврдио је и богатом списатељском оставштином од више књига мемоарског карактера, огромним бројем анализа, огледа, чланака и интервјуа датих домаћим, европским и светским медијима. Све то представља изузетно богату и незаобилазну баштину чија вредност и значај расту. Она ће помоћи историчарима да на миру, објективно сагледају догађаје, мотиве и улоге свих важнијих чинилаца и личности у догађајима у једном од најтурбулентнијих периода наше новије историје. Борисава Јовића памтићемо као истинског српског државника и политичара коме су Србија, морал и истина увек били на првом месту, као непоколебљивог левичара, успешног дипломату, плодног и храброг српског интелектуалца. Нека је слава и хвала Борисаву Јовићу. Како је започеo рат у Босни
Дзон Бисет бивши канадски амбасадору у Југославији који тврди да је једина одговорна страна за рат у Босни- САД Армин-Паул Хампел- Шта је Немачка урадила на Косову
Армин-Паул Хампер, шеф спољнополитичког одбора Алтернативе за Немачку (АфД) у Бундестагу, већ неколико година представља глас другачији од званичног става Берлина, кад је у питању Косово. Слом демократске држеве - Вили Вимер
Ми јасно препознајемо све оно што данас утиче на дешавања у Авганистану Познато нам је још од 2013. и 2014. године када је влада канцеларке, госпође др. Меркел, у тој мери скресала финансијску помоћ људима у избегличким логорима Блиског Истока да би они, да нису потражили спас у избеглиштву, дословно умирали од глади. И то у избеглиштву у оне државе које су стале уз неке друге у чијем интересу је потпаљен грађански рат у Сирији. Немачка телевизија АРД је 30. августа 2021. у једном веома добром документованом филму о фаталном периоду владавне госпође др. Меркел дала реч онима који септембра 2015. сасвим отворено нису испуњавали своје уставне обавезе приликом јуриша на немачке границе. Онима који нису заштитили немачке границе! Наравно, грађани постају тога свесни, а “врло“ свесни када прозру сличне догађаје Механизми у Авганистану одговарају ономе што се на Блиском Истоку одвијало пре скоре десет година у случају прве операције „разорне хуманости“ чланица НАТО. Исти механизми сада погађају Авганистан. На првом месту су од стране САД и међународних финансијских организација блокиране оскудене резерве авганистанске државе. Авганистан не карактерише само преузимање власти од стране Талибана, сасвим очигледно договорено тајним уговорима са САД. Авганистан условљава и суша библијских размера, а глад која се већ назире десетковаће становништво. Људима у Рамштајну је према једном немачко-америчком договору у року од 10 дана уприличено путовање око света . Када господа Мас и Блинкен буду посетили Рамштајн требало би их приупитати колико ће се тај пут развлачити и који изговор ће пасти на памет САД ако потпуно одустану од тог светског путешествија. У случају да се неко усуди да у овом контексту укаже на државноправни поредак немачке државе и да захтева да се она придржава права, „трупе денунцијаната“, у савезништву са великим бројем медија, које финансира држава, изопштиће га из друштва. *** 1 „Коалиција вољних“ (Coalition of the willing) Након одбијања усвајања резолуције у Савету безбедности УН којом би се међународноправно потврдила одлука о интервенцији против тероризма, Џорџ В. Буш је 2003. на конференцији за штампу у Белој кући објавио да су САД формирале међународну коалицију од 49 држава која је је наводно била израз воље једне милијарде и двеста четрдесет милиона лјуди. Временом се коалиција осипала и на крају су активне у Авганистану биле само САД и Велика Британија а осим њих симболично је било присутно још 18 држава са једним или два три војника. Меркелова или пораз у Немачкој - Вили Вимер
Ускоро ће савезна канцеларка, која нажалост, још увек заузима своју положај, пред немачком Бундестагом да поднесе извештај своје владе. 25. августа госпођа Меркел ће се у Бундестагу обратити онима који су аминовали сваки корак савезне владе који је у Афганистану довео до великог пораза моралне, војне и свеукупне државне димензије немачке политике од када постоји Савезна Република Немачка. Савезна канцеларка је 25. 8.2021. поднела извештај владе о Афганистану и дешабањима у Кабулу, прим. прев.) (Немачки кацелари, од Конрада Аденауера, Хелмута Шмита до Хелмута Кола, Савезној Републици су изградили такав њен положај како би добила шансу да омогући државно јединство немачког народа и да постане поштована чланица светске заједнице. Сада савезна канцеларка госпођа Ангела Меркел покушава да свој политички неуспех претвори у неуспех Немачке и свих нас. То је почело тиме што се у демократско биће државе за сваки понос усађивала идеја да се уместо продужетка основног и већ доказаног поретка испроба „тржишно орјентисана демократија“ . Уздуж и попреко земље представници владе и савезна канцеларка лично су говорили о томе да „нам се 1915. више не сме поновити“. Исто мишљење заступао је и председник владе Баварске Зедер. Тада је савезна канцеларка отворила границе и више од два милион људи је ушло у нашу земљу. Људи чије су предуслове за живот, пре свега у Сирији, претходно уништили наши савезници. Ми смо двадесет година на различите начине саучествовали у вођењу америчког рата у Афганистану, почев од масовног злочина у Шебергану, преко коришћења трговине хероином и улагања зараде од ње у градјевински бум у Кабулу и другим местима, па све до људске политичке катастрофе на аерудрому у Кабулу. Након рата су се совјетске војне снаге после многих пораза, са заставама које су се вијориле на њиховим тенковима, повукле у своју домовину преко моста у Термезу. Господја Ворд са ЦЦН-а ие 20. августа 2021. известила да преко дванаест часова ниједан авион ниие полетео са аеродрома у Кабулу како би у њему путници одлетели у сигурну зону, иако се десет хиљада људи на аеродрому надало да ће бити спасено. Амерички председник Џо Бајден је ово јасно рекао у свом првом говору поводом страшних слика из Кабула. Није реч у успостављању мира у Афганистану или у свим оним државама или регионима које су САД гурнуле у безнађе. Реч је о отвореној „коначној борби“ против Русије у Кине у коју треба да се упрегну наши потенцијали који су им потребни. При томе смеју да се користе она средства која су се, преко америчких владиних служби у Немачкој и другде, користила приликом америчке подршке пораженог Адолфа Хитлера. (У питању је Хитлеров поаз 1922 - 23. Амерички војни аташе из Берлина посетио је Хитлера у Минхену, подршсвши га после и финансијски, представљајући га утицајним личностима и отварајући му канале финансијске помоћи у утицајним круговима у СД. Тиме су га чланови америчких институција сачували од безначајности тако д је могао на миру да развије својантисовјетски и антисемитску линију. Руски историчар Стариков је поставио питање ко је Хитлера гурнуо противнСтаљина. Прим. прев.) Под председником Трампом свет је доживео предах захваљујући његовом геслу „У моје време ниједан нови амерички рат!“ Председник Бајден поново бира циљеве. Он има најбоља искуства како се може водити „рат против терора“ када се сами терористи наведу на прави траг. Познате су озлоглашене речи некадашње америчке зааменице министра спољних послова, господје Робин Рафаел, која је о талибанима говорила као о „нашим момцима“ и о „ Афганистанцима које можемо да унајмимо али не и да купимо“. Приликом посете немачке савезне канцеларке Москви 20. августа 2021. могло је дословно да се у ваздуху додирне о чему се ту доиста ради. Руски председник Путин је сваког дана у години имао прилику да чује како САД се спремају да нападну Русију и да само чекају да се појави најбољи повод. Како је он могао да доживи савезну канцеларку у контексту јасне приче о зависностима у НАТО, ЕУ под америчком контролом коју је господја Тереза Меј константовала у Лондону? Хелмут Кол је самостално направио „план у десет тачака“ који је водио ка поновном уједињењу Немачке и без информисања других док га није објавио. (Реч је о Коловом плану у десет тачака иу новембра 1989 који је у договору са Горбачовим из јула 1989 постао основа поновног уједињења Немачке. Пре објављивање план није договорен ни са Вашингтоном, ни Лондоном нити Паризом. Прим.прев.) Превод Бранкица Јовановић Са НАТО-м јуримо у пропаст - Вили Вимер
Опет су људе превели жедне преко воде! Опет их варају они који владају и владе да ће се суочити са кобним војним ратним ангажовањем Бундесвера, НАТО и Медјународне коалиције под вођством САД у Авганистану и да ће из тога извући консеквенце. Ова најава је за сваку осуду и доприноси подели намачког друштва преко оне мере за коју кобна влада Ангеле Меркел може да сноси одговорност. Зашто? Зато што су од прве секунде све чињенице биле на столу, штавше биле су јавне. Ниједна резолуција Уједињених нација и Савета безбедности Уједињених нација није никада дозволила ни једној држави да оружано нападне Авганистан и изврши инвазију на ту државу. Иако су текстови Уједињених нација били јавни, немачка савезна влада, у савезништву са НАТО и америчком силом на челу, износи потпуно супротне тврдње. Они који владају имали су поверење у саучесничку подршку медија чији је циљ била контрола јавног мњења. Зашто је ово важно? Зато што образац непријатељских поступака према демократији наше владе може да буде поново активиран у припреми следећих ратова. Тако је немачко Министарство одбране непријатељску пловидбу немачке фрегате „Баварска“, усмерену против Кине, коментарисало речима да „ми морамо да бранимо међународни поредак који почива на правилима.“ А како то чинимо? Пре инвазије на Авганиста немачка савезна влада је, у саучесништву са НАТО, 1999. ратом против Савезне Републике Југославије разнела једно достигнуће из времена након Другог светског рата - Повељу Уједињених нација. Отада се НАТО поново креће на равни права од 1. септембра 1939., од немачког рата против Пољске. И не само то! Кршење устава које је ишло уз овај рат искоришћено је на унутарполитичком плану тако што су владајуће снаге гурнује у буђав политички запећак све оне који су веровали да су одбраном устава, а тиме и забране немачког учешћа у агресивним ратовима, имали неоспориво право. Овај став који у себи носи поделе примењује се и на друга подручја. Онај ко се бори за медјународни поредак, који почива на придржавању правила, мора да се врати Повељи Уједињених Нација без икаквог изговора типа „ако и али“ , чак и када ово као нужну консеквенцу, за собом повлачи крај НАТО у садшњој форми. Рат против Авганистана је временом више него јасно откривао политичко лицемерје НАТО. Ако већ ниједна резолуција Уједињених нација није дозвољавала рат по правилима УН, онда је проглашавање обавезе подршке у складу са оснивачким НАТО уговором било од самог почетка непрекидна принсила Сједњених Држава на партнере НАТО и алијансе. Ни једног тренутка није долазило ништа друго у обзир до учествовања у америчком рату, а да никада није покренут механизам његовог усклађивања са Повељом Уједињених нација.Ово нема никакве везе са медјународним правом већ је у питању сваког презрења достојна покорност у складу са стварним односима моћи. И то треба да се сада преиспитује? И то од стране трансатланских структура у влади, политици и медијима који су у прошлости дотукли сваког ко се залагао за медјународно право против америчког права песнице? Отада се глобусом вуче крвави траг рата НАТО, без ослонца у изворномм НАТО уговору и у уништеном поретку „базираном на правилима“ у форми међународног права и у Повељи Уједињаних нација. Вили Вимер, 28. Аугуст 2021.
РУСИЈА И КИНА ЛИДЕРИ ВИШЕПОЛАРНОГ ПОРЕТКА
Живадин Јовановић Дуже од две деценије лидери САД на речима признају да више нису у стању сами одлучују о важним међународним проблемима и да је дошло време кад у томе морају сарађивати са другим земљама. У пракси, међутим, тешко се мире са том истином а не ретко се понашају као да би биле спремне да своју „изузетност“, „ексклузивитет“ намћу и одржавју и оружаном силом, укључујући чак и нуклеарну. Кад се теза идеолога „најбољег“ и „најкомплетнијег“ (америчког) империјализма, односно, „краја историје“, показала као илузија, на сцену су ступили они који би да зауставе, или бар закоче историју. А то је још већа илузија. То показује колико је тешко одрицање од привилегија стечених у давно прошллом времену, али и колико је опасно веровање да се оне могу очувати силом у условима битно измењених односа моћи. Привреда САД је 1960. учествовала са 40% у стварању светског производа, данас учествује са 25%. Кина је избила на прво место у светској трговини и у доприносу расту глобалне економије. Сигурно држи место друге најмоћније економије света са реалним календаром да да преузме челну позицију. Потисла је САД са позиције провог трговинског партнера ЕУ. И поред противљења САД, ЕУ је са Кином потписала стратешки важан споразум о међусобним улагањима који потврђује обострани интерес на дугорочно партнерство. Америчко кашњење и дужа интровертност у реаговању на пандемију Ковид 19, за разлику од кинеске отворености и солидарности у пружању свеобухватне помоћи другим земљама, за многе је покзатељ далекосежних промена на светској сцени. Америчко-кинески дијалог на високом нивоу марта ове године у Енкориџу, на Аљасци, показали су да се односи са Кином не могуг градити са позиција силе, или ароганције, да Кина одлучно одбија свако мешае у унутрашње послове нити мешање у унутрашње послове (Хонконг, Ујгури ). Према Упутству за стратегију националне безбедности које цитира амерички часопис „Инострани послови“ у броју за јули/август 2021, Кина је „једини фактор потенцијално способан да комбиновањем сопствене економске, дипломатске, војне и технолошке моћи буде уверљив изазов стабилном и отвореном међународном систему“. Имајући у виду историју међународних односа после пада Берлинског зида, стратегију „ширења на Исток“, америчку праксу арбитрарног кршења међународног права, војних интервенција без одобрења СБ УН, „обојених револуција“, једностраног иступања из међународних уговора, може се, без већег ризика, закључити да под „стабилним и отвореним међународним системом“ САД подразумевају систем униполарног пореткаи хијерархијске односе у коме доминирају интереси САД. Кина и Русија то не прихватају и зато су постале мотори новог, мултиполарног светског поретка заснованог на принципима суверене равноправности, немешања и поштовања узајамних интерса. Као стратешки партнери оне све интензивније координирају своје напоре, како билатерално, тако и у оквиру Шангајске организације за сарадњу, БРИКС-а, Нове развојне банке и, нарвно, у оквиру ОУН.целог истема где наилазе на све ширу и делотворније подршку других чланица светске организације. Промене су видљиве и у Европи. Ангела Меркел је крунисала своју политичку каријеру вешто нудећи формулу за завршавање гасовода Северни ток 2 коју Бајден није био у стању да доведе у питање: да САД одустану од претњи санкцијама и опструкцијама а да Немачка за узврат преузме обавезу да својим инвестицијама осигура транзитни карактер Украјине и да не допусти коришћење руског гаса за угрожавање енергетњке безбедности Европе. Све и ако би Немачка, заиста, била у стању да испуни обећања, каква је то компензација Ваишнгтону за губитак европског тржишта за амерички течни гас? О кредибилитету, да се и не гповори. Ових дана, међутим, Русија и Кина су се појавиле као иницијатори (коспонсори) резолуције СБ УН противећи се кршењу принципа и процедуре избора новог Високог представника за БиХ Немца Кристијна Шмита и тражећи укидање те привремене институције која траје, ево, већ пуних 27 . Иако резолуција није усвојена, руско-кинеска иницијатива је скренула пажњу јавности јер по много чему, представља нови феномен како у међусобним односима тако и глобалним односима, најаву шире и опертивније координације у спољно-политичким активностима. Кина је изашла из своје досадаѕшње праксе и на велика врта ушла у активности на решавању проблема на Балкану. То је својеврсна опомена другима, а пре свега САД-у, да Кина не пјризнаје никакве монополе нити сфере утицаја, да има своје интересе на Балкану које не намерава да напусти и да одбија оптужбе за наводно ширење „малигног утицаја“, „дужничког ропства“ и слично. То је јасна најава да ће Кина и Русија на сличан начин активно наступати и у другим ситуацијама и регионима где имају исте или сличне интересе. Русија и Кина су суседи и стратешки партнери са много важних заједничких интереса. Пре свега, као велике земље растуће снаге имају заједнички интерес за очување мира и безбедности у свету јер то виде као предуслов за пуно активирање огромних људских, научних, економских и природних потенцијала. Њихова економска сарадња само у енергетском ссектору обухвата пројекте вредне 400 милијарди долара. Зједнички сарађују на јачању и институционализацији мултиполарног светског поретка заснованог на мултиполаризму, поштовању Уједињених нација и међународног прва уопште. Посебно се залажу за поштовање принципа суверене равноправности свих земаља и народа, принципа суверенитета и територијалног интегрита и немеша у унутрашње послове под било каквим изговорима, најмање под велом наводне борбе за људска права или демократију. Усагласиле су се и о комплементарноти иницијативе Појаса и пута, на једној, и Евро-азијске уније, на другој страни. Интензивирању координације активности Русије и Кине на глобалном плану знатно доприноси и конфронтациона стратегија САД која се све отвореније служи методама из периода хлдног рата: економско изнуривање супарника лансирањем нове трке у наоружању, санкције и покушаји успостављања нових зидова и подела, подстицање унутрашњег незадовољства, непоштовање међународно-прравних обавеза, одржавање напетости и дисциплиновање савезника. Кад нису успеле да Кину придобију против Русије, ни Путина против Сија, САД на све начине покушавају да их контролишу, ограниче и отежају њихов напредак. Такву стратегију разоткривају и демонстрације војне моћи током масовних вишемесечних војних вежбе САД/НАТО „Бранилац Европе 21“, на границама Русије и „Бранилац Индо-Пацифика 21“, на грљницама Кине. Србија је стратешки партер и Русије и Кине. Са Русијом још од 2000.има бесцаринску трговину, а од недавно и са другим ЗНД. Захваљујући стратешком партнерствуса Русијом, Србија је осигурала дугорочну енергетску безбедност, модернизовала и о јачала своје одбрамбене снаге, модернизује саобраћајну инфраструктуру, обезбеђује дугорочни пласман пољоривредних производа. Свеобухватно стратешко партнерство са Кином омогућило је Србији да реши неке од горућих привредних проблема, да обезбеди преко-потребне инветиције у енергетици, путној и железничкој инфраструктури, да покрене научно-индустријске паркове. Србија је постала један од важних партнера у реализацији Инциијативе Појаса и пута формата сарадње „1 плус 17“. Кроз сарадњу са Русијом и Кином Србија је значајно унапредила свој здравствени систем, основала читву мрежу модерних научно-истраживачких и дијагностичких центара, укључујући и две фабрике вакцина. Дубока је и дуготрајна традиција пријатељства, међусобног поштовања и поверења између Србије и Русије, односно Србије и Кине. То су наши блиски и поуздани партнери са којима смо били и остали савезници, који су нас подржавали увек када су могли, који нас никада нису бомбардовали и који се не мешају у наше унутрашње послове као ни Србија у њихове. Обе се, баш као и Србија, данас боре за мир и напррдак, за поштовање УН и међународног права, за демократске међународне односе засноване на равнооравности и немешању. У свим међународним форумима Русија и Кина настављају да пружају најснажнију могућ подршку суверениту и територијалном интегритету Србије заступајући експлицитано став да је праведно и одрживо решење за покрајину Косово и Метохију могуће једино на основу и у оквиру резолуције СБ УН 1244. Оне су јасно против сваког притиска, покушаја наметања решења на штету Србије, условљавања или постављања вештачких рокова. Њихова недавна иницијатива у Савету безбедности против покушаја незаконитог наметања Високог представника за БиХ, уверава нас да ће се ове две глобалне силе једнако принципијелно постављати увек када је реч о заштити легитимних интереса Србије и српског народа, у првом реду када је реч о заштити суверенитета и тѕериторијалног интегритета Србије. Зато Србија, остајући отворена за унапређење сарадње са земљама Запада, треба још одлучније даље да унапређује свестрану, обострано корисну сарадњу и свеобухватно стратешко партнерство са Русијом и Кином одбијајући све инсинуације типа – „чувајте се малигног утицаја“. Разочаравајући потези Атине према Приштини
Разочаран сам најновијим корацима Атине у односима са Приштином јер представљају одступање од раније недвосмислене подршке суверенитету и територијалном интегритету Србије и нису у складу са дугом традицијом пријатељства и узајамног поштовања између Србије и Грчке - рекао је Живадин Јовановић бивши министар за иностране послове Југославије и садашњи пртедседник Београдског форума за свет равноправних. Најнови непринципијелни потези Атине, у односу на Косово и Метохију су разочаравајући, а нарочито натегнута и неуверљива образложења. Све то наноси штету Србији, а тешко може бити корисно за било кога осим за сепаратистичке тенденције на Балкану и широм Европе. Верујем да се потези Атине могу вратити као бумеранг од којег ће штету имати Балкан, укључујући и Грчку – додао је Јовановић. Он је рекао да је илузорно да било ко Србију третира као монету за поткусуривање у односима са САД-ом, НАТО-м или Турском. Јовановић је изразио дубоко уверење да ће Србија са још већом енергијом и постојаношћу наставити своју принципјелну политику заштите суверенитета и територијалног интегритета и мирног решавања питања Косова и Метохије на основу Повење УН, Завршног документа ОЕБС-а и у оквирима Резолуције СБ УН 1244 и да ће на тај начин даље проширивати и јачати подршку пријатељских земаља Европе и света. Живадин Јовановић Председник Мере против Белорусије
Парадоксалне су, неразумне и неприхватљиве било какве мере Владе Србије према Белорусији под притиском ЕУ, или било ког другог иностраног фактора. Белорусија је братска, пријатељска и савезничка земља, која је увек била и остала на страни Србије и српског народа, пружајући им несебичну подршку и помоћ. Србија није чланица ЕУ и није у обавези да следи њене једностране, неправне и штетне одлуке,поготово што им је циљ јачање конфронтације и дестабилизација пријатељске земље. Народи две земље су браћа по оружју, највеће жртве нацизма и фашизма и победници над силама осовине, а данас се боре за мир, поштовање међународног права и партнерство, без мешања у унутрашње односе. Белорусија је 1999. осудила агресију НАТО, данас постојано поџава суверенитет и територијални интегритет Србије. С друге стране, већина чланица ЕУ је пре 22 године учествовала у илегалној и злочиначкој агресији, признала једнострану сецесију Пришине и врши притисак да Србија призна НАТО/ЕУ криминалну творевину, као још једну албанску државу. Уместо да одлучно захтева да чланице ЕУ у интерсу мира, одрживог решења и владавине права у међународним односима, повуку противправно признање, испоштују рез. СБ 2244, и плате ратну штету, Влада Србије прихвта мере ЕУ према земљи од које добија принципијелну и пријатељску подршку за заштиту својих легитимних интереса. Овакво очигледно подлегање притисцима са стране је опасан и штетан показатељ, који се не може оправдати. Реалност и инерција
Амeричка стратегија глобалне доминације, укључујући птрма Европи и Балкану, не мења се са променама администрације у Вашингтону. И кад се буде мењала разлог за то неће бити промена домаћина у Белој кући, већ битно измењени односи моћи у свету. То је већ део нове реалности чије ефекте све теже прикрива инерција старих превазиђених односа. Тзв. Вашингтонски споразум, какогод се јавно тумачио, није економски колико геополитички, заоденут економско-финансијским велом. Он је део стратегије контроле Балкана у функцији ширења на Исток и појачавања глобалне конфронтације. САД су и у неким другим случајевима у прошлости нудиле економско-финансијске "пакете" и "бенефите" у замену за територије, али су резултати изостајали. Геополитила експанзије и доминације после пада Берлинског зида деградирала је паво, принципе, правду, морал и систем УН. Али, то не значи да Србија има боље путеве и аргументе за одбрану виталних државних и националних интереса од инсистирања да се поштују и примене принципи и обавезујуће правне одлуке СБ УН. Нема одлуке СБ УН које Србија није спровела. Зато Србија има право и обавезу да инсистира да се у потпуности испоштује и спроведе рез. СБ УН 1244. То је једини правни оквир за праведно, уравнотежено и одрживо решење. Они фактори који траже да се рез. 1244 заборави, укине, замени или да Србија одустане од ње, тешко да мисле добро Србији, Балкану или Европи. ЕУ, према саветодавној резолуцији Генералне скупштине УН (2010.), има овлашћење да олакша (фацилитате) ДИЈАЛОГ СТРАНА, разуме се, поштујући, притом, правно бавезујућу резолуцију СБ УН 1244, а не да намеће или фаворизује решење које против интереса Србије да би одговарало стратегији експанзије на Исток. Живадин Јовановић, председник Беофорума Живадин Јовановић - Емисија "Парабола" ТВ Мост
Гостовање председника Беофорума Живадина Јовановића ЗНАЧАЈ СРПСКО-РУСКОГ СТРАТЕШКОГ ПАРТНЕРСТВА
Реч на Међународној конференцији «Руско-српски односи: прошлост, садашњост и будућност», одржаној 29. априла 2021. године у Београду, у организацији Руско-балканског ценатра у Београду Даме и господо, 1. Особености стратешких односа Србије и Русије - дубоко међусобно поверење и пријатељство. Пријатељство се не проглашава по потреби, дуго се гради и чува. - равноправност, немешање у унутрашње послове и заједнички интереси. Обострана корист даје сарадњи одрживост а пријатељство чврстину. - приврженост - миру, слободи, разумевању. - у историјским прекретницама српски и руски народ су увек на истој, праведној, мирољубивој и човекољубивој страни, никад супротстављени једни другима; - српско-руско стратешко партнерство кристалисало се кроз историју и данас се заснива на подударности и сличности интереса и односа према суштинским, дугорочним вредностима и принципима као што су мир, слобода, независност, суверенитет и територијални интегритет. Подразумева се, да заједнмички тежимо савременом привредном развоју, инвестицијама, вишем животном стандарду. И једној и другој земљи у центру политике су интереси сваког грађанина. Визија бољег живота, људских права и демократије и људска права није редукована на политичка права и задовољавање елементарних потреба већ обухвата равноправност људи у најширем смислу, једнаку доступност квалитетном образовању, здравственој и социјалној заштити, култури, информисаности и многиме другим потребама. 2. Резултати - декларација о стратешком партнерству од 2013. године – представља снажан подстицај даљем развоју и учвршћивању традиционалног пријатељства и стратешких односа у новим условима. - политички односи, међусобно поверење, континуирани дијалог: узајамна подршка на мултиполарном плану, подршка Русије резолуцији СБ УН 1244, значај руског вето-а на оптужбу Србије од стране западних партнера у СБ УН за наводни геноцид - експанзија економске сарадње: висок ниво размене, обимне стратешке инвестиције у енергетици, инфраструктури, индустрији, производњи хране - велики домети сарадње у одбрани, безбедности, ванредним ситуацијама, здравству (поризводња вакцине), култури, науци, модерним технологијама 3. Нови услови - Нова технолошко-индустријска револуција - Историјска прекретница глобалног поретка од униполарности ка мултиполарности - Исторешеност мултинационалног неолибералног корпоративног система - Носиоци политике доминације, «изузетности», грубог мешања у унутрашње послове под изговором одбране људских права, «обојених револуција», оружаног интервенционизма, кршења међународних закона и улоге УН - стварају атмосферу напетости и конфронтације, оптужујући друге за ширење «малигног утицаја», «ревизионизам». Своје интересе и погледе настоје наметати другим земљама уценама, претњама и преварама. - покушаји наметања сврставања, дисциплиновања савезника стварањем нових «демократских алијанси» и проглашавање суверених, независних земаља, укључујући Русију, Кину и друге за «ауторитарне државе» и противнике - Најпре производња и стигматизација «непријатеља», потом следе «Браниоци 21» (Европе и Индо-Пацифика). - Оркестрирана антируска хистерија на Западу. Заоштравање глобалних односа, учесталост провокативних демонстрација силе, продубљивање неповерења, ратнохушкачка пропаганда, наметање економског исцрпљивања трком у наоружању, санкцијама, рестрикцијама у глобалној трговини (гас, 5-Г), милитаризација привреде, инфраструктуре (цивилно-војна) медија, листе фирми које нису за продају. - Србија је под све већим притисцима носилаца геополитике «ширења на Исток». Од ње се тражи признавањее илегално отетог Косова и Метохије и то по ужурбаној процедури. Чланство у ЕУ, инвестиције и донације користе се као алатке у стратегији окончања и легализације отимања Косова и Матохије што је кључна предпоставка НАТО-изације преосталих делова Балкана, односно, Србије и Босне и Херцеговионе; 4. Перспективе, изазови, одговори - Интензивирање свих видова билатералне и мултилатералне сарадње, политички и дипломатски дијалог, консултације. Већа ефикасност у реализацији постигнутих договора. - Четврта индустријска револуција – посебан изазов. Покренути научнике, стручњаке на заједничким пројектима - Приоритет и даље - инвестиције у енергетици. - Заједничка производња хране - Здравство, проширити и интензивирати сарадњу на дугорочној основи - Регионални приступ сарадњи - Координирати активности у спречавању ревизије историје - контакти народ-народ, тинк-танкова, размена студената, доктораната, младих - Сарадња у одбрани, безбедности, комуникацијама у новим условима - Косово и Метохија – резолуције СБ УН 1244 за Србију има трајну важност и карактер до њеног потпуног извршења. Она садржи компромис: најшира аутономија за Косово и Метохију, суверенитет и територијални интегритет за Србију. Мандат преговора и преговарача је да конкретизују и операционализују тај компромис. Једино решење на основу и у оквирима резолуције СБ УН 1244 гарантују одрживост договора, мир, безбедност и просперитет на Балкану и у Европи. Решење изван или мање од резолудије 1244 је супротно тим циљевима. Решење које би одговарало искључиво геополитичким интересима Запада (НАТО), односно, САД, ВБ и Немачкој није било могуће ни 1999. данас још мање. Резолуција СБ УН 1244 је минимум права и интереса Србије обезбеђен пре 22 године уз велике жртве, у изузетно тешким условима. Данас су услови сложени, али далеко мање тешки. Распоред снага на глобалном плану је повољнији. Међународни положај Србије је бољи. Зато се Србија тешко може обманути и понудама и обећањима «бољег живота», инвестиција, донација и чланства у «ексклузивним клубовима» навести да директно, или индиректно, призна незаконито, насилно отимање своје државне територије као законито, да прихвати чланство у УН, друге МО и међународни субјективитет илегалне творевине, да амнестира носиоце противправне, злочиначке агресије и терористе, да повреди људске жртве, и све људе који и данас пате од продужених последица агресије и тероризма. - Партнерство Србије и Русије је засновано на универзалним принципима међународног права, првенствено на Повељи ОУН и Завршног документа ОЕБСа (1975.). Промовишући и осигуравајући равноправност, легитимне интересе и права две земље, то партнерство никада није било усмерено против било које треће земље или ентитета, нити ће бити. Како историја сведочи, то партнерство је увек било ослонац миру, разумевању и равноправној сарадњи, тако је данас и тако остаје у будућности. Хвала на пажњи! Председник Беофорума Живадин Јовановић са амбасадором Русије Њ.Е. А.Б. Харченком и С.Н. Бабурином СОЛИДАРНОСТ СА ПРИЈАТЕЉСКОМ КУБОМ
Живадин Јовановић, Поводом шест деценија америчке блокаде Кубе Они који претендују да су изузетни носиоци демократије, владавине права, слободе и људских права, већ пуних шест деценија одржавају незконите и нехумане санкције и блокду Кубе само зато што кубански народ жели да живи у слбоди, независности и достојнству, што се бори за мир, равноправност и солидарност, што одлучно одбија свако страно мешање, доминацију и ароганцију са позиција силе. Упркос нецивилизацијским санкцијама, блокади и империјалистичкој пропаганди без преседана, кубански народ успешно развија своје друштво остварујући политику и принципе у чијем центру се налази човек и његове потребе у економији, образовању, здравству, науци и култури. Захваљујући великим достигнућима у унутрашњем развоју, као и политици мира, солидарности, равноправне сарадње и несврставања на међународном плану, Куба је постала светионик слободе, независности и достојанства за многе земље и народе у свету. Изражавамо пуну солидарност, пријатељство и дивљење према пријтељском народу Кубе. Придружујемо се захтеву огромне већине савременог човечанства да се незаконите, једностране и нехумане санкције и блокада Кубе од стране САД неодложно укину. Аналитичари за КО: Грчка је под великим притисцима, али неће поклекнути и признати Косово
Некадашњи шеф југословенске дипломатије Живадин Јовановић изјавио је за Косово онлајн" да ће Грчка задржати принципијалну позицију као традиционални савезник и блиски пријатељ Србије". "Грчка има снажну дипломатију и велико искуство у међународним односима. Нема сумње да су под великим притиском већ годинама, али добро знају да Резолуција СБ УН 1244 представља борбу против сепаратизма, што је опасност која не заобилази ни Грчку, поготово када се узму у обзир све најаве о прављењу "велике Албаније", која би између осталог обухватала и делове територије Грчке", Извор: www.kosovo-online.com Подршка Беофорума иницијативи за усвајање Декларације о генецоду НДХ над српским народом 1941-1945
Господин Ивица ДАЧИЋ Поштовани господине Председниче, Дозволите да Вас упознам да Беогадски Форум за свет равноправних даје пуну подршку иницијативи Удружења логораша логора Јасеновац, СУБНОР-а Србије и Удружења инвалида Србије да Народна скупштина Републике Србије, у што краћем року, усвоји Декларацију о геноциду НДХ над српским народом 1941-1945. У спровођењу своје стратегије да трећину Срба треба побити, трећину покатоличити а трећину протерати, НДХ је успоставила систем и разрадила најмонструозније методе уништавања српског народа у периоду 1941 - 1945. Орагнизовано је принудно одвођење српског становништа у сабиралишта, пребацивање у систем логора за мучење и зверско убијање само зато што су Срби. У логору Јасеновац, једном од најозлоглашенијем губилишта у Европи 1941-1945, ликвидиран више од 700 000 Срба, Рома и Јевреја. У систем за ликвидацију биле су укључене и озлоглашене јаме на Велебиту, као што је Јадовно, у које су усташе бацале хиљаде живих људи. Жртве никада нису ексхуминране нити сахрањене у складу са цивилизацијским нормама. Систем НДХ логора смрти био је јединствен и по томе што је имао специјалне логоре за децу, као што је био логор на Пагу, у којима су деца убијана изгладњивањем и на друге начине. Етичко чишћење и геноцид над српским народом настављени су и током грађанског рата у Хрватској 1992 – 1995 о чему сведоче и агресивне војне акције под називом „Блесак“ и „Олуја“ спроведене од хравтских снага потпомогнутих од стране одређених земаља Запада. Декларација Народне Скупштине би уједно била снажна порука и позив да се спречи ревизија историје и умањивање одговорности за планирано, организовано, и систематско затирање српског народа, да се заустави растућа плима неоусташтва, неонацизма и неофашизма. КО ПОКУШАВА ДА ОДУСТАНЕ ОД РЕЗОЛУЦИЈЕ 1244
Судећи по извештавању медија, прва посета нашег министра спољних послова Николе Селаковића Москви протекла је у знаку афирмације значајних достигнућа у сарадњи и обостране одлучности да се тренд јачања стратешких односа настави и у наредном периоду. Ово је тиим важније што су велики резултати остварени у периоду пандемије Цовид 19 и што је пред нама период опасних глобалних турбуленција и незабележених изазова. У богатим извештајима медија посебну пажњу наше јавности привукла је опаска руског министра спољних послова Сергеја Лаврова који је, говорећи о питању будућег статуса Косова и Метохије, изјавио да "у покушајима одустајања од Резолуције 1244 видимо опасност". Поновио је подршку Русије принципијелним ставовима и легитимним интересима Србије, да Космет треба да остане приоритет СБ УН, као и да резолуција 1244 треба да се изврши у целини. На крају, да ли је уопште могуће да неко "одустане" од обавеза и то утврђених трајно важећим међународно-правним актом највеће правне снаге? Ако се то легитимише, каквог смисла би имале одлуке међународних форума и међунарони уговори уопште! Познато је да се Русија од 1999. доследно залаже за мирно политичко решење за будући статус Космета уз поштовање основних принципа међународног права, Повеље УН, на основу и у оквиру рез. СБ УН 1244. Такође, да Русија подржава легитимне интересе и ставове Србије, односно, њен суверенитет и територијални интегритет - уставни поредак. С друге стране, представноци Србије свих нивоа, иако се ређе јавно и формално позивају на резолуцију СБ УН 1244, не пропуштају ни једну прилику да одају признање и изразе захвалност Русији, посебно председнику Путину, на принципијелним ставовима, недвосмисленој подршци суверенитету и територијалном интегритету Србије како у УН тако и на мултилатералном плану уопште. Што се тиче приштинских лидера, они се отворено и јавно декларишу за укидање резолуције 1244. У том погледу, међу њима нема разлика јер сви имају једног истог ментора. Разуме се, њима највише сметају одредбе Резолуције 1244 о поштовању суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије као правне следбенице. Једнако им не одговарају ни неизвршене одредбе о праву око 250.000 протераних Срба и других не-албанаца на слободан, безбедан и достојанствен повратак, о враћању контигената српске војске и полиције на међународне граничне прелазе и друге локације на Космету, гарантовање слободе кретања, безбедности и других права. Кад је теч о ЕУ, она је добила улогу медијатора у "статусно неутралним" преговорима од Генералне скупштине УН. Било би претерано предпоставити да би ЕУ ишла тако далеко да поверење медијатора добијено од ГС злоупотреби за покушај дезавуисања одлуке другог органа система УН и то СБ Уосталом, ЕУ је један од најгласовитијих заступника поштовања међународног права. Да ЕУ има озбиљан проблем да објасни свој неуспех медијатора, посебно у сприводјењу договора, то је сваком видљиво. Ипак, то не би могло да буде оправдање за, евентуалне њене Живадин Јовановић ПЛЕМЕНИТИ БОРАЦ, Ремзи Кларк (1927-2021)
Прошле ноћи је у Њујорку, у 94. години, преминуо Ремзи Кларк, копредседник Међународног комитета „Слободан Милошевић“. Ремзи је био један од најбриљантнијих и најпоштенијих Американаца савременог доба, човек који је бранећи жртве америчке агресије широм света, спасавао образ и душу Америке. Тој племенитој борби је посветио последњих пет деценија свог живота. Ми Срби смо имали част да то у пуној мери осетимо и са разлогом ћемо га увек памтити као једног од наших највећих пријатеља. Још за време НАТО агресије на нашу земљу, Ремзи Кларк је организовао друштвени трибунал који је осудио НАТО за злочине и тражио његово распуштање. Са Слободаном Милошевићем се срео и као са председником 1999, и као са хашким сужњем 2001. Допутовао је у Београд и на Видовдан 2001, на нашу молбу, у покушају да спречи Слободаново изручење, али је закаснио неколико сати због маневара ДОС-овог амбасадора у Вашингтону Милана Ст. Протића, који је одбио да му изда визу. Ипак, Ремзи је у подне 29. јуна говорио на митингу испред Скупштине, који је организовао СПС. У Београд је дошао и тужним поводом 2006. и говорио на сахрани Слободана Милошевића. Ремзи је последњи пут био у Београду на наш позив 2009, да би говорио на народном митингу на Тргу Републике поводом 10 година од НАТО агресије. Било је прохладно увече 24. марта 2009. у Београду, а Ремзи, коме је било 82, није понео ни капут ни мантил. На бину се попео обукавши два сакоа. Ремзи Кларк је био почасни доктор Београдског универзитета и носилац Сретењског ордена 2. степена. Београд, 10. априла 2021. Американци се надају да ће силом оживети униполарни свет: бивши министар спољних послова Југославије
Интервју са новинарком Ксенијом Голуб, руска агенција РИАФАН Председник београдског Форума за свет равноправних Живадин Јовановић буквално се може назвати једним од легендарних представника српске дипломатије „старе школе“. У најтежим годинама за Југославију, од 1998. до 2000. године, био је на једној од најодговорнијих функција - шеф Министарства спољних послова. На тој дужности се више пута састајао са водећим политичарима из других земаља, био је у пријатељским односима са Јевгенијем Примаковом. Пред његовим очима одвијали су се процеси припреме за оружану агресију на територију суверене балканске државе. Поводом 22. годишњице НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, у ексклузивном интервјуу са дописником међународног издања Савезне новинске агенције за Балкан, дипломата је говорио о правим разлозима операције и поделио виђење тренутне геополитичке ситуације у свету. Финска политичарка уздрмала регион: Геноцид је извршен над Србима
“Над Србима је током прошлог века извршен геноцид, а лажне оптужбе да сте чинили злочине у време распада Југославије део су кампање великих сила како би оправдале своје освајачке циљеве”, казала је она у интервјуу за портал вести-онлајн, који је пренео портал Косово онлајн. Турпеиненова је била посланица финског парламента, али и стручни сарадник у Комисији за испитивање тортуре и кршења људских права Савета Европе. У јавности је постала позната по подршци генералу Ратку Младићу, о чему је написала и књигу, а увелико завршава нову студију у којој се бави низом догађаја који су обележили распад СФРЈ. Међу њима је и случај Рачак, који је пре две деценије био и повод за агресију НАТО на Србију, наводи се у интервјуу који преноси Србија данас. Упитана о случају Рачак, Пирко Турпеинен је рекла да је он веома важан зато што је у питању била провокација да би бомбардовали Србију. “Али то је била само једна у низу провокација над вашим народом. Зато ће моја следећа књига бити историја Холокауста и геноцида над Србима, како током Другог светског рата, тако и у време ратова деведесетих и НАТО окупације Косова”, истакла је она. Milijana Baletić s teškom mukom odgledala seriju 'Porodica': Gospodo izvršioci ovoga sočinjenija ono što imam prema svima vama duboki je prezir!
Mogla sam ja ovu kolumnu napisati i posle prve, piše u autorskom tekstu Milijana Baletić ali sam stisnula želudac i izdržala svih pet. Takvo uterivanje njihovog konstrukta u zdrav mozak – teško čovek koji je živi svedok toga vremena, pod uslovom da je moralna osoba i pri zdravoj pameti, može da izdrži! Uostalom, ovo „sočinjenije“ nije ni namenjeno onima koji znaju i koji su svedoci toga vremena i istine – ovo je namenjeno generaciji koja je danas napunila 20 ili nešto više godina. Podmladak je problem! Počeli su sami da tragaju za istinom što je nedopustivo našim uterivačima straha!, piše Milijana Baletić u autorskom tesktu koji je objavio portal In4s. U ovom politčko-propagandnom pamfletu – istina i nije bila tema. Autori su dobili zadatak i sredstvo, a to je – laž! Zapravo, njihovo sredstvo je gore od laži – poluistina je to što im čini posao! Poluistinu najbolje guta onaj koji ne zna, a ponešto naslućuje. Onda mu naprave kombinaciju takve terapije za prepakivanje mozga, koja mora da ima taman toliko istine koliko, ne da neće da im naškodi lažima – nego će da doprinese da im konstrukt ubedljiviji bude! Sve što od istine ovde ima notorna je činjenica da je Slobodan Milošević postojao i bio predsednik Srbije. U tih deset godina nemilosrdne borbe Zapada protiv srpskoga naroda u čitavoj Jugoslaviji i Miloševićevom otporu u kom je bio potpuno sam – okupator je svoju konačnu pobedu odneo 5. oktobra 2000. postavljanjem na vlast svoga kvislinga Zorana Đinđića, koji im je uhapsio Miloševića i vezanoga na tacnu izručio njihovome sudu u Hag! E, oko ove istine, hapseći Miloševića u vili „Mir“ – „umetnici“ pletu „umetničku slobodu“ u kojoj je Sloba nepatvoreno zlo, a kvislinzi spasitelji srpstva! Milijarderi sirotinji ne veruju
Živadin Jovanović, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih za “Frankfurtske vesti”, 20. i 21. mart 2021. Европа у новом Хладном рату
Винипег, Монитоба, Канада Излагање заменика председника Беофорума, амбасадора Радета Дробца на Zoom конференцији „Европа у новом Хладном рату“, која је одржана 14. марта 2021.
Даме и господо, Желео бих да се захвалим организаторима што су ми пружили прилику да вам се данас овде обратим и да их похвалим пто су за дискусију одабрали овако занимљиву тему. Драге колеге, Сматрам да данас не можемо говорити о “Новом хладном рату” зато што су актуелна ситуација у свету и расподела снага на међународном нивоу, чак и у самој Европи, потпуно другачије него што су биле у периоду Хладног рата. Тада смо имали само две суперсиле, идеолошки и стратешки супротстављене. Данас живимо у пост-америчком свету, у време рађања мултиполарне стварности, коју карактерише појава нових сила и једног броја држава које убрзано јачају до тачке да постају способне да буду изазов свакој суперсили. Поред тиога, данас више нема идеолошког сукоба међу супарничким силама, постоје само стратешке, политичке и економске разлике. Дозволите да вас подсетим вас да је у време Хладног рата Европа била подељена на западне капиталистичке државе и источне комунистичке, на припаднице НАТО или Варшавског пакта, уз неколико неутралних држава попут Југославије. Блокови су били супротстављени по бројним питањима, а на првом месту било је питање визије света, идеолошки пре свега. Оно што је било тада неспорно је да су Сједињене Америчке Државе (САД) биле предводник западног, док је Совјетски Савез био предводник источног блока. Због тог супарништва настајале су регионалне кризе, трка у наоружању, локални ратови и нестабилности, као и вербалне конфронтације, али до глобалног сукоба није дошло због равнотеже моћи и узајамног страха међу њима. Када говоримо о данашњој Европи, морамо имати на уму да је велика већина држава овог континента у чланству Европске Уније, или је у некаквом облику повезана са њом. То значи да је скоро читава Европа данас окренута такозваним “западним вредностима” ма шта то значило, од држава чланица ЕУ, кандидата за чланство у ЕУ, па све до оних “неутралних”, попут Шведске или Швајцарске, или пак Норвешке, на пример, која није чланица ЕУ, али јесте чланица НАТО. Такво стање је последица периода америчке доминације светом као једине суперсиле, након распада Совјетског Савеза на независне државе, што је САД искористила да их стави под свој утицај. Резултат је тај да је данас скоро читава Европа у америчкој зони утицаја. Али, иако је данас скоро читава Европа политички окренута Западу, то не значи да су чланице ЕУ и остале европске државе које су јој блиске уједињене и без проблема. Током протеклих година Европска Унија је прошла године раста и јачања, политичког утицаја и финансијске моћи, нарасла је од мале групе држава до снажне међународне организације, окупила од 6 до 28 држава чланица, од групе држава окупљених ради остваривања само једног циља до скоро па супердржаве. Током дугог периода од 1952. године кад је ЕУ створена, па до данас, мењала је своју структуру, уједињујући се све више, од Римског уговора 1958, уједињења изцршне власти 1967, Мастрихтског уговора из 1993., Амстердамског уовора из 1999., усвајања заједничке валуте евро 2002., уговора из Нице 2003. па све до Лисабонског уговора 2009. Та међународна организација, са амбицијом да постане глобална сила и глобална мултиетничка и мултиконфесионална супер држава, мењала је облике и праксе, привукла је бројне европске државе да постану њене чланице, а све у покушају да постане суперсила. Од 1952. године, проширивала се шест пута: 1973, 1981, 1987, 1995, 2004, 2007, па све до 2013. године кад је Хрватска постала њена 28. чланица. Међутим, чини се да је у последњих десет година ЕУ суочена са озбиљним проблемима, и осипањем свог јединства и моћи. Међу државама чланицама почела је да попушта дисциплина, јединство у вези са захедничким циљевима, снага, визија, као и подршка држава чланица, суочавајући се са неслагањима између држава чланица у погледу унутрашње и спољне политике, политике проширења и других питања Чини се да Брисел почиње да схвата, уколико је та оцена тачна, да је преценио свој утицај на толико различитих држава и своје способности да их присиљава, упркос њихових појединачних интереса, д асе уједине око циљева који су им заједнички. Данас смо сведоци да је Уједињено Краљевство (УК) напустило ЕУ у потрази за својом слободом, суверенитетом и независношћу, не без проблема и последица на обе стране. Одлазак УК учинило је ЕУ много слабијом него што је била пре тога, оштетивши нарочито њену слику оличења напретка, благостања и прогреса, и што је још горе, оставивши је без идеје како да превазиђе излазак из ЕУ једне од донедавно најутицајнијих чланица ове организације организације. Такође, више је него јасно да међу државама чланицама постоји неслагање у вези са структуром организације и њеним будућим трансформацијама. Постоји група држава која се залаже за снажније уједињење извршне власти у покушају да се створи глобална мултинационална супердржава са седиштем у Бриселу, са преовлађујућим утицајем Брисела над националним државама и њиховом извршном власти. С друге стране, један број држава се томе противи, а најотвореније то раде припаднице Вишеградске групе - Мађарска, Пољска, Словачка и Чешка Република, које не желе да своју националне извршну власт подреде Бриселу. Овај проблем постаје све очигледнији и значајнији јер омета ефикасност организације на многим пољима, попут финансија, буџета, унутрашње и спољне политике. Када говоримо о проблемима ЕУ, један од најхитнијих за решавање је однос ЕУ и САД. Током мандата бившег председника САД Доналда Трампа, разлике између ЕУ и САД постале су веома озбиљне, од политичких приоритета, економске сарадње са Руском Федерацијом и Кином, па до политике одбране и снабдевања енергентима. ЕУ је сада у ситуацији да мора да бира да ли ће да настави по старом, као што је било пре Трамповог мандата, уз снажне везе и ослонац на САД, или да тражи свој независтан пут. Шта год да одлучи, најпре мора да реши односе између две своје најмоћније чланице, Француске и Немачке, разлике између националних држава оличених у Вишеградској групи, и оних глобално оријентисаних, као и да разреши своје односе са САД и УК. Дакле, очигледно је да се свет данас знатно разликује од оног у доба Хладног рата, а претходно изнете чињенице потврђују због чега данас не можемо говорити о Хладном рату. Међутим, оно о чему можемо говорити је нада да би нови баланс снага и моћи у свету могао бити прилика да поново почне да се поштује међународно право, а не само интереси најмоћнијих држава. Београд, 14. 03. 2021. Раде Дробац Петнаест године од смрти Милошевића Слободан у виртуелној реалности
„Милошевић је претеча борбе за мултиполарни свет и за демократизацију политичких односа, у чијој основи треба да буду принципи независности, слободе, суверенитета, територијалног интегритета и равноправности свих држава без обзира на њихову територију, број становника, економску или војну моћ“, сматра Живадин Јовановић шеф дипломатије СРЈ. То је, како истиче, било време када је систем униполарног светског поретка био на врхунцу и тек се назирао почетак његовор пада, а „данас смо сведоци да ни једна сила, па ни САД, више није у стању да сама одлучује о било којем важнијем светском питању“. Онда је Милошевић прерано кренуо у ту борбу, није сагледао какве су могућности земље? Ова питања Јовановић не жели да разматра. „Има много оних, нарочитно на Западу и у НВО сектору, који криве Милошевића и који и данас за све проблеме и тешкоће, па понекад и своје личне, траже разлог у његовој кривици. Ја нећу њима да помажем. Нека они раде свој посао, а развој показује ко је у којој мери био у праву, ко је и у чему грешио“, каже овај дипломата у пензији и додаје да се и даље много политизира и много се мешају реалност и виртуелна реалност. У прилог својој тврдњи наводи, између осталог, пример лицимерја и лажи који су пратили агресију НАТО-а на СРЈ (Србију) пре 22 године, које су после поновили у Ираку, Либији, Украјини... То што је Милошевић, како каже, био жртва свега тога, не значи да данас треба да му приписујемо бесконачно кривице и одговорности: „Ако пођемо од тога да нема идеалног човека, па нема ни идеалног лидера, онда је и Милошевић био један државник у правом смислу те речи, који се грчевито, свим умећем, борио за мирно политичко решење на КиМ, једнако онако како се борио за мирно политичко решење грађанског рата у БиХ у Дејтону. Једино што су Клинтон, Олбрајтова и Блер желели рат по сваку цену“, оцењује Јовановић и наводи да би тако било без обзира на то ко је био на власти. Кључне заслуге Милошевића су, каже, Република Српска и Резолуција 1244 СБ УН. „Не бих волео да се праве диспропорције и да му се грешке траже најмоћнијим микроскопима, а да се не види оно што ће пре или касније морати да уђе у истприју – стварање РС и Резолуције 1244 СБ УН, која је најјачи правни аргумент за одбрану наших интереса“, наглашава он. Додаје да се Југославија није распала, него је разбијена систематски, плански, за шта многу већу одговорност имају САД, Немачка и Велика Британија, него било који локални фактор. „Док ми проблеме или односе на Балкану, укључујући и грађанске ратове, разбијање СФРЈ, па разбијање СРЈ, питање КиМ, обајшњавамо само игром локалних фактора, а све везујемо за личност локалног или регионалног карактера, за то време они који су стварно одговорни задовољно трљају руке“, истиче Јовановић и закључује да критика Милошевића данас служи више као димна завеса, да се не би видело шта су грешиле власти од 05. октобра до данас. Новинар: Биљана Баковић Будућност зависи од поверења, а поверење од поштовања суверенитета и интегритета Србије
Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних Излагање на Међународној конференцији посвећеној 140. годишњици дипломатских односа Србије и САД, одржаној 25. фебруара 2021, у организацији Института за међународну политику и привреду. Најлепше се захваљујем организаторима на позиву и привилегији да могу да говорим на Конференцији која је посвећена обележавању 140 година од успостављања дипломатских односа између Србије и САД. Ово је, заиста, изузетна прилика када се сумирају успеси и aнализирају падови, када се промишља о отклањању препрека и трасирању будућности тих односа и сарадње. Верујем да смо из дуге традиције наших односа научили главну лекцију: да су се наши односи и сарадња развијали узлазном линијом остварујући велике домете увек када су у тим односима преовлађивали поверење, партнерство и поштовање узајамности интереса. И обратно, запостављање значаја историјских искустава, покушаји супституисања партнерства наметањем односа са позиција силе доводили су до падова, удараца и бумеранг ефеката који су повремено превазилазили билатералне оквире. Човечанство је постало свестно да не постоје „хуманитарне интервенције“, да се систематским разарањем привреде, болница, електро-мреже, цивилне инфраструктуре, школа, обданишта, болница и јавних РТВ медија не бране људска права и нити се шири демократија. Методе геополитике експанзије, доминације, застрашивања и понижавања примењене према савезничкој земљи и народу који су толико дали за одбрану од највећих зала у историји не могу остати без дубоких последица! Треба да се помиримо. Како кад је то немогуће ултиматумом, подвалом ни куповином? Датум 24.март 1999. је тачка преокрета глобалних односа - од врхунца наметнутог униполарног светског поретка, ка његовој низбрдици, пропадању и одласку са сцене, на једној, односно, ка рађању, успону и конституисању новог, мултиполарног светског поретка, на другој страни. Нови глобални тренд спречава глобалну доминацију, изузетност и пирамидално уређење и отвара могућност конституисања светског поретка заснованог на партнерству, сувереној равноправности и другим демократским начелима. Мултиполарност не значи просту замену доминације једног центра у кондоминијум више центара, већ спречавање сваког вида империјализма и доминације као негације слободе, хуманизма и демократије. Око 250.000 Срба и других људи протераних са Косова и Метохије у периоду након што је КФОР (НАТО под вођством САД) преузео бригу за безбедност и слободу кретања, ни после 22 године проведене у прогонству, немају могућности за слободан, безбедан и достојанствен повратак у своје домове. Тешко је, заиста, поверовати да САД и Немачка, односно, НАТО и ЕУ, не располажу реалним полугама да се то оствари, бар приближно онако како је остварено за избеглице и расељена лица других националности. Зашто изостаје извршавање јасне, принципијелне обавезе према српском народу утврђене докуменатима Г-7, КГ, НАТО, ЕУ, ОЕБСА, ПСЕЕ и потврђене резолуцијом СБ УН 1244? Хенри Кисинџер сматра да је тзв. споразум из Рамбујеа срамни документ који никада није требало да се појави, да су захтеви такви да их не би прихватила ни једна суверена држава и да је једини циљ био да се пред јавношћу оправда долазећи напад на Југославију. Високи амерички званичници су тврдили да су лествицу у Рамбујеу циљано подигли тако високо да је Милошевић не може прескочити. Шеф мисије ЕУ на Косову и Метохији (ЕЦММ) уочи агресије НАТО Дитмар Хартвиг пише да је европској и светској јавности стање на Косову и Метохији пре почетка агресије погрешно представљано и да је то био део припрема за напад НАТО који је извршен без оправданог разлога. Иако шеф представништва ЕУ, Хартвиг се не устручава да писмом упозори канцеларку Ангелу Меркел, да би признање сецесије било неправедно и опасно, да је ЕУ (ЕЗ) 1999. године одиграла срамну улогу у припремању јавности за неоснован напад НАТО-а. «Све је почело лажима», тврде немачки интелектулци и уметници међународног реномеа као и део политичара. Учесницима самита у Братислави амерички представници су саопштили да је нападом на Југославију 1999., без одобрења СБ УН, створен преседан који ће НАТО користити увек када оцени да је потребно, «без обзира на легалистичке интерпретације» европских савезника. Вимер је забележио и закључке НАТО-а да се Русији не дозволи приступ Балтичком мору, а да Србија трајно буде искључена из европског развоја. Дакле, стратегија из 1949. «Русију држати ван Европе», 50 година касније амандирана је додатком «и Србију»! Питање будућег статуса Косова и Метохије одавно је превазишло оквире локалног, или регионалног питања. На њему се прелама однос према принципима мира и безбедности, неповредивости суверенитета и територијалног интегритета у трећем миленијуму. Тешко је, заиста, поверовати да Србија икада може да се одрекне свог суверенитета и територијалног интегрита, да директно или индиректно призна одузимање виталног дела своје државне територије, колевку националног, државног и духовног идентитета. Вероватније је да ће се поделе даље продубљивати и ширити, осим, разуме се, уколико би дошло до преиспитивања досадашње политике свршених чинова, уцена и понижавања Србије. Очигледно је да прилази с краја прошлог века не испоручују жељене резултате. Српско-амерички односи у 21. веку зависиће превасходно од тога - да ли ће САД прихвати Србију као независну европску земљу и партнера, а српски народ као чиниоца мира, безбедности и напретка на Балкану и у Европи? *** 1 Излагање на Међународној конференцији посвећеној 140. годишњици дипломатских односа Србије и САД, одржаној 25. фебруара 2021, у организацији Института за међународну политику и привреду, трећи панел: Од васздушног моста у Другом светском рату до ваздушне кампање 1999. Фонд дијаспора за матицу уз свој народ кад је најтеже
Гост "Магазина Србија на вези" био је Живадин Јовановић, потпредседник Управног одбора и један од оснивача Фонда дијаспора за матицу. Са Мирјаном Раичевић Тасић разговарао је о активностима које је Фонд обављао у претходном периоду, укључујући бригу и пажњу према матици у ванредној ситуацији. Живорад Јовановић говори и о недавном сусрету са Арно Гујоном, директором Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, као и о плановима те непрофитне хуманитарне организације, међу којима је и оснивање Меморијала свим српским жртвама у 20. веку.
Фонд дијаспора за матицу основан је 1999. године, како би помогао опоравак матице, доприносећи улагањима у обнову инфраструктурних објеката, после НАТО бомбардовања, а после више од две деценије постојања, одржао је први пут Скупштину онлајн. Фонд дијаспора за матицу - донације у протеклом периоду Поред прихода од камате на орочена средства, у периоду од протеклих 6 месеци, Фонд је примио више добровољних прилога од својих чланова и пријатеља. Тако је на пример, др инж. Милоје Ж. Милићевић из Берлина, председник УО Фонда, уплатио укупно 5000 евра, др Љиљана Вернер, председница НО Фонда из Хановера 3000 евра, Ратко (Роберт) Милићевић, члан УО Фонда из Камбере 2000 AUD. Током акције прикупљања прилога за заустављање пандемије COVID 19 у Србији, ангажаовали су се млади српске дијаспоре уНемачкој, Канади. Од прикупљених средстава финансирана је набавка ултразвучног скенера за Болницу у Крагујевцу (10 000 евра). Фонд дијаспора за матицу је одмах по избијању пандемије COVID 19 уплатио Министарству здравља Републике Србије помоћ од 100000 евра, за набавку ургентне медицинске опреме у Србији и Републици Српској. Након катастрофалног земљотреса у Петрињи и околини (Хрватска), Фонд је помогао Епархији горњо-карловачкој са 10 000 евра за санацију Парохијског дома и храма СПЦ у Петрињи. Већи број чланова Фонд и њене Управе, упутили су директну помоћ пострадалима у том земљотресу. Од текућих редовних активности, треба истаћи да, Фонд наставља шесту годину заредом, са пружањем помоћи Народним кухињама на Косову и Метохији, за набавку основних животних намирница, у вредности од 100 000 динара сваког месеца, као и са пружањем помоћи Удружењу „Ана Антонијевић" из Крагујеваца, које се стара о 200 деце оболеле о церебралне парализе. Ова помоћ се остварује већ пуних пет година. Извор: www.rts.rs
NATO U BRATISLAVI APRILA 2000: Srbiju treba trajno držati izvan evropskog razvoja (VIDEO)
NEKADAŠNjI ministar spoljnih poslova, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, Živadin Jovanović podsetio je u jutarnjem programu “Hepi” televizije na samit NATO iniciran od strane Amerikanaca u Bratislavi krajem aprila 2000. godine, kada se NATO saglasio da Srbiju treba trajno držati izvan evropskog razvoja. - Amerikanci su dugo imali u planu napad na Jugoslaviju. Za pripremu tog napada znalo se dugo, ali je američki problem bio to što je smatrano da je delikatno da sami napadnu Jugoslaviju i želeli su da u to uvuku saveznike, kako bi i njihovoj javnosti bolje objasnili tu akciju, tj. da SAD ne nastupaju unitarno. Bilo je dosta muke da se ubede svi američki saveznici za takvu akciju. Došlo se do toga da to ne bude presedan. Kad je počela agresija, onda su i saveznici iz Evrope videli da SAD malo drži do savezništva i da američki generali samostalno odlučuju i o izboru ciljeva i svemu drugom. Bili su zatečeni tim zapovedničkim stavom SAD prema tradicionalnim saveznicima - rekao je Jovanović. Jovanović je onda objasnio kako je izgledao samit u Slovačkoj. - Kada se to završilo, onda su Amerikanci inicirali samit NATO-a i budućih članica tog saveza, krajem aprila 2000. godine u Bratislavi. Tu su bile i Rumunija, Bugarska, Ma]arska... Tada su Amerikanci saopštili evropskim saveznicima na najvišem nivou da napad na Jugoslaviju, bey obyira na njihovu “legalističku poziciju, predstavlja presedan koji će biti korišćen u svim prilikama kada to Amerika oceni za potrebno, da je strategija NATO-a širenje na istok, ka Rusiji i da je za sprovođenje te strategije mnogo bolje primenjivati američke zakone i u Evropi, nego evropske. U tom smislu, usvojeno je 10 tačaka koje je bivši državni sekretar za odbranu Nemačke i potpredsednik parlametarne skupštine OEBS-a u Beču, Vili Vimer preneo kancelaru Gerhardu Šrederu svojim pismom od 2. maja 2000. Američki predstvnici na samitu su, pored ostalog, izneli stav da SRJ opstaje izvan svih zakona, poručujući da kao takva ne treba da postoji. To je bio jasan znak da SAD teže da odvoje Crnu Goru od Srbije. Takođe je predviđeno da Poljska mora biti okružena "dobrim susedima" i da predstavlja branu izbijanja Rusije na Baltičko more, a da Bugarska i Rumunija budu most NATO ka Aziji. Što se Srbije tiče, Vimer je zabeležio američki stav koji doslovce glasi: Srbiju treba trajno držati izvan evropskog razvoja. Kao poluga za to korišćen je i Haški tribunal - rekao je nekadašnji ministar. Jovanović je istakao da se SAD kao i EU moraju odlučiti između Beograda i Prištine. - Ili će se vratiti poštovanju međunarodnog prava i Rezoluciji 1244 ili ostaje dugoročno duboko nepoverenje Srbije prema Americi. Poverenje se ne nametnuti silom, oktroisati ili proglasiti u interesu maglovitih obećanja. Ono se jedino može izgrađivati strpljenjem, uzajno korisnom saradnjom, međusobnim poštovanjem u praksi. Potrebno je da se SAD, zbog sebe samih i svojih interesa, prilagođavaju međunarodnim pravnim i moralnim principima uvažavajući priotom i nove globalne odnose. Vreme, kada su SAD širom planete silom stvarale realnosti i zahtevale da se svi drugi bespogovorno prilagođavaju tome, uglavnom, je deo prošlosti - rekao je on i istakao da se Srbija ne može ravnati prema američkim predstavama, već prema svojim interesima. Govoreći o globalnim promenama u svetu, Jovanović je primetio da relativno slabljenje apsolutne dominacije SAD traje duže vreme, ali ako je potrebno ono se i datumski može vezati za 1999. godinu, odnosno za vreme agresije NATO pod dirigentskom palicom Klintona. Agresija je lansirana jednostranom odlukom, kršenjem svih međunarodnih zakona, uključujući Povelju UN i Završni dokument OEBS iz Helsinkija, zaobilaženjem Saveta bezbednosti, ali je okončana odlukom Saveta bezbednosti, rezolucijom SB UN u čijem oblikovawu su učestvovali Rusija, Kina, EU kao i SRJ. Otuda u rezoluciji i odredbe o poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ, odnosno, Srbije kao pravne sledbenice SRJ, pravu na vrćanje dogovorenih kontigenata srpske vojske i policije (na granične prelaze), na slobodan i bezbedan povratak svih izbeglica i raseljenih lica (uključujući 250.000 Srba i drugih nealbanaca) i druge. Istina je da nisu sve odredbe tog dokumenta toliko povoqne za Srbiju i Srbe, ali nema razloga da se značaj pomenutih odredaba umanjuje, ili dovodi u pitawe, jer one imaju istu pravnu snagu kao i sve druge i zato se na njih treba uvek iznova pozivati, zahtevati wihovo poštovawe i ostvarivawe u praksi. Jovanović je primetio da globlni pregovarački sto nije četvorougaoni sa unapred rezervisanim čeonim mestom za SAD, već okrugao, da niko ko za njim sedi ne može sam da odluči o važnim međunarodnim pitanjima, već svi zajedno, poštujući jedni druge kao ravnopravni partneri. To je obrazac za mir, stabilnost i napredak, nikako pretnje, ucene ili jednostrana nametanja.
Коментар на Бајденову честитку Александру Вучићу
Бајденова честитка председнику Александру Вучићу је неуобичајена, непристојна и увредљива. Неуобичајена зато што се честитке не користе за саопштавање политичких ставова најделикатније природе. Непријстојна јер пријатељске земље и савезници никада не држе лекције једна – другој о задацима. Када се то, ипак, деси онда је израз хегемоније, а не демократије. Увредљиво је што све то Бајден чини јавно не схватајући да тиме повређују ране нанетесрпском народу 1999. године и продубљује неповерење, уместо да јача узајамно поштовање. То што Бајден траже да се Србија помири са отимањем Косова и Метохије и да га призна као независну државу, равно је залагању за безакоње и хаос у Европи и свету. То је став да сила и претње силом буду изнад сваког закона. То је опасно поигравање силом у новом формату глобалних односа. Ове старе поруке новог америчког председника упаковане су у подсећања на 140 година дипломатских односа пријатељства и савезништва две земље у два светска рата и на допринос српске дијаспоре развоју и напретку САД. Фрапантно недостаје осећање да све то више обавезује Бајдена на исправљање грешака његових предходника према Србији и српском народу, него српског председник Вучића који се бори за поштовање Повеље УН и основних принципа међународних односа и легитимних интереса суверенитета и територијалног интегритета Србије. Живадин Јовановић за ТВ „Студио Б“, 08. 02. 2021. МОСКВА ОДЛУЧНА ДА ЗАУСТАВИ ОФАНЗИВУ ЗАПАДА! Путин: Нећу дати Бајдену да сломи кичму Србији!
Офанзива Запада на Србе с обе стране Дрине упалила је аларм и у Москви, а шеф Кремља Владимир Путин одлучан је да заустави све притиске којима је циљ уништење Републике Српске и отимање Косова од Србије. Избором Џозефа Бајдена за шефа Беле куће притисци на Бањалуку, али и на Београд, постали су све отворенији и јачи. Подршка у удару на Србију стиже и из европске уније, и то преко Мирослава Лајчака и званичног Брисела, који се ближи решењима која заговара Немачка када су у питању статус Косова и РС. Званична Европа користи косовско питање да би се додатно обрачунала са Доналдом Трампом, па чак иду дотле да минимализују значај споразума који су Београд и Приштина потписали у Белој кући у присуству Доналда Трампа. Рат ЕУ и Америке (погледајте оквир) који се води преко Србије подигао је Москву у пуну приправност. - Москва помно прати сваки потез Запада, поготово када је у питању однос према нашим традиционалним савезницима. Руски председник је више пута поновио да су Срби братски народ. О најновијим дешавањима и начинима да предупреди покушаје Бајдена и Запада да Србима опет отму све руски шеф државе и његови најближи сарадници су у сталном контакту са српским руководством. Њима је Путин послао недвосмислену поруку која гласи: "Нећу дозволити Бајдену нити било коме другом да сломи кичму Србији" - преноси ставове Кремља извор Српског телеграфа из дипломатских кругова. Ненад Поповић, министар: Русија је и досад била наш најјачи ослонац у борби за очување КиМ и заштиту РС ПРИТИСАК ПОВРАТНИКА Укидање Дејтонског споразума које заговарају Бајденове демократе, а што би довело до гашења Српске, било је тема и током недавног састанка најближег Путиновог сарадника Сергеја Лаврова са Милорадом Додиком. И тада је из Бањалуке руски дипломата поручио да Москва не прихвата било каква одступања од међународних споразума, као што је то документ из Дејтона. Истовремено и Путин и Лавров истичу да по питању Косова све земље чланице Уједињених нација морају да поштују Резолуцију 1244. Ненад Поповић, министар за иновације и технолошки развој, у разговору за Српски телеграф истиче да нема никакве сумње да ће промена администрације у Вашингтону неповољно утицати по српске интересе на Балкану. - Они који се враћају у Белу кућу и Стејт департмент добар део своје каријере су изградили на политици да су Срби криви за све. Очекујем притиске, али повољна околност је то што ово ипак није време деведесетих, а Србија није ни изолована ни слаба нити је свет униполаран. То нам даје маневарски простор за деловање јер овог пута имамо партнерства која ће нам сигурно дати шири простор у борби за наше интересе, а ту, пре свега, мислим на Русију, која је и до сада била наш најјачи ослонац у борби за очување Косова у саставу Србије и заштиту Републике Српске - поручује министар. Јовановић: Русија се никад неће помирити с експанзијом НАТО на Балкану БИТКА НА ТРИ ФРОНТА Додаје да уз руску подршку Србија и сама ради на јачању своје позиције на међународној сцени. Дубоко сам уверен да ће државно руководство Србије, са председником Вучићем на челу, на најбољи начин заштитити наше државне и националне интересе - нагласио је Поповић. Бивши шеф дипломатије СРЈ Живадин Јовановић истиче да ће, упркос претњама отимачином РС и одузимањем КиМ, Русија трајно бити опредељена за поштовање суверенитета и територијалног интегритета Србије. - Не знам колико пута би требало више Путин и Лавров да понове да су за решења прихватљива Србији, да се мора поштовати Резолуција 1244 СБ УН да би неверне Томе прихватиле чињеницу да Русија неће одобрити сепаратизам. Није то само због пријатељства, што смо браћа по оружју, него и због руских интереса. Не жели Москва да направи грешку на међународном плану и охрабри сепаратизам на својој територији. И никад се неће помирити с експанзијом НАТО на Балкану. Београд мора да се бори за КиМ, РС, европске интеграције, а Русија ће увек давати подршку и неће дозволити да Србији буде сломљена кичма - закључује Јовановић. Извор: www.republika.rs
Захвалница Доналда Трампа српској дипломатији
У емисији Контрапункт, поводом Захвалнице која је на адресу Министарства спољних послова Србије, крајем прошле године стигла из Беле куће са својеручним потписом 45. председника САД Доналда Трампа, говоримо о успесима дипломатије светосавског пацифизма као и феноменолошким променама којима су политика и дипломатија подвргнуте у савременим условима. Захвалница коју је председник САД, Доналд Трамп упутио, нарочит је и несвакидашњи гест у дипломатској пракси, а без преседана у српско-америчким дипломатским односима који ће остати запамћен у историји српске дипломатије као посебан гест пријатељства Трампове администрације и председника Трампа лично, као лидера једне од светских суперсила. Први човек САД послао је захвалницу Срском амбасадору у Београду др Љиљани Никшић. Гости емисије Контрапункт су доајени српске дипломатије: Енес Карабеговић, Владислав Јовановић и Живадин Јовановић, амбасадор др Љиљана Никшић и Слободан Кљакић, публициста и новинар. Послушајте аудио снимак емисије: Аутор емисије је Биљана Ђоровић Извор: www.rts.rs
Србија није капитулирала ни под бомбама, па зашто би сада /видео/
Гостовање заменика председника Беофорума, амбасадора Радета Дробца у емисјији "Од четвртка до четвртка" на Спутњику. Избори у САД нису судски завршени, а да би се прејудицирао Џо Бајден у Белој кући, цела демократска компанија бивших кадрова окупила се срећна да може опет да малтретира Србију и да оствари интересе које није успела у претходних 20 година - чак ни под бомбама. Ипак, то је рачун без крчмара, јер они још нису у прилици чак ни да одлучују. Овако у емисији радио Спутњика „Од четвртка до четвртка” бивши амбасадор Раде Дробац оцењује седницу Спољнополитичког одбора Представничког дома америчког Конгреса на којој су албански лобисти покренули мисију с циљем да новом председнику САД трасирају спољну политику према западном Балкану. Та политика подразумева жестоке притиске на Србију да призна независно Косово.
Не треба само да заборавимо, каже Дробац, да је та група људи која је дискутовала, а међу којима су Елиот Енгел, Медлин Олбрајт и Данијел Сервер, иста она која је 1999. била крива за све оно што се десило у односима Америке и Србије – бомбардовање, агресија, жртве, санкције, малтретирање српског народа по свим питањима и Хашка суђења. Они су, према речима нашег саговорника, најодговорнији за константан притисак на Србију да учини нешто што је далеко од њеног интереса, и неспојиво са њим. „Не знам на основу чега мисле да ће после 20 година Србија урадити оно што није под бомбама ни у рату хтела да учини. Овај случај коинцидира са чињеницом да се сада открива да су Срби у том рату оборили још неке авионе, па и невидљиве. Да се Србија није одбранила у том рату ми данас не бисмо уопште разговарали на овакав начин. Америчка страна и НАТО имали су бројне жртве о којима се ћути и велике материјалне штете. Били су огорчени што им је једна мала земља пружила такав отпор и што је успела да не капитулира. То што неки покушавају да 1999. представе као пораз Србије није истина, јер имамо међународне документе који потврђују суверенитет Србије на својом јужном покрајном, а постоји и значајан број земаља које су повукле признање независности Косова, што све говори да је то далеко од решене ситуације,” сматра Дробац који је данас заменик председника „Београдског форума за свет равноправних“. Акција против свих интереса Србије У очекивању промена које би требало да наступе у САД, бар према жељама Бајдена и и Клинтонових, они покушавају већ унапред да припреме терен за офанзиву која се не односи само на Косово већ и на Дејтон, Републику Српску, а притискају Србију да одустане од све бољих односа са Русијом и Кином, оцењује наш саговорник. „То је апсолутно супротно интересима Србије и не знам под којим условима и са којима бенефитима би Србија од тога одустала, поготово што је сада војна интервенција искључена,“ рекао је Раде Дробац. Елиот Енгел је пред Обором за спољне послове изустио неколико ноторних неистина као што је она да су Срби извршили геноцид на Косову иако сви знамо да оптужница о тој теми не постоји. Наш саговорник сматра да је јавни медијски простор данас поприште озбиљних ратова у којима се средства не бирају и у којима се лаж проглашава за истину, а истина проглашава за нешто што је ретроградно. „Сведоци смо ерозије морала, здравог разума и чињеница, јер је чињеница само они што неки медији говоре. Сви се сећамо деведесетих када су у Босни, Хрватској и Словенији само Срби били оптужени, а добро знамо да не може да постоји кривица само са једне стране. Мислим да је то један од разлога и за ово суђење у Хагу где се покушава направити један вештачки баланс да су злочини Шиптара на Косову први пут сада на овакав начин стављени у први план,” каже наш саговорник. Он додаје да се страхује да то што су пред спољнополитичким одбором Конгреса сада покушали да пребаце одговорност за злочине на српску страну само део стратегије да се ослободе они који су оптужени у Хагу. То, као и негирање агресије на СР Југославију представља политику силе која се ни по чему не разликује од оне која је вођена у претходним вековима, само што је сада окупана у новим медијима који то приказују као нешто позитивно, а оне који су жртве као кривце. Дробац има искуство из деведесетих прошлог века када је био помоћник министра за информисање. Трудили су се, каже, да направе што више материјала, чињеница, доказа и вести како би се та поплава лажи, превара, подметања и оптужби зауставила. „И поред тог што је дебаланс био видан, ипак су те наше информације налазиле свој пут. Жао ми је што од 2000. немамо организовану државну пропаганду, односно, одбрану сопственог суверенитета и истине. Отимају нам верске објекте, историју, јунаке, проглашавају наше страдање бесмислено, а њихове геноциде победама. Због тога имамо обавезу да штитимо истину, јер ако је не штитимо, а иде нам у прилог, бићемо жртва не само политичких завера које стварно постоје према нама, него и лажних представа јавности. Они ће мислити да чине добро дело када поново буду бирали Бајдена или Олбрајтову, јер они кажњавају зле Србе,“ закључио је Раде Дробац.
Преминуо Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј ВЕЛИКИ ГРАДИТЕЉ МОСТОВА
Са најдубљом жалошћу опраштамо се од Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, великог сина српског народа. Као први међу једнакима руководио је Српском православном црквом чувајући њено јединство, углед улогу, свуда тамо где су српске земље и где живи српски народ, а затим, у православном и хришћанском свету уопште. Чувајући канонске, заветне вредности православља истовремено је био неуморни градитељ мостова, разумевања и узајамног поштовања у односима са другим црквама и другим религијама. На сваком месту ширио је човекољубље. Поникао из свог народа, са свим његовим најбољим особинама, увек је бринуо о његовој добробити, његовој славној историји и будућности грађеној на дубоким коренима. Често је говорио да примљено од предходних генерација морамо чувати и предавати новим нараштајима. Његова блага и мудра реч пажљиво се слушала и уважавала како у српском народу, тако и међу старешинама других цркава и религија. Српски народ је један ма где живео – често је говорио да би посредно подсећао како су поделе непотребне и штетне. У државне послове није се мешао али је све тешкоће и проблеме српског народа дубоко преживљавао и настојао да СПЦ са својим вековним искуствима, помогне у њиховом решавању колико год може и на најбољи начин, у складу са њеном улогом верске, националне институције. Своју снагу, мудрост и умеће усмеравао, пре свега, на очување јединства СПЦ, а тиме и јединства српског народа. Увек је подесћао да је покрајина Косово и Метохија колевка српске духовности, државе и нације и да је саставни део Републике Србије. Тежио је да се поштују правда и право за српски народ једнако, као што се поштују права других народа, био је свестан моћи силе, али је предност давао истини, правди и мирном решавању свих питања, како међу људима, тако међу народима, црквама, религијама. Подржавао је и помагао хуманитарну делатност Фонд дијаспора за матицу. Благословио је издвајање велике помоћи Фонда за отклањање последица катастрофалних полава, 2014. и 2015. године, у Србији и Републици Српској. Балгословио је одржавање последње Скупштине Фонда у Парохијском дому Храма Светог Саве. Београд, 20. 11. 2020. године У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког.
ЗАШТО ЈЕ ЛАВРОВ ИЗАБРАО БЕОГРАД УМЕСТО ЗАГРЕБА
Изјава председника Беофорума Живадина Јовановића за дневни лист „Политика“ (стр. 1 и 6), 24. 10. 2020.год. Дипломата Живадин Јовановић сматра даје реч о важној посети будући да је Русија једна од земаља које су највише погођене епидемијом вируса корона. „Посета министра Лаврова у условима када је дипломатска активност проређена изузетно је значајна и знак је да Србија и Русија и у овим условима одржавају редован дијалог на стратешком нивоу. Она даје подстицај учвршћивању традиционалних пријатељскох односа између две наше земље“, изјавио је Јовановић за „Политику“. Овај искусни дипломата каже да је сигуран да је Русија с посебном пажњом пратила разговоре делегација Београд и Приштине у Вашингтону и анализирала све папире који су тамо потписани. „Русији сасвим сигурно не одговарају ставке које говоре о девирзификацији сарадње у области енергетике. Такозвани вашингтонски споразум је необичан по много чему јер су се тамо Србија и Америка договарале о томе какав би однос Србија требало да има према трећим земљама. То указује на извесна ограничења у независности наше спољне политике. Ми можемо причати да смо независни, али то неће променити реалност“, каже Јовановић и додаје да ће „папир из Вашингтона“ бити предмет анализе у многим земљама. Каже да је приметио да имамо потребу да се „правдамо Западу“ када год започнемо преговоре с Русима. „Ширење сарадње са Русијом није никаква русофилија већ насушна потреба Србије и њене безбедоносне политике. Наши односи с Русијом и Кином су стратешки, а то немамо у односима са САД, ЕУ и НАТО-ом“, Када је у питању отварање руског представништва при Министарству одбране Јовановић подсећа да званични споразум није потписан, нити су саопштени детаљи. Он подсећа да хуманитарци из Српско-руског хуманитарног центра крај Ниша нису добили дипломатски имунитет и да је било много покушаја да се дискредитује рад ових људи. „Под притиском Америке, неколико руских држављана који раде у центру није добило имунитет који уживају хиљаде војника из НАТО-а“, каже наш саговорник. Њега не изненађује чињеница да Владимир Путин неће посетити Србију, као што је договарано, јер су, како подсећа, у већини земаља у кризним ситуацијама шефови држава у обавези да буду на располагању 24 часа. Јовановић:Лајчак заступа немачке интересе, до напретка тешко
Јовановић не очекује никакав напредак у дијалогу до завршетка председниццких избора у САД, а Лајчакову улогу специјалног представника ЕУ види као "продужену руку немачких интереса на Балкану". "Резултат Љачакове турнеје је половичан и он је у начелу добио сагласност за наставак дијалога, али ако се узму у обзир услови које Приштина поставља и њихов став према Заједници српских општина, тешко јеочекивати да ускоро додје до дијалога а и ако додје, тешко је очекивати неки значајнији напредак", истиче Живановић за Тањуг. "Сада видимо да се више разговара о некаквом утицају и значају устава илегалне творевине Косово и о мишљењу Уставног суда такозваног Косова него о Резолуцији Савета безбедности 1244 - као јединог валидног оквира и основа за одрживо и праведно компромисно решење. Лајчак на тај начин у основи наставља мисију засновану на геополитичким интересима истих оних земаља и снага одговорних за разбуктавање тероризма на КиМ, као и агресију 1999. године", наглашава Јовановић. "Говори се о њему као специјалном изасланику Европске уније али у питању је скривалица иза које се види одлучујуцћи утицај и интерес Немачке, најмоћније чланице ЕУ", објашњава Јовановић и додаје да Немачка улази у трку са Сједињеним Америчким Државама за поделу интересних тачака на Балкану. Према његовом мишљењу, Немачка користи ЕУ као покриће да не би огољено наступала преко Лајчака и очигледно је немачки став "наклоњен озакоњењу насилног одузимања државне територије од Србије". "Немачка се нашла затечена једном иницијативом САД која опет показује да се ни Америка не одриче присуства на Балкану и да је незаобилазни фактор решавања свих питања у Европи, па и косовског питања", сматра бивши шеф југословенске дипломатије. "Мислим да никаквог напретка неће бити у дијалогу до председничких избора у САД односно до преузимања власти победника на следецхим америчким изборима. Приштина све што чини и говори, ради мислећи да ће се на власт у САД вратити демократе и да ће на тацни добити признање", истакао је Јовановић и додао да је неопходно да се Србија више позива на Резолуцију 1244 СБУН и свој Устав, држећи до основних принципа медјународног права и Повеље Уједињених нација. Упитан за писмо које је објавио бивши косовски премијер Иса Мустафа, а у којем му шефица европске дипломатије и посредник у дијалогу Федерика Могерини 2015. године наводно потврдјује да Заједница српских општина неће имати извршна овлашћења, Јовановић одговара да оно, уколико се испостави као тачно, јасно разобличује пристрасну позицију ЕУ, као и политику коју смо, како каже, упознали у давним временима - политику слабљења утицаја Србије. "Сматрам да је посреди нефер позиција Брисела. Брисел је почео своју посредничку мисију у дијалогу позивајући се на статусну неутралност. Видимо да се радило о пукој мантри", закључио је Јовановић. Дипломатија – важна полуга за остваривање државних и националних интереса
Допуњена изјава Политици „И амбасадори чекају нову владу“, 21. 09. 2020. Некадашњи министар спољних послова Југославије Живадин Јовановић појашњава за Политику да није реч о новом проблему. Ова слика, како каже, најбоље приказује какав је третман дипломатије од 2000. године па до данас. Дипломатија у нашој државној стратегији, додаје, нема ни приближно онај значај који би требало да има с обзиром на њене потенцијале. Да би смо се понашали као одговорна држава, морамо да користимо те велике могућности. Дипломатија је, како сматра, полуга за реализацију државних и националних интереса. Јовановић наглашава да би професионалне дипломате требали да буду чланови свих важних међудржавних преговарачких тела и делегација „Када неког пошаљете у дипломатску мисију, наша држава показује однос који има према домаћинима. Показујемо колико нам је та земља важна. Уколико годину-две имате отправника послова у амбасади, ви шаљете поруку да вас земља домаћин не интересује претерано. Амбасадор се обично схвати као једини аутентчни интепретатор интереса државе коју представља“, објашњава наш саговорник. Објашњава да је Србија на европском путу и да стандард у Европској унији подразумева искључиво професионалне номинације за амбасадоре. Па тако Француска нема ни једну политичку номинацију за амбасадора, већ се на та места именују искључиво школоване дипломате. Живадин Јовановић, подсећа на праксу каква је била у Краљеввини Југославији, када је Србија у свет слала високо позициониране личности с најећим угледом, који су представљали земљу у Њујорку, Паризу, Цариграду... Такође, кандидати за шефове ДКП мисија треба да прођу јавно саслушање у Одбору за сопљну политику Народне скупштине. Све то, смањило би простор за волунтаризам, јер нико не би желео да ризикује предлажући неспособне, нестручне и људе без угледа. Новичок – изјава Савезне владе је даљи корак у политици заоштравања односа - Вили Вимер
Ројтерс/ Фабрицио Бенш У среду је владин портпарол Штефен Зајберт објавио да су лекари универзитетске клинике Шарите пружили недвосмислене доказе о тровању руског опозиционара Алексеја Наваљног нервним отровом типа «новичок». Спутњик је о томе разговарао са Вилијем Вимером: Н: Господине Вимер, како је данас саопштила немачка влада позивајући се на токсиколошке налазе клинике Шарите, руски опозиционар Алексеј Наваљни је „несумњиво“ отрован хемијским војним отровом типа «новичок». Како схватате ову поруку? В.В: Ово је даљи корак у политици заоштравања односа са Руском Федерацијом. Верујем да морате разликовати неколико ствари. С једне стране, треба поздравити све што је учињено и што се и даље чини у циљу спашавања живота господина Наваљног и уклањању страшних последица било какве акције против њега. У то нема сумње. Само: У овом контексту постоје, наравно, питања за Савезну владу зашто се није обратила неутралним телима у вези са налазима заиста поштоване клинике Шарите. У узаврелој ситуацији коју годинама имамо између НАТО-а и Руске Федерације због НАТО-а, било би прикладно укључити, на пример, швајцарски институт у Шпицу, који ужива недвосмислену репутацију широм света, а не укључити у спорове између НАТО-а и Руске Федерације тела на начин на који се на жалост мора рећи за иначе високо цењени Бундесвер. У том контексту, то ми није довољно, могло је бити другачије. Дакле, сама Савезна влада је умешана у сумње које окружују читав овај процес. Н: Наводи се да је ова хемикалија коришћена у покушају тровања бившег шпијуна Сергеја Скрипала и његова ћерке. Као што знамо, то није довело до њихове смрти. Претпостављало се и још увек се претпоставља да је напад изведен по наређењу руске владе. Немачка влада сада позива руско руководство да заузме став о тровању Наваљног. Посматрано сасвим логично: зашто би руска влада користила отров који последњи пут није деловао, на јавном, видео-надгледаном месту, попут аеродрома? В.В: То су ствари које треба криминолошки обрадити. Морате се запитати која тела би то могла учинити на одговарајући начин имајући у виду међународну димензију која је постигнута. Ако желите да сазнате шта се заиста догодило, вероватно ћете на овој планети пронаћи институте који то могу да разјасне, јер је то део њиховог посла. Тадашњи инцидент у Великој Британији је већ покренуо питање да ли је британски извештај тај који треба узети у разматрање или не, имајући у виду чињницу су Скрипалови нападнути у непосредној близини места где су смештени објекти британске владе у Портон Даун-у. Све су ово ствари које доприносе великој несигурности јавности, јер говоре у прилог чињеници да овде делују снаге које покушавају оваквим поступцима против одређених људи да доведу до ратне ситуације у Европи. Тренутни извештај савезне владе не смемо посматрати изоловано од догађаја у Минску и Белорусији. Све су то ствари где смо, после искустава која смо имали изнова и изнова пре америчких избора, а у вези са југословенским ратом, видели да се свакодневно користи свака прилика за увлачење влада у рат. У Сједињеним Америчким Државама суочени смо са ситуацијом у којој је амерички председник Доналд Трамп изгледа одговоран само за стање врта ружа Беле куће, а изван овог врта ружа Демократско-републикански ратни савез је такође одговоран за ток ствари засигурно и код нас у Европи. Амерички председник мора да се запита да ли има било какав утицај на политику своје земље. У таквој ситуацији, коју нажалост проналазимо на Западу уз масовно учешће немачке владе, лако можемо промишљати о томе да ли ћемо бити укључени у спор са Руском Федерацијом пре америчких председничких избора. То је стварност са којом се суочавамо у Европи, и нажалост, морамо се суочити са том стварношћу тако да више не можемо наћи излаз. Или ћемо се понашати као суверена држава или ћемо бити по укусу НАТО-а. Н: Немачка влада је најавила да ће се консултовати са партнерима у ЕУ и НАТО-у о „одговарајућој заједничкој реакцији“ на овај „застрашујући догађај“. Шта мислите шта се под тим подразумева и шта ће се догодити? Обновљене санкције? Протеривање руских дипломата? ВВ: У овом контексту не желим ни да размишљам о могућим нивоима ескалације. Пре је реч о декларацији која је прилагођена интересима Лондона. У вези са причом о Скрипалу, Британци су видели да је промишљеност у континенталној Европи била довољно велика да не дозволи даљу политику конфронтације са Руском Федерацијом. До данас је владала велика нелагода међу онима који уобичајено измишљају разлоге за рат. Пре свега треба споменути Лондон. Ако савезна влада сада објави такву декларацију, она неће бити испуштена попут врућег кромпира у Бриселу у НАТО-у, већ ће је поздравити са захвалношћу да би се Немци коначно могли обуздати. То више нема никакве везе са нормалним међународним односима или политиком усмереном на мирољубиву сарадњу. Траже се разлози за рат. Па ипак, видимо да војни инциденти, који се повећавају, подсећају на најгора времена хладног рата. Таква изјава може се класификовати само у овом контексту. Н: Може ли то бити лажна узбуна треће стране која покушава да изазове баш ову реакцију? ВВ: Добро запажате. Не смемо занемарити чињеницу да се све ради, укључујући предаторске уцене градоначелника на острву Риген, у вези са Северним током 2. То је приступ са којим се овде суочавамо у политичком контексту који је јединствен у свету. Све се покушава како би се погоршали односи између Савезне Републике Немачке и Руске Федерације. Бог зна шта све пада на памет. Лоша ствар у овој ситуацији је што имамо посла са пријатељском државом на истоку нашег континента, где се сви обручи затежу како би се променили унутрашњи услови а онда ова држава ставила на западни поводац. Описао сам то у књизи заједно са Александром Сосновским - то је континуирана политика. Не можете се претварати на Западу да је то јединствени инцидент с којим имамо овде посла. Ово је свеукупни ланац који је започео у Југославији са Рачком и намештањем тамошњих смртних случајева, а у овом случају се чак ни не завршава Руском Федерацијом. Следећи случај ће сигурно доћи. Ово је продукција која би требало да нас уведе у сукоб како се савезна влада не би могла сакрити иза човечанства.
СРБИЈА, БЕЛОРУСИЈА И „ПРИНЦИПИЈЕЛНОСТ“
Судећи по извештајима медија, белоруски председник Лукашенко је реагујући на грубо мешање и притиске Запада у вези са изборима, рекао, поред осталог: „Нисам ја њима проблем као што ни Србији није био проблем Слободан Милошевић, већ национално благо Србије, рудници, фабрике, банке...У Србији скоро да више ништа не припада држави, већ странцима који су им уништили апсолутно све фабрике и све банке. Покуповали им за бадава и уништили целокупну економију! Зар желите да и нашу земљу окупирају земље ЕУ да не би банкротирале да и нама униште фабрике, да нам опљачкају све оно што смо годинама мукотрпно стварали? Е, то неће моћи ни по коју цену!“ Нема сумње да је однос Запада према новој убедљивој победи Лукашенка на изборима, мотивисан геополитичким разлозима и циљевима, а не „бригом за демократију и људска права“. Уосталом, и председнице Европске комисије Урсула фон дер Лајен је још у свом програмском говору истакла да ће стратегија Комисија ЕУ бити геополитика. Основни принципи међународних односа и Резолуција Генералне скупштине УН не допуштају никакво мешање са стране у изборне процесе независних држава. Руководећи се геополитичким циљевима, ЕУ у односу према изборима у Белорусији, очигледно не поштује те принципи нити Резолуцију УН. То се јасно види и у недавно усвојеној Декларацији ЕУ, којом се избори у Белорусији карактеришу као недемократски, нефер, а резултати избора не признају. Судећи поново по извештајима медија, Србија се накнадно придружила Декларацији ЕУ и на тај начин посредно и са извесним закашњењем, прихватила све ставове из тог документа и на тај начин се умешала у изборни процес пријатељске, савезничке земље. Интересантно је да о овом придруживању Србије једном документу ЕУ непринципијелне суштине, српска јавност сазнаје посредно од Сема Фабриција и Ентонија Готфрија, првих дипломатских представника ЕУ, односно САД у Београду, дакле „из страних извора“, а не од званичних представника српске дипломатије, или Владе, што је пракса суверених и независних земаља. Зашто је тако, остаје нејасно. Да ли је, можда, некоме засметало што је Лукашенко подсетио на случај Србије, на својевремено мешање Запада у изборе у Србији и на све „благодети“ које су Србију потом, стигле? Шта стоји иза „кашњења“ Србије у „придруживању“ Декларацији ЕУ? Није ли неко у међувремену „охрабривао“ независну Србију да се придружи Декларацији ЕУ? Србија и Белорусија су пријатељске савезничке земље. 1944. године белоруски борци су учествовало у ослобађању Београда. 1999. године Лукашенко посећује Београд под бомбама, да би изразио солидарност са Србијом и оштро осудио злочиначку агресију НАТО. Белорусија је пружила Србији и значајну хуманитарну помоћ. 2020. године Белорусија је поклонила више борбених авиона и друге војне опреме одбрамбеног карактера. Белорусија принципијено подржава суверенитет и територијални интегритет Србије, није признала нити једнострану сецесију Косова и Метохије, нити били чиме показује да би такав став променила, Влада Лукашенка је подржала бесцаринску трговину Србије и ЕАУ. Србија се придруживањем Декларацији ЕУумешала у изборни процес Белорусије, иако то представља кршење принципа и одлука УН. Са друге стране Србија не жели да се меша у изборни процес у Црној Гори позивајући се на принципе не мешања у унутрашње послове суверених држава. Овај принципијелни став се саопштава директно, а не из страних извора И данас на питању односа према изборима у Белорусији огледа се иста политика експанизије и доминације каква се на односу према Србији (СРЈ) огледала 1999. и 2000. године. Прави циљ су Русија и Путин. Само, друга су времена данас, да не буде по оној – пошли на једно а испаде - међутим. Објављено у Политици: Београд, 27. 08. 2020. Живадин Јовановић Чију историју и књижевност треба да уче наша деца?
Ових дана је пажњу јавности изазвала вест да је Десанка Максимовић изостављена из програма наставе у школама у Србији. Министарство образовања се брани немушто, истичући да одлука није коначна, образложење надлежних служби за тај чин је можда чак и цинично, а многи, међу којима и Удружење књижевника Србије бурно негодују.
У неким нашим уџбеницима је пре пар година стајало да је бомбардовање Србије било оправдано јер није прихватила споразум из Рамбујеа. Данас су на делу покушаји да се сва књижевност писана латиницом сврста у хрватску књижевност а само она писана ћирилицом у српску, односно, по тим тумачењима Србијанску, што је још опасније јер ван простора српске културе оставља све оне српске писце који не живе у Србији, по чему би онда сви они требали бити Хрвати, „Косовари“, „Македонци или „Бошњаци“. Као примере навешћу само Иву Андрића, Мешу Селимовића, Ивана Мажуранића и многе друге. Код овог случаја морам поставити једно сасвим просто питање: ако су српски и хрватски језици различити, како онда могу делити књижевност која је писана истим језиком. Ћирилица и латиница нису одреднице националне припадности нити различитости језика већ форма писменог изражавања па то не може бити основа за поделу. Из изнетог произилази да то ипак нису два различита језика, већ исти језик. Ако је то тако зашто се онда инсистира на њиховој различитости и на основу тога присваја део културне баштине? Везано за ову тему је и следеће: неко је у Србији пре десетак година, не знам са којим циљем, одлучио да се у српски језик уведе женски род за професије. Само по себи то не говори много, али ако пођемо од тога да је тзв хрватски језик, тражећи начин да се разликује од српског, управо то учинио, поставља се питање зашто то сада ми чинимо- да ли да би српски личио на хрватски и кроз неко време хрватски „научници“ доказивали како је српски настао од хрватског или зашто? Напомињем да је пре пар година Одбор за стандардизацију српског језика НСРС дао свој негативан став на ову појаву али нико није предузео никакве мере да се то измени а у јавним медијима се и даље форсира тај „новоговор“.
Напомињем да је у говору приликом уласка Хрватске у ЕУ, хрватски премијер у званичном говору рекао да су чувени Хрвати као Никола Тесла, Руђер Бошковић и сл. задужили свет својким изумима. Недавно је Бугарска изашла са ставом да су сви језици на простору Балкана пореклом Бугарски, а понајвише македонски. Пре пар дана је у Албанији приказан документарни филм који је тврдио да су сви културно историјски споменици на Косову и Метохији, укључујући и српске манастире, њих је око 1400, албански и да их је Србија незаконито присвојила. У Црној гори се ових месеци отима имовина српске православне цркве, која тамо постоји 800 година. Не треба сумњати да је то само увод за сличан поступак на Косову и Метохији. Устаљена је пракса у западним земљама да се као Срби означавају сви они који учине неке злочине, кривична дела или преступе, а у највећем броју тих случајева се ради о „Косоварима“, „Бошњацима“ или слично. Најновији пример је из САД када је извесни Бећировић, вичући Алах Акбар насрнуо на америчке полицијце, том приликом ранио тројицу, а потом убијен из ватреног оружја. Одмах је проглашен „Србином“. На крају, на овом низу који може бити и много дужи, треба споменути да је СДА у БиХ пре неки дан изашла са оценом да је у борби против нациста у 2. светском рату страдало више муслимана него других народа на простору Југославије. Све ово заједно сигурно није случајно. Јасно је да је то тек део укупне стратегије сатанизације Срба, прекрајања њихове историје и културе како би се делегитимисало њихово постојање и право место у историји и култури на овим просторима и, истовремено, легализовало нечије туђе. Зато је крајње време да се држава тиме позабави и то да се према томе постави системски и дугорочно, како у односу на пропаганду суседних земаља и „Запада“, тако и према пропустима у нашим редовима. Либерализам се ни у економији није показало добрим а камоли то не може бити у образовању, култури и друштву. У том домену државу и њену одговорност за стање нико не сме и не може заменити, нарочито не страни издавачи школских уџбеника. Оваквим се појавама мора стати на пут, не само реаговати кад се нешто деси, него на томе радити унапред, да се не би десило. Можда је проблем Десанке Максимовић то што је њена поезија патриотска, прожета дубоком љубављу према својој земљи и народу. Нека надлежни утврде да ли је то некоме проблем и зашто, како се то не би више дешавало, а хоће, ако као до сада пређемо преко тога и системски не решимо. То што је након притиска јавности враћена у програм није разлог да се од истраге одустане. Кључни проблем у томе је, као и у многим другим областима друштва и државној администрацији, лоша кадровска политика. Са лошим кадровима ни добар систем не може да буде успешан, а са добрим и лош систем може бити ефикасан . Београд, 09. 06. 2020. г. Раде Дробац ТЗВ. НЕМАЧКИ МОДЕЛ – УЛТИМАТУМ НЕМАЧКЕ СРБИЈИ
Да ли је тачно то што пишу Вечерње новости, да ће Брисел сутра уручити Марку Ђурићу текст свеобухаватног правно обавезујућег споразма о Косову и Метохији, или није, брзо ћемо сазнати. По свему судећи „дипломатски извори“ на које се Новости позивају су извори из државних структура Србије. Видеће се такође, да ли се ради о припреми српске јавности, или о пробном балону. У сваком случају време и начин саопштавња, не показују много поштовања према тој истој јавности. Српски званичници су увек до сада тврдили да не постоји никакав предлог споразума, да о томе није било преговора и критиковали су као недобронамерне све коментаре и упозорења да је директно или индиректно признавање једностраног одцепљења штетно и опасно по Србију и српски народ. Данас, министар спољних послова Ивица Дачић, саопштава да текст и евентуална намера да се уручи српском званичнику, нису били познати нити најављени. Могло би се разумети да је то припремано и планирано иза леђа званичне Србије. Уколико би стварно дошло до уручивања текста неког споразма, у чијој примреми Србија није учествовала, није знала, нити је унапред обавештена, онда би се чин уручивања могао третирати, не само као уцена, већ и као ултиматум Србији. Пошто се дуго у медијима врти теза о споразуму „по немачком моделу“, онда је очигледно реч о ултиматуму, а не о споразуму, као изразу слободне воље Србије, јер у томе, заиста, више има свега другог него слободне воље. Макрон данас по питању Косова и Метохије, игра сличну улогу коју је септембра 1938. године одиграо француски премијер Даладје приликом одузимања Судета од Чехословачке. Француска је данас повукла подршку суверенитету и теритријалном интегритету Србије, онако како је 1938. године повукла гараниције дате Чехословачкој. Гурнула је у страну своје ставове изражаване у Контакт групи и у СБ УН, све једно да ли због „обуздавања“ или слепог праћења немачке експанзионистичке геополитике. Уколико би се обистинила најава Новости, то би предстваљало флагрантно понижавање Србије, које би се тешко могло покрити стандардним „објашњењима“ о реализму, будућности и мудрости српске политке. И Даладје и Чемберлен су 1938. године говорили да је предаја Судета у интересу спашавања мира. Председник Путин, међутим, у свом недавном тексту објављеном у америчком часопису „Национални интереси“ (The National Interest), поводом 75. годишњице победе над фашизомом, тај чин Даладјеа и британског премијера Чемберлена, окараткерисао као издају. Надајмо се да ће Србија препозанти да су њени кључни западни партнери погазили црвену линију толерисања непоштовања Србије и српског народа. Не може Србија због донација, субвенција и обећања да се одрекне самопоштовања, идентитета и историје. Јесте криза, биће још већа, али Србија не може и не жели да изневери себе, своју прошлост, ни своју будућност у слобод и инезависности. Ово је време када Србија има техничку владу и када је преокупирана формирањем нове владе, чија ће орјентација и политика зависити од воље народа, независно од притисака „квинте“, запада или појединаца. Покушаји прејудицирања политике нове владе, тако што ће јој се предати у наслеђе један ултиматум, у најмању руку нису принципијелни, још мање партнерски. Преокупирани пандемијом и знацима економске кризе ни један истински партнер не би то злоупотребљавао, онако како то чине Немачка уз Сагласност Француске и неке друге земље. Живадин Јовановић КОСОВО И МЕТОХИЈА У НОВОМ МЕЂУНАРОДНОМ ВРТЛОГУ
Пише Раде Дробац Важно је да будемо свесни да ће се косовски чвор пресећи у УН, а не ван ове кровне међународне организације, и ту ће свако предложено решење дочекати Русија Ситуација на Косову и Метохији се протекле недеље, некако изненада, поново нашла у средишту међународних активности и интензивних „посредничких“ напора пре свега водећих западних држава, а као реакција на то, и из Руске Федерације. Чини се да је серија тајних разговора „посредника“ западних сила, пре свега администрације председника САД Д. Трампа с Приштином и Београдом, резултирала неким решењима на терену која су, ценећи по догађајима који су уследили и који ће тек уследити, створила предуслове, или дала повод, ако ни за шта друго, оно за обнову дијалога Београда и Приштине. Основа тог посредовања, овога пута, били су притисци најпре на Приштину да укине мере „реципроцитета“, те формира „Владу“ без обзира да ли је легитимна, или не. ГРЕНЕЛОВА АКЦИЈА Најаву бурних догађања протекле недеље наговестила је твитер објава Ричарда Гренела, посредника САД за дијалог Београда и Приштине, да ће се већ 27. јуна, у Вашингтону, у Белој кући, срести водећи представници Београда и Приштине, А. Вучић и Х. Тачи, и да ће разговори бити посвећени економској сарадњи, а не решавању политичких питања. Сутрадан, 23. 6, Вучић је посетио Москву, где је имао дуг и садржајан разговор с Путином. Из онога што се могло наслутити из медија, и Лавров, 18. 6. у Београду, и Путин у руској престоници, поновили су принципијелне ставове Москве, уз нагласак да сва евентуална решења за КиМ морају бити у интересу Србије и у оквирима одредаба Резолуције 1244. Нема одступања од Резолуције 1244
Није питање да ли о статусу Косова и Метохије треба преговарати већ на којој основи, о чему и с ким Једино легитимно полазиште јесте да је Косово и Метохија део Србије, привремено под мандатом УН и да тако остаје све док СБ не донесе одлуку о окончању свог мандата. А мандат СБ је – управљање Косовом и Метохијом до постизања решења које обезбеђује суверенитет и територијални интегритет Србије и најширу аутономију за Косово и Метохију у оквиру Србије. Овакав мандат не могу окончати ни ЕУ, ни НАТО, ни САД, ни Немачка, ни Француска, а ни Србија, ако би таква идеја уопште била замислива. Једина основа са изгледом за успех преговора су: Повеља УН, ОЕБС и Устав Србије, дакле, међународно јавно право, никако привредна, трговинска, инвестициона или „клупска“ обећања или аранжмани. Суверенитет и територијални интегритет Србије су државне и националне вредности изнад сваке друге. Пошто је Резолуција СБ УН 1244 основни, оквирни компромис и пошто још увек није у целини спроведена, логично је да предмет преговора буде целовита примена и конкретизација тог правно-општеобавезујућег свеобухватног документа, без потцењивања, погрешног тумачења, бирања, негирања или ревидирања. ZAŠTO JE MINIRAN SASTANAK U BELOJ KUĆI?
Sporazum koji su Amerikanci predložili Beogradu i Prištini kao rešenje kosovskog pitanja podrazumeva ostanak južne srpske pokrajine u sastavu Republike Srbije. Ovo je bio i jedan od glavnih razloga zašto je sastanak u Vašingtonu miniran, a iza svega stoje mnogo moćnije strukture od predstavnika kosovskih Albanaca kojima nikakav dogovor na Zapadnom Balkanu ne ide u prilog. Malo je reći da su svi bili iznenađeni kada je predstavnik američkog predsednika za dijalog Beograda i Prištine Ričard Grenel izjavio da SAD nude Srbima i Albancima rešavanje egzistencijalnih, odnbosono ekonomskih pitanja stanovništva, dok se politička ostavljaju u drugom planu. Samo nekoliko dana pre najavljenog sastanka u Beloj kući, Grenel izlazi sa predlogom da se na Kosovu formira posebna ekonomska zona po uzoru na model kineskog Šenžena. Grenel je, u intervjuu za američku "Njuzmaks" televiziju, izjavio kako Beogradu i Prištini predlaže kineski model ekonomske saradnje po ugledu na specijalnu ekonomsku zonu u kineskom gradu Šenženu. GRENELOV PLAN Prve naznake jasnog sukoba oko rešenja kosovskog pitanja uočljive su iz Grenelovih izjava kojima je osudio pokušaje evropskih zvaničnika da nametnu političko rešenje. - Odlučili smo da se umešamo jer postoji duga istorija takozvanih eksperata koji su insistirali na političkom pristupu u dijalogu, ignorišući ekonomiju. Kada sam razgovarao sa ljudima i privrednicima u Prištini i Beogradu, jasno je bilo da oni žele ekonomski razvoj, posao za mlade, da žele nadu - rekao je Grenel i podsetio na prve rezultate američkog posredovanja u dijalogu, sporazume o obnavljanju avionskog i železničkog saobraćaja između Beograda i Prištine.
- Mislimo da je to veoma dobra ideja. Ako možete da kreirate radna mesta, ako možete da dovedete kapital i tako primorate dve strane da se zbliže ekonomski i tržišno, onda su politička pitanja sledeći korak. A politička pitanja su stvar Evrope - rekao je Grenel. Једнострана концесија - Живадин Јовановић
Једино легитимно полазиште јесте да је КиМ део Србије привремено под мандатом УН и да тако остаје све док СБ не донесе одлуку о окончању свог мандата. Тај мандат не могу окончати ни ЕУ, ни НАТО, ни САД, ни Немачка, ни Француска, а ни Србија, ако би таква идеја, икада икоме пала на памет. Једина основа са изгледом за успех преговора могу бити међународно право (Повеља УН, ОЕБС) и Устав Србије, никако трговинско право. Пошто је резолуција СБ УН 1244 основни, глобални компромис и пошто није у целини спроведена, логично је да предмет преговора буде целовита примена и конкретизација тог правно-опште-обавезујућег свеобухватног документа, без избегавања, бирања или негирања или ревидирања. Једини гарант евентуално договора о будућем статусу може бити СБ УН. Бриселски споразум је противуставан диктат Ештонове и тешко се може преобратити у нешто друго. Ако њиме није промењен статус КиМ, битно је промењена стварност на северу Покрајине одакле је повучен уставни и правни поредак Србије и потписом у име Србије, прихваћен илегални сепаратистчко-терористички поредак. Грешке, чије год биле, на штету Србије и српског народа, треба исправљати не чинећи нове нити се правдати штеточинством претходника Реципроцитет није појам за однос целине Србије и њеног дела КиМ. Прихватање услова за сусрет у Вашингтону је велика грешка, још једна једнострана концесија. Србија се бори за суверенитет и територијални интегритет који самим тим укључује интетересе Срба на КиМ као народа а не као припадника националне мањине. Непринципијелни ставови Меркелове, Макрона и Трампа су израз политике силе и њихових ускогрудих геополитика и не могу предпостављати обавезу за Србију, СБ УН и светску заједницу. Једино принципијелност у решавању статуса КиМ може бити допринос миру на Балкану и у Европи. Арбитрарност, гажење права и резолуције СБ 1244 су корак даље ка општој конфронтацији и новим сукобима. Лидери агресорских земаља, носиоци политике доминације и сукобљавања, одлазећи лидери не могу бити гаранти српских интереса. Живадин Јовановић Поуке из борбе против Короне
Вирус Ковид -19, или једноставније Корона, на путу је одласка, или се бар надамо. Свако чудо за три дана, каже наш народ. Али свако чудо, ма какво било, па и најстрашније, донесе и нешто позитивно. Или би бар требало. А то позитивно су поуке. Ако се из нових збивања које нам се десе не извуку поуке и предузму мере како не бисмо други пут били затечени, како бисмо били спремнији да се са тим чудом ухватимо у коштац, десиће нам се да стално изнова бивамо затечени и да из ватре вадимо врело кестење, а тако није морало. Мало ли нам се пута у историји управо то и дешавало, поготово у политици, да понављамо и заблуде и грешке и зато бивамо сурово кажњени. Зато је важно објективно сагледати шта се све збило и збивало, као први корак у извлачењу поука. Много је чињеница које би у тој анализи биле од користи али навешћу само нека, по мени најважнија, лична запажања. Иако наш здравствени систем није много знао о Корони, брзо је реаговао и успешно се са њом носио. „Рат“ су добили људи на првој линији фронта, лекари, медицинско особље и здравствени систем у целини, уз подршку државе, наравно. Још једном се показало да Срби започињу ратове у најнеповољнијим условима али да их својим самопожртвовањем, инвентивношћу и одговорношћу и, морам рећи, људскошћу, успешно решавају. Као и обично, наш највећи ресурс су људи и тако је било и сада. Наша земља није имала опрему за борбу против Короне, али је веома брзо успела да се снађе и набави је у довољној мери да успешно одговори основним потребама. Да је имала опрему на време, заразио би се мањи број припадника здравствених служби, војске и полиције, па самим тих и других људи. Нека то буде једна од поука- не чекати да се нешто деси већ мислити унапред. Поука би могла бити и да у образовање, професионализам, што значи и стандард, нашег медицинског особља, треба много више уложити и стимулисати их да остају у земљи а не да посао и срећу траже у иностранству. То значи не само подићи им личне дохотке, већ побољшати услове рада и опрему, уложити у науку и у институције. Оно што сматрам кључним у свему овоме је питање поверења и у директној је вези са претходно изнетим. Наиме, бројне информације о томе да је вирус вештачки створен са различитим глобалним циљевима, као и да ће свет након Короне бити потпуно другачији, крајње су неуобичајена и превише озбиљна питања. Стизале су информацији о озбиљном сукобу „глобалиста“ и „националиста“ у САД, односно председника САД Д. Трампа и „дубоке државе“, оптужбама Д. Трампа на рачун Светске здравствене организације (СЗО), којој су САД ускратиле финансирање, критике на рачун Била Гејтса, многих других водећих личности здравства у САД и свету, на непримерену кампању наметања непроверених вакцина на силу, на подизање тужбе против значајних личности САД због издаје, педофилије и многих других грехова. Те , и многе друге информације, су некако прећутане у водећим медијима. Ово је битно и због тога што је наша земља сигурно једна од првих у свету која се уверила у лажи, клевете и манипулације неких западних кругова, назовимо их њиховом „дубоком државом“, у веродостојност њихових информација, који не презају ни од нелегалне и нелегитимне агресије иако знају да су разлози за њу лажни. Још тада је у нашем народу створено велико неповерење у све што кажу и раде а оно се одржавало и свих ових година притисака и клевета на рачун Србије. Ове вести током Короне само су наставиле и продубиле то неповерење. Зато је поука да наша власт добро провуче кроз филтер наших стручних људи све њихове информације, мишљења и налоге, па и у области здравства. Свако некритичко прихватање њихових кампања створиће неповерење народа и у нашу власт, што не би требало дозволити. Зато је поука да се нико не тера на присилно вакцинисање већ да се добро провере вакцине, од стране наших стручњака и института, па ће их грађани и сами прихватати, као што је то било раније, у време када су веровали да држава штити њихово здравље и интересе. Сви су свесни да данас светом, нарочито западним, владају новац и профит и да људско здравље, па и живот, немају никакву цену. Напротив, нису ретке изјаве појединих западних личности о неопходности смањења људи на планети, бескорисности старије популације и неопходности „решавања“ тих питања. Уз вести о штетним последицама појединих вакцина у свету, фармацеутским лобијима, информацијама да последњих 30 вакцина у употреби у САД нису тестиране на прописан начин, па самим тим ни безбедне за употребу, односно штетне или, у најмању руку, неефикасне, и бесомучне кампање да се сви „морају“ вкацинисати, логично је растуће неповерење грађана. Зато вакцине не треба наметати, већ повратити поверење, а то се једино може уколико се оживе наши институти и активирају наши стручњаци јер ће људи веровати нашим стручњацима и институцијама. Корона је на најдиректнији начин показала да нема солидарности у многим међународним организацијама и између многих држава и да се треба ослонити на своје стручњаке и ресурсе. Част оним другима који су показали људскост и солидарност. Слажем се зато са онима који траже да међународне здравствене институције треба да одговоре да ли је вирус вештачки, али сматрам да бисмо требали да тражимо одговоре и на многа друга питања, како би те информације поделили са нашим сународницима. Београд, 14. 05. 2020. г
СЕЋАЊЕ НА КИНЕСКЕ НОВИНАРЕ ЖРТВЕ АГРЕСИЈЕ НАТО
Дан сећања на страдање кинеских новинара током агресије НАТО постаје и симбол заједништва и пријатељства два народа, кинеског и српског. У тој илегалној оружаној агресији 7. маја 1999. године почињен је злочин против мира и човечности бомбардована је, не случајно, Амбасада НР Кине од авиона САД. Погинули су кинески новинари Хи Хиши, Ђу Ђинг и Сао Ђинхуан. Уписали су се у наше трајно сећање и памће. Наши народи су током своје дуге, слободарске историје били на удару истих империјалних сила које су у 19 и 20. веку кројиле политичку мапу света како на Истоку Азије, тако и на Балкану. Током Другог светског рата нашли смо се на удару сила Осовине – Тројног пакта: ми на удару сила Осовине предвођених нацистичком Немачком и фашистичком Италијом и њиховим сателитима; Кина на удару јапанског милитаризма. Каснио је мир на крају Другог светског рата, као што све касни на Балкану. За нас је рат завршен тек 15. маја 1945. На Далеком Истоку рат је завршен тек 2. септембра 1945, када је и званично капитулирао Јапан. Двадесети век памте наши народи по великим жртвама. Чувамо сећање на голготу Србије у Првом светском рату, геноцид почињен над Србима у Другом светском рату, страдње народа у СССР-у ─ 27 милона жртава, холокауст упамћен по 6 милиона убијених Јевреја. Памтимо страдње преко 25 милиона Кинеза страдалих од руке јапанских завојевача. Прошли и овај век је и у знаку борбе за очувања територијалног интегритета обе пријатељске државе. Страдање кинеских новинара само је део историје злочина светских завојевача. Сећање на овај злочин лековито је за освежавање памћења на односенаши народа. Ми памтимо помоћ НР Кине током до тада невиђених санкција тзв. међународне заједнице када смо добили изузетну помоћ кроз кредите и бартер аранжмане исказане у стотинама милиона долара. Памтимо и на сваком кораку дожиљавамо принципијелну подршку НР Кине на међународној политичкој сцени, посебно у Уједињеним нацијама. Зато је Дан сећања на кинеске новинаре више од сећања на страдалнике током агресије НАТО. То је историјско памћење, историјско размеђе када се препознају истински пријатељи који су се и у овој години обележеној вирусом Ковид 19 потврдили: ваздушни мост са медицинском опремом и лекарском екипом успоставила је Кина. Кина и Русија били су часни изузеци у време када човечанство није показало људски ниво солидарности у сузбијању пошасти, посебно онај технолошки и привредно најразвијениоји део. Све су то истински, људски разлози којима се руководе Удружење боравца НОР-а Нови Београд и Удружење „Стара Бежанија“ да се на трајан начин чува сећање на страдале кинеске новинаре као метафору вековне историјске судбине и потврђеног челичног пријатељства два народа. Од тог кобног 7. маја 1999. године кинески новинари су део наше историје и, посебно, памћења Новог Београда. Прошле године одали смо им почаст полагањем венаца и приређивањем вечери у Храму културе „Стара Бежанија“ када су, уз учешће акредитованих новинара кинеских редакција у Београду приређене изложба и пројекција документарног филма о бомбардовању Амбасаде НР Кине. Имали смо подршку Удружења новинара Србије, Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије. У настајању је лепа страница прошлости јер нас је све више који успостављамо однос према времену исписаном жртвама, борбом и солидарношћу непокореног света. Овогодишњи програм обележавања Дана сећања на погинуле кинеске новинаре обележићемо на интернет порталима и полагањем цвећа на спомен обележје код некадашње бомбардоване зграде Амбасаде НР Кине. Део нашег Програма 75 година од победе над фашизмом биће остварен 2. септембра у Храму културе: у Соби сећања отворићемо сталну поставку фотографија и документа како о страдању кинеских новинара, тако и борби кинеског народа током Другог светског рата – све до коначне победе и успостављања НР Кине. Сећање на страдале кинеске новинаре велико је сидро које нам омогућује поуздану, историјски проверену тачку ослонца у овом турбулентном времену, одредница је без које нису могући историјско сазнање и путоказ за неку будућу историју и неко будуће сећање и памћење. Од тог кобног 7. маја 1999. године Син Синг, и Ђи Ђинг, дописници дневног листа Гуангминг жибао, и Сао Јунхуан, дописник Новинске агенције Синхуа, недељиви су део историје кинеског и српског народа. Трагедија кинеских новинара заувек нас је спојила. Слава погинулим кинеским новинарима! Ранко Р. Спалевић, НАТО убија, НАТО суди (ФИЛМ)
НАТО авиони су у ноћи 23. априла 1999. г. бомбардовали зграду РТС у Београду којом приликом је погинуло 16 радника који су те ноћи били у смени. После 5. октобра 2000. г., након насилног рушења власти у Србији, и њеног преузимања од НАТО послушника, генерални директор Драгољуб Милановић РТС, медијске установе која је била кост у грлу НАТО злочинаца, .морао је бити кажњен као пример за све оне Србе који се опиру окупацији и окупатору. На дан 5. октобра је линчован испред зграде РТС коју су похарале НАТО шристалице а, након тога, у процесу који није имао везе са правом, правдом и законом, осуђен је на десет година затвора због“тешког дела против опште сигурности“. Крив је био што људе који су те ноћи погинули од НАТО бомбардовања није преместио на неко „безбедније“ место. Смисао оптужбе и пресуде је био кажњавање онога и оних који су окупаторској сили пружили отпор, бранили своју земљу и свој народ, а циљ да се онима који би то у некој будућности можда поновили запрети да на то и не помишљају јер ће проћи као Драгољуб Милановић. НАТО злочинци су помиловани а осуђен је онај који им се супротставио. НАТО интереси, сила и логика не треба да нас чуде, то су класичне методе насилника и свих окупатора, али пресуда нашег суда и наших судија мора. Јер, пресуда Драгољубу Милановићу је пресуда и свим оним храбрим сународницима који су бранили границе своје земље и за то погинули. Вероватно су и њих њихови официри и старешине требали да склоне на нека безбеднија места, на пример у затвор, подрум или слично, како би они лако и мирно ушетали у нашу земљу и покорили је. На њихову несрећу и на наш понос, наш народ је своју храброст и одлучност исказивао када год је то било најтеже и најпотрребније па су они своју авантуру 1999. г. скупо платили. Ни преврат 2000. г. није им донео коначну победу и безусловну окупацију земље јер се и даље рву са нама а ми и даље, колико толико, бранимо своје интересе и своје границе. ИСТОРИЈСКА ИСКУСТВА - ОСЛОНАЦ ЗА БУДУЋНОСТ
У рукама читаоца је књига-споменик борцима славне Црвене армије СССР-а палим у борбама за ослобођење Србије и Југославије од фашистичко-нацистичких окупатора у завршници Другог светског рата. На њеним страницама записана су имена хероја којима су вредности слободе и људског достојанства били изнад свих других вредности. Хиљадама километара далеко од своје домовине они су се једнако херојски борили као и на бранику својих домова. Били су вођени свешћу да су слобода, част и достојанство недељиви, да се нико не може осећати потпуно слободним и безбедним док сви народи не буду равноправни и слободни. Овде су имена преко 11.000 црвеноармејаца-хероја који су се, раме уз раме, са борцима народно-ослободилачке војске и партизанских јединица Југославије (НОВ и ПОЈ) изборили за нашу слободу. А они сами нису је дочекали. Постоји ли јачи или уверљивији начин исказивања солидарности и хуманизма! Постоји ли већа обавеза од памћења тих хероја! Црвена армија СССР-а и руски народ дали су одлучујући допринос слому наци-фашизма и поднели највеће људске жртве у Другом светском рату. Разуме се, да су све претензије да неко други има веће заслуге за победу савезника у том рату историјски неутемељене, морално нечасне и политички мотивисане што је случај и са свим другим покушајима ревизије историје. После руског и пољског народа, српски народ је поднео највеће жртве током Другог светског рата. Немерљив је његов допринос победи савезника јер је чинио огрому већину у саставу НОВ и ПОЈ и током четворогодишње народно-ослободилачке борбе на подручју Југославије везивао од 12 до 16 фашистичко-нацистичких дивизија. Ова књига је још једно сведочанство да су српски и руски народ више од савезника. То су братски нарди истих корена, културе, морала и односа према слободи. Како за себе, тако и за друге народе. Посвећеношћу и уздизањем сећања на пале Црвеноармејце творци ове књиге поручују садашњим и будућим генерацијама да наставе да поштују историју, истину и достојанство јер су то услови слободе и напретка. Историјска искуства су једини поуздани ослонац за поглед у будућност мира и истинског напретка. Живимо у времену када се као малигно ткиво проширује и продубљује ревизија историје и кривотворења узрока, одговорности и последица Првог и Другог светског рата. С једне стране видна су настојања да се умањи одговорност одговорних за холокауст и друге врсте геноцида, а с друге стране, да се умањи одлучујући допринос СССР-а и Црвене армије слому фашизма и нацизма. Посебан облик ревизије историје представљају покушаји да се квислиншки режими, фашистичке формације и творевине, колаборационисти свих боја, представе као легитимне, народне па чак и као антифашистичке снаге. У ревизију историје ангажовани су квази-историчари, квази-уметници, медији за масовно информисање и многе друге видљиве и невидљиве полуге и механизми. У многим земљама Западне Европе (ЕУ) у ревизију су увечене и државне и институције, као што су парламенти, затим, Европски парламент (ЕП), Парламентарна скупштина СЕ и друге у којима се усвајају документаа о изједначавању одговорности фашистичких агресора и жртава агресије. То потврђује да процес ревизије историје није спонтан, да се систематски охрабрује уз наглашено коришћење антикомунистичке реторике и да се у све то улажу велика средства. На другој страни, исте те земље у Генералној скупштини УН гласају против докумената којима се осуђују рехабилитација нацистичких и фашистичких идеолога и вођа, јединица и сарадника окупатора, пораст неофашизма и неонацизма, расизма, и других облика екстремизма и дискриминације. Посебно забрињава продор ревизије историје у уџбенике свих нивоа образовања. Ова књига је изузетан пример како се активним односом и стрпљивим истраживањем даје допринос неговању културе сећања, очувању истине о узроцима, одговорностима и тековинама Другог светског рата, допринос поштовању хероја палих за слободу, памћењу преко педесет милиона жртава наци-фашизма. Издавачка кућа «Гамбит» заслужује велико признање за за успешно истраживање и велики издавачки успех, а ова јединствена књига - да се нађе у свим месним и школским библиотекама и породицама широм Србије, Русије и бивших југословенских република. Предговор за књигу-попис Црвеноармејаца палих у борбама за ослобођење Југославије од фашистичких окупатора, аутора Златомира Лазића Припреме за рат ?!
Ради објективног сагледавања прилика скренуо сам пажњу на неуобичајен интервју господина Стивена Сејкара са кинеским амбасадором у Лондону у вези са Короном. Тако нешто обично се догађа непосредно пред избијање рата. Ову улогу су, од рата против СР Југославије наовамо, на себе преузели BBC и CNN. Ово не изгледа као некоординисан поступак на шта јасно указује антикинеска изјава алијансе обавештајних служби англосаксонских држава, објављена прошлог викенда. Ова сaрадња под именом „Five eyes only“ потекла је из времена Другог светског рата и служи јачању ратних капацитета језгра англосаксонског света, којима доприносе и остали следбеници из држава Коменвелта. Ова формација постоји још од Кримског рата, а око 1939. г. прикључиле су јој се и САД. У светској привреди која доживљава привредни бум и путовња ондашњих размера рат није био могућ. Јер би и онај који би га повео постао његова жртва. Отадаје свет спуштен на доњу тачку неопходних услова функционисања. Сада је читав свет покривен режимом кнтроле. То што се његов систем делимично подиже последица је избегавања његовог самоубиства. Корона је нагризла стратешке потеницјале и могуће је да питање само времена када ће они бити изгубљени. На то указују француски наосач авиона и група носача САД код Гуама. Наше државе се налазе у оној ситуацији коју је током хладног рата НАТО на сваке две године увежбавао на највишем нивоу као ситуацију пред избијање рата. Сада генерални секретар НАТО говори о томе како ће Русија и Кина, у случају првог таласа заразе стратешки истовремено стећи предност. А онда би дошло до дугог и трећег таласа. У односу на шта се то господин Столтенберг позиционира и на на шта треба да се спремимо? Са немачког превела Бранка Јовановић
1 Вили Вимер (Willy Wimmer), бивши - државни секретар у Министарству одбране Немачке, посланик Бундестага и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а
АМЕРИЧКА КОНФРОНТАЦИЈА СА КИНОМ – СЛЕПА УЛИЦА
„Ситуација у којој се налазимо захтева глобалну сарадњу – а не конфронтацију јер се тиме пандемија Ковид 19 засигурно не може победити нити решити велика економска криза. Природно би било да оријетацију на сарадњу и координацију напора предводе главне светске силе“, коментарише Живадин Јовановић. Нарочиту пажњу с тим у вези привлачи упадљив изостанак озбиљне европске подршке америчким захтевима према Кини. У сваком случају, у светлу овог рата речима, даља перспектива односа Вашингтона и Пекинга чини се и још неизвеснијом него што је била пре избијања пандемије; прогнозе су у међувремену постале до те мере песимистичке да, примера ради, Стивен Роуч, професор са Јејла и некадашњи главни економиста банке „Морган Стенли“, већ пише о „крају америчко-кинеских односа“ и наводи да су две земље „заробљене у игри оптуживања из које нема лаког излаза“. “Политика конфронтације с Кином није одржива, не може донети користи никоме – ни светским односима, ни савладавању пандемије, ни САД-у, ни Трампу, осим, можда, и то врло привремено, војно-индустријском комплексу. Заоштравање са Кином би водило у слепу улицу,“ уверен је Живадин Јовановић. Што се тиче ЕУ, искуства из најкритичнијег периода борбе против пандемије, упућују на закљуцак да ће, поред 17 земаља централне, источне и југо-источне Европе које већ низ година успешно сарађују у формату 17+1, основано је предвидети да ће и више других чланица ЕУ бити још отвореније за сарадњу са Кином (Италија, Француска, Шпанија), односно, да неће бити спремне да учествују у заоштравању према Кини. Реално је очекивати да ће искуства из борбе са пандемијом и убрзана померања на глобалном плану још више удаљити Европу од Америке, осим, разуме се, ВБ. И зато би за све, почев од саме Америке, било најбоље да се, уместо конфронтације са Кином или с било којом другом силом, концентришу на сарадњу, партнерство и дијалог. И то што пре, да не би дошло до тачке иза које нема повратка. Корак ка излазу, представљало би прихватање иницијативе руског председника Путина за самит велике петорице сталних чланица СБ УН – сматра Живадин Јовановић.
COVID 19 И ГУАМ – О ЧЕМУ СЕ РАДИ?
Вили Вимер, Немачка Гуам је довољно далеко да би нас забрињавао у овим болним данима. Гуам нам је био ближи пре нешто више од стотину година, што показује и олупина брода немачке царске морнарице у луци Гуам. Данас Гуам има функцију америчког позадинског носача авиона, са којег се практично контролишу велики делови азијског копна. Овај значај Гуама тренутно подвлачи чињеница да амерички носач авиона „Теодор Рузвелт“ и са њим повезане борбене групе носача, журно грабе пловећи пут Гуама. Према извештајима међународне штампе, невидљиви непријатељ зван "COVID 19", већ је проузроковао болести у посадама америчке борбене групе и је питање времена када ће на дневни ред доћи употреба једног од америчких "поморских драгуља" за стварање окоснице америчке глобалне моћи у временима глобалне епидемије. Брзина којом се куга шири у Сједињеним Државама, утиче на брзину постизања готовости борбених група авиона што је итекако значајно, и што се не сме потцењивати глобално, као ни за државе савезнице. Јер, нису важне не само за Сједињене Државе. Острво Гуам је с друге стране света за нас и из оправданих разлога. Имамо бескрајне расправе о економском утицају Covid 19 и последицама смртоносне куге. Такозвана "кинеска пандемија" коју је тако назвао председник Трамп, могла би нас сустићи брже него што бисмо желели. Да ли суштински развој зависи од тога на шта тренутно усмеравамо све снаге наших влада како бисмо се одбранили од ове „куге де-глобализације“? Да ли се, поводом „COVID 19“, заиста, бавимо суштином? Може се очекивати да ће се, вероватно, и пред судом захтевати накнада штете од три билиона долара против кинеске владе јер се већ сада тиме баве америчке адвокатске фирме? Као што можете прочитати, одговарајуће адвокатске фирме су веома близу једног и другог америчког политичког кампа. Председник Трамп већ је показао велику тојагу против Кине на својој "конференцији за новинаре COVID 19", 17. марта 2020., када је говорио о "кинеској епидемији". То је покушај враћања кривице Кинезима за америчку испоруку смртоносног вируса у Вухан. Доајен модерне биотехнологије, бечки професор Хенрих Волхмајер неуморно истиче нешто посебно о Вухану. Најзад, Вухан није само први град на свету који је у потпуности одређен најновијом 5Г технологијом. Ова технологија би могла изазвати мутације у организму због свог зрачења. Да ствар буде још гора, дигитализација је додала да ефекти нису испитивани током много година теренских тестова, у складу са међународним стандардима за увођење велике нове технологије. Коначно, поставља се питање које би могло бити „пресудно за рат“: да ли су околности на јесен прошле године свесно или немарно коришћене на глобалним војним такмичењима у Вухану за ширење вируса у облику којим се шири глобално? Да бисте могли да утврдите да је болесст смртоносна не морате да гледте сувеише далеко. Погледајте како изгледају суседне земље, постављајте питања која је потребно решити у нашем заједничком интересу. На крају, није ли Швајцарска мобилисала целу медицинску службу швајцарских оружаних снага та мера која показује озбиљност ситуације!? У ове аранжмане уграђен је међународно познати АБЦ институт у Spiez-у, који је ових дана „милитаризиран“. Врхунски руководиоци хемијско-индустријског комплекса из већег подручја Базела ових дана окупљени су у Спиезу, Швајцарска, јасно говори једно. Да је све то резулат одговарајућих вежби из 2012/2013, које су такође изведене у другим европским земљама. Код нас у Немачкој, резултати су, без последица, нестали у фијокама у време пре Јенса Спахна. Одговори на ова питања треба да стигну од СЗО, Светске здравствене организације Уједињених нација. Али тамо нису одговорне државе. СЗО је англосаксонски пројекат глобалних милијардера који диктирају да ова међународна организација спроводи њихове глобалне идеје. У мери у којој Уједињене нације нису успеле, или су се лоше одиграле улогу у очувању мира, њене под-организације, као што је СЗО, су постале пуко оруђе светског поретка у интересу ових глобалних милијардера. У том поретку националну државу би требало заменити Новим светским поретком невладиних организација. Прошле недеље, вести Би-Би-Си-ја су објавиле да је бивши британски премијер Гордон Браун позвао на успостављање светске владе за "COVID 19". Није чудо кад бројни и добро упућени савременици на све гледају са великом сумњом. Хмм! „COVID 19“ нуди простор, не само да државе ограничавају права људи. За друге је то стање среће што је толико националних држава и њених инструмената од општег интереса, сачувано да се борба против смртоносне болести уопште може водити. Вили Вимер, 31. 03. 2020 НАТО рат против Југославије: "Откривање глобуса за англосаксонске интересе" - Вили Вимер
Пре 21 годину, 24. марта 1999. године, НАТО је покренуо агресијски рат против Југославије са немачким учешћем. У то време Вили Вимер је био високи функционер ОЕБС-а и учествовао је у пресудним преговорима са Београдом. У интервјуу се осврће иза кулиса тадашње политике безбедности.
Вимер: Деведесете смо донели две главне одлуке. С једне стране, о рату против Савезне Републике Југославије, потпуној промени међународног права. До тада смо заиста били везани Повељом Уједињених нација и пратећим ратним одметницима. И друго (и ту патимо у вези са епидемијом): Имамо политику "мршаве државе". Данас видимо да имамо државу која се више не може носити са изазовима са којима се суочавамо. По мом мишљењу, деведесете су донеле две велике промене за Савезну Републику Немачку. Не само да је прошло 21 годину од напада на Београд, већ и 81 година од почетка Другог светског рата. Створили смо ситуацију у којој смо се као Савезна Република Немачка и као НАТО поставили на правни статус оних који су започели рат против Пољске 1. септембра 1939. То се мора посматрати у овом контексту, јер је читав "цивилизацијски напредак" Другог светског рата био Повеља Уједињених нација, која би би у овој димензији требало да онемогући рат. То смо бацили у воду на америчко инсистирање, баш као што смо створили гипку државу неспособну да се носи с проблемима друге врсте. То је било 1990-их и кулминирало је ратом против Савезне Републике Југославије који је прекршио међународно право. Водитељ: Били сте потпредседник ОЕБС-а у време напада. То значи да сте такође били добро обавештени о немачким акцијама у Србији. Који су били задаци СРН у Југославији и које су жртве доносили ови напади? Вимер: Српска страна имала је жртве после овог рата. И још увек верујем да НАТО мора да плати надокнаду за то. Заиста нисам могао да поверујем својим очима кад сам сазнао да је НАТО са овим списком грехова у вери предложен за Нобелову награду за мир ове године. Можете га задржати само са Хамлетом и рећи: Осло или Хаг – питање је сад! По мом мишљењу, то је нешто што још нисмо превазишли. Чињеница да смо учествовали у овом рату којим је прекршно међународно право. Вођени су и други ратови по истом обрасцу након тога. То је учињено променом такозваног новог стратешког концепта НАТО од пролећа 1999. године. Од тада, према мом мишљењу, НАТО вршља по свету кршећи међународно право. Узгред, на основу стратешког концепта на који немачки Бундестаг никада није дао сагласност. Организацију попут НАТО-а можемо посматрати само на основу прописа Уједињених нација. Водитељ: Али, 1999. године Бундестаг је гласао за мисију. Како сте убедили Бундестаг у то време? Вимер: Била је то последња побуна слободне немачке штампе која је на то одговорила. По завршетку рата, ВДР је емитовала опсежну документацију. То је био последњи подвиг бесплатног јавног медија. Речено је: Почело је лажом. Немачка влада није могла да заобиђе Бундестаг, али је изашла са ставом који је гласио: Ми припадамо НАТО-у и морамо учествовати, без обзира на то шта се десило. О овом рату лагали су нас министри Шапринг и Фишер, као и канцелар Герхард Шредер. Једноставно је! Знате да су новинари који су снимили овај филм тада послати у пустињу!? То је стварност о којој се не говори у пригодним говорима о догађајима у прошлом веку, сада се суочавамо са политичком одговорношћу. Водитељ: Ви говорите о масакру у Рачку, који је данас контроверзан? Вимер: Имам у виду Рачак и друге ствари. Ишао сам у ОЕБС и тражио фински извештај о истрази од тадашњег аустријског председника Савета ОЕБС-а. Прихваћен је на састанку а никада није био достављен. Још увек нас лажу и обмањују о узроцима овог рата. Кажем то одлучно: одлука против Југославије донета је 1989./1990., Када је Амерички конгрес прекинуо годишња плаћања Београду, јер Југославија више није могла да извршава своју функцију у односу на Совјетски Савез, јер је и сам Совјетски Савез посустајао. То је Американцима уштедело новац који су деценијама давали Југословенима. Затим је уследио захтев Београда Европској заједници да обезбеди око четири милијарде долара за спас Југославије. Европска заједница то није могла. До данас смо потрошили много више од тог износа али остало нам је само јад. То је немачка и европска политика онако како смо је добили од Савезне владе, која је створена под Герхардом Шредером 1998. године. Водитељ: Вратимо се Рачку: мислите ли да се овај масакр никада није догодио? Вимер: Колико год да су резултати истраге процурили, били су врло различити, а представио их је амерички представник ОЕБС-а Вилиам Валкер на такав начин да је створен разлог за рат, да би се креирао и легитимисао напад против Савезне Републике Југославије. Била је то лаж и обмана од почетка до краја! Укључујући хуманитарне акције које је НАТО наводно спровео зато што је геноцид морао бити спречен. Сви извештаји које смо добили, укључујући и Бундестаг, јасно су рекли да на овом простору није било кретања становништва пре и после НАТО бомбардовања Београда. Као и често, лагали су нас и варали. Водитељ: Ову интервенцију НАТО-а описујете као рат супротан међународном праву. Да ли је српски приступ био у складу са међународним правом или није било кршења људских права на југословенској страни? То може одлучити ко жели. Да се цео овај спор заиста завршио у Хагу, имали бисмо потпуну расправу о свим околностима. И још увек заговарам да је то могуће. Не бих имао ништа против да се НАТО суди у Хагу како бисмо били ослобођени ове мане. Јер оно што нам је представљено лежи на нашој души и нешто је што не представља добро за будућност. Водитељ: Зар то није био случај у Хагу? Уосталом, Милошевић је осуђен ... Вимер: Била је то правда победника, ништа друго. То није имало никакве везе са расветљавањем овог рата. Знамо за околности изручења Милошевића у Хаг. Морате све то да објасните у коректном процесу. Процес који смо имали у Хагу од почетка до краја, није био фер ни праведан. Водитељ: Именовали сте одговорне за немачку инвазију: Шарпинг, Фишер, Шредер. Међутим, Шредер је 2014. признао да је прекршио међународно право. Како се то може објаснити? Зар није потписао свој властити суд с тим? Вимер: Изузетно ценим адресирање одговорности. Али, наравно, то јасно говори о томе да такве изјаве можемо јавно добити од бившег канцелара, а ниједан немачки суд, немачко тужилаштво не обазире се на Устав наше земље и кривични закон, не налази да је федерална влада одговорна. Ово показује да људи овде мисле да се одређена дела могу учинити без да буду кажњена. Изричито кажем: Часно што је што је Шредер то изјавио. Издвојио се од Тонија Блера, Била Клинтона, Маделен Олбрајт и многих других. Водитељ: Какав је утицај ова интервенција имала на каснију безбедносну политику и безбедносну ситуацију? И да ли је то вредело? Вимер: Наравно да није вредело. Био је то геостратешки потез који одговара Вашингтону одакле су од завршетка хладног рата увек могло чути: хладни рат је завршен, а ми, Американци, смо победници. Сада Русе избацујемо са Балкана, далеко преко Црног мора. Тада је то била декларисана политика. И није била само декларисана само према Руској Федерацији, већ је отворила глобус за англосаксонске интересе - све до Авганистана, Ирака, Сирије. Био је то почетак злослутог развоја који је бивши прслук од вредности претворио у шалу. Сада видимо последице. Нигде не можемо створити више мира који чини одрживу основу за будућност јер смо милитаризовали све. Избеглички и миграциони покрети са којима имамо посла непосредни су резултат. То је било и у вези са ратом против Југославије. Имали смо стотине хиљада људи у нашој земљи који нису имали будућности у својој домовини. То је декларисана политика Запада. Запад не разликује, уништавање Повеље Уједињених нација, од правног разумевања које је, очигледно, одржано 1. септембра 1939. Водитељ: Једном сте рекли да НАТО никада не би донео одлуку о почетку рата да је Хелмут Кол био канцелар. Зашто? Вимер: Јер је читав развој унутрашње политике Савезне Републике (Немачке) показао једну ствар врло јасно: канцелар Хелмут Кол је морао нестати и више није смело да се деси да буде изабран. У томе су учествовале снаге из ЦДУ / ЦСУ, да би се омогућио рат. Овај рат се не би догодио са Хелмутом Колом. Ја сам лично тада имао повјерљиве разговоре с њим и с тадашњим југословенским председником Милошевићем. Знам како су ствари сређене како би се дошло до мирних решења на Балкану. Све то време декларисана америчка политика вођена је у другом правцу. То са купусом не би било могуће, јер би вам биле потребне такве јадне цифре као што смо их имали у савезној влади. Водитељ: Какав је тада био разговор под Колом? Вимер: 1995. године био сам са највишом делегацијом Парламентарне скупштине ОЕБС-а код југословенског председника Милошевића. У то време он је нападао за велике делове немачке политике. Заједно са својим међународним колегама успео сам да формирам став на лицу места, а затим сам то представио немачком канцелару Хелмуту Колу након мог повратка у Бон. Потом је потпуно променио свој став према Југославији. Омогућио ми је да одлазим у Београд довољно често да разговарам са Милошевићем о проблемима. Преговори са представницима југословенске владе одвијали су се и у мојој приватној кући, уз учешће високих представника Кабинета Канцелара. Имајући то у виду, знам о чему говорим у овом контексту. Американци су желели рат и свако мировно решење које је могло бити формулисано на Балкану морало је да онемогући. На исти начин на који су Клинтон и Олбрајт подстицали те напоре, изградили су мостове и осигурали да се Уједињено Краљевство неће распасти захваљујући претходним договорима. Развој какав данас имамо. Извор: https://de.sputniknews.com/politik/20200325326691032-nato-krieg-gegen-jugoslawien-aufreissen-des-globus-fuer-angelsaechsische-interessen--willy-wimmer/ Не постоје услови за вредновање Слободана Милошевића
Док се настављају агресија, отимање српских територија, ревизије Дејтона, укидање Републике Српске, не постоји елементарни услови за вредновање Слободана Милошевића као последњег државника епохе и његове принципијелне политике одбране Србије и српске нације. Живадин Јовановић Треба ли Србија да следи мађарски модел за мигранте - Раде Дробац
Nova ponuda Amerike za rešenje pitanja Kosova, ponovna kampanja evropskih zemalja protiv migranata i strah od koronavirusa su teme emisije „Od četvrtka do četvrtka“, o kojima govori ambasador u penziji Rade Drobac. Drobac, koji je bio ambasador Srbije u Mađarskoj, govoriće i o tome treba li Srbija da sledi mađarski model za migrante? Čega se Orban plaši i da li ima podršku svojih građana? Može li novac EU da stopira izbeglice iz Turske? Da li je očekivano da Amerika preti sankcijama ukoliko Srbija ne pristane na nove predloge rešenja kosovskog problema? Šta nudi rešenje „korekcija granice“ ili formiranje „Zajednice plus“? Da li je strah od koronavirusa medijski predimenzioniran? Србија између „Истока“ и „Запада“ - Раде Дробац
Задржимо се на првој димензији, која је и актуелна. У свом освајачком походу на РФ „Запад“ Србију, која му упорно „пружа отпор“, како они доживљавају независну политику Србије, „оптужује“ за политику неутралности, као да је то неки грех, затим да седи на „две столице, при чему Србија седи на једној столици, али својој, и напокон да се није определила ни за „Запад“ ни за „Исток“, као да то мора. Србија се притиска да се „коначно“ определи за „Запад“ јер се он представља као цивилизацијски, политички, економски, безбедносни па и у сваком другом погледу напредан и пожељан. За разлику од „ретроградног“ „Истока“ где, наводно, „влада тиранија, сиромаштво обесправљеност и безакоње“. Циљ свих тих притисака је потпуно покоравање Србије и њен улазак у НАТО, чиме би се отворио слободан пролаз на „Исток“, ка РФ, без „непријатељских џепова“ у позадини. Огромна машинерија за „обећања, притиске и уцене“ „Запада“ већ десетинама година даноноћно на све начине ради да у Србији промовише све „западно“ и кроз то сопствене геополитичке и геоекономске интересе. Покушава да нам их натури као наше па се ЕУ описује као цивилизацијско достигнуће, „срећна европска породица народа“, а НАТО као „заједница високих вредности и принципа и гарант наше безбедности“. Саботира се сваки наш покушај да самостално живимо и радимо, да дефинишемо а камоли остваримо наше интересе, бирамо савезнике и остварујемо активности, компромитују се сви наши потенцијални савезници. „Запад“ је у Србију инвестирао огромна финансијска средства, уложио је време, труд и капацитете кроз бесомучну пропаганду, потплаћивање, подмићивање, уцене и претње и, наравно, обећања, која ће заборавити чим оствари своје интересе. Користи се свим познатим и мање познатим методама, каналима и средствима, као и безбројним медијима и интернет порталима које финансира и којима управља и који покушавају да сакрију или да деформишу чињенице које су неумитне. Међу те чињенице, које никада не смемо изгубити из вида, спадају - војна агресија НАТО на СРЈ, срећом и захваљујући храбрости српске војске и старешина, неуспешна, упорно настојање да се Србији на силу отме Косово и Метохија (КиМ), део њене суверене територије, бомбардовање нашег народа у БиХ током грађанског рата у овој бившој југословенској републици, подршка и помоћ „Запада“ сепаратистичким властима у Хрватској током грађанског рата у тој бившој југословенској републици а посебно у акцији „Олуја“ у којој је огромна већина Срба из Хрватске протерана и опљачкана, затим подршка свим оним снагама које су водиле и воде агресивну и непријатељску политику према нашој земљи и народу, разноразне економске и друге санције, уцене и претње, лажна обећања и споразуми којих се нису држали, и много тога другог. Дакле, „Запад“ је увек настојао да нас на нешто натера, да нам нешто отме, да нас мења и да нас, ако ништа друго, критикује и блати. Све са циљем да на рачун наших територија, добара и интереса, оствари своје стратешке интересе. Прокламована политика „Штапа и шаргарепе“ углавном се сводила на штап, обећања нису испуњавана, договори су изигравани, чињенице извртане, мотиви и циљеви заташкани и скривени. На крају, када другачије није могао да се оствари циљ, према непослушним, слободољубивим и правдољубивим Србима, употребљавана је сила, убијани су војници, цивили, деца, рушени путеви, инфраструктура, болнице, институције, фабрике, електране и др. Зато и не треба да чуди што је огромна већина српског народа против НАТО, а самим тим и против „Запада“ јер НАТО оличава и персонализује „Запад“. Из претходно изнетог је јасно да се српски народ не опредељује ни за „Запад“ ни за „Исток“, ни идеолошки ни политички, већ да цени стварно понашање, однос и последице активности и оних који оличавају „Запад“ и оних које представљају као „Исток“, али и свих других међународних субјеката.
ЗАЈЕДНО - У ПОШТОВАЊУ ЖРТАВА ПАЛИХ ЗА СЛОБОДУ
Амбасадор Руске Федерације Александар Боцан Харченко, Живадин Јовановић и Млађен Цицовић директор Представништва Републике Српске у Амбасади Руске Федерације поводом Дана браниоца отаџбине 25. 02. 2020. Михаило Марковић: Свет је инфициран вирусом слободе
Поводом десете годишњице смрти професора Михаила Марковића (24.2.1923-7.2.2010) преносимо његов интервју дат недељнику НИН у децембру 1999. године Академик Михаило Марковић (76) у дугом, бурном и плодоносном животу био је сарадник НОБ од 1941, професор на Филозофском факултету у Београду, “праксисовац” и предавач на Корчуланској школи, па дисидент и предавач на америчким универзитетима, после високи функционер СПС-а… Данас, изван политике али левичар и даље. Професоре Марковићу, да ли се као човек који је свој живот посветио левој идеји, сада на крају 20. века осећате као губитник? — Не, не осећам се као губитник иако има доста разлога за забринутост. О историјским процесима се не може говорити језиком спорта и лутрије. За разлику од биолошке еволуције они су много бржи, али су од људског живота много спорији. Потребни су векови да би нешто “победило” или “било поражено”. Сем тога, ми врло разноврсне и сложене процесе произвољно укалупљујемо у просте одсечне речи, на пример: “лево”, “десно”, “капитализам”, “комунизам”. Додуше, ми то морамо да радимо да бисмо могли да мислимо. При том, што је речник једноставнији, одступања од стварности су грубља, што је он богатији, артикулисанији – ближи смо истини. Шта значе, рецимо, “победа” и “пораз” десне и леве идеје? Десно је био нацизам па је био уништен. Десно је био и анархични либерални капитализам, па је 1928. године доживео слом. Тренутно је врло моћна десница на Западу али је неизвесно колико дуго ће то још трајати. С друге стране, “леве снаге” су биле победнице у Другом светском рату и под Стаљином су стално јачале. Међутим, за такву “леву идеју” се ја нисам борио. Нисам “свој живот посветио” ни оној “левици” код нас, од Тита до данас, чији је основни циљ власт и лично богаћење. Не осећам се као губитник јер сам у свом народу нешто допринео, да се слобода, правда и лично достојанство прихвате за основне вредности које животу дају смисао. Отпор у име тог смисла највеће светске силе нису успеле да скрше нити данас знају како да га савладају. Кад је тај пркосни отпор злу неочекивано снажно и јединствено испољен недавно, имао сам интензивно осећање да нисам узалуд живео. У чему се не слажете са преовлађујућим мишљењем да је левица и идејно и политички “банкротирала”? — То “преовлађујуће” мишљење је врло површно. Банкротирати могу поједине политичке партије, њихове вође и идеолошки програми. Трајно ће живети пројекти ослобођења и остварења правичнијих и хуманијих односа међу људима и народима. Трајну снагу ће “левици” увек изнова давати борба за политичку, економску и културну слободу, за што праведнију и равномернију расподелу материјалних средстава, за непрестано усклађивање појединачне иницијативе и друштвене регулације, за помоћ заједнице образовању, науци и култури; најзад, за разумни ниво социјалне сигурности сваког грађанина. Само бескрајно наивни људи могу мислити да ће за овакве циљеве човечанство икад престати да се ангажује. СТАРА УЦЕНА У НОВОМ ПАКОВАЊУ
„Преговори и праведни компромис у оквирима Резолуције СБ УН 1244 - ДА! Ултиматум, диктат или рокови – НЕ!“ изјавио је, поред осталог, Живадин Јовановић за ТВ Пинк и ТВ О2. Јовановић је упозорио на историјска искуства и кад је реч о ултиматумима и када је реч о „гаранцијама Запада“. Ултиматуми нису метод за однос према Србији и Србија их је увек одбијала као покушаје понижавања српске нације и државе. Што се тиче гаранција, Запад никада у новијој историји није испоштовао гаранције према Србији и увек је био на страни њених противника. Зато нису извршне обавезе према Србији из Резолуције СБ УН 1244, зато је Запад једнострано ревидирао Дејтонски споразум увек одузимајући права Републици Српској, зато је Запад (Хавијер Солана) кумовао оцепљењу Црне Горе, зато на Косово није враћено 250 000 протераних Срба и других неалбанаца, зато није формирана заједница српских општина. Претња ултиматумом у вези са Косовом и Метохијом синхронизована је са покушајем обесправљивања СПЦ у Црној Гори. Запад је увек према Србији водио преварна политику и зато Србије не може веровати у било какве нове гаранције Запада. Политика сабијања, дискриминације и кажњавања Србије увек је била интегрални део антисловенске и посебно антируске политке, тако је било у време разбијања СФРЈ а затим и СРЈ, тако је било и у време оружане агресије 1999, тако је било и са Ахтисаријевим планом 2007, а тако је и данас. Једино су данас другачији односи, другачији услови, а ни међународни положај Србија није више исти нити се историја може вратити назад. Јовановић је такође подсетио да је Народна скупштина Републике Србије још 2007. године одбила тзв. Ахтисаријев план, као што га је одбио и Савет безбедности УН. Додавање неких „плусева“ данас - није ништа друго него покушај препакивања старих превазиђених идеја насталих у посве другачијим европским и светским околностима. Нуђење трговине – ви признајте независност Косова и Метохије, ми вам гарантујемо чланство у ЕУ, наравно када будете испунили све услове - је слика и прилика западног лицемерја и крајње понижавајућег третмана Србије. Од данс до сутра Запад мења своју тактику: данас вас тапше по раменима и ласка вашој кључној улози на Балакну, храбрости и предвидивости ваше политике, а већ сутрадан вас оптужује за национализам, велико-државље, неспровођење „заједничке“ ЕУ спољне и безбедносне политике, све до тога да вас оптужује за реметилачку политику. Данас вам кажу да ће прихватити сваки договор из директних преговора Београда и Приштине и како нема никаквих рокова, већ сутрадан излазе са ултиматумом „Ахтисари и неколико плусева“ и поручују да је то ургентно, неодложно колико и нови амречки председнички избори?! У наставку, Јовановић је упозорио да се „дил“, односно трампа, нуди Србији по истом моделу по којем и Палестинцима – дајте територију да би сте боље живели. То тешко може бити само лицемерје, а ако и јесте, онда је добрано зачињено идеологијом изузетности са мирисом расизма. Јовановић сматра да државна територија суверенитет и национално достојанство нису вредности које се могу упарити са моднијалистичким, меркантилистичким и сличним мерилима. Србија може бити сиромашна у економско-социјалном смислу, али никад није била, нити је данас, сиромашна у здравом разуму, моралу, и хуманизму. Изјаву за ТВ О2 Јовановић је завршио констатацијом да не схвата од куда толика упорност да садашња америчка администрација истим методама којима су се служили Клинтон, Олбарајтова и Блер, наставља спровођење једне неморалне, компромитоване и посве неуспешне политике према Србији у вези са Косовом и Метохијом, та пропала политика настала је у посве другачијим околностима у САД, Европи и свету нанаевши велику штету, пре свега, самим САД. Што се тиче европских сила и саме ЕУ, њихова политика окретања себи имала би неке шансе на успех, само ако почне ревизијом досадашње имеријалистичке и реваншистичке политике према Србији. Без тога сви ће и даље остати заробљеници прошлости и туђих интереса – сматра Јовановић. Све антисрпске ревизије
Живадин Јовановић (аутор текста) Покушаји ревизије Дејтонског споразума нису нови, али је нов њихов садашњи интезитет. То да је њихов основни циљ даље одузимање надлежности Републике Српске како су оне дефинисане Уставом из Дејтона, њено свођење на празну форму, потом и формално укидање ради стварања унитарне, европски „функционалне“ Босне и Херцеговине, под доминацијом Бошњака – одавно није тајна. Такође, интезивирају се покушаји за ревизију, обезвређивање и коначно укидање Резолуције Савета безбедности 1244. Пошто такав циљ није реалан, због противљења Русије и Кине, Западни центри моћи покушавају да приволе Србију као жртву оружане агресије НАТО-а од 1999. да призна отимање Косова и Метохије и успостављање друге Албанске државе на делу српске државне територије. Рачунају да би на тај начин делегитимисали отпор Русије и Кине укидању Резолуције 1244, као и да би отклонили разлог непризнавања Косова и Метохије од стране пет чланица ЕУ, односно, један од важних разлога нејединства унутар ЕУ. Таква замисао пати од озбиљног недостатка рачунајући да ће Русија и Кина прихватити решење које је директно усмерено против њихових геополитичких интереса и да ће, у крајњој линији, прихватити геополитику експанзије НАТО на Исток. Све то у време највећих и најпровокативнијих демонстрација војне силе оличених у предстојећим војним вежбама САД/НАТО „Бранилац Eвропе 2020“ и „Бранилац Индо-Пацифика 2020 “. Зашто САД, Немачка и Велика Британија багателишу Резолуцију СБ УН 1244, зашто је не помињу иако су биле њени иницијатори и спонзори? Сигурно не зато што је та Резолуција лоша за Србију па оне на тај начин желе Србији да помогну. Запад саботира даљу примену резолуције СБ 1244 зато што је Србија извршила све своје обавезе, Запад је тиме постигао свој основни циљ, замрзао даљу примену и заштитио своје миљенике у Приштини! Зашто Русија, Кина, Индија и друге земље растуће моћи инсистирају на примени резолуције СБ? Зато што штите ауторитет међународног права, аутопритет УН и посебно, СБ УН; зато што су гласале за, или подржале такву одлуку СБ УН; зато што су свесне опасности од преседана једностраног насилног отцепљења; зато што су и саме суочене са, мање или више израженим сепаратизмима на својим територијама; и зато што подржавају Србију као партнера и пријатељску земљу. Није сасвим јасно, нити логично, зашто се представници Србије ретко позивају на Резолуцију СБ УН 1244, а још чудније што је, свесно или несвесно, омаловажавају?! Јер, ипак се ради о свеобухватном, правном, општеобавезујућем документу најважнијег органа светске организације за питања мира и безбедности којим се, поред осталог, гарантује њен суверенитет и територијани интегитет Србије, а за Косово и Метохију предвиђа суштинска аутономија. Њиме се, уједно гарантује право на слободан, безбедан и достојанствен повратак и око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца у њихове домове и на њихова имања. Предвиђа се и враћање договорених контигената Војске и полиције Србије, поред осталог, и «на важније граничне прелазе»? Инсистирање Србије на доследној и пуној примени Резолуције СБ УН 1244 је легитимно, правно, политички и морално основано.Ово, тиме више и тиме пре, што је Србија, савесно извршила све своје правне обавезе према том документу. Такво инсистирање би омогућило да Србија заузме активну преговарачку позидију и да мобилише још ширу и одлчучнију међународну подршку. Уместо тога, у политичком жаргону већ месецима, ако не и годинама, доминира жалопојка «да нама нико ништа не нуди» осим идеје (да ли је реч само о идеји?) о некаквом новом «свеобухватном правно обавезујућем документу». Може ли докуменат који још нико није видео, чији елементи нису познати, али за који се, уз одређене ограде, верује да ће имати ауторство Немачке, бити бољи од Резолуције СБ УН 1244 која представља компромис интереса свих сталних чланица СБ УН и СРЈ, односно, Србије, као правне наследнице СРЈ? У чему би нови допкумент који се таско често помиње а о коме се готово ништа не зна, састављен изван, окриља СБ УН, уз ауторство Немачке, могао бити бољи за Србију од Резолуције 1244, и ко би био његов гарант? Ако се циља да гарант и том документу буде СБ УН, да ли је реално очекивати да Русија и Кина прихвате да буду пуки гласачи на седници СБ о документу у чијем стварању нису учествовале, о документу? С обзиром на формат из којег би такав документ произашао (бриселски), он би нужно својом суштином требало да легализује геополитику експанизије НАТО на исток (или, на запад, зависно да ли се ствари посматрају из Брисла или из Кореје и Јужног кинеског мора). Има ли у томе уважавања интереса Русије, Кине, Индије и других земаља растуће моћи, или се и даље рачуна на ексклузивитет западних сила које ни кога, ни за шта не питају? Да ли је могуће да докуменат који би био производ политике доминације, војног експанзионизма и униполарности задовољи очекивања и интересе носилаца новог, партнерског, мултилатералног концепта светских односа? Може ли се очекивати да оне у СБ УН дигну руке за «деал», односно, трговину по формули «признавање сецесије за развој и бољи живот»?! И закон о тзв. верским слободама у Црној Гори дошао је на крилима ревизије историје, конкретно на покушају ревизије одлука Подгоричке скупштине од новембра 1918. Парадоксално је, али за натоизирану политику сасвим логично, да се покушаји отимања црквене имовине, покушаји укидања Српске православне цркве и устоличења некакве Црногорске православне цркве (попут устоличења тзв. Украјинске православне цркве), претврарају у Закон о слободи вероисповести, иако би много логичније било све то назвати – покушајем укидања историје, Српке православне цркве, српског, националног, културног и духовног идентитета и отимања црквене имовине и добара СПЦ. Резултат је - буђење и уједињавање српског народа у одбрани од још једне агресије, на први поглед, од агресије једног тоталитарног режима, суштински, од агресије НАТО експанзионистичке гополитике. Наведени покушаји ревизије Дејтона, Резолуције СБ УН 1244, одлука Подгоричке скупштине и низ других сличних покушаја, имају заједничку антисрпску, антисловенску и антицивилизацијску суштину и основу. Њихови носиоци тиме показују да не одустају од геополитике тоталне доминације у Европи и свету, игноришући епохалне промена у глобалним односима ка равноправности и демократизацијии, ругајући се цивилизацији која се управо спрема да обележи 75-ту годишњицу од краха сличних геополитичких илузија.
ВЕЛИКАН СРПСКЕ МИСЛИ - АКАДЕМИК МИХАИЛО МАРКОВИЋ
Десет година од смрти академика Михаила Марковића Навршило се десет година од одласка Михаила Марковића, академика САНУ, великана српске, југословнске и европске филозофске мисли и истакнутог борца за националну и социјалну правду друге половине 20. века и почетка 21. века. Тим поводом у свечаној сали Српске академије наука и уметности (САНУ) одржана је трибина на којој су о Михаилу Марковићу и његовом научном опусу говорили универзитетски професори Петар Шкундрић, Славко Гордић, Зоран Аврамовић и Миланко Говедарица, као и Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних. Трибини су присуствовали председник САНУ Владимир Костић, академици САНУ, државни секретар у Министарству културе и информисања Александар Гајовић, народни посланици, велики број научних, културних и јавних личности из Београда и других градова Србије. У излагањима говорника је истакнуто да је Михајло Марковић, најпознатији српски филозоф 20. века и један од водећих европских и светских филозофа. У науци и јавном деловању заступао је напредне погледе, храбро се борио против окупатора и фашизма. Био је педагог, научник и аутор научних дела непролазне вредности. Оснивао је или руководио катедрама, институтутима, часописима, организацијама. Предавао је на најпрестижнијим универзитетима у Европи, САД и Канади, Латинској Америци, Африци. Биран је у европске и светске форуме најугледнијих филозофских умова своје епохе. Добитник је високих националних и међународних признања, награда и одликовања. Био је изразити противник догматизма. У време административног социјализма борио се против догме о свемоћи државе и непогрешивости Партије. Као дисидент, изгубио је катедру и професуру на Филозофском факултету у Београду и био оснивч Корчуланске школе. У последњој деценији свога живота био је оснивач и члан управе Београдског форума, независног, нестраначког и непрофитног удружења интелектуалаца у оквиру којег је написао и објавио велики број студија и радова критикујући догму приватизације и систем мултинационалног, неолибералног, корпоративног капитализма који производи масовно сиромаштво на једној и ексклузивно богатство узаног круга екстремно богатих, на другој страни, разарајући хуманизам, морал и цивилизацијске вредности уопште. До краја живота Михајло Марковић се залагао за равноправност разних облика својине, за очување и ефикасност јавног сектора у стратешким гранама (воде,шуме, оранице, војна индустрија, електро-привреда, телекомуникације, железнице), за друштво социјалне правде и партиципативну демократију. Покренута је иницијатива за организовано изучавање научног и филозофског опуса Михајла Марковића, и указано на потребу унапређења развоја филозофских и друштвених наука, уопште. Организатор трибине, Београдски форум за свет равноправних је најавио штампање излагања са овог скупа.
БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ Вера као алатка политичког инжињеринга
На други дан Божића који славе православни Срби у Црној Гори (ЦГ) је ступио на снагу Закон о слободи вероисповести који, супротно свом називу, практично омогућава држави да лиши Српску православну цркву (СПЦ) свих својих верских објеката и добара у ЦГ па самим тим, на дужи рок, и опстанак и рад СПЦ у ЦГ. Закон је, у припреми, током усвајања и након тога, изазвао бурне реакције значајног дела популације, пре свега оне која се, упркос огромним притисцима , претњама и хајком, и даље осећа Србима и која исповеда православну веру у оквиру СПЦ. Подршку Србима и верницима СПЦ у ЦГ дали су власти Републике Србије, Републике Срске и Руске Федерације. Да ли је њихова одмерена вербална подршка довољна показаће време које долази, али дозвољавам себи да сумњам јер се овде не ради о локалном размимоилажењу већ делу глобалног „западног“ пројекта уситнавања Срба и њихових територија, ма где год били, овог пута са фокусом на СПЦ јер она као институција надилази државне границе и чува национални идентитет и памћење народа, а управо је српски идентитет и то памћење оно што треба уништити да би се Срби преобратили и асимиловали у неке друге народе, временом, нестали, односно постали потпуно минорна и маргинализована фоклорна етничка заједница. На делу је континуирани специјални рат против Срба и Србије и што пре то схватимо и кренемо да се бранимо, то боље. Са овом агресијом треба да се суочимо са оружјем које то једино може спречити, а то је истина и чињенице која се, из мени неразумљивих разлога, не користе. До сада је наша политика према региону била политика смиривања тензија, избегавања сукоба и повлачења, чиме се агресија само храбрила. Наша добра воља, жеља са сарадњом доживљава се као слабост и попуштање што агресоре само мотивише да наставе још јаче, што и чине. Уколико се СПЦ и српски народ у ЦГ не одбране, на Косову и Метохији (КиМ) ће се догодити исти сценарио. Зато је ЦГ вододелница будућности Срба у целини и Србије као њихове матичне државе. Данас се озбиљно морамо замислити где се дедоше толики Срби са овог простора. Одговор је прост, политички инжињеринг, пре свега Аустрије и Ватикана у коме је вера одиграла кључну улогу, претворио је многе Србе у неке друге народе. Прво им је промењена вера чиме је створена основа и за промену идентитета, па на основу тога и за неку нову независну државу. Основа тог новог идентиттета и државе почива на антисрпству јер је творцима тог пројекта то кључно како се ти људи више никаде не би вратили у српство, или са Србима живели као браћа, што би било природно, јер се у суштини ради о истом народу и језику. Зато и данас опстаје и негује се то „ирационално“ антисрпсво“ , што сада добро видимо и у ЦГ. Муслимани, као верска категорија су амандманима на устав СФРЈ 1971. г. добили статус конститутивног народа, из чега се данас изродило Бошњаштво као посебна „Нација“. Сада желе целу БиХ за себе и , вероватно, да преостале Србе тамо преобрате у Муслимане, чиме би и они постали Бошњаци. Сада је, као најновије, на делу верско цепање православних цркава како би се на тој основи градио неки нови идентиттет, што је случај са ЦГ и Македонијом. Наравно, супротстављен Србима и Србији. Раде Дробац Амбасадор у пензији Čovjek ne zna koliko je snažan dok ne dođe u situaciju koja iz njega izvlači sve skriveno
Diplomata od ugleda, Živadin Jovanović, ministar inostranih poslova Savezne Republike Jugoslavije za vrijeme bombardovanja, bivši savjetnik u ambasadi u Najrobiju, bivši vicekonzul u Torontu i sadašnji predsjednik Beogradskog foruma za svijet ravnopravnih, za,,Dan“ govori o najzanimljivijim, ali i najtežim trenucima svoje diplomatske karijere. Kako ste doživjeli period NATO bombardovanja? -Bili su to najteži dani za srpski narod i sve građane Srbije. Svaki čovjek na državnoj funkciji osjećao je posebnu odgovornost. Ništa mi nije bilo teško, niti me je šta usporavalo. Svakog dana bila je masa obaveza: strani novinari, državnici, obavještajci, špijuni... Svakog dana od pet do 10 razgovora sa strancima. Ponosan sam na to kako je tad funkcionisala naša diplomatija. Nijesmo bili iznenađeni napadom. Spremali smo se. Imali smo ratni raspored i planove. Zgrada ministarstva je preseljena na nekoliko lokacija, a ja sam imao kabinet u jednom hotelu. Bila je tu i soba za komuniciranje sa ambasadama. Vrilo je kao u košnici, bez nervoze i povišenog glasa. Nevjerovatna patriotska, ne samo profesionalna odgovornost. Radilo se i danju i noću. Bez i jednog sata zastoja. Imali smo svu tehniku za odašiljanje, po šumama, na pokretnim kolima. Ona su stalno mijenjala lokaciju. Nikad se nijesu zaustavljala. To govori o ozbiljnosti državne organizacije. Uprkos tome, imali smo i u inostranstvu rezervne položaje za slučaj da nam se onespsobi ratna tehnika za komunikaciju sa ambasadama. Šta upečatljivo pamtite? -Dešavalo se da spavam samo par sati da bih odmorio. Jednom, samo što sam legao, javio mi se Vlajko Stojiljković i rekao da je bombardovana kineska ambasada. Spavao sam poluobučen tako da sam se obuo i pretrčao 200 metara gdje me je čekao džip. Vozio je preko 200 na sat preko Gazele za Novi Beograd. Stigli smo tamo pet minuta nakon eksplozije. Sve je bilo u plamenu. Dvoje kineskih diplomata je nosilo kineskog ambasadora kog su izvukli iz ruševina. Oni su se predamnom zaustavili i rekli mu da sam ministar. Ambasador nije bio pri svijesti. Samo je klimnuo glavom. Prišao mi je tad tim jedne američke TV, mislim SNN, i pitao me za mišljenje. Samo sam kratko rekao da je najvažnije spasiti ljude iz ruševina i okrenuo leđa. To su i objavili. Prenijela je i kineska TV. Nijesam želio ništa politički da kažem, jer u tom trenutku nije tome bilo mjesta. Naučio sam da čovjek ne zna ni koliko ima fizičke i intelektualne, profesionalne snage, dok ne dođe u situaciju koja iz njega izvlači ono što je negdje duboko u njemu bilo zapretano, čega nikad nije bio svjestan. Čovjek ne može da priča o nekoj vještini dok nije,,u sedlu“. Onda osjeti i pokaže da li je ili nije za taj posao. Bilo je mnogo teško, ali sam osjećao veliku odgovornost i čast. Šta je bilo najvažnije kada je u pitanju predstavljanje imidža zemlje u tom trenutku? -Mnogo važan segment diplomatije bio je komuniciranje sa Vašim kolegama iz inostranstva. Uvijek je bilo mnogo novinara koji su tražili da uđu u zemlju. Na dnevnoj osnovi sam istupao na TV, što za domaće, što za strane televizije Portugala, Brazila, SNN, BBC... Znalo se da govorim portugalski i eto odmah brazilske državne TV da im se direktno uključim u program. Jednom sam učestvovao na RAI kada je u studiju bio Berluskoni, tad običan političar, sa grupom Albanaca. Pitali su me zašto se ne predamo i što pružamo otpor. Ne znam da li me to on pitao ili neko do njega... Direktno uključivanje SNN-a sam prihvatio uz uslov da mi na početku petnaestominutnog intervjua daju pet minuta da kažem šta hoću, a onda oni da pitaju šta god žele. Ja njih ne vidim, oni mene vide, imam samo bubicu u uhu. Međutim, oni su gledaocima rekli kako je rat i kako me ne mogu čuti, tako da su na taj način pojeli svih mojih pet minuta. Bilo je raznih provokacija. Imam preko 1000 kucanih stranica svojih ratnih intervjua. Američke TV stanice uglavnom su uzimale intervjue na platou RTS-a, na terasi, pasareli. Oni su dio NATO aparata bili. Nikada ih nisam odbijao. Zadovoljan sam kako smo uspjeli da se predstavimo spoljašnjosti. Imao sam direktan intervju sa Lari Kingom. Oni nemaju motiv kao ja jer, ja dajem intervju sjedeći na pasareli i gledajući kako bombe padaju prema Novom Beogradu i dalje prema Novom Sadu. Moram da zadržim hladnokrvnost i koncentraciju. King mi kaže kako me uopšte ne razumije i kako,,nas 12 miliona mislimo da pobijedimo njih 700 miliona“. Ja mu kažem mi,,ovaj rat ne vodimo da pobijedimo, nego sebe da zaštitimo. Imate li vi razuma kad stojite iza ovakvog rata. Lari, ovdje ne odlučuje matematika, već,,srce u junaka““. Kasnije kada sam bio na Skupštini UN u Njujorku, u hotelu u kom sam odsjeo došao je šef američkog obezbjeđenja i rekao mi da jedna srpska porodica iz San Franciska želi da me vidi, da doručkuju sa mnom. Pristao sam. Muž, žena i dvije kćerke. Starija kćerka je vidjela u američkoj štampi da dolazim i željela je vidjeti ministra bombardovane zemlje koji je nadgovori Lari Kinga. Kako ste kumunicirali sa Miloševićem? -Tokom bombardovanja održavani su redovni sastanci ratnog rukovodstva. Prilikom jednog dogovorili smo metode i način sazivanja tih sasatnaka jer nema telefona, veza, radija ili bilo čega... Rat je. Zna se ko se kome javlja i saopšti samo,,12“, ili,,11“. To je vrijeme. A mjesto ja znam, odnosno redosled kako se mjesto mijenja za sastanke. Nepogrješivo je funkcionisalo sve vrijeme. Toliko poznatih ličnosti svjetskog ranga ste upoznali... Ko je ostavio najveći utisak na Vas? -Ima nekoliko takvih ličnosti. Ja sam star i mnogo ljudi poznajem. Lično sam upoznao kraljicu Julijanu iz Holadnije, Bernara iz Belgije, Vili Branta kog sam čekao na Brionima kada je imao razgovor sa Titom. Dolazio je barkom. Upoznao sam i Nasera i Sadata. Po nekoliko dana sam boravio u Državnoj palati u Kairu. Upoznao sam Kastra. Prisustvovao sam susretu Tita i Niksona. Kakav je bio taj susret? -Nikson je došao sa grdnim avionima! U jednom on, u drugom samo novinari, u trećem samo bezbijednost, u četvrtom automobil... Pripremao sam tu posjetu. Tito ga je čekao na aerodromu, pa su nastavili razgovor u Bijelom dvoru u salonu. Taj trosjed bio je ograđen svilenim bordo gajtanom na mesinganim stubovima, kako bi novinari bili odvojeni. Sve blješti. Da bi prekratili poziranje, jer ne mogu pričati, Nikson vadi tabakeru sa cigaretama, a Tito kaže da ne puši cigarete. Niksonu neprijatno što ga odbija i vraća tabakeru u džep. Malo kasnije, Tito vadi cigare i nudi Niksona. Nikson kaže da ne puši cigare, misleći da uzvraća Titu istom mjerom. A Tito mu kaže:,,Zašto ne uzmete, to su najbolje cigare na svijetu – kubanske!“ Bijeli dvor se prolamao od smijeha. ALEKSANDAR ĆUKOVIĆ Džogiranje u Central parku -Jednom prilikom na Skupštini UN u Njujorku, imao sam 20 američkih policajaca u civilu koji su me pratili, u obezbjeđenju. Volio sam da džogiram ujutru. Saopštim šefu obezbjeđenja da hoću da trčim u sedam sati u Central parku. Prvog jutra pošlo jedno šest američkih pratilaca na rastojanju dvadesetak metara lijevo i desno od pravca po kom trčim. Imaju po 120 kilograma. Nakon trčanja koje su jedva izdržali, pitali su mog iz bezbjednosti:,,Da li ovaj Vaš ministar stalno ovako trči?“ Bezbjednjak je rekao:,,Ma to on tako samo za početak, inače mnogo duže trči“. Poslije su zbijali šale kako sam natjerao američke policajce da vježbaju i okanu se harvi sendviča i piletine.
-Svi ti susreti, sve te večere, razbili su mi svako predubjeđenje. Teško da nešto ili neko može da me impresionira. Sedam sati sam bio na razgovoru kod Fidela Kastra 28. avgusta 2000. godine. Zapamtio sam datum jer je tad, na Veliku Gospojinu, blizu moga sela veliki vašar. Bila je večera sa Kastrom i on mi u jednom času kaže,,Druže ministre, što ne uzmete putera?“ Kažem:,,Komandante, nemam naviku da jedem puter“. A on meni:,,Ma ni ja, al mi to imamo za goste“. Bio je institucija. U najobičnijoj plavoj koverti sam mu poklonio komadić američkog nevidljivog aviona F117-a. Kastro gleda i ne zna šta je. Kada sam mu objasnio oduševio se. Nakon razgovora treba da mu se na rastanku uruči zvaničan poklon delegacije. Ponijeli vazu, kristalnu, veliku i dosta tešku, ali lijepo upakvanu. On uzima vazu posle sedam sati razgovora, jedva je podiže i pita:,,A jel vam ovo motor od Stelta?“ To su izvanredni doživljaji. ИЗВОР: https://www.dan.co.me Српски национални и културни простор
Када говоримо о српском националном и културном простору не можемо се ограничити само на територију Републике Србије већ морамо узети у обзир све оне појединце и просторе који објективно спадају под те појмове.
Како било да било није спорно да је број оних који се осећају Србима далеко већи од оног броја Срба који живе у Србији, српски језик је далеко шире распрострањен него што су границе Србије и српском културном простору гравитира много већа популација од оне која живи у самој Србији. Није спорно ни да је српски културни и сваки други утицај на целом том простору значајан, али је извесно и да су могућности за његов раст огромне и, у великој мери, неискоришћене, пре свега у односу на суседне државе, али и на све оне који разумеју и говоре српски језик, ма где се они налазили. Колико је културни утицај значајан сведочи чињеница да га многи данас називају и „мека моћ“. Ту моћ можемо сагледати на примеру агресивног продора „Западне“ културе на „исток“ (Европе) у другој половини прошлог века. Она је била основна полуга за слабљење кохезије „Истока“ и, у склопу тога, и Балкана, а резултат су, између осталог, распад СССР, Чехословачке и насилно разбијање СФРЈ, са последицама које се и данас осећају у источном делу Европе. Верујем да Влада РС разуме значај „меке можи“ Србије и да ће још више чинити да подржи развој српске културе, а тиме и њен још већи утицај и ван граница Србије. Не могу да овде, међутим, не укажем на опасност која долази од културних пројеката који се финансирају страним средствима јер у већини случајева на служе афирмацији ни Србије ни њене културе. Такође, при одабиру пројеката које ће финансирати Влада мора да се води интересима Републике Србије и Срба у целини, а не да помаже антисрпске пројекте, под фирмом уметничких или других слобода. Значајну „Меку моћ“ којом располаже Србија треба да користи у свом интересу а не против њега, односно против себе.
На крају, желим да истакнем да Србија има шта да понуди региону и свету и то не само у области културе. Србија има значајно место у историји пре свега Европе, мада не оно место које објективно заслужује. Такође, Србију не смемо гледати, како се то често чини, само кроз поједине великане из прошлости, чије је време, и време славе Србије, наводно, прошло. Треба да је гледамо и по вредностима које имамо и данас а којих нисмо увек свесни. Поред тога што и данас има велики број квалитетних културних садржаја, и може их имати и више, изузетно је важно схватити да је Србија и узор многим другим државама и народима, својом храброшћу, отпором тоталитаризму и окупацији, притисцима и уценама, својом пребогатом историјом и културом, својом самосвојношћу и чувањем свог идентитета и своје посебности, својим отвореним приступом свима, без задњих намера и неискрености. Можда ми нисмо тога довољно свесни, али многи други јесу и зато желе да нас и Србију још боље упознају. С друге стране, много је и оних који о Србији и Србима мало знају, чак и у нашем најближем суседству, и верују стереотипима јер других информација о нама, осим лоших, и немају. Пружимо им те информације дајмо да нас боље упознају. а то би било и у нашем најдубљем интересу. Раде Дробац МАЛИ ШЕНГЕН – ЕКОНОМИЈА ИЛИ ГЕОПОЛИТИКА?
„Мали Шенген“, три чланице НАТО и „војно неутралне“ Србије, тешко може бити економија, веће инвестиције, запошљавање и „бољи живот“, иако се искључиво тако представља. Операција „Мали Шенген“ тешко може бити изван такве геополитике Запада. Београдски форум за свет равноправних, 24. 12. 2019. Живадин Јовановић, ТВ Пинк, 18. 12. 2019
„Не видим зашто би амерички председник Доналд Трамп и новоизабрани британски премијер Борис Џонсон, толико година после, оживљавали и настављали срамну и безперспективну политку Клинтона и Блера, о Косову и Метохији.
СТОП ХАРАНГАМА ПРОТИВ ПЕТЕРА ХАНДКЕА
Шведскa Краљевска Академија
Овде истичемо само два далекосежна обележја демонизације добитника Нобелове награде за књижевност. Највећи број регионалних и западних критичара Хандкеа не реферира на његово дело већ на његове јавне политичке и националне ставове о Србима током разбијања југословенске државе и о Слободну Милошевићу. Оно што је карактеристично у жестоким критикама либерала и демократа, свакако је њихово преузимање тоталитарних средстава у нападима на књижевника Хандкеа. Писци који су се одважили да слободно пишу и мисле у тоталитарним системима били су изложени нападима сваке врсте а понекад и осудама које су их коштале живота. Данашњи критичари некњижевних ставова добитника Нобелове награде о Србима током последње деценије ХХ века само обнављају арсенал обрачуна са писцима из тоталитарних времена. То су средства дисквалификације ствараоца због његових јавних ставова. Друга последица ових критика је заправо највећа могућа оптужба и Шведске академије и Хандкеа. Једна групација критичара тврди да је Хандке оправдавао геноцид а да је Шведска академија ушла у „геноцидални бизнис“. На ову дисквалификацију се мора одговорити на два начина. Ако тежимо истини о друштвеној стварности онда морамо да се ослонимо на научну а не политичку, медијску или судску оцену која се утврђује прегласавањем судија у одлучивању. Појам геноцида значи истребљивање свих категорија становништва једне нације. У ХХ веку геноциди су забележени над Јерменима, Јеврејима, Србима. Друго, на простору бивше Југославије током ратних збивања 1991-1995 (1999) није било геноцидних радњи. Свака политичка употреба појма геноцида у Хандкеовом случају је увреда за милионе жртава током протеклог века на простору овог дела света. Хандке нигде није говорио о геноциду. Он се увлачи у причу о геноциду, да би се Срби, упркос научним знањима и чињеницама, упркос истини о изузетно комплексном догађају као што су ратни сукоби и разбијање Југославије, демонизовали. Ми, у име слободе мишљења, дижемо глас против харанги у делу западне јавности против Хандкеа и уједно се противимо обнови тоталитарних средстава оспоравања права савременом човеку да каже шта мисли, а да не буде због тога разапињан и да му се при том угрожава награда за књижевноуметничко дело. Српски универзитетски професори, научници, књижевници У Београду, 30. новембра 2019. године
Укупно 124 Беса – некада реч тврђа од камена
На основну својих знања и искуства рекао бих да је беса феномен који заслужује да се пажљиво разматра у друштвено-историјским околностима. Она је имала дугу и противуречну историју значења у нашем народу на Косову и Метохији. У поменутом филму, а и кроз историју, беса је у односу на Србе употребљавана спорадично. Одавно је прошло време када су најбољи синови шиптарског народа чували Пећку патријаршију као зеницу, јер су њихови преци дали бесу да ће то заувек чинити. Данас је у тој улози КФОР. У последњим деценијама изгубили су животе, осим Срба и многи Шиптари. Међу убицама много је Шиптара који су синови оних који су некада заиста били заточеници бесе дате Србима. Према тексту у „Политици“, од 02. децембра, под насловом „Реч чвршћа од камена“, редитељка каже да је филм снимила у знак захвалности Албанцима јер су спасли много Јевреја у току Другог светског рата. Наводно, је то била њихова одлука коју симболише беса. Разумљива је захвалност за тако велико дело – спасавање Јевреја – који су се сколнили у Албанију. Таква одлука заслужује признање. Али редитељка се прозирном посредношћу умешала и у савремена догађаје на Балкану, у којима Албанци нису током разбијања Југославије и Србије одиграли тако хуманистичку улогу. С обзиром на то да госпођа Кацир није само редитељка, него и историчарка, није смело да јој промакне да албанска држава није поступала на исти начин у то сурово ратно време према Србима. Убијани су редом и масовно протеривани са простора новоосноване фашистичке државе „велике Албаније“. Немци и Италијани су је формирали на почетку Другог светског рата и предали је на управљање свом верном сараднику краљу Зогуу. У српске куће и на српска имања су досељавали албанске породице. Ова историчарка о његовој власти говорио као антифашистичкој. При томе игнорише чињеницу да је у Албанији деловао антифашистички партизански покрет под руководством Комунистичке партије. Дужни смо да подсетимо да је у ту фашистичку квазидржаву био укључен и већи део јужне Србије. Нови Пазар је добио специјалан статус за настављање убијања Србије. Тирански диктатори су директно поставили свог Аћифендију за команданта и онје починио незапамћене злочине над Србима.Др Сулејман Угљанин као челник Странке демократска акција, са истомишњеницима га је одликовао за ратна крвава дела спомеником усред Новог Пазара. У овом контексту треба подсетити да је Хитлер из новоформоране „велике Албаније“ издвојио рудник Трепчу са околином и директно их везао за немачки рајх. Подсетио бих и на обраћање тадашњих санџачких бегова фиреру са молбом за аутономију Санџака, односно Старе Рашке. Историчарка Кацир је прогласила Италијане у Албанији за окупаторе, иако су они утемељивачи „велике Албаније“, заједно са Германима. Затим тврди да су Албанци спасавали Италијане од Немаца после капитулације Италије. Испада да су Албанци, укључујући и Шиптаре из Србије, били противници Сила осовине. Подсетио бих историчарку да су 1945. шиптарски балисти дигли устанак против југословенских партизана, иако су предходно прихватили сарадњу. Невероватно је да ова јеврејска историчарка није знала за крваве злочине шиптарских терориста за време НАТО агресије на СР Југославију. Поуздано знам да је и у Израелу било писања о „жутој кући“, где су Србма и другим неалбанцима вађени унутрашњи органи да би били продавани на Средњем истоку и вероватно на Западу. И нестајање сведока часних и храбрих Албанаца на суђењу Харадинају, ратном команданту терориста, промакло је историчарки. Све ово пишем како бих скренуо пажњу нашој јавности да нам се подваљује у разним приликама попут ове не би ли се подржала западњачка намера да Срби по сваку цену буду окривљени за сва зла света. Ова историчарка је у промоцију свог филма успешно посредно уклопила антисрбизам. Било би поучно сазнати ко је финансирао сминање њеног дела. И да ли би свој, сигурно леп хонорар, поделила са српском децом на КиМ и тако демонстрирала своју хуманост. Нажалост, у оцрњивању српског народа све време учествују и поједини Срби. Илустрован је допис Јелене Милић, председнице познате невладине организације. Недавно је у „Ћирилици“ изјавила да су током НАТО агресије Шиптаре са КиМ протеривали Срби. Значи, користи се свака прилика да се кривица за тешке последице НАТО агресије припише Србима. А у њој су, поред шиптарских терориста са КиМ, учествовале и војне и полицијске снаге Албаније. Као амбасадор у Аустрији и ОЕБС-у, обавестио сам владу у Београду на почетку агресије да су НАТО стратези планирали исељавање Шиптара са КиМ тако што би се већина распоредила око Србије, односно СР Југославије у шаторским насељима. Мањи број њихових породица би распоредили у централној Европи. Сматрали су да ће тако ефикасније сатанизовати Србе. Иначе, сурово су се обрачунавали са Албанцима који су одбијали одлазак у шаторско избеглиштво.
Проф. Радош Смиљковић, члан Управног одбора Београдског форума за свет равноправних
СТАТУС КОСОВА И МЕТОХИЈЕ И СРПСКО НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ[1] - Живадин Јовановић
Ове године смо заједнички обележили 20-ту годишњицу од оружане агресије НАТО и заветовали се да никада нећемо заборавити недужне жртве тог незаконитог, злочиначког похода. Заиста, то није била никаква «кампања», «хуманитарна интервенција», нити «мали косовски рат», већ освајачки поход у оквиру прокламоване стратегије ширења на Исток. Немачки политичар Вили Вимер у писму канцелару Герхарду Шредеру од 2. маја 2000. године овако је забележиио став представника САД као водеће силе НАТО: «Рат против Југославије (1999.) је вођен да би се исправила грешка генерала Двајта Ајзенхауера из Другог светског рата. Зато се тамо морају накнадно стационирати америчке трупе».Највеће, директне жртве агресије били су народ, обични људи, укључујући ђаке из Мурина и Варварина, путнике међународног воза у Грделици, десетине људи у тракторској колони код Корише и многе друге. Истовремено, то је био напад на систем безбедности у Европи, на Завршни документ из Хелсинкија, на Повељу УН - преседан за глобализацију интервенционизма. Била је то тачка преокрета у глобалним односима ка доминацији силе и хегемонизма уместо владавине права и поштовања суверене равноправности. Балкан, Европа и свет још увек се нису опоравили од последица. Шта више, тензије су глобализоване, интензивирају се ратнохушкачка пропаганда, економски ратови, милитаризација политике, економије, медија, образовања. Убрзано се спроводи ревизија резултата Првог и Другог светског рата. Све то забрињава, али уједно побуђује енергију и напоре да се сачува мир, убрза процес мултиполаризације глобалних односа и поврати вредност основних принципа међународног права. Агресија НАТО 1999. је прерасла у окупацију, а окупација 2008. у једнострано незаконито проглашење отцепљења српске покрајине Косово и Метохија. Тиме је на најгрубљи начин игнорисан СБ УН, погажено међународно право, Повеља ОУН и Завршни документ ОЕБС (КЕБС) из Хелсинкија (1975.). Данас се циљеви агресије настављају тако што се врше најгрубљи притисци на Србију да легализује агресију, отимање државне територије, да призна илегалну творевину «Републику Косово», да се одрекне својих државних, националних и историјских права. Владе најмоћнијих земаља Запада и њихове интеграције захтевају да се Србија одрекне најважнијег беочуга свога постојања и трајања, извора и темеља националног, културног и духовног идентитета српског народа. Додуше, ту су и извесне понуде за «нагодбу» у стилу – признање за обећање чланства у ЕУ, за инвестиције, запошљавање, «финансијске пакете», за «бољи живот» и све друго што се понуђачима чини пријемчивим за пометени, измучени и осуромашени народ! Копромис за будући статус Косова и Метохије записан је у Резолуцији СБ 1244. У суштини, тај компромис има два елемента: на једној страни, потврђивање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне наследнице СРЈ, у међународно признатим границама, а, на другој, суштинск предвиђање суштинске аутономиј, односно, самоуправе Албанцима на Косову и Метохији, разуме се, у оквиру СРЈ, односно, Србије. Имајући то у виду, логично је закључити да предмет преговора треба да буду конкретизација, модалитети и оживотворење суштине записане одлуци СБ УН, а не њено заобилажење, умањивање значаја, или негирање. Ради се о правном акту светског тела одговорног за мир и безбедност која има највећу правну снагу у међународном правном поретку. Резолуција СБ УН 1244 је резултат тешких преговора за окончање илегалне, оружане агресије НАТО против Србије (СРЈ). Ти преговори само у Београду су имали пет рунди. Под бомбама НАТО. Преговорима у Београду увек су предходили и следили их, разговори на врху у светским центрима као што су Њујорк, Москва, Берлин, Париз, Хелсинки, Брисел. Дакле, ништа од записаног у документу Ахтисари-Черномирдин-Милошевић од 3. јуна 1999., а потом интегрисано у рез. СБ УН 1244 од 10. јуна 1999. - ни гарантовање суверенитета и територијалног интегритетаи СРЈ (Србије), ни право на враћање контигената српске војске и полиције у Покрајину, ни безбедан повратак око 250.000 проптераних Срба и других неалбанаца није дато због беневолентности НАТО, Била Клинтона, Тонија Блера, Герхарда Шредера или Хавијера Солане према Србији, већ због реализма и нужде. Русија је у тим преговорима играла важну улогу посредника. Њена улога била је незаменљива. Она је, такође, била и израз реализма, не само Србије (СРЈ), већ једнако и реализма НАТО, САД и ЕУ. Данас је сасвим јасно – да 78-дневно бомбардовање уз коришћење стратешких бомбардера и најмодернијих ракета, уз разарање цивилне инфраструктуре, уз употребу оружја са осиромашеним уранијумом, графитних бомби и других оружја за масовно уништавање нису били ни „кампања“, ни „хуманитарна интервенција“, ни „мали косовски рат“, већ освајачки рат у оквиру глобалног похода САД (НАТО) на Исток, на руске границе. Разуме се да је окончање агресије, убијања и разарања , био превасходни интерес Србије. Заустваљање даљег разарања европског и светског система безбедности заснованих на Финалном документу ОЕБС из Хелсинкија, односно, на Повељи УН – било је у интересу светског мира и безбедности, у интересу мирољубивих земаља, народа и цивилизације. Избијање озбиљних разлика у западној Алијанси током саме агресије, посебно у ланцу командовања, било је такође разлог што је 10. јуна 1999. године оружана агресија окончана резолуцијом СБ УН као једино надлежног органа за питања мира и безбедности у свету. Имајући у виду важну улогу Русије у окончању агресије, не може бити логично да неко данас држи Русију по страни од преговарачког процеса чији циљ треба да буде отклањање последица те агресије. Једнострана сецесија Косова и Метохије, једнострано проглашење независности 2008., кршење европског и светског правног и безбедносног поретка су последице агресије. Да ли је уопште замисливо да те последице могу отклонити владе и интеграције земаља које су извршиле агресију, да ли је реално да они буду гаранти мирног, праведног и одрживог решења? Преговори у Брислу, под окриљем Запада, воде се искључиво у складу са геополитичким интересима Запада. То су исти интереси због којих је 1999. покренута оружана агресиј: смањити и ослабити Србију; исцртавањем нових граница још више испарцелисати српску нацију, подстаћи асимилацију Срба у бившим југословенским републикама, спречити слободан и безбедан повратак протераних Срба у њихове домове и на њихова имања; силом, претњама и уценама примнорати Србију да призна нову албанску државе; охрабрити стварање тзв. Велике Албаније од делова територија Србије, Црне Горе, Северне Македоније, Грчке; Балкан, без остатка, гурнути у чланство НАТО, укључујући Србију и БиХ; и, окренути Србију против Русије. је велика заблуда. Таквa циљеви, без обзира што нису реални, односно, баш због тога, воде продубљивању нестабилности Балкана и убрзаном акумулирању конфликтног потенцијала у Европи, удаљавању од развоја, заостајању. Нови конфликти не могу се искључити. На то нас упозорава историја, како новија, тако и из времена уочи Другог светског рата. Дијалог о Косову и Метохији у досадашњом формату тешко може довести до одрживог решења зато што је тај формат одраз геополитике експанзије НАТО (САД) на Исток. Да би решење било одрживо и у интересу мира потребно је враћање резолуцији СБ УН 1244, Повељи УН и Финалном документу из Хелсинкија. Србија не може прихватити даље дробљење свог националног корпуса и удаљавање од захтева за праведним и одрживим решењем српског националног питања на Балкану. Драстично погоршање положаја српског народа на Балкану током протеклих деценија није и не може бити последица српског национализма или наводног великодржавља, још мање последица наводног неразумевања значаја пада Берлинског зида. Фрагметисање, слабљење и кажњавање српског народа резултат је осмишљене експанзионистичке геопоплитике западних центара моћи који су дугорочно, систематски охрабривали, финансирали, чак и директно наоружавали сепаратизме у бившој СФРЈ. Ревизија историје и резултата Првог и Другог светског рата, па чак и резултата Балканских ратова, раст неофашизма, неонацизма и неоусташтва нису стихијне, спонтане појаве већ геополитички изданци. Повезаност настојања западних центара моћи да Србија прихвати, легализује и легитимизује отимање Косова и Метохије и политике хегемонизма и експанзионизма на глобалном плану захтева стратешки дијалог у четвороуглу Русија – Кина - Вашингтон – ЕУ. Без тог дијалога слаби су изгледи и за успех дијалога Београда и Приштине, ако се и када се настави. Замена нису ни «шаргарепе», ни «фазни» поступци, ни «пакети» инвестиција и «бољег живота». Игра је глобална геополитика, а игралиште тешко да може бити само Балкан. Док је ЕУ у кошмару а САД између избора и импичмента, док се као последица санкција, протекционизма и трговинских ратова надвија опасност од нове глобалне рецесије тешко је рачунати на уравнотежено, праведно и одрживо решење било којег озбиљнијег проблема. То не значи да треба одустајати од напора да се мирним путем и преговорима реши и питање будућег статуса Косова и Метохије, али уз поштовање основних принципа Повеље УН и ОЕБС и компромиса записаног у резолуцији СБ УН 1244. Ваши циљеви за остваривање равноправности и очување националног, културног и духовног идентитета српског народа, за остваривање сразмерне равноправне заступљености у државним институцијама, јавним службама, јавном сектору, запошљавању су потпуно легитимни и заслужују пуну подршку. Ваши захтеви за слободу образовања, информисања и културних активности на српском језику и ћириличном писму у складу су са европским стандардима и засновани на конвенцијама Савета Европе. То исто односи се и на ваше напоре да очувате право на слободно исповедање православне вере које сте наследили од ваших предака, да сачувате достојанство, интегритет, имовину и светиње Српске православне цркве. Услови за то су слога, постојаност, подршка матице, самопоуздање и поглед унапред. Србија као матична држава биће успешна у својој политици заштите права Срба у региону онда када се деловима српског народа поврате одузета права конститутивног народа тамо где су их поодавно стекли и уживали, када Срби у региону у стварности буду уживали сва права каква уживају припадници других националних заједница у Србији. Живадин Јовановић
[1]На основу излагања на трибини Српског националног вијећа Црне Горе, Српски дом, Подгорица, 29. новембар 2019
Неуспела хајка на „погубан“ руски утицај на Балкану
Протекла недеља протекла је у знаку „шпијунске афере“ у Србији која је изазвала реакције не само бројних српских медија већ и других међународних фактора и средстава јавног информисања. Наиме, освануо је снимак са неког паркинга у коме бивши заменик војног аташеа амбасаде РФ у Србији даје неком неикдентификованом лицу неку кесу, а авај му узвраћа пажњу, такође кесом. Одмах нам је „познати бугарски истраживачки новинар Христо Грозев, очито велики ауторитет на „Западу“, појаснио да то руски шпијун даје новац нашем официру а овај му за узврат даје некакве информације. Ову врсту сензационализма, здушно су прихватили сви, и политичари и медији у нашој земљи, а укључили су се и други-Бугари, Американци и, наравно, Руси, јер су прозвани. Можда је због јавности у Србији требало изаћи са некаквим ставом и информацијама, уколико их има али, по мом мишљењу, не на начин на који је то учињено јер је случај добио димензију какву није требало нити је разјашњен. Наиме, свако ко се имало бавио државом, политиком, дипломатијом, безбеднопћу или одбраном, па и економијом, науком и сл., свестан је да је шпијунажа нешто што постоји вековима и што се практикује у целом свету, према свим државама од интереса. Ту нема ништа чудно нити непознато. Сигуран сам да је наша земља, са својим геополитичким положајем, својом независном политиком, нарочито у области војне неутралности, проблемима који вуку корен из Југославије и начина њенога распада, ситуације на КиМ и у БиХ, па и у Војводини, Рашкој, на Југу Србије, интересантна за многе стране факторе. И локалне и велике силе. Из изјава представника наших власти смо чули да су Хрвати, Албанци (браћа по оружју-употребљаваног против Срба), Бугари, а то сигурно важи и за Словенце Црногорце, па и друге у региону, веома активни у праћењу збивања у нашој земљи и њених спољно-политичких активности. Не треба сумњати да то савесно чине и Американци, Енглези, Французи, Италијани, Турци и многи други. То нашу јавност вероватно не чуди, али је чуди да то чине и Руси, Кинези па и други. А не би требало јер свака земља првенствено штити себе, своје границе и своје интересе, у земљи и ван ње. Да, рећи ће неки, али ми смо са Русима пријхатељи, Кинези нас подржавају, зашто онда нас шпијунирају? Једноставно, зато јер нас је историја научила да су једно политички говори и изјаве о пријатељству, па и споразуми, а друго стварне намере и деловање. Због тога свака земља политику неке земље проверава на све начине, па и кроз шпијунажу. За безбедност сваке земље и њену правовремену оријентацију од кључне је важности да сазна шта су праве намере неког другог субјекта и шта од њега, и у ком року, може да очекује. То није академнско питање већ питање благовремене припреме за адекватан одговор. Навешћу пар примера који то добро илуструју. На пример, Мађарска је са Југославијом 12. 12. 1940. г. потписала Споразум о вечном пријатељству а непуних шест месеци након тога, априла 1941. г., је напала, заједно са силама „осовине“ и окупирала, односно припојила Мађарској, Бачку и Барању. Таквих је случајева много и они доказују да не треба веровати ни изјавама, ни уверавањима, ни споразумима, већ тражити стварне информације. А оне се неће добити легалним каналима. Зато ће шпијунаће увек бити, ма шта ко говорио и мислио. Подсетимо се и Пакта о ненападању између Немачке и СССР (Пакт Рибентроп-Молотов, који је потписан 1939. г. у Мокви а Немачка је напала СССР јуна 1941. г. а могли бисмо навести велики број сличних случајева. Много би значило да су о правим намерама и Југославија и СССР били упознати. Могли би нешто учинити, ако ништа се боље припремити за рат. Најлепше је и најбоље када се информације добијене јавним и тајним каналима поклопе, али то није увек случај. Још се нешто мора рећи- какву год да нека земља има политику, у оквиру њеног политичког бића има оних који се са том политиком не слажу и боре се да је промене. Ако нека земља подржава политику званичне власти, она ће наћи начина да то искаже, а ако подржава опозицију, наћи ће начина да то уради. Да би се то учинило мора се имати добар увид и људи којису на лицу места, а то не може увек редовним каналима.. На крају, о самом случај треба рећи да је лансиран да, и на овај начин, упозори Србију на „опасност“ по њу која долази из Русије и да „докаже“ да Србија не сме Русији веровати, јер је, упркос историјско добрим односима две земље, ипак шпијунира. Одакле то потиче можемо видети из чињенице да је то дошло преко Бугарске, преко „угледног истрачивачаког новинара“ који је завршио амерички универзитет у Софији, добио европску новинарску награду за 2019.г. а заслуге су му икстраживање обарања авиона изнмад Украјине 2014. г., „државног удара“ у црној Гори 2016. г. и случајева тровања 2018. г. Дакле, још једна неуспела хајка на „погубан“ руски утицај на Балкану, а посебно у Србији, и овај пут са лошим глумцима и лоше режираном представом. Београд, 27. 11. 2019. г. Раде Дробац
Дијалог – ко, са ким, о чему? - Живадин Јовановић
Копромис за будући статус Косова и Метохије који је записан у Резолуцији СБ 1244, потврђује суверенитет и територијални интегритет СРЈ, односно, Србије као правне наследнице СРЈ, у међународно признатим границама, а Албанцима на Косову и Метохији, суштинску аутономију, разуме се, у оквиру СРЈ, односно, Србије. Имајући то у виду, логично је закључити да предмет преговора треба да буду конкретизација, модалитети и оживотворење суштине записане одлуци СБ УН, а не њено заобилажење, умањивање значаја, или негирање. Ради се о правном акту светског тела одговорног за мир и безбедност којиа има највећу правну снагу у међународном правном поретку. Резолуција СБ УН 1244 је резултат тешких преговора за окончање илегалне, оружане агресије НАТО против Србије (СРЈ). Ти преговори само у Београду су имали пет рунди. Њима су предходили, или су их следили разговори на врху у светским центрима као што су Њујорк, Москва, Берлин, Париз, Хелсинки, Брисел. Русија је у тим преговорима играла кључну улогу посредника. Њена улога била је незаобилазна и незаменљива. Она је, поред осталог била и израз реализма НАТО, САД и ЕУ. СРЈ (Србија) нити је желела, нити је изазвала агресију. Уосталом, данас је сасвим јасно – да то није била ни „кампања“, ни „хуманитарна интервенција“, ни „мали косовски рат“, већ освајачки рат у оквиру глобалног похода САД (НАТО) на Исток, на руске границе. Окончање агресије, разарање земље и убијање недужних грађана, био је превасходни интерес Србије. Паралелно, заустваљање даљег разарања европског и светског система безбедности заснованих на Финалном документу ОЕБС из Хелсинкија, односно, на Повељи УН – било је у заједничком интересу Европе, Русије и света. Избијање озбиљних разлика у западној Алијанси током саме агресије, посебно у ланцу командовања, било је додатни разлог што је 10. јуна 1999. године оружана агресија кончана резолуцијом СБ УН. Имајући у виду, да је Русија одиграла важну улогу у окончању првог рата на тлу Европе после Другого светског рата, не може бити логчно да неко данас држи Русију по страни преговарачког процеса чији је циљ отклањање последица тог рата. Једнострана сецесија Косова и Метохије, једнострано проглашење независности 2008. је управо таква последица. Преговори у Брислу, под окриљем Запада, воде се искључиво у складу са геополитичким интересима Запада. Нелогичност је и у томе што се за исход таквих преговора очекује аминовање Русије у Савету безбедности УН. Поводом будућег статуса Косова и Метохије врло често се поставља питање – шта је реално. Да ли је реално очекивање да се Русија председника Путина у Савету безбедности, или иначе, сагласи са решењем које је у геополитичком смислу, далеко мање од онога што је пре 20 година постигла Русија председника Јелцина? Питање је утолико логичније што је у међувремену постало сасвим јасно да све идеје које Запад лансира и којима тежи у вези са Косовом и Метохијом усмерене на три међусобно повезана циља – прво, мања и слабија Србија; друго, независно Косово и Метохија (бар до конституисања Велике Албаније); треће, Србија са руководством окренутим против Русије (слично Црној Гори); и четврто, потпуна контрола НАТО до руских граница, односно, учлањење Косова, Србије и Украјине у НАТО. Такви покушаји, без обзира што нису реални, воде опасној дестабилизацји Балкана и убрзаном акумулирању конфликтног потенцијала у Европи, удаљавању од развоја, заостајању. Што се Србије тиче, приоритетно је даље учвршћивање политике неутралности, њено уздизање на ниво уставног принципа, уравнотежена међународна сарадња и захтев за поштовање и извршавање неизвршених делова из резолуције СБ УН 1244 и других докумената. Дијалог о Косову и Метохији у досадашњом формату тешко може дати уравнотежено, праведно и одрживо решење. Циљ преговора у Брислу је решење које је саставни део геополитике експанзије НАТО (САД) на Исток. Да би решење било одрживо и у интересу мира потребно је враћање резолуцији СБ УН 1244, Повељи УН и Финалном документу из Хелсинкија. За то је неопходан стратешки дијалог у четвороуглу Русија – Кина - Вашингтон – ЕУ. Без тог дијалога слаби су изгледи за успех дијалога Београда и Приштине, ако се и када се настави. Замена нису ни «шаргарепе», ни «поглавља», ни «пакети» инвестиција и «бољег живота». Игра је геополитика, а игралиште тешко да може бити само Балкан. Доминација, хегемонизам и застрашивање значе окретање прошлости и сукобима. За мир и будућност неопходни су дијалог, равноправност и поштовање основних принципа међународног права. Макрон у Кини: У току је процес маргинализације Америке /видео/
Када је француски председник Емануел Макрон кренуо у посету Кини ове недеље, званичник Јелисејске палате открио је: расте страх да ће Европа бити „колатерална жртва“ примирја у трговинском рату између Кине и САД — јер ће тада она постати мета број 1 трговинских мера свог савезника. Француска зато жури да односе са Кином подигне на што виши ниво. И заиста, током свог боравка у Шангају и Пекингу, француски председник уздржао се од коментарисања догађаја у Хонгконгу и осталих унутрашњих питања Кине – јер би то Кина сматрала непристојним задирањем у њен суверенитет — а одатле се вратио са потписаним споразумима вредним 15 милијарди долара. И не само то. Макрон и његов домаћин, председник Кине Си Ђинпинг, како сумира „Саут Чајна морнинг пост“, сагласни су у оцени да су „заштита слободне трговине, као и борба против климатских промена, неопходни“ — и једно и друго, упркос председнику САД Доналду Трампу, који је, уз трговинске ратове, сад формално започео и процес иступања из Париског климатског споразума. Са тим у вези, поручио је Макрон, „уз Европску унију, Кину и Русију, које подржавају споразум, нечији изоловани став није довољан да промени курс којим иде свет. То га само води маргинализацији“. Овакве Макронове поруке Америци, притом упућене из Кине, нису потпуно изненађење. Јер, признао је француски председник крајем августа, „доживљавамо крај западне хегемоније (...) због избора које су САД начиниле током протеклих неколико година, и то не само актуелна администрација“. Истовремено, додао је тада, на глобалној сцени све више расте утицај Русије и Кине. Да ли је Макронова посета Кини, уз поруке које је одатле упутио, показатељ његове намере да преиспита стратешке односе Европе са Америком, Кином и Русијом? Дели ли његове ставове и немачка канцеларка Ангела Меркел, за коју „Форин полиси“ тврди да је „изабрала Кину насупрот Запада“ поводом спора око „Хуавеја“? Или, пак, Кина остаје „економски супарник“ и „системски ривал“, како ју је почетком ове године дефинисала Европска комисија у документу под називом „Стратешки поглед на односе ЕУ и Кине“?
У „Новом Спутњик поретку“ о овим су питањима разговарали бивши министар иностраних послова СРЈ Живадин Јовановић и аналитичар Бранко Павловић. „Макрон сад покушава да надокнади изгубљено време у развоју односа са Кином“, каже Живадин Јовановић и додаје: „Француска је била једна од ретких земаља Запада која је била веома резервисана према кинеском мегапројекту ’Појас и пут‘, међутим, у међувремену је Макрон схватио да Кину ништа не може да задржи у економском и технолошком развоју, те је и дошао до закључка да му је, кад не може да је победи, боље да јој се придружи. Прошлонедељна посета француског председника показатељ је одлуке да се иде на шири развој односа са Кином, који коинцидира са погоршањем односа на линији трансатлантског савезништва ЕУ и САД; оно је видљиво и на другим пољима, о чему говори и одлука Данске да уклони последње преостале препреке за изградњу гасовода ’Северни ток 2‘“. „Француска има исувише сопствених проблема — константно бележи ниске стопе привредног раста — да би могла себи да дозволи да жртвује сопствени интерес за сарадњу с Кином, зарад интереса Сједињених Држава, које се тој сарадњи противе“, објашњава Бранко Павловић и додаје: „Ово су процеси које, једноставно, није могуће зауставити јер, с једне стране, Кина има непрегледно унутрашње тржиште које је примамљиво, а са друге стране имамо и ’Појас и пут‘, који интегрише глобалне привредне токове, уз спремност Кине да сопствена технолошка достигнућа подели са другима и тако им пружи основу за развој“.
„И Кина и Европска унија налазе се под претњом америчких трговинских мера и та околност додатно упућује и Макрона и Европу уопште на сарадњу с Кином. А последица тога је даља дестабилизација осовине Брисел-Вашингтон“, наглашава Јовановић. „Ни Француска ни Немачка више не желе да заоштравају своје односе с остатком света зарад америчких интереса, јер тиме само спречавају сопствени развој“, тумачи Бранко Павловић њихове мотиве. „Све је ово део порођајних мука мултиполарног света. Досадашњи центри моћи и њихове окоштале структуре тешко могу добровољно да се одрекну привилегија које су стицали током протеклих деценија, међутим, на сајму у Шангају прошле недеље учествовало је 155 земаља и 2.890 компанија из читавог света. То говори да је Си Ђинпинг у праву када каже да се центар економског, технолошког и трговинског развоја сели са Запада у Азију, али и да је процес мултиполаризације света незадржив“, наглашава Живадин Јовановић. „Ако се гледа бруто друштвени производ по паритету куповне моћи уместо по номиналној вредности, што је поузданији параметар, долазимо до податка да земље БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка) већ четири године имају већи укупни БДП од Сједињених Држава и Европске уније заједно. Дакле, време у коме ће их они престићи није будуће — то се већ догодило“, указује Бранко Павловић.
„И због тога, да би избегла маргинализацију на коју је Макрон упозорава, Америци преостаје могућност да се и сама прикључи кинеском ’Појасу и путу‘. Отворени позив за то они имају, и то без политичких условљавања каква су карактеристична за западне моделе интеграција“, примећује Живадин Јовановић. „У супротном, пак, стратешко повезивање Париза и Белина са Москвом и Пекингом, Америку у извесном смислу заиста избацује из игре. А својим садашњим ставом она сама убрзава такав процес и само је питање времена када ће је напустити и њени традиционални савезници“, закључује Бранко Павловић. НОРМАЛНИ ПАРАДОКС
Ових дана директор у америчком Државном секретаријату Томас Зарзецки проверава у Београду да ли Србија куповином руског одбрамбеног оружја поштује или крши америчке законе о санкцијама. Још априла 2000. на самиту НАТО у Братислави Американци су европским савезницима саопштили да је за циљеве НАТО примена америчких закона у Европи далеко боља од европских. Што се Србије тиче треба је трајно држати изван европског развоја (Вили Вимер, писмо Герхаарду Шредеру, 02. мај 2000., Актуелна питања спољне политике, Београдски форум, 2007., стр. 73.-75.). Бројне чињенице показују да САД као највећа демократија на свету теже ревизији светског поретка успостављеног на резултатима Другог светског рата и успостављању светског поретка заснованог на њиховој изузетности и сили. Истовремено Русија и Кина које САД означавају као ауторитарне и ревизионистичке теже светском поретку заснованом на праву и Повељи УН. 8. новембар 2019. Северна Македонија на раскршћу
Основна намера отцепљења била је да избегне санкције и грађанске ратове који су већ почели, као и дубљи сукоб са западним силама који је већ био евидентан. Македонија је тиме учинила управо оно што је „Запад“ од ње тражио – да напусти преостали део Југославије и тиме додатно ослаби, пре свега, позицију Београда. На њену жалост, такав гест добре воље и У средишту пажње - Гостовање Живадина Јовановићана РТС-у
Како протумачити најновије поруке америчког изасланика Палмера? Шта за Србију значи сарадња са Кином и како се може искористити учешће у пројекту „Појас и пут"? Гост емисије је Живадин Јовановић, некадашњи шеф дипломатије Савезне Републике Југославије.
Уредник и водитељ је Ивана Прибићевић. Извор: https://www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/radio-beograd-1/3721570/u-sredistu-paznje.html Живадин Јовановић:Нема решења за Косово и Метохију само уз учешће ЕУ и САД
"Политика", 22. 10. 2019. Није довољно само учешће појединих сила како би се дошло до одрживог решења када је у питању Косово и Метохија, оценио је Живадин Јовановић, који је био шеф југословенске дипломатије крајем деведесетих година. Запад настоји све време да напречац дође до решења које је у интересу његове геополитике и нема сумње да немачка канцеларка Меркел у том смислу игра важну улогу, али то зашта се она залаже није принципијелно већ арбитрарно решење, рекао је он у интервјуу за Косово Онлине. "Наравно, мислим да је увек добро разговарати, али нема решења у досадашњем формату, односно нема решења само уз учешће ЕУ и директно и индиректно САД", казао је Јовановић. "Нужно је да на равноправној основи учествују, наравно поред Србије и великих силе, пре свега сталне чланице Савета безбедности укључујући Русију и Кину. Међутим, и са њиховим учешћем далеко смо од решења", сматра Јовановић. На питање шта је по његовом мишљењу минимум на шта би Србија могла да пристане када је у питању КиМ, он одговара да је компромис који је конституисан у резолуцији СБ 12.44 "минимум минимума" испод кога Србија не сме да иде. "На тој линији су пре свега Кина, Русија и Индија, али мислим да је и Јапан. Њихов премијер Шизо Абе и министар иностраних послова су рекли да КиМ није регионални и европски проблем већ светски", навео је Јовановић. Говорећи о томе шта је по његовом мишљењу одрживо решење за КиМ, он каже да је компромис направљен 1999. на основу резолуције 1244 и да због тога и поздравља изјаву председника Србије Александра Вучића који је недавно навео да се Србија залаже за одрживо решење на основу те резолуције. "Требало би инсистирати на томе да се тај компромис испоштује, јер одрживо решење није оно које је наметнуто или оно које нуди запад", наводи Јовановић. На питање колико је председник САД Доналд Трамп заинтересован за изналажење одрживог решења за КиМ, он одговара да Трамп нема интереса да наслеђе Клинтона, Блера и Олбрајтове прихвати као наслеђе највеће демократије на свету. "Није аргумент то шта хоће Приштина, јер је то криминална творевина и то се не може накнадно претворити у закон. Неко би рекао да је Косово чедо запада. Па, једноставно не можете илегално чедо да претворите у законито. Када Меркелова говори да је против преседана, мислећи на поделу Косова, Србија треба прва да каже да је против преседана, јер преседан је био дробљење СФРЈ, СРЈ и на крају Србије. Е то су били преседани", закључио је Јовановић. МАКРОН У СРБИЈИ
Живадин Јовановић, Недавна дводневна државна посета (15. и 16. јула 2019. год) француског председника Емануела Макрона, означила је нову фазу у српско - француским односима. То је била, после посете француског председника Жака Ширака 2001. године, прва таква посета у последњих 18 година. Посета је важна, пре свега, за јачање билатералне сарадње, али и као подстицај засталом преговарачком процесу о статусу покрајине Косова и Метохије, која је прогласила једнострану сецесију од Србије 2008. године. Посета је, такође, означила побољшање међународне перцепције и позиције Србије. Макрон је шеф државе, треће по реду сталне чланице УН и нуклеарне силе, која је у последње три године посетила Србију. Руски председник Владимир Путин посетио је Србију 2018. године, а кинески председник Си Ђинпинг био је у тродневној државној посети Србији 2016. године. Са сваком од ове три државе Србија има статус стратешког (свеобухватног) партнера, што није случај ни са једном другом земљом у региону. Поред тога, Србија и Русија имају Споразум о слободној трговини од 2000. године. Србија је значајан партнер Кини у оквиру формата за сарадњу Кина + 17 ЦИЕ, који оперише под Иницијативом Појаса и Пута, са око 7 милијарди долара кинеског улагања у развој Србије. Излагање Момира Булатовића на Међународној конференцији поводом 20-то годишњице агресије НАТО на Србију
Међународна конференција МОМИР БУЛАТОВИЋ,
За конференцију сам припремио рад а насловио сам га НАТО агресија на Савезну Републику Југославију је злочин који годинама након извршења постаје све већи и већи. Поштујући Ваше вријеме и ограничење овога скупа, искористио бих прилику да скренем Вашу пажњу на сљедеће чињенице. Имао сам историјску част да са мјеста председника Савезне владе Савезне Републике Југославије учествујем у одбрани своје државе прије, током и након злочиначке агресије НАТО. Двадесет година касније, размијере почињеног злочина показују да је он временом и укупним последицама по међународну стабилност и мир у свијету постао још већи него што је дјеловао у времену свога извршења. Бомбардовањем и убијањем се не може ријешити ниједан политички проблем. Стога, након двије деценије, проблем Косова и Метохије није рјешен јер Срби и Албанци нису постигли обострано праведно рјешење које би се заснивало на праву а не на сили. Узрок томе лежи у амбицијама и аспирацијама НАТО. Овим текстом кратко желим да подсетим на дипломатске напоре да би се избјегао рат са НАТО. О славној и часној одбрани од агресије са много више права говориће и писаће они који су се непосредно и са оружјем у руци борили против НАТО терориста. «Савезна скупштина захтјева да се престане са пријетњама, уцјенама и притисцима према нашој земљи и народу. Савезна Република Југославија се никада неће одрећи дијела своје територије, никада неће издати свој народ, нити се одрећи својих виталних, државних и националних интереса.» Предсједници Савезне Републике Југославије и Руске федерације, Слободан Милошевић и Борис Јељцин су поводом стања на Космету утврдили докуменат под називом Московска изјава. Савет безбједности је на основу тога донио Резолуцију број 1199 на коју је наша земља истакла бројне примједбе али и остварила све обавезе које су јој по том документу сљедиле. Борбена дејства су окончана, антитерористичке снаге су враћене у своје базе и сви дијелови Косова и Метохије потпуно су отворени за хуманитарне организације, дипломате и новинаре. Из ове Резолуције Савета безбједности обавезе нису испунили представници албанских партија и покрета који су требали да прекину борбена дејства и да се одазову позиву на разговоре. То није урадила ни Република Албанија јер није престала да буде база терориста и мјесто њиховог наоружавања. Њима, међутим, није било пријећено. Кривац се унапред знао. Упркос свему, Савезна влада је прихватила иницијативу Руске федерације и омогућила мисији Организације за европску безбједност и сарадњу да се непосредно увјери у позитиван ток најважнијих процеса на Косову и Метохији. Тиме је још једном показана отвореност наше земље и њена заинтересованост и спремност за равноправну међународну сарадњу. Али наше иницијативе нису се ни чуле а камоли уважиле. Телевизијске мреже и тиражне новине биле су пуне слика НАТО авијације спремне да крене на Југославију. У обиљу свакојаких претјеривања која увек прате ратне покличе, објављене су драматичне измишљотине о хуманитарној катастрофи којој су изложени беспомоћни косовски Албанци и њихови неустрашиви борци за слободу, припадници ОВК. На тако насликану неправду лијепиле су се слике НАТО главешина и супермодернога наоружања. Из тог мора неразума и бесмисла појављивао се израз који је показивао да је наша судбина била запечаћена. Почело је да се говори о кредибилитету НАТО. То је значило да уколико НАТО није у стању да спријечи ову «хуманитарну катастрофу» онда и не треба да постоји. Очекивало се да ће напад почети средином октобра 1998. године. Пар дана прије тога, 13. октобра, у Београд је дошао чувени амерички посредник Ричард Холбрук да са Слободаном Милошевићем обави разговор Посљедња шанса. Надали смо се да ће то бити прилика да се почетак напада одложи јер нам је требало још времена за одбрамбене припреме. Преговори Милошевић - Холбрук су били драматични али успјешни. Реално је претпоставити да је на став Холбрука више утицала процјена функционера НАТО да им треба још времена за напад него било који аргуменат који је могао изнијети Слободан Милошевић. Одлагање је одговарало објема странама иако су знале да се ништа суштински неће измијенити. Но за сваку невољу је увијек боље да дође касније него раније. Суштина споразума је била у формирању Верификационе мисије у оквиру ОЕБС-а коју су сачињавали ненаоружани посматрачи са војним искуством. Формално, споразум је потписан између Савезне владе СРЈ и високих представника ОЕБС-а 16. октобра и њиме су прецизиране све гаранције, овлашћења и начини сарадње. Испред Савезне владе овим послом је руководио подпредседник Никола Шаиновић. На челу Верификационе мисије био је пензионисани генерал Вилијам Вокер. Савезна влада и сви остали државни органи испунили су све обавезе из споразума а за све вријеме члановима мисије је гарантована безбједност и пружана подршка и помоћ упркос честим случајевима њихове нескривене пристрасности. Верификациона мисија није имала ниједан основани приговор да су наше снаге безбједности дјеловале против цивила албанске националности. Са друге стране, управо за вријеме мисије ОЕБС-а дошло је до поновне консолидације ОВК, њеног допунског наоружавања, реорганизовања и нових напада на полицију, војску и цивилно становништво. Крајем зиме, терористичке групе су приступиле градском терору, једном од најгорих форми злочина. Извршено је масовно убијање цивила од школског кафеа у Пећи до експлозивних направа у косовској Метохији и Подујеву. У каснијим анализама сами западни медији су тврдили да Косовска верификациона мисија није била планирала из искрених побуда да се установи право стање ствари него као предигра НАТО агресије кроз пружену помоћ да ојача ОВК као копнену снагу својих напада. Ранија дешавања, посебно на примеру Републике Српске показивала су да ће бити измишљен неки конкретан повод за почетак напада. Стога смо одлучили, и то лично никад нећу зажалити, да тај ултиматум не прихватимо. Одлуку није промјенио ни долазак Холбрука, ни заједничко посљедње писмо министара спољних послова Француске и Велике Британије. Слободан Милошевић је ефектно одговорио. Савезна влада је опет узалудно тражила сједницу Савета безбједности. Председавајући ОЕБС-а, норвешки министар иностраних послова Кнут Волебек, 5 дана прије почетка напада 19. марта донио је одлуку да се Косовска верификациона мисија повуче. Тражена је и добијена подршка и сарадња наших државних органа да сигурно побјегну са Космета. Своју одлуку Волебек је образложио порастом насиља на Косову за које је оптужио обје стране а не само нашу. Терен је постао чист. Генерал Весли Кларк, наш познаник из Дејтона, могао је да притисне дугмад. Бомбардовање је почело 24. марта. Све остало је историја и садашњост.
Prikrivanje i razotkrivanje pravih razloga za rat 1999 na Kosovu
Dr Mile Bjelajac, naučni savetnik Abstrakt: U ovom radu autor iznosi neke manje poznata priznanja samih protagonista kako je rat na Balkanu 1999 bio podstican i kako je propagandno opravdavan. Tragovi propagande traju i danas, kao i prikrikrivanje. U proteklih dvadeset godina mnogi učesnici, analitičari i istoričari savremenih događaja i procesa sve više ističu neodrživost klišea koji su iz politike bili pretočeni u globalne medije zadužene da pravdaju pred javnovšću neminovnost ratnog rešenja. U radu se u svetlu iskustava u svetu posle 1999 godine ukazuje da je slučaj SR Jugoslavije i Kosova samo jedna od etapa u provođenju doktrina novog svetskog poretka. Nasilno se stvaraju nove geoplitičke realnosti koje se kroz različite vrste pritisaka pokušavaju nametnuti međunarodnoj zajednici. POČELO JE SA JEDNOM LAŽI - NEMAČKA PROPAGANDA (VIDEO)
OVAJ FILM NEMACKIH AUTORA PRIKAZAN JE NA MEDJUNARODNOJ SMOTRI DOKUMENTARNIH FILMOVA O AGRESIJI NATO 22. MARTA 2019 GODINE U JUGOSLOVENSKOJ KINOTECI U BEOGRADU Момир Булатовић: човек уздигнута чела
Братислав Ташић Отишао је Човек. Скуп свих благодети који красе једног човека, сакупио се и красио личност председника Момира Булатовића. Оне су биле толико дубоко уткане у његову личност да ни привилегије власти, висок положај, моћ којом је располагао нису могле да утичу и то промене. Пример је како се треба понашати на власти и како треба гледати на власт. Његово дело историја ће достојно оценити и забележити. Остаће упамћен као истински борац за заједничку државу а изнад свега као привржен и истрајан сарадник. Човек који није хтео да изда ни онда када је био суочен са суровом претњом. Остао је истрајан и веран својим идеалима. Светла образа и чиста срца одлази и стаје пред све оне из рода српског који су задужили државу и народ. И уздигнута чела стаје пред Његоша.
МОМИР БУЛАТОВИЋ: БЛАГА РЕЧ А ЈАКИ ДОКАЗИ
У Дому синдиката у Београду одржан је комеморативни скуп поводом изненадне смрти Момира Булатовића, Председника Републике Црне Горе 1990.-1998. и Председника Савезне владе СР Југославије 1998.-2000., професора Европског универзитета у Београду, аутора више стручних и мемоарских књига и друштвеног радника. Комеморацију су организовала независна, нестраначка удружења Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, Удружење «Слобода», Фонд за младе пољопривреднике «Борка Вучић» и друга. Скупу је присуствовала Председница Владе Реепублике Србије Ана Брнабић. Комеморацију је отворио генерал Милош Ђошан а о Момиру Булатовићу је говорио Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, Савезни министар за иностране послове СРЈ 1998.-2000. Реч опроштаја од Момира Булатовића, на комеморацији одржаној 2. јула 2019 у Дому синдиката у Београду
Поштована Председнице Владе Републике Србије, Са осећањем најдубљег бола данас се опраштамо од Момира Бултовића државника, друга, пријатеља, човека изузетних људских квалитета. За живота, могао је бити у Београду, Подгорици, Кучима, Москви или било где у свету, али смо увек имали осећај да је Момир ту међу нама, да га можемо срести, слушати или читати његове књиге, чланке, интервјуе или коментаре, увек одмерене а јасне. Сада се суочавамо са великом празнином која неумољиво опомиње да је отишао бољи део нас самих. Момир Булатовић је рођен 21. марта 1956. године у Београду у породици официра ЈНА. Основну школу и гимназију је похађао у Задру. Економски факултет завршио је на Универзитету у Подгорици, где је магистрирао 1986. године и био асистент из предмета политичка економија. Докторирао је на Европском универзитету у Београду 2006. године где је потом изабран за редовног професора. Аутор је више књига које су побудиле велико интересовање стручне и најшире јавности, међу којима су значајније: Црна Гора - еколошка држава (Montenegro Ecological State, 1996), Правила ћутања (2004), Укључивање Србије и Црне Горе у ЕУ (2006), Слободан Милошевић – неизговорена одбрана (2006), Мање од игре више од живота (2006), Економија и демократија (2011). Момир Бултовић је био пуних 10 година члан Врховног савета одбране СРЈ. Момира ћемо памтити и по томе што је у тешком периоду новије заједничке историје био један од најближих и најпоузданијих сарадника председника Слободана Милошевића. То је било од посебног значаја у периоду тражења мирног и одрживог решења за југословенску кризу изазвну насилним сепаратизмима и директним мешањем страних фактора који су своје геополитичке интересе видели у подстицању комадања једне, затим друге Југославије, а данас и Србије. Булатовић је имао важну улогу у постизању Дејтонског споразума којим је заустављен грађански рат, постављене основе за мир и утврђено уставно уређење у Босни и Херцеговини засновано на равноправности два ентитета и три конститутивна народа. Учесник је договора у Дејтону о решавању питања Превлаке у складу са виталним интересима Црне Горе и СРЈ који због каснијег одустајања других, није испоштован. Булатовић је потврдио да су домаћини у Дејтону покушали да у преговоре уврсте и питање Косова и Метохије, али о тој теми није било ни разговора ни преговора јер је југословенска делегација заузела принципијелни став да се испоштује договорени дневни ред – о мирном решавању сукоба у БиХ. Сви ћемо га памтити као храброг и постојаног државника који се никада није колебао када је требало одлучно штити националне и државне интересе, а пре свега, суверенитет и територијални интегритет земље. Текст из Рамбујеа је оценио као неприхватљив ултиматум чији циљ није био мирно и праведно политичко решење већ оправдање за покретање рата. Напад НАТО-а Булатовић је већ марта 1999. окарактерисао као илегалну, злочиначку агресију и ту оцену поновио и марта ове године на Међународној конференцији одржаној у Београду поводом 20. годишњице агресије. Доприносио је пуној усклађености у деловању Савезне Владе и Владе Србије када је требало бранити државне интересе у вези са Косовом и Метохијом. Под његовим председавањем, 3. јуна 1999. Савезна влада је одобрила договор Ахтисари-Черномирдин-Милошевић који представља основ резолуције СБ УН 1244, а потом га је усвојила Народна скупштина Србије. Савезна влада под његовим руководством водила је политику отворености и сарадње са суседима, ЕУ и свим важнијим факторима међународних односа, али на основама равноправности и поштовања обостраних интереса. Влада Момира Булатовића је успешно окончала трговинске преговоре и потписала споразум о бесцаринској трговини са Руском федерацијом који има стратешки значај за Србију, данас и у будућности. Момир Булатовић ће остати упамћен као доследан и достојанствен борац за истину и правду чему је несебично посветио целу своју личност и цели живот. Био је сведок одбране у Хашком трибуналу у случају свог колеге и потпредседника Савезне владе Николе Шаиновића и других српских и југословенских руководилаца. Дуго и савесно се припремао и за сведочење Слободану Милошевићу а његови ставови и многе чињенице остаће на располагању и будућим истраживачима у књизи „Слободан Милошевић – неизговорена одбрана“. Добро је разумевао утицај савремених глобалних токова и на могућности да и мале земље ефикасније штите своје виталне интересе у условима мултицентричног него униполарнг система међународних односа. Бављење економијом као науком и то у време растућег значаја економске дипломатије, било је велика предност за Булатовића као политичара, али и као интелектуалца и друштвеног радника. Готово савршено је схватао потенцијал дипломатије као моћне полуге за промоцију и остваривање важних националних и државних интереса на међународном плану и давао јој пуну подршку на чему сам му писебно захвалан. Слава му и хвала. Godišnjica 1244: Jedini način da Srbija savije cevi ROSU
Na današnji dan pre 20 godina Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244 i time srpsku pokrajinu Kosovo i Metohiju stavio pod mandat UN. Rezolucija je doneta dan nakon potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu, kojim je okončano bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije koje je trajalo 79 dana. Tadašnji savezni ministar inostranih poslova Živadin Jovanović danas kaže da je Rezolucija 1244 kristalno jasna pravna osnova za odbranu legitimnih, nacionalnih i državnih interesa Srbije u vezi sa Kosovom i Metohijom. To je dokument najveće pravne snage u svetskom poretku, u čijoj pripremi su učestvovale sve stalne članice Saveta bezbednosti, ali i Nemačka, Finska, Španija i Italija. On podseća da je pored Rusije, koja je imala tu važnu ulogu kao posrednik između Jugoslavije i ključnih činilaca NATO pakta, i Kina sve vreme u tom procesu davala podršku. ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ РЕЗОЛУЦИЈЕ СБ УН 1244 (1999.)
Живадин Јовановић
СЕЛЕКТИВНО У КОРИСТ ПРОТИВНИКА
Трумп са савезницима у Лондону и Нормандији, Клинтон, Олбрајт, Блер, Кларк са својима у Приштини У иступањима српских званичника о Косову и Метохији уобличио се врло необичан манир бирања, истицања па чак и конструисања искључиво оцена и теза које су отежавајуће за Србију и њену преговарачку позицију. Набрајање примера узело би превише простора. Кажу да то чине у име реализма, ослобађања народа од митова и окретања ка будућности бољег живота. Друга врста аргумената, оних који су, по уверењу шире јавности, у прилог Србији, које треба да користе за ојачавање преговарачке позиције, за одбрну легитимних државних права и интереса – није присутна па остаје утисак да таквих аргумената и нема. Осим, можда, аргумент да је Србија, «као озбиљна и одговорна држава», извршила све своје обавезе а они други - ни једну! ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ: 20 ГОДИНА ОД ЗЛОЧИНА У ВАРВАРИНУ
Делегација Београдског форума за свет равноправних, коју су чинили Марина Чолић извршни секртар и Никола Чубрић, присуствовали је 30. маја обележавању 20-те годишњице злочина НАТО пакта, у коме је срушен мост на обали Велике Мораве у Варварину. Поред спомен обележја жртвама агресије НАТО одржан је комеморативни скуп у знак сећања на 11 убијених цивила Међу жртвама је и Сања Миленковић, ученица Математичке гимназије у Београду. У спомен на Сању, основан је и Фонд за младе таленте математичких и техничких наука „Сања Миленковић“. Комеморацији су присуствовали породице жртава, грађани и представници Општине Варварин, ученици основних и средњих школа, представници Војске Републике Србије, СПЦ, и државни званичници. ДА ЛИ ЗАПАД ПРИПРЕМА НОВУ ВАТРУ НА БАЛКАНУ
Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних
Интервју портала www.beoforum.rs са Живадином Јовановићем Питање: У понедељак, 27. маја 2019. одржаће се седница Народне скупштине посвећена решавању питања покрајине Косова и Метохије. Шта очекујете од те седнице? Одговор: Питање статуса покрајине Косова и Метохије је најважније државно и национално питање. Зато је не само логично, већ и неопходно, да се таквим питањем Народна скупштина, као највиши орган власти – бави редовно. Питање: Шта би, по Вашем мишљењу требало да нађе места у евентуалним закључцима или декларацији Народне скупштине? Одговор: Прво, мишљења сам да би требало јасано и одлучно одбити све притиске и уцене према Србији, а афирмисати принципијелну позицију да је Србија привржена мирном, уравнотеженом, праведном и одрживом решењу статуса Косова и Метохије у складу са основним принципима Повеље ОУН и Завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија, а у оквирима Резолуција СБ УН 1244 (1999.) и Устава и да је спремна да на тим основама настави преговоре. Друго, ваља донети одклуке о поништавању свих противзаконитих и против уставних одлука усвојених последњих месеци и седмица у привременим институцијама у Приштини. Остати само на вербалним осудама није довољно. Неопходна је доследност у одбрани принципијелне позиције Србије као државе. Треће, ваља оценити да досадашњи ток преговора уз посредовање ЕУ није дао очекиване резултате и то пре свега, због слабости ЕУ. То произилази из чињенице да је Србија извршила све своје обавезе из тзв. Бриселског споразума (2013.), а да Приштина која према том споразуму има једну једину обавезу, формирање заједнице српских оптшине са извршним овлашћењима, није извршила нити показује спремност да изврши. ЕУ испољава немоћ да обезбеди спровођење Приштине. Таква ситуација подрива Четврто, треба одбити све притиске за журбу или орочавање преговарачког процеса или његовог везивања за изборне циклусе и трајање мандата у ЕУ, САД, Србији или другде. Пето, Србија треба јасно да затражи пуно поштовање резолуције СБ УН 1244 и извршавање свих неизвршених обавеза према Србији као што су остваривање права 250.000 протераних Срба и других неалбанаца да се слободно, безбедно и достојанствено врате у своје домове и на своја имања, враћање договорнених контигента српске војске и полиције за функције наведене у резолуцији, гарантовање безбедносног окружења и слободе кретања и друге. И шесто, неопходно је озбиљно упозорење на опасност концепта стварања «Велике Албаније» коју интензивно заговарају лидери из Тиране и Приштине подстакнути из западних центара моћи. Концепт «Велике Албаније» представља све већи извор тензија и опасности по мир и безбедност на Балкану. Питање: Шта мислите о потезима Приштине, као што су увођење таксе од 100%, формирање војске, изгласавање платформе, оптужбе Србије за наводни геноцид, тражење „ратне штете“, узурпација Трепче и др.? Одговор: Не постоје никакви, „потези Приштине“. Све су то потези Запада, „квинте“, или центара моћи тзв. дубоке државе у САД који откривају њихову геополитику експанзије и доминације. Ни изјаве лидера из Тиране о националном уједињењу свих Албанаца, ни изјаве пресвучених вођа бивше терористичке ОВК из Приштине да ће стићи до Ниша, ни изјаве Албанаца – челника општина на југу Србије да ће тражити „присаједињење Косову“, ништа од тога не иде у јавност без подстицаја са Запада. Све то има један циљ – запретити Србији да мора признати отимање Косова и Метохије и исцртавање нових граница на штету српскопг народа, без обзира што је то супротно Повељи ОУН, Завршном документи из Хелсинкија, Резолуцији СБ 1244 и међунродним уговорима. Ради се о настојањима да се од Србије изнуди оно што им није пошло за руком да добију у Рамбујеу, нити касније. Свакодневно очигледно гомилање конфликтног потенцијала отвара питање да ли Запад на тај начин прети новом ватром на Балкану? Ова игра утолико је опаснија што се не схвата да су услови у Европи и свету данас суштински другачији, него пре 20 или 30 година. Потпаљивање нове ватре на Балкану данас било би много теже ограничити и локализовати, него пре 20, 30 година. Србија није за замрзнути конфликт, већ за мирно, уравнотежено и одрживо решење, преговрима. Конфликт на Косову је замрзао Запад у часу када је Србија извршила све своје обавезе из Резолуције СБ УН 1244, а када је дошло на ред да и други, укључујћи тзв. међународну заједицу, ЕУ, и лидере Албанаца са Косова изврше своје обавезе. Да Запад није спречио целовито и доследно извршење одлуке СБ данас не би било замрзнутог конфликта. Вековни проблем који је за Србију био и остао питање идентитета и егзистенције, који је поодавно надишао одлике локалног или регионалног, не може се решити меркантилистичком трансакцијом, чак и да није праћена уценама, већ једино враћањем праву, принципима и целовитим извршењем резолуције СБ УН 1244.
НАГРАДА „ПЕЧАТ ВРЕМЕНА“ КЊИЗИ „1244 КЉУЧ МИРА У ЕРОПИ“
Престижна годишња награда „Печат времена“ додељена је председнику Београдског форума Живадину Јовановићу за књигу „1244 кључ мира у Европи“, коју су заједнички издали Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга 2018. године. Ову награду, Јовановић дели са академиком Владом Стругаром који је награђен за књигу „Југословенски 1. децембар 1918. године“. Награде су уручене лауреатима на свечаности која је одржана на дан Св. Василија Острошког, 12. маја 2019. године у свечаној дворани Југословенске кинотеке у Београду. Свечаности је присуствовао велики број научника, културних и јавних радника, политичара и дипломата, међу којима су били академици САНУ; Василије Крестић, Матија Бећковић Љубиша Ракић, Часлав Оцић, Драган Станић Негришорац председник Матце српске, владика бачки Иринеј, Ненад Поповић министар за иновације и технолошки развој у Влади Републике Србије, Александар Гајовић државни секретар у Министарству културе и информисања, Александар Чепурин амбасадор Руске федерације у Србији, Милован Витезовић председник Удружења књижевника Србија, Зоран Аврамовић дирекотр Завода за унапређење образовања, предходни добитници награде „Печат времена“. У име жирија награде су образложили проф. Радован Радиновић, генерал у пензији (наука и друштвена теорија ) и проф. др Јован Попов (за књижевност). Одлуке жирија за награду „Печат времена“ за науку и друштвену теорију
Жири за награду «Печат времена» за науку и друштвену теорију 2018. године имао је слатке муке да између дведесетак веома квалитетних дела приспелих на конкурс, да одабере оно што је најбоље. Учини је то тако што је, најпре, одабрао њих четири у ужи избор и то: «Српска црква у комунизму» Јована Јањића, «Југословенски 1. децембар» Влада Стругар, «1244 кључ мира у Европ» Живадин Јовановић, «Државна животиња - Политика и људи у причама Радована Белог Марковића» Слађана Илић. Вагајући све аргумента за и против, те имајући у виду интенције или крактер награде, као и опште друштвени и држани значај афирмисања и подстицања стваралаштва у домену опште националне и друштвених вредности и интереса, избор је пао на два дела која ранвноправно деле награду и то: «Југословенски 1. децембар» академика Влада Стругар и «1244 кључ мира у Европ» Живадина Јовановића. Живадину Јовановићу уручена награда ПЕЧАТ ВРЕМЕНА
Геополитика Запада дуго неће имати решење за Косово и Метохију
Р Е Ч На свечаности поводом уручивања награде ПЕЧАТ ВРЕМЕНА, 12. маја 2019., у Југословенској кинотеци, Београд
Ваше Преосвештенство Владико Буловићу, Дозволите ми да се најискреније захвалим Председнику и члановима жирија на одлуци о додели награде „Печат времена“ за књигу „1244 кључ мира у Европи“. Ова награда представља за мене неизмерну част и највеће признање. То што награду делим са уваженим академиком Владом Стругаром, великим српским историчарем и борцем за начела морала, истине и правде, чини ме поносним тим више што је академик Стругар рецензент моје књиге. Награду не само да нисам очекивао, искрено говорећи, она ме је изненадила. Прво, иако већ подуго нисам (сасвим) млад, за награде и похвале ипак нисам стигао развијем навике. А друго, кад понешто и напишем, на признања и не помишљам, важно је једино да се ослободим самонаметнуте обавезе и унутрашњег притиска. Зато сам и овог часа у неверици – да ли је могуће да моја књига доспе на исту блиставу листу дела досадашњих добитника „Печата времена“, чији су аутори великани српске науке и културе? Не усуђујем си ни имена да им изговорим јер ми се чини да би их повредио. Прво, ту је позив да се у свим преговорима, дијалозима или монолозима о Косову и Метохији, вратимо основним принципима међународног права, резолуцији Савета безбедности Уједињених нација 1244 и Уставу Србије. Позивање на реализам не сме бити увод у дефетизам, операцију „смањивања очекивања“ јавности Србије, промену свести нације и спровођење знаних и незнаних листа захтева западних партнера. Ако општеобавезујућа, императивна одлука СБ УН о статусу Косова и Метохије као широке аутономије у оквиру суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне следбенице, није добра, шта је то боље што нам нуде лидери водећих западних земаља? Колико је познато, они нуде само „дил“, односно, трампу по моделу – признајте Косово у УН сада, за обећање чланства у ЕУ онда када будемо оценили да је Србија испунила све услове! У сваком случају, не пре него што ЕУ себе нормализује! Ако неко јавно, или „испод жита“ саветује Србији да се окане принципа, права, међународног или домаћег, свеједно, да заборави на резолуцију СБ УН 1244, јер то, наводно, у међународним односима мало вреди и истовремено захтева да Србија потпише са Косовом „свеобухватни правно обавезујући споразум“, поставља се питање - на основу чега би Србија требало да верује, да би било ко извршио обавезе из новог „споразума“ према Србији? Наравно, уколико би у њему било икаквих одредби о правима Србије? На основу досадашњег односа западних партнера према резолуцији СБ УН 1244, према Дејтонском споразуму, према „Бриселском споразуму“? Питање статуса Косова и Метохије за Србију је принципијелно решено Уставом и резолуцијом СБ УН 1244. То је широка аутономија у оквиру суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије, као правне следбенице. Преговори имају смисла као начин разраде и примене широке аутономије у пракси. Са глобалним променама и мултиполаризацијом светских односа, расте значај и утицај међународног права, а тиме вредност и снага одлука СБ УН. Наша је одговорност да то схватимо, да се одсад јасније и далеко одлучније позивмо на права државе Србије призната Повељом УН, Завршним документом ОЕБС-а и посебно, резолуцијом 1244. У свим будућим преговорима контактима дужни смо да захтевамо извршење свих обавеза према Србији. Резолуција СБ УН треба да буде минимум наших захтева и доњи праг попуштања. Паралелно, однос према Уставу Србије морамо подићи на далеко виши ниво не дајући никоме повода да помисли да смо спремни да га мењамо изостављајући делове о Аутономној покрајини Косово и Метохија. Брисел је испољио очевидну немоћ и неспремност да заустави ескалацију удараца преко Приштине и Тиране против преговарачког процеса. Нагомилано је толико тешких препрека да је питање фамозних такса од 100% на робу из Србије и БиХ постало једно од лакших са становишта дугорочних последица по односе у региону. Од блокаде формирања ЗСО, прешло се на формирање војске тзв. Косова, узурпацију Комбината „Трепче“, усвајања тзв. Платформе са сијасетом оптужби против Србије, до плана за „национално уједињење Албанаца“, односно за стварање „Велике Албаније“. Постало је јасно да формат Брисела, односно ЕУ, отпочетка није формула за постизање уравнотеженог, праведног и одрживог решења. Основна грешка те формуле је у томе што се тамо питају само само земље које су признале илегално отцепљено тзв. Косово. Друга озбиљна грешка је учињена када је Србија прихватила ссадржину тзв. Преговарачког поглавља 35 којим је напредак у преговорима о чланству Србије у ЕУ директно и условљен исходом напретком у „нормализацији односа“ Србије и тзв. Косова. Водеће чланице ЕУ су то протумачиле као потврду да је Србија прихватила «погодбу» и уцену да ће у недоглед попуштати све до прихватања и легализације насилног отимања Покрајине Косово и Метохија и амнестирања НАТО за злочиначку агресију 1999. Имајући све то у виду, као и да је постало јасно да процесом у вези са статусом Косова и Метохије не управља ЕУ већ центри моћи изван ње, сазрели су услови за суштинску промену преговарачког оквира. Судећи по свему, чини се да би требало покренути дипломатске активности да се преговори врате на колосек УН и у оквире резолуције СБ УН 1244. У интересу напретка и уранотеженог третирања питања статуса неопходно је директно укључивање у преговоре Русије, Кине, евентуално још неке од земаља растуће моћи које нису признале илегално отцепљење. Само структура преговора која обезбеђује, колико толико, уравнотежено учешће земаља које су признале и које нису признале илегално отцепљење може произвести уравнотежено и одрживо решење. Остати заробљен оквиром који је отпочетка замишљен као механизам за наметање решења по мери геополитичких интереса Запада, другачије речено, које би било у функцији глобалне конфронтације са Русијом, значило би остати заглављен на путу без излаза, што не може бити рационално. Ред је и на једно подсећање. Данашњи датум био је 50. дан агресије НАТО на нашу земљу пре 20 година. На Косову и Метохији убијени су четворогодишња девојчица Драгана Димић, Бошко и Јевросима Јанковић. Седмогодишњи Драганин брат Бојан тешко је рањен. Сваки дан агресије остављао је такве или још трагичније доказе да је НАТО одговоран за злочине против мира и човечности. Зато се одговорност НАТО и влада земаља чланица не сме ничим умањивати, нити одговорни за злочине амнестирати од одговорности. Даме и господо,
СЕЋАЊЕ НА АКАДЕМИКА МИХАИЛА МАРКОВИЋА
Као младић је заорао, а као антифашиста, философ, родољуб, алтерглобалиста и трајно посејао семе које клија изнад векова. Упокојио 7. фебруара 2010. године у 87. години живота. За оне пак, који су имали сусрете са уваженим Михаилом Марковићем,било кроз науку, објављене списе, од којих неки од значаја за науку још нису преведени на српски, кроз борбу за очување луче левице, антифашизма, борца против глобализма, новог ропства, било кроз сусрете на јавним местим – он живи као и сва лепа сећања. Био је један од последњих храстова независне, слободне, моралним и цивилизацијским начелима дубоко утемељене, српске, европске и светске напредне филозофске мисли . Биографи као биогрфи, у пригодним приликама говоре о некаквим професионалним достигнућима. Ми, који смо на његовомн трагу скупљали драгоцене искре истинског човекољубља памтимо га као настављача опредељења оца Милутина који се као графички радник у Америци укључио у револуционарну организацију „ Индустријски радници света “, па не чуди што је прошао све стазе изворног левичара: скојевац, београдски илегалцац који из окупираног Београда организује одлазак осамдесетак београдских омладинаца на слободну територију, постаје капетан прве класе, критичар стаљинизма и сваког догматизма, један од најзначајнијих наших, па и светских философа. Памтимо га по једноставности, скромности и свему ономе што је носио у свом ренесансном бићу. Академик Марковић разбијао је стереотип о затвореним, прашњавим књигама затрпаним књишким, професорским мољцима. Имао је времена за некадашње студенте, за партију шаха у Београдском шаховском клубу и, нарочито за концерте на Коларцу – балкон десно, средина. Почетком деведесетих година, у време када се стварало дивно пријатељство између нас, релативно млађих заточеника идеја које је заступао академик Марковић, и Душана - чика Дулета, млађег Михаиловог брата, схватили смо откуда та свестрана интересовања браће Марковић. Наиме, три брата, Михаило, Момчило и Душан, одрастали су у родитељском дому испуњеном љубављу, радом, богатом библиотеком и колекцијом грамофонских плоча, а и очево солидно знање енглеског језика учинили су своје, па су музика, литература и страни језик дошли природно као лишће дрвету. На дан када сећање на овоземаљски људски храст улази у десету годину подсећања на бриљантног философа, професора Београдског и више светских универзитета, академика САНУ, организатора Корчуланске летње школе и часописа „Праксис“, Београдског форума за свет равноправних - време је да се подсетимо и преиспитамо. Срести академика у аутобусу ка Сењаку или Калемегдану, на билетарници, у књижари „Геца Кон“, у антикаваријатима „Академије“ и „Југословенске књиге“ које је уништио транзициони неолиберални цунами против којег се свим бићем, речју и делом борио, било је велико задовољство. И, релативно честа, привилегија. Био нам је оријентир, зрачио је младошћу идеја, усмеравао нам је читалачки и истраживачки укус, друштвени ангажман, осмишљавање сутрашњице. Свежа су сећања на неколико сусрета академика Марковића са млађаним активистима, на ангажовање у време оружане агресије НАТО, о угледу који је уживао у свету, о доприносу да се у ширем контексту сагледа трагедија не само нашег народа, о нелегалном и нелегитимном Хашком трибуналу... Био је човек дијалога, увек са бележницом пред собом, препознатљив по похабаној кожној торби из које су често вирили листови, диван слушалац и саговорник када би се осмелили да покренемо неку тему, али и сасвим одређен, опредељен, онакакв какав је био и 1962. године када се замерио својим „друговима“, и 1975. године када је удаљен са Филозофског факултета који му је живот значио, да не спомињемо принципијелни разлаз са „службеном левицом“. Остао је веран својој младост, зато је за нас увек био млад, а то је показивао и писањем текстова који су говорили више о будућности него о прошлости и суморној садашњости левице на папиру, оне са самодовољним руководством и заборављеним програмом. Заговарао је будућност које нема без левице. Академиков активан однос према савремености подарио нам је програме за две странке левице. Из првог пројекта волшебно је ишчезла статутарна одредница о партији људи који живе од рада. Десет теза за Покрет социјалиста још су живе. Дуга су сећања. Учествовања академика Марковића у представљању књига, како издавачке куће аутора ових редова, тако Београдског форума, Просвете, Патриотског савеза и, посебно, публикација и трибина посвећених одбрани суверенуитета и територијалног интегритета Отаџбине уздизала су и ниво скупова и значај књига. Увек, у свакој прилици био је отворен за разговоре о друштвеним, научним, културним или политичким темама. До краја је писао, објављивао књиге, пратио развој европске и светске науке, путовао, дисциплиновано извршавао чланске обавезе у многобројним форумима и организацијама, путовао по земљи у свету. И поред свега, било је лакше доћи до академика светског угледа него до надобудних партијских фикуса или општинских референата. Био је врхунски интелектуалац. У свему што је сматрао да је битно, у свему чиме се као научник и интелектуалац бавио, Михаило Марковић је увек себи постављао високе па и тешко достижне циљеве. Својим делом, бићем, речју и држањем је поручивао - једино кад си уверен да тежиш исправном циљу, када томе себе целог предаш можеш и успети. Његов став према филозофији, животу и улози интелектуалца у друштву најбоље одражава његово последње објављено дело „Јуриш на небо“. Ранко Р. Спалевић,
Запад увлачи Србију у замку као у Рамбујеу
Косовске таксе су тактички потез у механизму за изнуђивање уступака Србије по питању признања илегалне независности Косова и Метохије, рекао је у емисији радио Спутњика „Од четвртка до четвртка“ Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних и бивши шеф дипломатије СРЈ.
И поред вишедневних апела из Сједињених Америчких Држава и састанка са америчким амбасадором, косовски премијер Рамуш Харадинај остаје при ставу да се таксе на робу из Србије и БиХ не укидају. То отвара врата за распад владајуће коалиције у Приштини и нове изборе. „Пренаглашено је истицање такси као неког стратешког момента. Обраћа се пажња на то што свакодневно говоре Харадинај и Тачи, који тако добијају уверење да раде праву ствар. Уместо тога, Србија мора да има дужи поглед у будућност да одреди где ће извозити своје производе, јер пред собом има незасита тржишта Русије и Кине, са којима имамо бесцарински извоз. Нажалост, ми тамо не продајемо не због такси и царина, већ зато што немамо довољно робе“, тврди Јовановић. Наш бивши дипломата каже да подржава став Србије да са приштинским званичницима не треба да се преговара док не укину све препреке. „Приштинске званичнике интересује само полуга за уцењивање Београда, али уз благослов Вашингтона.“ Ипак, он наглашава да су САД дубоко подељене, а да ми тренутно гледамо поновљену игру од пре двадесет година у Рамбујеу. „То је стратешка игра, јер се не ради само о Србији, у питању је глобална политика у оквиру које бисмо могли да разумемо све ове дневнополитичке ствари. Циљ америчких и западних центара моћи је да Балкан поставе под беспоговорну контролу, да буде део политике експанзије НАТО-а на руске границе. Они и сами признају да желе да заврше започете послове на овом географском подручју, да увуку Македонију и Косово у Алијансу, а да од БиХ направе унитарну државу и да укину Републику Српску“, рекао је председник Београдског форума за свет равноправних. Јовановић подсећа да је рат продужење политике оружаним средствима, али да данас видимо да се агресија продужава политичким одлукама. НАТО бомбардовање 1999. се наставља, каже он, јер имају стратегију да Русију сасвим потисну са Балкана. „То је чак објаснио и Харадинај поруком да Русија не може да учествује у преговарачком процесу о Косову зато што се повукла. Он нам поручује да је питање статуса решено, али заборавља да је то учињено Резолуцијом 1244, према којој је КиМ интегрални део Србије. Београд стално треба на то да подсећа. Нисам сасвим миран када се на ту резолуцију СБ УН више позивају руски и кинески председници него српски званичници“, рекао је Јовановић. Он тврди да нова ујдурма, интензитет дипломатских контаката запада према Београду и страховити притисак на Србију имају за циљ да неутралишу резултате стратешки значајне посете руског председника Београду. „На Западу не желе да признају реалност већ живе у прошлости униполарног светског поретка и игноришу да се свет суштински променио. Колика је њихова мука да се прилагоде новим околностима говори и стање у Венецуели, где праве несхватљиве потезе. Са једне стране се боре за владавину права и на унутрашњем и на међународном плану, а тамо се понашају сасвим супротно“, сматра бивши шеф дипломатије СРЈ. Наш саговорник закључује да сви они који данас нападају и Дејтонски споразум у БиХ и Резолуцију 1244, индиректно призивају обнављање конфликата.
Ругање историји
НА МАРГИНАМА ОБЕЛЕЖАВАЊА ВЕЛИКОГ СВЕТСКОГ ЈУБИЛЕЈА Сад је бар јасно да у Француској нема никакве разлике између државног и црквеног третмана гостију и њихових симбола током обележавања 100. годишњице победе у Великом рату. Црквене власти и «Нотр Дам» су потврдили да су само следили званичну листу позваних страних гостију и протокол Јелисејске палате. «Лоптање» у међувремену, око тога ко је одлучио да се, поред српске и застава савезничких земаља, у Нотр Даму постави и застава илегалне, насилничке творевине на делу државне територије Србије, испало је као исказивање пријатељских обзира званичног Париза према Србији. Присуство српског Председника на свечаности поводом 100-те годишњице победе у Првом светском рату у Паризу, уз исти третман српске и заставе тзв. „Републике Косово“, српског Председника и назови председника једне криминалне творевине, може се јавности представљати овако или онако, зависно од оријентације политичара или медија. Суштински посматрано, то би било пристајање на понижавање Србије и српске нације, непоштовање преко 1,200.000 српских жртава палих током одбране од агресора и окупатора Србије укључујући Косово и Метохију. Прихватање разговора о питању будућности Покрајине Косова и Метохије са представником Приштине на маргинама скупа у Паризу, био би додатни знак мирења са понижавањем. Зашто би се изостајање највишег представника Србије са свечаности која садржи елементе најгрубљег вређања националног и државног достојанства карактерисало као пут ка самоизолацији Србије, а не знак јасне мере самопоштовања? Зашто би то уопште била грешка Србије а не знак озбиљне декаденције моралних, политичких и цивилизацијских критеријума, као и одсуства визије домаћина који је чак није узео у обзир да ни 5 чланица ЕУ не признаје самопроглашену творевину на територији Покрајине Косово и Метохија? Изостајање Председника Србије због немирења са вређањем националног и државног достојанства, као и из пијетета према 1.200.000 српских жртава је начин да се Европи пошаље досад најозбиљнији сигнал да се Србија не мири са понижавањем својих бивших савезника и да не прихвата трговину Косовом и Метохијом? Живадин Јовановић
Књига Живадина Јовановића "1244 кључ мира у Европи"престављена у Печату
У последњем броју недељника Печат од 5. октобра, представљено је најновије издање Беофорума, књига Живадина Јовановића "1244 кључ мира у Европи", које у прилогу дајемо: ВЕЛИКЕ СИЛЕ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
САД: Београд и Приштина имају пуну слободу да се сами договоре ... Oнако како одговара интересима САД. РУСИЈА: Подржава решење у оквиру уставно-правног поретка Србије и резолуције СБ УН 1244. КИНА: Не журите! Хонг Конг смо вратили после 100 година! Подржавамо целовиту, суверену и независну Србију и примену резолуције СБ УН 1244. НЕМАЧКА: Независно Косово а смањена, кажњена и понижена Србија је једино исправно решење. Хитно потпишите пријем пресуде! Нећемо допустити тактику одлагања... отварања питања статуса Војводине!
Зашто је азијском џину најважнији партнер Европе — малена Србија (видео)
„Посета председника Вучића Кини и потписивање нових уговора доприносе јачању међународне позиције Србије. Није чест случај да овако мала земља има такву сарадњу и политичке контакте са Кином, то значи да јача и позиција Србије у преговорима о решавању статуса Косова и Метохије“, кажу саговорници емисије „На нишану Лазанског“.
„Некадашњи министар спољних послова СРЈ Живадин Јовановић каже да актуелни став председника Вучића према Кини има велики политички, али пре свега економски значај за Србију. Чињеница да ћемо са Кином потписати уговоре вредне три милијарде долара говори о квалитативном унапређењу економских односа и сарадње, уз шест милијарди већ ангажованих у Србији из кинеских извора по основу инвестиција и зајмова за инфраструктуру“, каже Јовановић. „Процењује се грубо да је до сада пет до шест милијарди ангажованог капитала из Кине у Србији. Са ових три, то је осам милијарди долара, а за годину-две, тај износ може достићи и до десет милијарди. То свакако издваја Србију међу партнерима из 16 централноевропских и источноевропских земаља у сарадњи са Кином, али издваја Србију и у југоисточној Европи, јер ниједна од њених земаља нема толики обим кинеских инвестиција“, каже Јовановић. Он додаје да ће то свакако омогућити бржи економски развој наше земље, запошљавање, па самим тим и побољшање квалитета живота, али да не треба заборавити ни политички значај сарадње са једном тако великом силом као што је Народна Република Кина, каже Јовановић. „Кина је стална чланица Савета безбедности, Србији пријатељска земља са растућим утицајем и лидерском улогом у организацијама као што је Г20, БРИКС, Шангајска организација за сарадњу. Пројекат ’Један појас, један пут‘ до сада има преко 80 потписника са свих континената. Ово је за нас политички веома значајно, јер доприноси јачању међународног престижа, па и међународној позицији Србије. Имати такву сарадњу и политичке контакте, као што их имамо са Кином, није чест случај. То значи да јача и међународна позиција Србије у преговорима о решавању статуса Косова и Метохије“, истиче Јовановић. Дугогодишњи дописник са Далеког истока Милан Мишић каже да је Европа сумњичава према кинеским напорима да пронађе одскочну даску на самим границама Европске уније. Не треба заборавити чињеницу да Кина пре свега гледа себе и своје интересе, каже Мишић. „Очигледно су у питању дугорочни кинески интереси. То је вероватно главно објашњење за овако добре асиметричне односе, с обзиром да је Кина велика сила, земља од безмало милијарду и четиристо милиона становника са бруто производом од око 18 билиона долара, у односу на малену Србију од седам милиона становника“, каже он. Мишић ипак додаје да, иако су бројке у нашој сарадњи са Кином импресивне, треба имати у виду да сва улагања нису директне инвестиције. Све делује јако примамљиво, али треба знати када да се зауставимо, каже Мишић за Спутњик. „Када је реч о инфраструктури, то су кинески зајмови који су по правилу скупљи од зајмова на међународном финансијском тржишту и да су у тим случајевима Кинези увек и извођачи радова, употребљавају свој материјал. Тако да они у великој мери, радовима које изводе у Србији повећавају свој бруто друштвени производ и запошљавају своју радну снагу у већој мери него ми своју“, каже он. Мишић додаје да треба бити опрезан и размишљати о томе да кредите треба вратити, те да поједине земље на „Новом путу свиле“ већ одустају од сарадње, као што је случај са једном од лука на Шри Ланки. Проблем је решен тако што је Кина сада власник једног дела те стратешке луке, каже Мишић. Живадин Јовановић подсећа да Кина Србији даје кредите са два одсто камате, уз грејс период од пет до седам година, што је, како каже, повољно. Упитан да ли ће ЕУ следити нови пакет санкција које Вашингтон спрема за Кину, каже да се нада да ће Европа коначно отворити очи. „Нажалост, Европа још није у стању да оствари политику коју су изрекли Меркелова и Макрон, да је време да се Европа окрене себи. Питање је шта то заправо значи и имали она капацитета да се окрене себи у смислу да се мало одвоји од САД. Мислим да ће по инерцији неки део тих нових санкција прихватити“, каже Јовановић. Кина и Америка су у једну руку ривали, а у другу партнери, али Кина полако проналази друга тржишта, а очигледно је баш Србију изабрала као свој излог ка Европи, закључују саговорници емисије „На нишану Лазанског“.
СТАВОВИ ДРУШТВА СРПСКИХ ДОМАЋИНА о унутрашњем дијалогу, преговорима и статусу Косова и Метохије
Аутономна покрајина Косово и Метохија (АП КиМ) Уставом je дефинисан и међународним споразумима утврђен део територије Републике Србије (РС) и представља подручје од непроцењивог значаја за очување духовног и националног идентитета српског народа. У историјском и колективном памћењу српског народа, Косово и Метохија су „душа и срце“ Србије. Друштво српских домаћина (ДСД) одазвало се позиву на „Унутрашњи дијалог о Косову и Метохији“, иако и даље сматра да је било нужно да се о његовој сврсисходности, а затим и о суштинским питањима, претходно изјасне највиши државни органи, посебно Уставни суд и законодавна грана власти. Стога, овај дијалог без праве припреме и ставова највиших државних органа има доста елемената волунтаризма, што скорашње изјаве званичника и показују. Овај дијалог, искрснуо је ниоткуда, у поодмаклој фази вишегодишњег деловања наших учесника у разговорима у Бриселу, иза „затворених врата“ и, колико је познато, без од стране Владе одобрене платформе за њихово постављање. Стога ДСД сматра неодговорним досадашњи приступ овом питању. Сплетом историјских околности, геополитичких интереса, унутрашњих и спољних политичких манипулација, чињења и нечињења, превара, издаја и насиља у АП КиМ, проблем је прерастао у Гордијев чвор који би исхитреним или погрешним резом могао бити фаталан за будућност српског народа и државе. Према нашем мишљењу, „унутрашњи дијалог“ требало би да води решавању унутрашњих питања у разговору између привремених власти у Приштини и државних органа РС, док би учешће представника ЕУ било у функцији посредника, без икаквог условљавања пријема Србије у ЕУ по том основу. Српски народ је релативно малобројан, али поносан народ са вишевековном државношћу, ослободилачком и одбрамбеном традицијом − уз претешке људске и материјалне губитке, народ са вековном аутокефалном црквом и културноисторијским нaслеђем од универзалног значаја. Са таквим одликама великог народа, задржао је свој понос кроз векове, и одбранио га. У сегментима примереним нашим активностима, ДСД приступа разматрању статуса КиМ са таквом свешћу и осећајем одговорности пред прецима и потомцима. ДСД је свестан да због дугогодишњег недомаћинског, неодговорног, чак издајничког расипања и слабљења привредне и одбрамбене моћи РС, као и да због доскорашњег односа између великих светских сила, држава тренутно нема снаге да самостално реши овај Гордијев чвор како то чине јаке и стабилне државе, те овим јавним наступом желимо да саопштимо наше ставове и допринесемо проналажењу решења примереног датој ситуацији и захтевима опстанка и бољитка РС и њених грађана. О Косову и Метохији
Председник Слободан Милошевић, 24. априла 1987., у Косову пољу: Председник Александар Вучић, 9. септембар 2018., у Косовској Митровици: КОСОВО ЈЕ НАШЕ - Живадин Јовановић
Наводно не знамо какво се решење припрема за статус Косова и Метохије. Наводно позиције преговарача још увек су удаљене па смо још далеко од договора, односно, од решења. Наводно, Београд и Приштина преговарају а други само подржавају „свеобухватан“ договор који ће бити у интересу мира. Наводно, не постоје никакви рокови, али је ипак, састајање првих личности Београда и Приштине, које формално које неформално, учестало, а септембар изабран за „историјски значајне“ говоре и саопштења. Ту и тамо, промакне, јавно тумачење, да се структурама ЕУ жури да се „свеобухватно решење“ постигне и обелодани као велики успех одлазеће Комисије ЕУ, пре избора за Европски парламент идуће године. Има, разуме се, и другачијих, мање бизарних тумачења. ВЕЛИКУ АЛБАНИЈУ СПРЕЧИТИ ВРАЋАЊЕМ РЕЗОЛУЦИЈИ СБ УН 1244
Недавне изјаве Хашима Тачија, али и других албанских политичара ткз. Косова али и Албаније о укидању међусобне границе Албаније и КиМ-а као и о даљем прекрајању граница Републике Србије недвосмислено указују само на једно, а то је потпуни крах Бриселског дијалога! Додајмо уз то и чињеницу да од увелико најављиване фамозне ЗСО до сада нема ни милиметра помака, а није уочљиво да Запад уопште врши притисак на Приштинске власти да се оснивање Заједнице српских општина спроведе у праксу, што је уствари једна од главних тачака договора проистеклог из Бриселског дијалога. Како ствари стоје, Албаници могу све, односно, никакве уступке не морају да учине српској страни, од које се захтева – све! Безобразлук и ароганција власти у Приштини иде чак дотле да Тачи, осведочени ратни злочинац и као такав миљеник и штиченик Запада, може да захтева прекрајање границе Републике Србије како му се прохте, па чак да сада укључује и Прешевску долину у оквире натовске квази-државе Косова! Устав Републике Србије више је него јасан, и нормално би било да се сви у Београду, укључујући све институције и преговараче стриктно придржавају свог Устава. Томе у прилог иде и Резолуција СБ УН 1244, која мора поново да се стави на сто, јер је јалови Бриселски дијалог показао, да се албански челници не држе никаквог договора, да договор са фракцијом предвођеном ратним злочинцима уопште и није могућ, поготово када имају подршку одређених кругова на Западу. Стога Србија мора под хитно да се врати Резолуцији УН 1244, да би спречила „Велику Албанију“, како би се уједно сачувао мир у региону. Јер, при садашњим токовима, односима и преговарачком формату, више је него извесно да би албански екстремисти и сепаратисти ишли даље у својим претензијама, и плановима за стварање „Велике Албаније“. Сада се мора схватити, да таква настојања и замисли, без обзира да ли њихови протагонисти имају у виду једнократну или етапну тактику, не угрожава само виталне интересе Србије, већ и Црне Горе, Македоније и Грчке. То директно угрожава мир и безбедност на Балкану. Ситуација у Македонији, поготово након доласка на власт Зорана Заева, је озбиљно заоштрена и на ивици кључања, не само због све отворенијег испољавања албанског сепаратизма, него и због спора са Грчком око имена зарад њеног припајања НАТО пакту, што опет Русија не одобрава. Даљи развој би могао лако довести до нових конфликата, па и до преливања истог у суседне државе, као што је Дејтонска БиХ где је Република Српска на удару политичког Сарајева и неких центара моћи на Западу. Захтевом Србије да се решавање питања Косова и Метохије врати у Савет безбедности УН, уз поштовање Резолуције СБ УН 1244, Србија уједно тим потезом на озбиљан начин скренула пажњу на гомилање конфликтног потенцијала на Балкану и деловала превентивно. Она би тиме на потпуно јасан начин и Европској унији и светској заједници скренула пажњу да се ни по коју цену неће одрећи свог суверенитета и територијалног интегритета. То је начин како да се избориза опстанак Срба не само на северу Косова и Метохије, него и јужно од Ибра, где се и налазе највеће српске светиње, попут Пећке Патријаршије, Граћанице, или Дечана, тако и да озбиљно покрене питање повратка 250.000 протераних Срба и других неалбанаца којима је то право загарантовано управо резолуцијом 1244. Србија треба да се угледа на упорност и истрајност Израела и свих других народа који у одбрани својих легитимних интереса не журе већ се оријентишу на дугрочнe прилазe. На такав прилаз Србију упућују нова ситуација у свету и трендови који су дубоко променили услове у односу на 1999. годину, и настављају да их мењају што нама може само да погодује! Суштина и циљ унутрашњег дијалога треба да буде општи конзенсус у погледу поштовања Устава и Резолуције СБ УН 1244, јасном и недвосмисленом опредељењу за очување суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије!
СВЕДОЧИМ О ИСКУСТВИМА
Живадин Јовановић:
Да ли дипломата икада иде у пензију? Зависи од личности. Ако не сви, онда већина нас који смо својевремено радили у дипломатији волела је тај позив, спремно је прихватала све изазове и била задовољна својим својим статусом и угледом како у земљи тако и у светској дипломатији. Отуда је природно што и после пензионисања настављамо да се интересујемо о спољној политици и међународним односима. Осећам се пријатно кад видим колико мојих колега, дипломата у пензији данас пише и иступа у медијима, објављује књиге, учествује на конференцијама, путује по свету. Пензија означава престанак редовног запослења, али није забрана за друштвено корисне активности, алиби за интелектуалну непокретност или јадиковање због немоћи.
Пишем о спољној политици, мултиполаризацији, кинеској иницијативе „Појаса и пута“, решавању статуса Покрајине Косово и Метохија, хаосу у Европској унији, изворима угрожавања мира. Повремено иступате у име Београдског форума? Волим рад у Форуму јер је слободан, независтан, непоткупљив. Основала га је 2000. године група интелектуалаца, дипломата и слободно мислећих људи из тадашње СРЈ и српског расејања. Међу оснивачима су били, сада покојни академик Михајкло Марковић, професор Гавро Перазић, писци Радош Калајић и Чедомир Мирковић. И данас у Форуму имамо научника, дипломата, професора, генерала, привредника, хуманиста. Сви до једнога волонтирамо.
А како се финансирате? Од чланарине, продаје књига и помоћи српског расејања. Нисмо миљеници ни буџета, ни страних фондација. Није лако јер треба плаћати закупнину за седиште, комуналије, сале за конференције, штампање књига... Али је пријатно када не дугујете, нарочито, не у погледу мишљења која јавно заступате. Деси се да појединци, из Србије или иностранства, кад чују или прочитају нешто о нашем активностима, ставовима, књигама, затраже број рачуна Форума и уплате извесну помоћ. То нам далеко више значи као признање и охрабрење, него што нам решава финансијске тешкоће. Пре две године основали смо Центар за истраживање повезивања на путу свиле (ЦИПО) који је партнер бројним удружењима у Европи, Кини и другим деловима света који подржавају Иницијативу Пута и појаса као стратешки важну за мир и развој. Она, поред осталог, омогућава Србији да свој геополитички положај, «кућу насред друма» први пут у историји претвори у важан фактор развоја. ЦИПО је издао књигу амбасадора Александра Јанковића «Повезивање на кинески начин», неку врсту приручника «Кина за почетнике из Србије». Поред тога, волонтирам и у хуманитарној организацији Расејање за матицу која је само за саниррање поплава у Србији и Републици Српској обезбедила преко милион евра. Форум је члан Светског савета за мир, са седиштем у Атини и један од оснивача Светског удружења тинк танкова Пута свиле, са седиштем у Пекингу. Недавно сам учествовао на оснивачкој скупштини међународног удружења градова лука са седиштем у Тијенцину, Кина. Огранак Форума функционише и у Италији (Forum di Belgrado Italia). ИЗЈАВА ЗА ЈАВНОСТ ПРЕДСЈЕДНИКА СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ САВЈЕТА ЦРНЕ ГОРЕ ДР МОМЧИЛА ВУКСАНОВИЋА
Реагујући на изјаву Његове светости патријарха српског господина Иринеја, представници државних институција Црне Горе нијесу ни покушали да демантују наводе Његове светости о њиховом односу према српском народу и Српској православној цркви у Црној Гори. А како би и могли када су све државне институције у Црној Гори за Србе затворене, када су српском народу претпоставили све мањинске заједнице, без обзира да ли их има један, пет или седам посто и тако им омогућили да имају далеко већи и друштвени и политички утицај. Када су преименовали већински српски језик, када су ћирилично писмо у потпуности запоставили и елиминисали из службене употребе, када су у образовним програмима, од предшколског до високошколског образовања, елиминисани готово сви садржаји везани за српску књижевност, културу, историју и историју умјетности, као и готово сви кадрови српске националности у образовним институцијама. Када се исказује огромна нетрпељивост према Српској православној цркви и када је она сваким даном све већа, уз неуспјешно промовисање такозване „црногорске православне цркве“, регистрове у полицијској станици. Када коалиција на власти, потпомогнута мањинским народима, диктира законска решења која српски народ доводе у понижавајући положај кроз признање такозване државе Косово, кроз слање црногорских војника у НАТО војне мисије на Косову, кроз увођење санкција вјековној заштитници Црне Горе и православља у Црној Гори – Русији и кроз проглашавање српског народа у Црној Гори за непријатеље сопствене државе коју су кроз вјекове стварали уз огромне жртве и одрицања. У Подгорици, 25.7.2018. године Др Момчило Вуксановић
Гостовање Живадина Јовановића у Јутарњем програму ТВ Хепи
Председник Београдског форума за свет равноправних гостовао је у jутарњем програму ТВ Хепи, у емисији Шта је Живадин Јовановић говорио о преговорима у Бриселу и проблему Косова и Метохије, погледајте у наставку: СВЕДОЧАНСТВО О ДОМИНАЦИЈИ ПОЛИТИКЕ СИЛЕ
Агресија НАТО 1999. године, против Србије (СРЈ) био је просторно и временски ограничен рат са глобалним циљевима и глобалним последицама. Прво, покренуо га је и водио НАТО као глобална војна организација, најмоћнијих и најбогатијих земаља Запада. Друго, рат је вођен у оквиру, глобалне доктрине експанзије NATO-a на Исток, ка границама Русије, Каспијском басену, Централној Азији и Блиском Истоку. «Рат против Југославије је вођен, да би се исправила грешка Двајта Ајзенхауера из Другог светског рата, због чега се тамо, из стратешких разлога, накнадно морају стационирати амерички војници» - забележио је познати немачки политичар Вили Вимер став САД изложен на конференцији НАТО априла 2000. у Братислави (Писмо канцелару Герхарду Шредеру од 2. маја 2000., Актуелна питања спољне политике, Београдски форум за свет равноправних, 2007.). Треће, за спровођење стратегије војне експанзије САД-у, као кључној сили Алијансе, био је потребан преседан оружане интервенције без сагласности Савета безбедности, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а, Париске Повеље и међународног права уопште. «Разуме се да се ради о преседану који ће се користити увек када затреба» - саопштили су представници САД на истој Конференцији у Братислави. Сведочанство о доминацији политичке силе
Војно- технички споразум једно од упечатљивих сведочанстава о времену доминације политике силе у глобалним односима која ни Србији, ни Европи, ни свету није донела ништа добро. Србија је била прва жртва стратегије доминације и интервенционизма који после 1999. и 2000. поприма глобални карактер
Аутор: Живадин Јовановићнедеља Агресија НАТО-а 1999. од самог почетка није се одвијала према очекивањима планера из Вашингтона, Лондона и Брисела. Одбрана Србије (СРЈ) показала се далеко снажнија и жилавија него што су била њихова предвиђања. Паралелно, унутар Алијансе дошло је до размимоилажења јер амерички генерали нису много држали до мишљења својих колега из армија европских савезника о управљању операцијама, избору циљева и другим питањима. На медијском плану Запад је доживљавао промашаје због лажи и измишљотина попут „Плана потковице” и других. У тим условима НАТО-у и владама земаља чланица постајало је све теже да одрже подршку јавности. Протести су се множили не само у пријатељским земљама, посебно у Русији и Кини, већ и широм западне хемисфере. Југославија је преко Уједињених нација захтевала акцију Савета безбедности да осуди кршење Повеље УН и наложи прекид агресије. И у другим међународним центрима, као што су Женева (УН), Беч (ОЕБС), Париз (УНЕСКО), Хаг (Суд правде), Најроби (УНЕП) водила је одговарајуће акције да би се агресија и агресори осудили, да се зауставе разарања, страдања људи, тровање и уништавање природе. Наша дипломатија је широм света инсистирала на осудама незаконитог напада, истичући посебно опасност од преседана који би довео у питање читав систем безбедности деценијама стрпљиво грађен на тековинама Другог светског рата. Све то није имало директног утицаја на одлучивање у међународним форумима, али је и те како било значајно за креирање незадовољства и отпора у међународној, посебно, у јавностима водећих чланица НАТО-а. Ни политичари ни команданти НАТО-а нису могли све то да игноришу. Спомен плоча „Зашто” у Ташмајданском парку постављена у знак сећања У процес стварања овог мировног пакета биле директно укључене све највеће силе савременог света, укључујући Русију и Кину, све сталне чланице СБ УН, све чланице Г-8, Европска унија и НАТО У тим условима, од и преко Русије, такорећи од самог почетка агресије, стизале су иницијативе за изналажење начина за окончање рата. Окретање авиона премијера Јевгенија Примакова над Атлантиком, његово одустајање од посете Вашингтону и заказаних разговора с потпредседником Алом Гором, када је сазнао да почиње агресија на Србију (СРЈ), изненадило је и наљутило администрацију Била Клинтона, која је била навикнута на високи ниво кооперативности Москве. То ће бити разлог што ће Ал Гор и Клинтон, нешто касније, тражити од Јељцина да за свог личног изасланика и посредника у преговорима са Слободаном Милошевићем именује Виктора Черномирдина, никако Примакова, иако би то био добар и логичан потез. ЗАШТО ЈЕ ВИШЕ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА У СЕЛУ НЕГО УБЕОГРАДУ?
Зато што сељаци немају времена за телевизију, знају шта доликује а шта не, не трче за положајима и титулама, традиционално су неповерљиви према властима, донаторима и кредиторима, ретко греше ко је пријатељ а ко глуми пријатеља. У сусрет 20.ој годишњици агресије НАТО - Да ли је прекинута ,,Уранијумска тишина’’
Вељко Смиљанић Народна скупштина Републике Србије усвојила је 18. маја 2018. године одлуку о формирању Комисије за утврђивање последица агресије НАТО-а 1999. године по здравље грађана и природну околину Србије. За одлуку је гласало 157 присутних народних посланика без иједног гласа против. После дугог периода, у српском парламенту остварен је консенсус о важном научном и државном питању. Комисија је сачињена од народних посланика а њен председник је посланик Српске напредне странке и председник Одбора за здравље Народне скупштине др Дарко Лакетић. Комисију ће чинити посланици владајуће већине, али и опозиције. У раду Комисије биће ангажовани научни и стручни сарадници, а први целовит Извештај о налазима треба да буде поднет Скупштини до краја 2020. године. У међувремену, сваких шест месеци, Комисија ће обавештавати Скупштину о напретку у раду. Задатак Комисије биће да утврди узрочно-последичне везе између коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом, других отровних супстанци и методa, примењених од стране НАТО-а током агресије 1999., с једне стране, и масовног повећања броја оболелих грађана, укључујући децу, од малигних болести и других раније мање присутних опасних болести, с друге стране. Најављено је да ће ово тело српског парламента сарађивати са сличним телима других парламената у Европи, посебно са парламентом Италије, чије су истраге довеле до правоснажних пресуда у корист жртава дејства осиромашеног уранијума. Ради се о последицама на здравље војника који су у саставу снага ОУН (КФОР) били распоређени у српској покрајини Косово и Метохија. Поред ове Комисије Народне скупштине, последице ће паралелно истраживати и Међуресорно тело Владе Србије, које оснивају министарства заштите животне средине, здравља и одбране. У овом експертском телу биће ангажовани најеминентнији стручњаци Србије из области здравља, радијације и заштите природне околине. Њима ће бити на располагању модерне лабораторије и резултати досадашњих истраживања. У прилог потребе рада на заштити и упознавања становништва на овим просторима говори и податак који је изнео Доменик Леђер, заступник око 7000 италијанских војника у саставу КФОР који су добили тешке облике карцинома, од којих је 359 преминуло од последица изложености осиромашеном уранијуму на простору Косова и Метохије. После агресије НАТО 1999. године Савезна влада СРЈ је формирала своју Комисију за утврђивање последица коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом као и бомбардовања рафинерија, постројења хемијске индустрије, трансформатора за пренос електро-енергије услед којих су се стварала и ширила отровна гасовита једињења загађујући ваздух, земљиште и водотокове. После тзв. Демократских промена 2000. о феномену коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом и других отровних средстава током агресије НАТО завладала је својеврсна „уранијумска тишина“. Београдски форум за свет равноправних је непрекидно од свог оснивања 2000. године до данас, упућивао јавне, усмене и писане апеле да се покрену званична истраживања о последицама коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом и других отровних супстанци и метода током агресије НАТО, да се последице санирају и становништво заштити, као и да се покрене поступак за накнаду ратне штете. Указивао је да су таква истраживања покренута у институцијама многих европских држава, у Европском парламенту и Парламентарној скупштини Савета Европе и да је нелогичмно да су друге земље и нације забринутије него институције Србије која је директна жртва коришћења преко 15 тона пројектила са осиромашеним уранијумом чији је век разлагања 4,5 милијарди година. Нажалост, није било реакција. Најновији Апел, у том смислу, упућен је са Конференције поводом деветнаесте годишњице Агресије, одржане 21. марта 2018. године у Дому Војске Србије, у организацији Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије, СУБНОР-а Србије и Друштва српских домаћина. Овај Апел је достављен Влади Србије као и свим државним институцијама, укључујући Народну скупштину и председника Републике. Подржавајући рад недавно формираних тела Народне скупштине и Владе, Београдски форум за свет равноправних и многе друге партнерске организације, из земље и иностранства, очекују да државне институције Србије заузму позитивне ставове и о другим апелима Београдског форума, укључујући и Апел за мораторијум на војне вежбе са НАТО-ом током 2019. године, у знак изражавања пијетета према жртвама агресије НАТО поводом 20-е годишњице тог злочиначког акта. Таква одлука била би у складу са принципом војне неутралности и допринос формирању патриотског погледа младих генерација.
Тачи – ''модерни државник''
Представљање књиге је најављено помпезним саопштењем ауторке и Роџера Бојса, које се завршава да је ,,књига прича о ретком успеху западне војне интервенције и првој биографији новог председника Косова, најмлађе европске државе''. Издавач је ,,Битебек''. Многе од оних до којих је у Бечу дошла ова најава, реаговали су подсећањем да је агресија НАТО на Србију (СРЈ) 1999. године извршена у савезу са терористичком ОВК, чији је један од лидера био управо Хашим Тачи. Агресија, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а и низа међународних конвенција представља злочин против мира и човечности. Ту агресију, поводом представљања књиге о Хашиму Тачију, Роџер Бојс и Сузи Џегер називају ,,редак успех западне војне интервенције''. Бројни коментатори, због тога, виде књигу као пропаганду НАТО и савезништва са терористичком ОВК. А то, да је на Косову и Метохији деведесетих година прошлог века основни проблем био тероризам и сепаратизам, оцене су не само Ричарда Холбрука и Роберта Гелбарда, специјалних америчких представника за Балкан, већ и самог Савета безбедности УН, који је у више својих резолуција позивао на прекид терористичких активности, финансирања, наоружавања и обучавања терориста. Као лидер терористичке ОВК, Хашим Тачи је био познат у средини својих ,,сабораца'' под надимком ,,змија''. Тада је учествовао у етничком чишћењу Срба, а данас је одговоран за спречавање слободног и безбедног повратка 250.000 прогнаних Срба и других неалбанаца на њихова огњишта на Косову и Метохији. Коментатори такође подсећају да је Хашим Тачи један од лидера терористичке ОВК, који је у извештају швајцарског парламентарца у Савету Европе, Дика Мартија индициран као одговоран за злочине против Срба. Они подсећају да се књига о Тачију појављује уочи почетка рада Међународног суда за злочине против Срба на Косову и Метохији. Београд, 29. мај 2018.
КОСОВО И МЕТОХИЈА - Знамо ли шта Србија захтева?
Повремено чујемо у јавности да Србији нико није понудио поделу Косова, да Србија чека шта ће јој ,,Квинта'' или неко други са Запада понудити и сличне тезе. Такође, да су раније власти учиниле безумне грешке и „печатирале коверту независности“ Косова и Метохије. Знамо шта преобучени команданти терористичке ОВК из Приштине захтевају: узајамно признавање, утврђивање међународних граница, чланство у ОУН и друге међународне организације, дипломатске односе, своје оружане снаге. За узврат су спремни да поново потпишу обећање о ЗСО као невладиној организацији. Знамо садржину Резолуцију СБ УН 1244, којом се Србији гарантује суверенитет и територијални интегритет, а за Косово и Метохију предвиђа широка аутономија у оквиру Србије. Да се истим документом гарантује право на слободан, безбедан и достојанствен повратак 250.000 прогнаних Срба и других неалбанаца, распоређивање договорених контигената војске и полиције у Покрајини, људска права, слободу кретања. Поготову знамо садржину Устава Србије који је такође мера суверенитета и територијалног интегритета Србије. Знамо такође да земље које чине огромну већину светске цивилизације подржавају Србију, укључујући међу њима две сталне чланице Савета безбедности УН, све земље растуће моћи, као што су Русија, Кина, Индија, Индонезија, Бразил, ЈАР и друге. Познатно је много тога о новим трендовима у глобалним односима, у Европи, као и унутар саме ЕУ. Статус Косова и Метохије представља најважнији државни и национални проблем Србије. Да ли је умно да Србија прихвати зависност од од тога да ли ће јој и шта неко понудити о њеном егзистенцијалном питању и да oна ништа конкртно не захтева? Како одсуство јасних принципијалних захтева Србије тумаче њени противници – као знак снаге или несигурности? Што се тиче грешака претходних власти, свака гарнитура власти од 2000., на даље, је спроводила исту стратегију „чланства у ЕУ, без алтернативе“ а своје једностране испоруке на том путу покушавала да пред народом оправда грешкама претходних режима. Колико је мудра била одлука да се 2013. потпише противуставан „Први споразум о принципима нормализације“, да се на основу њега повуку све државне структуре са севера Покрајине, да се на том подручју укине легитимни уставни поредак Србије, да се призна и прихвати ширење поретка, непризнате, илегалне творевине а да се тек после пет година констатује да Приштина ништа од потписаног није извршила?
КОСОВО И МЕТОХИЈА – О ЧЕМУ СЕ ГОВОРИ А О ЧЕМУ ЋУТИ
Живадин Јовановић Говори се да замрзнути конфликт није добар по интересе Србије, али се ћути да би преговорима по досадашњем шаблону Србија могла више да изгуби него да добије. Ћути се да би, судећи по досадашњем току и резултатима преговора, због дубоке системске кризе и подела унутар ЕУ, могло доћи до тога да Србија неповратно испоручи све што се од ње захтева а да не добије ништа. КОСОВО И МЕТОХИЈА – СРПСКА СТРАТЕГИЈА
Проф.др Синиша Боровић, дипл.инж. ЦИЉ ИСТРАЖИВАЊА Мислим да је Српско руководство прихватило или поставило погрешан циљ за решавање коначног статуса српске АП КиМ. ВЕЛИКО ПИТАЊE - Живадин Јовановић
С обзиром на то да је 23 од укупно 28 држава чланица Европске уније признало илегално отцепљење Косова и Метохије од Србије, на улогу EULEX-а у изградњи илегалне творевине која се зове ,,Косово Република'', на лажи и манипулације којима се представници ЕУ служе за оправдавање отимања националног идентитета и 15% државне територије Србије, на игнорисање Србије као дела антифашистичке колације која је донела слободу и просперитет Европе и ЕУ, на уцене садржане у тзв. преговарачком поглављу број 35, као и с обзиром на сва понижавања која је ЕУ нескривено испољавала према Србији и српском народу од пада Берлинског зида 1989. до данас, укључујући и најновије у Косовској Миторвици и Приштини протекле седмице – велико је питање којим се вредностима руководи ЕУ и да ли је Србији уошште место у таквој Европској унији. Живадин Јовановић Да се поштује резолуција ОУН 1244! - Проф. Др Дарио ВИДОЈКОВИЋ
Проф. Др Дарио ВИДОЈКОВИЋ, Немачка
Најновији драматични догађаји на Космету су показали сву пропаст Бриселских преговора, који и јесу досад углавном текли на штету Србије и српског народа на Космету. У Косовској Митровици се догодило најгоре досад могуће понижавање Србије бруталним нападом на државну делегацију Србије и на самог директора канцеларије за КиМ Марка Ђурића, што је кулминирало његовим безобзирним привођењем и спровођењем кроз Приштину, уз увреде и звиждуке окупљене руље, као да је у питању најгори криминалац и злочинац! А, уствари, прави криминалци и ратни злочинци, они који себе називају некаквом владом некаквог независног Косова, су заправо наредили ову незапамћену акцију против једног од кључних људи у том преговарачком процесу. Да се не заборави - Обележавање 19-годишњице од агресије НАТО-а на Србију (СРЈ)
Полагањем цвећа и венаца у Ташмајданском парку на Споменик погинулој деци током агресије НАТО-а на Србију (СРЈ), данас је у Београду у организацији Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије и СУБНОР-а Србије обележена 19-годишњица напада западног војног савеза без одобрења Савета безбедности УН. Од пројектила НАТО-а, у операцији ,,Милосрдни анђео“, страдало је 89 деце. На споменик пострадалој деци, на којем је исклесана порука ,,Били смо само деца“ венце су положиле делегације Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирал Србије, СУБНОР-а Србије, студентских и омладинских организација Београда, организација ратних ветерана, Амбасада пријатељских земаља, укључујући Русију, Белорусију, Венецуелу, Београдске скупштине општине Звездара и других, а и велики број грађана.
Окупљеним делегацијама и грађанима потом се обратио Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, који је подсетио на бруталну агресију, чија су, нажалост жртве била и деца, наводећи да до сада за убиство и рањавање неколико хиљада грађана Србије нико још није одговарао. Јовановић је нагласио да је нападом на Србију НАТО од одбрамбеног савеза прерастао у офанзивну организацију планетарног нивоа. У обраћању господина Живадина Јовановића доминирала је оцена да се 19 година касније агресија НАТО наставља другим методама, отимањем Косова и Метохије од Србије, притисцима на Србију да се са тим сагласи и да буде увучена у исцртавање нових међунаропдних граница којима се даље дели српски а уједињава албански народ, као и у стварање нове квази-државе на делу њене државне територије. Сви притисци и претње од водећих чланица НАТО и ЕУ одлучно су одбијени уз истицање да ништа не може бити вредније од суверенитета и територијалног интегритета, достојанства Србије и српског народа.
Крај споменика окупљенима се обратио генерал-мајор у пензији Лука Кастратовић, председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије. Вељко Бучковић из Новог Београда потом је прочито своју песму посвећену жртвама агресије НАТО и споменику - буктињи слободе и слободарства.
Указано је да Србија има своју опцију – поштовање свакога ко поштује Србију, ослонац на историјска искуства и доказане пријатеље и војна неутралност. Мото ових активности је ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ. 19 ГОДИНА ОД ПОЧЕТКА ОРУЖАНЕ АГРЕСИЈЕ НАТО ПРОТИВ СРБИЈЕ (СРЈ)
ХВАЛА ВАМ ШТО СЕ СЕЋАТЕ ДА СЕ 24 МАРТА 2018. НАВРШАВА 19 ГОДИНА ОД ПОЧЕТКА ОРУЖАНЕ АГРЕСИЈЕ НАТО ПРОТИВ СРБИЈЕ (СРЈ) 19-ТА ГОДИШЊИЦА АГРЕСИЈЕ НАТО НА СРБИЈУ (СРЈ)
|
Коментари |
Живадин Јовановић
Београдски форум за свет равноправних
Београд, 15. март 2018.
,,Председник Александар Вучић је поступио добро када се на конференцији за штампу са високим америчким дипломатским представником Весом Мичелом позвао на Кумановски споразум као доказ да Приштина нема право да формира своју војску јер на Косову може бити присутан само КФОР. Било би јако добро да се сви наши званичници и дипломате позивају на Резолуцију СБ УН 1244, Повељу УН и друге принципе међународних односа, на којима почива цела архитектура међународних односа у свету''. Ово је, поред осталог, рекао Живадин Јовановић, учествујући данас у ,,Јутарњем програму'' телевизије ,,Хепи''.
Јовановић смтра да није сасвим јасно какав је ,,пакет'' Србији донео помоћник америчког ДС Вес Мичел. То једино зна Председник Вучић. Уочи Мичелове посете Београду, ,,Вечерње новости'' су најавиле ,,Весов пакет'' од 4 тачке: Прво, да Заједница српских општина (ЗСО) добије ,,унапређена'' овлашћена и појачане надлежности у здравству, просвети и култури; друго, да ће спровођење надлежности ЗСО надгледати потпредседник приштинске Владе из редова Срба; треће, да Београд треба да омогући улазак Приштине у међународне организације, а пре свега у ОУН; и четврто, да се Србији гарантује пријем у ЕУ, подршка САД на међународном плану и у економском развоју. Све ово су познате старе ,,понуде'', са доста „појачивача укуса“ и ,,конструктивних празнина'' – сматра Јовановић. Вес Мичел је демантовао најављени ,,пакет'' као шпекулацију. То, сматра Јовановић, не значи да неког ,,пакета'', уопште није било.
Србија је ту где је, ни на Истоку ни на Западу
Коментари |
Господин Вес Мичел, помоћник државног секретара САД, добродошао је у Београд.
Поставио бих му питање о томе какав је његов и однос садашње америчке администрације, према резолуцији Савета безбедности 1244, чије су архитекте биле његове раније колеге: Строуб Талбот и Ричард Холбрук. То би у многоме разјаснило све шпекулације око наводног новог америчког плана од „четири тачке“ за статус Косва и Метохије.
Потврдио бих да Србија води независну политику руковођена својим националним и државним интересима, да је војно неутрална и да, поред стратегије равноправног укључивања у Европску унију, развија стратешке односе са Русијом и Кином, да жели и настоји да развија пријатељске односе и свестрану сарадњуса САД , уз међусобну равноправност и уважавање.
Ово је, поред осталог, јутрос изјавио Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, учествујући у популарном јутарњем програму ТВ Пинк, водитеља Дее Ђурђевић и Предрага Сарапе.
Јовановић јетакође рекао да је политика САД према Србији и Балкану, интегрални део америчке стратегије утврђене априла 1999. године на самиту НАТО у Вашингтону поводом обележавања педесете годишњице оснивања Алијансе. То је стратегија непрекидне војне експанзије на Исток, ка руским границама. Иако је усвојена у посве другим светским реалностима, САД се и даље руководи њеним циљевима.
У складу са тим, САД у пракси дају предност другим партнерима на Балкану.
Више пута, у америчком Конгресу, речено је да треба спречити да српски народ икада буде политички фактор на Балкану. На самиту НАТО, априла 2000. године, у Братислави, САД су тражиле од савезника да што пре признају нову државу Косово, и да Србију искључе из европског развоја. Искуства у међувремену потврдила су континуитет ове политике – сматра Јовановић. Он сматра да САД и друге водеће земље Запада чине све да увуку Србију у исцртавање нових међународних граница и стварања нове државе коју зову Косово и то на њеној државној териториији чиме се још једном разбија српски а уједињује албански народ.
Коментаришући временску подударност посете Веса Мичела Београду и изјаву команданта НАТО за Европу, генерала Куртиса Скапаротија у Америчком Конгресу, да Србија и српски народ наводно представљају проблем на Балкану, Јовановић је рекао да то одражава огроман утицај америчког војноиндструјиског комплекса на спољну политику САД и настављање политике 90-тих година прошлог века.
Везано за изјаву Мичела да његова посета Србији и Балкану има за циљ да охрабри везивање региона за Запад, Јовановић је оценио да је то такође део стратегије ширења на Исток, а да изјава није у складу са принципима слободног избора и вођења независне политике сваке земље. Сматра, ако су САД за себе прихватиле принцип ,,Америка на првом месту“, онда је једино исправно да се друге земље ничим не ограничавају да оне, за себе, буду на првом месту.
На питање водитеља Сарапе шта мисли о америчкој тези да је Србија ,,на линији ватре“, Јовановић је рекао да не види ватру, нити је икоме потребна. Потребно је да сви радимо за мир. ,,Србија је ту где је. Коме то није јасно, нека погледа географску мапу- видеће да Србија није ни на Истоку ни на Западу, и да се не може изместити“- оценио је Јовановић
Живадин Јовановић, Београдски форум за свет за равноправних
Изјаве Живадина Јовановића за Тањуг
Коментари |
Jovanović: Istina je, varaju nas
Jovanović: Zapad želi dil-oni nama članstvo u EU, mi njima priznanje Kosova
Dačićeva izjava je istina, uveren je nekadašnji ministar spoljnih poslova Jugoslavije Živadin Jovanović, koji ističe da je to tačna definicija odnosa međunarodne zajednice prema Srbiji po pitanju Kosova i Metohije.
КО ЈЕ ЗА БУДУЋНОСТ А КО ЗА ПРОШЛОСТ?
Коментари |
Живадин Јовановић, Београдски форум за свет равноправних
О стратегији ЕУ за тзв. западни Балкан у току су јавна размимоилажења пре него што је и сам предлог обелодањен. У благој зими лавину је покренула Шапнија својим „непапиром“ (non paper). Као што то бива у ери „транспарентности“ и свеобухватне одговорности према грађанима, из нацрта стратегије ЕУ за тзв. западни Балкан а, потом и из шпанског „непапира“ „прицурили “ су ставови који побуђују највећу пажњу. Да ли су „процурели“ као пробни балони да би они који одлучују добили што више оријентира колико далеко могу ићи у наметању својих спасоносних идеја, или се невидљиви дух (Анти)Викиликса, уселио и у кабинете ЕУ комесара, тешко је одгонетнути. Приметно је, међутим, да и ова «цурења» стижу до европских центара, укључујући сам Брисел, као седиште ЕУ, Софију, као седиште председавајућег и Београд као опитни полигон ЕУ, посредством Приштине. „Времена се мењају и ми се временом мењамо“ каже римска пословица. Приштина, међутим, дуго већ, не осећа потребу да се мења јер се саживела са специјалним третманом као сопственим изумом. И 1999. године тзв. Споразум из Рамбујеа, претече „Викиликса“ су послале а „Коха Диторе“ у целини објавио да би га потом, српска делегација у деловима, „на кашичицу“, добијала у седишту тзв. преговора надомак Париза. Баш као што и данас добија „цурења“ из «историјског обавезујућег споразума», ЕУ стратегије за тзв. ѕападни Балкан, шпанског «непапира» и много другог «из пр(а)ве руке».
ЈАПАН ПРИМЕР КАКО СЕ ЧУВАЈУ ТРАДИЦИЈЕ И РАЗВИЈАЈУ МОДЕРНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ
Коментари |
Интервју Живадина Јовановића Радио Београду
Novo poglavlje u tradicionalno prijateljskim i sadržajnim odnosima Srbije i Japana i to u ovoj 136. godini od uspostavljanja srpsko-japanskih diplomatskih odnosa koje je inicirao srpski kralj Milan Obrenović, a prihvatio japanski car Mejiđiju. Istorija beleži da je jedan od najpoznatijih lidera 20. veka predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije Josip Broz Tito 1968. godine posetio Japan i da je u tom periodu Jugoslavija bila na drugom mestu u svetu, iza Japana, po stopi rasta društvenog bruto proizvoda.
Danas 50 godina posle Titove posete, a 30 posle posete japanskog premijera Nakasonea Beogradu, danas u zvaničnu i prijateljsku posetu Srbiji , mnogi tvrde istorijsku, dolazi premijer Japana Šinzo Abe na čelu političko-privredne delegacije. Domaćin je predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Japan je ustavna monarhija ... Car imenuje premijera... Premijer Šinzo Abe poznat je po specifičnoj ekonomskoj politici nazvanoj Abenomiks a tri simbola Japana su: planina Fudži, trešnjin cvet (sakura) i brzi voz šin-kan-sen.
Sagovornik Novinarenja je Živadin Jovanović nekadašnji šef diplomatije nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije.
Domaću štampu prelistava Vladimir Džudović, novinar redakcije za kulturu Radio Beograda 1.
Autor i voditelj je Zorana Bokan.
Извор: https://www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/radio-beograd-1/3003101/novinarenje.html
ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА ,,ПРИВАТИЗАЦИЈА ДРУШТВЕНИХ ПРЕДУЗЕЋА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ПОД ОКРИЉЕМ УНМИК АДМИНИСТРАЦИЈЕ''
Коментари |
У уторак, 12. децембра 2017. године, успешно је представљена књига ,,Приватизација друштвених предузећа на Косову и Метохији под окриљем УНМИК администрације'' ауторке Сандре Давидовић, као и коаутора, Јелене Пејић и Данила Бабића, докторанада Факултета политичких наука. У пуној слушаоници број 1 Факултета политичких наука у Београду, о књизи су говорили Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, Игор Поповић, начелник Сектора за правну заштиту, подршку локалној самоуправи и имовинско-правне послове Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије, Слободан Самарџић, редовни професор и шеф Одељења за међународне студије Факултета политичких наука, као и Сандра Давидовић, ауторка књиге.
Ово пионирско дело, чији је издавач Београдски форум за свет равноправних, настало је у оквиру истраживачког пројекта подржаног од Канцеларије за Косово и Метохију, Владе Републике Србије, којим је у протеклој години руководила колегиница Давидовић. Пројекат је пример успешне и конструктивне сарадње цивилног и јавног сектора, а промоција књиге била је једна од ретких прилика да о теми говоре представници владиног, невладиног и академског сектора на једном месту.
Аутори се овим путем ограђују од свих политичких оцена и закључака о косовском питању, које је, очекивано, било укључено у излагање уважених говорника.
Београд
13. децембар 2017.
ПАРТНЕРСТВО - ОСНОВ УСПЕХА ИНИЦИЈАТИВЕ ПОЈАСА И ПУТА
Коментари |
У оквиру укупне сарадње Кина-Европа у Франкфурту је одржан форум представника новинских агенција, других медија и тинк танк асоцијација који је означио формални почетак Партнерства у размени економских и финансијских информација Појаса и Пута (BREFIP). Форум је одржан на иницијативу Кинеске Агенције за економске информације (CEIS), афилијације новинске агенције Хсинхуа, а у раду су, поред кинеских, учествовали представници већих новинских агенција, медија и тинк-танк организација из Немачке, Француске, Италије, Велике Британије, Србије, Пољске, Шпаније, Белгије и Грчке. У раду Форума из Србије су учествовали Живадин Јовановић, предсeдник Центра за истраживање повезивања на Путу Свиле (COREC) и Ненад Бабић, извршни директор Танјуга. Форум је поздравио Ванг Шунчинг, генерални конзул Кине у Франкфурту.
Циљ партнерства је унапређење размене информација од значаја за остваривање Иницијативе Појаса и Пута, унапређење доступности информација потенцијалним учесницима сарадње, заједнички истраживачки пројекти, консултације.
Као први говорник на сесији посвећеној Перспективама Кинеско-Европске сарадње у олквиру Иницијативе Појаса и Пута, Живадин Јовановић је оценио да су у протеклих пет година постигнути импресивни резултати у сарадњи у оквиру формата Кина+16ЦИЕ земаља и то какои у инфраструктурном повезивању тако и у развијању непосредне комуникације људи, њиховом зближавању и разумевању. Та сарадња има снажне основе и изванредну перспективу зато што уважава националне приоритете сваког партнера, равноправност и узајамне користи.
Сарадња Кина+16ЦИЕЗ представља интегрални део укупне сарадње Кине и Европе која повезује Евро-Азију од Пацифика до Атлантика. Она даје посебан допринос отклањању разлика у економској развијености и условима живота између високо-развијеног Запада и мање рајених делова Централне, Источне и Југо-Источне Европе. Да су те разлике значајне потврђује и чињеница да око 25 милиона грађана земаља Центране, Источне и Југоисточне Европе представља «интерну ЕУ миграцију» у земљама Западне Европе. Резултати које остварују земље Централне, Источне и Југо-Источне Европе са Кином у формату 1+16 несумњиво су велики допринос достизању економске и социјалне равнотеже, допринос јачању а не узрок слабљења интеграције унутар Европе. То је уједно мост повезивања Европе и Азије, а не конкуренција или и претња кохезији ЕУ.
Јовановић је посебно истакао изванредан допринос Србије резултатима укупне сарадње у формату 1+16 указујући да Србија први пут у новијој историји добија прилику да валоризује свој географски положај као фактор економског напретка и прекограничног инфраструктурног повезивања. Своје оцене илустровао је наводећи конкретна остварења од Железаре Смедерево и Моста «Михајло Пупин», преко Електране Костолац «Б» до Коридора 11 и брзе пруге Београд-Будимпешта. Он је нагласио да је истинско партнерство које је у основи мега пројекта Појаса и Пута формула како за глобални економски развој тако и за очување мира и стабилности. Изразио је мишљење да су партнерство у модернизацији прекограничне инфраструктуре, партнерство у енергетици, финансијама, култури и размени информација стубови успеха Иницијативе Појаса и Пута и формата 1+16.
Београд, 2. 12. 2017.
ЦЕНТАР ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ ПОВЕЗИВАЊА НА ПУТУ СВИЛЕ
КРИСТОФЕР БЛЕК: СЛУЧАЈ МЛАДИЋ – МРЉА НА ОБРАЗУ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Коментари |
Генерал Младић је жртвени јарац ратних злочина NATO у Југославији, злочина које Хашки трибунал заташкава
„Све су то лажи. Ово је NATO суђење“. Пркосне речи генерала Младића судијама ad hoc сида за ратне злочине у Југославији, који је под NATO контролом, одјекнуле су јасно и гласно у дану када су одглумили да су му изрекли пресуду. Могао је додати: „али историја ће ме ослободити“, и много тога још да га главни судија Ори није избацио из суднице у свом покровитељском маниру као да се обраћа несташном ученику, а не човеку оптуженом за злочине које није починио.
Портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова поновила је генералове речи 23. новембра:
„Морамо опет истаћи да је пресуда Међународног кривичног суда за бившу Југославију против Младића наставак политизованог и пристрасног односа који од почетка доминира радом Хашког трибунала“.
Младић и руска влада су у праву. Документ под називом „пресуда“ то доказује будући да звучи као пропагандни летак, а не процена једног суда. На преко 2.500 страна трио „судија“ непрекидно рецитује своју верзију догађаја од прве до последње странице. Одбрана се помиње само успутно.
Хашки трибунал (ICTY) одбацује тврдње да је пристрасни NATO суд, али то доказује од позивања првог сведока, који је поставио позорницу за оно што ће уследити. Човек по имену Ричард Батлер (на слици испод) позван је да сведочи о војним питањима и политичкој структури у Босни и Републици Српској. Представљен је као „војни стручњак“, што и јесте, али није независан. У тренутку свог сведочења био је члан Националне безбедносне агенције (NSA) САД, додељен Хашком трибуналу у својству сарадника. Тако је први сведок у случају против генерала Младића био двоструко пристрасан – радио је за америчке обавештајне службе, које су подржавале непријатеље генерала Младића и Југославије, и био члан особља тужилаштва. То је као да су NSA и тужилац истовремено сведочили против оптуженог. Батлерово сведочење имало је важну улогу у судском процесу, а исту улогу одиграо је и у суђењу генералу Крстићу.
ОД ЧЕГА СЕ САСТОЈЕ ДОКАЗИ ТУЖИЛАШТВА?
Пресуда Новог свјетског непоретка
Коментари |
др Дарио Видојковић, историчар
У својој посљедњој првостепеној пресуди (23.11.2017.) коју је донио Хашки Трибунал у предмету против генерала Ратка Младића, команданта Главног Штаба ВРС у вријеме Отаџбинско-одбрамбеног рата, тај исти трибунал је још једном, по ко зна који пут, показао оно своје право лице које нема никакву везу ни за правдом ни са правичношћу, а камоли са историјским чињеницама. Добро је генералов син, Дарко Младић, сумирао прве утиске након ове, нажалост, не неочекиване пресуде, када је рекао, „на Западу ништа ново“. И тако јесте. Очигледно, да када су Срби у питању, никаква права, а још мање и људска права, имају нити им се поштују. Шта рећи на опаску главног судије Орија, који сматра сасвим нормалним да неко ко је петрпео више можданих удара, има притисак од 180/80, а да не сматра да је потребна хитна љекарска њега, због чега није хтио да прекине или одложи изрицање „пресуде“. Наиме, та пресуда је била ионако давно изречена генералу Младићу, али не само њему, него скоро цијелокупном политичком и војном руководству РС, на челу са првим предсједником др Радованом Караџићем, који су били маркирани и осуђени као наводни ратни злочинци, још на самом почетку кризе у бившој БиХ. И то зато, пошто су овог пута Срби били ријешени да се заштите од поновног геноцида, разних јама и новог Јасеновца, који су Хрвати и муслимани у Босни изнова спремали за Србе. Тако да ова пресуда нема никакву везу са правдом, али се зато врло добро уклапа у оквире ткз. Новог свјетског поретка, или боље рећи, непоретка, с обзиром који је хаос у свијету произвео након слома комунизма 1989./1990. године. Тај тзв. Нови свјетски поредак је карактеристичан по томе да је свуда у земљама Варшавског уговора, односно у отцепљеним југословенским републикама подржао ревизионистичке снаге, које су у основи сљедбеници старих фашистичких, нацистичких и усташких идеологија, које су западни савезници наводно поразили 1945. године. Такође је очито наслиједио Хитлеров „Дранг нах Остен“.
Тачно 45 година касније морали смо да видимо, да те мрачне силе нису поражене, него се као авети поново појавише на сцени, носећи са собом поново рат, крв и бол. Врло је индикативно да су САД и Немачка тако широко подржали политички, пропагандистички, а најзад и војно оне снаге у југословенском грађанском рату, који су своје униформе китили усташким симболима. Американцима није, тада, смијетало ни да подржавају исламске екстремисте, терористе и џихадисте, који ће у Босни чинити она зла којима ће се касније „прославити“ прво Ал Каида, па затим Исламска држава. Претеча Исламске државе се управо могла наћи у Сарајеву, Зеници, и другим мјестима под контролом муслиманске ткз. Армије БиХ. Судије Хашког Трибунала све те чињенице нису хтјеле да уваже, исто тако нису никада поставили питање одговорности на страни западних земаља и политичара, који су својим једностраним и тиме ратно-хушкачким наступом у великој мјери допринијели да се тај немили рат продужи, чиме су се патње сва три народа истовремено продужавала. Нико од њих није поставио питање одговорности Алије Изетбеговића који је јавно рекао да је спреман да жртвује мир за суверену и недјељиву (читај унитарну) БиХ, нико од њих није питао зашто и са којом намјером су много прије избијања ратног сукоба у бившој БиХ формиране Патриотска лига и Зелене беретке.
А ко је одговорао у Хагу за близу 30.000 српских жртава, податак који је изнио Милорад Којић испред Републичког Центра за истраживање ратних злочина? Па, нису Срби ваљда сами себе побили и масакрирали? Бројна гробља страдалих Срба, међу њима и најмлађа дјеца, жене, старци, по Братунцу, Вишеграду, Зворнику, и по многим другим градовима и мјестима у РС, нису били довољан доказ тим истим судијама Хашког трибунала да се осуди ратни злочинац Насер Орић! А није он био једини, било је њих још. Но, статистика Хашког трибунала по том питању је катастрофална, јер се највише Србима судило, и највише казни су Срби добили, којих више нема у Сарајеву, Бихаћу, Зеници, Мостару, Горажду, Купресу, Ливну, Гламочу, Грахову, и другим мјестима, у којима су до рата у приличном броју живјели ( у неким чак чинили већинско становништво), а која су послије рата припали Федерацији БиХ. Зар је било и правде за стотине и стотине Српкиња мученица, које су биле подвргнуте најгорим тортурама од стране припадника хрватских и муслиманских оружаних формација, и силоване?
Ако је Хашки Трибунал био основан да наводно дјели правду и да допринесе помирењу у региону, онда је те циљеве својом селективном, антисрпском неправдом у потпуности промашио. Оваква суђења, као и ово сад генералу Ратку Младићу, ућиће као најгора и најцрња мрља у историји међународног права. Шта рећи, кад се генерал Младић осуђује за узимање припадника УН за таоце, да би спречио нападе НАТО-а на РС? Значи то онда индиректно, да су Срби требали нијемо и без икаквог пружања отпора требали да чекају да НАТО волшебно сије уранијумске бомбе на њих и да их убија како му се прохтне? О тада већ очигледној пристрасности тих исти припадника УН који су сачували муслиманске корпусе од војног пораза у Сребреници, Горажду, Бихаћу, па и у Сарајеву, и који су шпијунирали српске положаје, достављали оружје и муницију хрватско-муслиманској страни и који су најзад и отварали ватру на српске положаје, нема никакве дилеме. Као такви, који су се отворено ставили на једну од сукобљених страна и тиме прекршујући свој мандат, морали су на крају постати легитиман војни циљ, по свему судећи. Но, само та тачка пресуде добро илуструје улогу коју је западни Нови свјетски поредак заправо био намијенио Србима, а који су требали бити жртве, које је могао некажњено да убија и да коље како је ко хтио.
Елем, Срби су проглашени ратним злочинцима зато што нису пристали да буду по други пут заклан народ, него што су се одлучили да се бране и да пруже отпор. То је уствари главни грех генерала Младића који му се ставља на терет, зато што је се супротставио том Новом свјетском непоретку, и што је стао на браник своје отаџбине и свог српског народа. Није зато ни никаква случајност, да је у судском вијећу, сходно западном ревизионизму, сједио и један њемачки судија, а није ни случајност да му се изриче уствари давно донешена пресуда дан послије датума потписивања Дејтонског споразума и Аранђеловдана. И овог пута, Запад се служи симболиком као и безброј пута прије, када су у питању удари на српски народ.
На крају, на питање да ли је генерал Младић имао фер суђење, мора да се недвосмислено одговори са НЕ! Човјека којег су не само хрватски и муслимански, већ прије свега и западни медији у толикој мјери дехуманизовали, сатанизовали и дифамирали, није ни у ком тренутку могао на тај начин имати ни трунке изгледа фер суђења, па таман да је се добровољно предао још 1995. године хашким кадијама. Но, историја ће имати задњу ријеч о овом предмету, као и о многим другим досад прикривеним чињеницама о рату у бившој Југославији, а који ће, кад тад, испливати на видјело и урушити све ове од Запада исконструисане митове рата у бившој Југославији. То ће бити задатак струке, историчара и правника, а остаје обавеза Србима у РС да ту крвљу стечену и одбрањену РС одбране у слози и да је сачувају на најбољи начин!
Пише др Дарио Видојковић, историчар (Регензбург)
Берлин коначно отворио карте: Само распарчана Србија може у ЕУ
Коментари |
Мира Канкараш Тркља, 10.11.2017
Ко се уопште заклео да Србија мора у ЕУ! У крајњој линији, ваљда и о томе треба да се води неки дијалог, то није безначајно питање.
Неко ће рећи — вајни пријатељи, а толико се хвалисмо сарадњом са Немачком. Други ће баш у томе видети искреност у односима, јер у политици ионако нема љубави.
Како год ко доживео недвосмислену поруку немачког амбасадора у Србији Аксела Дитмана да је услов за столицу Србије у ЕУ столица Косова у УН, макар је јавност коначно добила потврду онога што је годинама слутила. Ако је то српским званичницима на време објашњено, њима на душу.
Дитман је у управо објављеном интервјуу српском недељнику потврдно одговорио на конкретно питање да ли свеобухватна нормализација односа Београда и Приштине, што је задатак који Србија мора да испуни да би постала чланица ЕУ, подразумева и чланство Косова у УН. Дакле, подразумева.
Амбасадор је објаснио да је Немачка признала независност Косова и да стога подржава њено чланство у свим међународним организацијама, укључујући и УН. Сасвим логично. Чак је додатно, да не буде недоумица, без устезања рекао да ће Србија морати на крају да призна независност Косова уколико жели да постане пуноправна чланица ЕУ.
А то значи да „између Србије и Косова морају бити регулисани сви аспекти будућих односа, укључујући и потписивање правно обавезујућег споразума. То је јако важно јер не можемо у ЕУ да увеземо отворен конфликт“, прецизирао је Дитман.
Изјава ће, несумњиво, изазвати различите коментаре, тим пре што је дошла само месец дана пошто је управо он оценио да су Србија и Немачка данас посебно блиски партнери у Европи у економском, политичком и културном смислу и да ће подржати стратешки циљ Србије да постане чланица Европске уније. Да иронија буде већа, речи подршке том стратешком циљу Србије који је, очигледно, остварив само ако се земља поцепа, изговорио је на свечаном пријему поводом Дана уједињења Немачке. Тада је напоменуо да на путу ка ЕУ Србија има још неколико препрека које треба уклонити.
Сада је белодано рекао о чему је реч. Можда се од некога ко представља државу која је, вољом некадашњих моћника, прошла период од распада до поновног уједињења, могло очекивати мало више разумевања, али политика је посао у коме нема места за сентимент. Зато ће у Дитмановој изјави добар део овдашње јавности управо препознати по нас корисну искреност јер ћемо сви играти отвореним картама.
По оцени српског шефа дипломатије Ивице Дачића, и став Србије је ту недвосмилено јасан. „Нећемо признати једнострано проглашену независност Косова, никада и ни по коју цену. Исто важи и за чланство Косова у међународним институцијама. Борићемо се свим силама против тога“, био је Дачићев коментар Дитманове изјаве.
Ако је први немачки „гвоздени канцелар“, чувени Ото фон Бизмарк, који је после победоносних ратова ујединио Немачку у другој половини 19. века, формулисао политику као уметност могућег, можемо ли ми помирити овакве две крајности, у уметност немогућег.
Зашто је немачки амбасадор баш сада био по Србију болно искрен, само неколико дана по изјави шефа Европске комисије Жана Клода Јункера да ће Србија у ЕУ до 2025, раније него што је најављивано? И то усред отварања нових сепаратистичких фронтова какав је онај каталонски у Шпанији?
Некадашњи шеф дипломатије Живадин Јовановић за Спутњик напомиње да је Немачка практично гласноговорник ЕУ и у овом случају као што је то била од почетка процеса наших евроинтеграција. Као најутицајнија увек је у Србију доносила потпуно прецизно формулисане захтеве.
Уз то, он указује да је отцепљење Косова и Метохије стратешки дугорочни немачки интерес, а штафету подршке независном Косову је, како подсећа, понела управо она још 1997. на Бонској конференцији савета за примену мира у БиХ, када је тражила да се мимо дневног реда расправља и о питању КиМ.
Управо сада је отворила карте зато што жели да се случај Косова што пре заврши како даље бујање сепаратизма у Европи не би било ударац и пореметило планове Немачке и неких других земаља за потпуно признавање тог њиховог чеда, објашњава Јовановић.
На питање шта сада када су јасни ставови и ЕУ и Србије, некадашњи шеф дипломатије одговара питањем: Ко се уопште заклео да Србија мора у ЕУ?! У крајњој линији и о томе треба да се води неки дијалог, то није безначајно питање, истиче Јовановић.
„Дуго времена су наши званичници тврдили како су питање Косова и пут Србије ка ЕУ паралелни али неповезани процеси. Сада видимо да је то била обмана или самообмана. Или обмана јавности“, напомиње он.
У оваквим околностима, по његовом мишљењу, Србија не треба да жури и чини даље уступке. Подсећа да је испунила све из Бриселског споразума, а да Заједница српских општина (ЗСО), једино што јој је дато тим документом, још није примењена. Сада ће по други пут ЗСО нудити као неки «уступак» Србији да би се потпуно одрекла Косова и Метохије, сматра Јовановић.
На питање има ли простора за даље куповање времена јер можда у неком тренутку тај услов који нам је Дитман испоручио не опстане у случају другачијих геополитичких околности, он каже да је у интересу Србије да разложно приђе новој ситуацији.
„Сада више нико од челника у Србији не може рећи да ЕУ или Немачка имају добре намере према Србији. Карте су на столу и од Србије се тражи капитулација по питању Косова и Метохије. Немачка формула према којој треба признати чланство Косова у међународним организацијама и УН, а задржати тај формални моменат непризнавања, у нашем случају се не може применити“, мишљења је некадашњи министар спољних послова.
Он сматра да Србија треба да остане отворена за чланство у ЕУ и наставак сарадње, али под равноправним, истим условима какви су били за све друге земље региона. Уз то, мора да појача одбрану својих интереса и права на Косову и Метохији.
„Јункер је рекао да Србија може и пре 2025. године да уђе у ЕУ да би охрабрио јавност у Србији, а онда се Србији нуди та горка пилула да прихвати везивање чланства у ЕУ са чланством Косова у УН. Србија то не сме да прихвати. То није њен интерес, али ни интерес Европе, већ само европске елите. У супротном Балкан и Европа не би ишли у добром правцу“, закључио је Јовановић за Спутњик.
Извор: https://rs.sputniknews.com/analize/201711101113400004-srbija-eu-ditman-kosmet/
КОСМЕТСКО ПИТАЊЕ И ОДБРАНА СРБИЈЕ
Коментари |
(Текст је преузет из Часописа ,,Политика националне безбедности'', Број 2. из 2017. који издаје Институт за политичке студије)
Проф. др Радован Радиновић
генерал у пензији
С А Ж Е Т А К
У раду се разматра утицај Косметског питања на геостратешки положај Србије. Код тога се узима у обзир чињеница да је Космет привремено окупиран и да је на њему изграђена једна од највећих војних база САД у Европи. Све то се сагледава и у контексту могућих даљњих прекомпоновања Балкана, што не би могло проћи без нових оружаних сукоба. Прворазредни безбедносни изазов Србије који би могао довести до оружаног сукоба је евентуално насилно припајање Севера К и М у састав самопроглашене државе Косово. То би несумњиво изазвало војно реаговање Србије са несагледивим последицама. Опстанак Републике Српске је такође угрожен, а под одређеним околностима, та угроженост би могла попримити и облик оружаног сукоба. У улози интервентних снага које би имале намеру да укину Републику Српску, могле би се наћи оружане снаге Хрватске или Б и Х, или њихова коалиција, што би морало довести до војног ангажовања Србије и то у њеној улози гаранта Дејтонског споразума. За наведене безбедносне изазове Србија се мора припремити и то у виду конкретних војних радњи и поступака.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Космет, Република Српска, геостратешки положај, безбедносни изазов, стратешка концепција одбране, облик војне организације, стратегијско планирање.
1. Основна значења
Када кажемо ‘’Косметско питање’’, имамо у виду да је тај део наше државе привремено окупирана територија, иако формалноправно гледајући то тако не изгледа, јер се тамо налазе међународне војне снаге (КФОР) и то са мандатом који им је дао Савет безбедности УН. Ипак, на том делу наше државе албанска национална мањина је нелегално прогласила своју државу. Уз подршку западних сила на челу са САД држава Србија је потпуно развлаштена на том делу своје територије, народ протеран, а повратак му онемогућен. То што је остало од нашег народа на КиМ, сем сверног дела у ширем рејону Косовске Митровице (тзв. север Косова и Метохије) у сваком смислу и погледу је у потпуности обесправљен и сатеран у гета, а имовина узурпирана. Власт у покрајини држи криминална врхушка која води порекло од терористичке паравојне организације ОВК која је оружаном побуном против државе Србије и уз подршку и помоћ НАТО агресије насилно отцепила нашу јужну покрајину и на њој успоставила другу албаску државу на Балкану. На том делу Србије САД су формирале једну од највећих војних база у Европи (Бонстил). Дакле, Космет је попримио сва обележја окупиране територије. Србија са правом ту окупацију сматра привременом све дотле док се не створе општи геополитички, међународни и унутрашњи услови да се та окупација оконча или док Србија фактички и формално не призна И прихвати да то више није њена територија. Што ће се догодити у будућности остаје да се види, али за сада само мањи део севера покрајине је фактички изван ефективне власти албанске заједнице. На том делу територије, према Бриселском споразуму, треба да се формира центар заједнице српских општина. Што ће суштински тај ентитет представљати и који ће простор и насеља обухватати, такође треба да се види.
Други значењски аспект ‘’Косметског питања’’ садржан је у његовој суштинској карактеристици замрзнутог конфликта, око чијег се одмрзавања воде разговори између привремених институција покрајине и представника државе Србије, уз веома пристрасну медијацију представника бриселске администрације. Овом другом значењском аспекту Косметског питања треба додати и чињеницу да се у Србији припрема покретање масовног унутрашњег националног дијалога који треба да резултира предлозима најбољих и најправеднијих решењња тог дуготрајног сукоба између историјског (српског) и етничког (албанског) права на КиМ.
Косметско питање је вишезначно и може се посматрати у различитим контекстима: као демократско, историјско, друштвено-политичко, државно, етничко, религијско, економско и цивилизацијско питање. Но, оно је у суштини увек било геополитичко питање првога реда. На њему су се кроз историју укрштали а и данас се укрштају интереси и смерови утицаја великих сила. Пресеци тих силница утицаја великих сила на Балкану чинили су тзв. Балкански геополитички чвор, а његово језгро је било, и данас је, Косово и Метохија. Као такво, Косметско питање је одувек испољавало посебан утицај на одбрану Србије, како од спољних сила које су према том делу Србије свагда имале своје отворене претензије, тако и од унутрашње деструкције државе од стране Албанаца, почев од широког спектра демонстрирања нелојалности према држави Србији, до свих врста политичке побуне, устанака и оружане побуне ради сецесије тог дела наше државе. У овом тексту нас занима како Косметско питање утиче на проблематику одбране Србије. Остали аспекти тога питања нас овде не интересују.
Што се тиче значења синтагме ‘’одбрана Србије’’, овде под тим подразумевамо како Косметско питање утиче на геостратешки положај наше земље на оним стратешким правцима који директно воде ка КиМ или од њега ка другим деловима простора Србије, какав утицај има Косметско питање на избор И операционализацију стратешке концепције одбране, те на избор модела војне организације, а посебно на модел стратегијског груписања оружаних снага на стратегијским правцима И просторијама. У разматрању ових питања износима властита гледишта онако како их ми видимо, а не како су та питања евентуално решена у пракси, јер ми та решења не знамо. Зато читалац овај прилог не би требало да схвати ни као критику (имплицитну И експлицитну), ни као доцирање, већ само као прилог што бољег разумевања тог несумњиво веома компликованог И са становишта наше одбране веома значајног питања.
Однос Косметског питања и наше одбране може до одређене мере попунити и одговор на питање какав утицај на нашу одбрану и њену свеколику операционализацију у виду основних стратешких опредељења и бројних системских и практичних организацијско-техничких решења испољава и питање опстанка и очувања Републике Српске. Тај наш ентитет ће се у блиској будућности наћи пред великим изазовима и опасностима. Као што се зна, Србија је гарант Дејтонског споразума, а то подразумеваи одговарајућу спремност и одговорност за опстанак Републике Српске у оквирима тог државно-политичког аранжмана. У свему томе није без значаја ни питање да ли је Србија свесна, а нарочито способна, да у таквим околностима на адекватан и нужан начин одговори тој својој међународној обавези. Конкретно, да ли обавеза гаранта Дејтонског споразума подразумева и одговарајуће делотворно ангажовање, укључујући и примену војне силе против оног који би насилно покушао да укине Републику Српску или да угрози њену територијалну целовитост. Наш одговор на то питање је потврдан, тј. Србија такву обавезу има и за њено испуњење треба на време припремити и увежбати одговарајућа системска решења.
Gospođo Miler, za mene je ovo ismevanje žrtava! - dr Rudolf Henzel
Коментари |
Otvoreno pismo dobitnici Nobelove nagrade za književnost, gospođi Herti Miler, povodom govora na skupu Međunarodnog beogradskog sajma kniga 23.10.2017.
dr Rudolf Henzel
Gospođo Herta Miler, do sada nije bilo potrebe da Vam se, npr. zbog Vaših literarnih radova, obratim. Danas pak moram da Vam pišem. Povod: U srpskim novinama sam pročitao o Vašem govoru na jednom skupu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, organizovanom od strane Nemačke ambasade u Beogradu i Beogradskog sajma knjiga. O pomenutom govoru pritom u nemačkoj štampi nije bilo ni reči. Kako navodi ''serbianmonitor.com'' od 25.10.2017., na temu ''Eksplozija nacionalizma u tadašnjoj Jugoslaviji'' i povodom NATO agresije 1999. između ostalog ste izjavili i sledeće: ''Srbija je sama sebi donela zlo i građani moraju da prihvate istinu da su sami sebi prouzrokovali patnju.'' Na pitanje da li je nasilje legitimno rešenje u političkim konfliktima, odgovorili ste: ''(...). U ratnoj situaciji jedna strana mora da pobedi drugu. Stoga verujem da je vojna intervencija ljudski i moralno opravdana i u mnogim slučajevima se pokazala kao ispravna. (...).''
U trenutku kada je Beograd bio poslednji evropski grad koji je bombardovan u 20. veku, u jednom eseju ste napisali ''da razumete poziciju NATO-a i da Milošević mora biti zaustavljen za sva vremena. (...) Ako jedna zemlja u periodu od devet godina započne četiri rata i pritom gradove praktično pretvori u groblja, to se više ne može samo uz pomoć reči zaustaviti. (...).'' Rekli ste da ovo mišljenje do današnjeg dana niste promenili: ''Još uvek sam istog mišljenja. (...) Ova zemlja je sama prouzrokovala sopstveni bol i patnju. Srbi su sami sebi doneli stradanje.''
Gospođo Miler, ovim neverovatnim izjavama otkrili ste svoje nepoznavanje istinske političke pozadine i toka uništenja nekadašnje SFRJ kao i SRJ u toku devedesetih. Pritom ste sebi dozvolili jedno izuzetno nemarno dodeljivanje krivice srpskom narodu. I to sve kao nemačka spisateljica.
Dozvolite mi da Vam otvoreno kažem kako sam se osećao kada sam čuo Vaš govor: kao nemački građanin i intelektualac koji se bez predrasuda bavio političkim događanjima na Balkanu, koji je najoštrije osudio napadački rat protivan međunarodnom pravu SAD-NATO alijanse (uz učešće Nemačke) protiv bivše Jugoslavije i koji zna da su u ovom ratu u ogromnim količinama korišćena visokootrovna i radioaktivna oružja sa osiromašenim uranijumom (''prljave bombe'') i time svesno i namerno počinjen genocid, moram da priznam da sam Vašim blago rečeno nekvalifikovanim izjavama užasnut, zgađen i kao sunarodnik posramljen da je jedna Nemica sve navedeno pripisala srpskom narodu. Gospođo Miler, za mene je ovo ismevanje žrtava!
U međuvremenu su u Srbiji agresivne vrste kancera kao posledica upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom dostigle kako među mladima tako i među starima epidemijske razmere. Ljudska patnja odjekuje do neba. Prema podacima Ministarstva zdravlja Republike Srbije, svakog dana po jedno dete oboli od kancera. Čitava zemlja je kontaminirana. Usled oštećenja naslednog materijala (DNK), na svet dolaze generacija za generacijom malformisane dece. U dva ukratko sažeta članka, ''Rat koji nema kraja'' i ''Letargija srca'' (objavljenih u „Neue Rheinische Zeitung-Online'' u Nemačkoj a ''Pečat'' i ''Informer'' u Srbiji) izneo sam mnoge značajne činjenice o ovome zločinu bez presedana.
Gospođo Miler, ako Vam do sada nisu bili adevatno razjašnjeni politički događaji u bivšoj Jugoslaviji kao i istinski razlozi i ciljevi NATO agresije 1999. i njihova katastrofalna dejstva ili ako ste klasična žrtva nemačkih medija i njihovog krivljenja istine, onda je to zaista zalosno za jednog intelektualca – ali zbog toga se mozete bar izviniti srpskom narodu. Vaš kolega Peter Handke i mnogi drugi slobodni umovi nisu postale žrtve medijske manipulacije, već su nezavisno razmišljajući izgradili sopstveno mišljenje i postupali potom hrabro u skladu s njim. Ako pak želite da svojim izjavama podržite uzročnike genocida govoreći im ono što žele da čuju (nije mi poznato da je postojao bilo kakav protest od strane npr. Nemačke ambasade u Beogradu), onda to smatram sramotnim i krajnje nedostojnim jedne intelektualke i uz to još i dobitnice Nobelove nagrade.
Dr Rudolf Henzel, Dipl.-Psih.
Lindau (Bodensko jezero)
www.psychologische-menschenkenntnis.de
Jučerašnji govor Vladimira Putina na ”Klubu Valdai”
Коментари |
Jučer je u Sočiju, u Rusiji, održan posljednji dan 14. godišnjeg sastanka Raspravnog kluba Valdai. Sastanak je trajao od. 16. do 19. listopada, a tema rasprave je bila slika svjetskog poretka koji prolazi kroz radikalne promjene, odnosno naslova ”Kreativno uništenje – Hoće li novi svjetski poredak nastati iz trenutnih sukoba?” Među gostima su bili brojni svjetski i ruski političari, bivši i aktualni državni dužnosnici, direktori raznih politoloških instituta iz Rusije i inozemstva, čak i onih koji otvoreno zagovaraju suzdržavanje Rusije i ukazuju na agresivno ponašanje ruskog vodstva, poput Ivana Krasteva, direktora Centra za liberalne studije iz Sofije.
Raspravni klub Valdai je namjerno osmišljen tako da na njemu budu zagovornici svih opcija, kako bi se mogli čuti različiti stavovi o gorućim svjetskim pitanjima. Ove godine održana je na sastanku bilo preko 130 sudionika iz 33 zemlje. Jučer su važne govore održali bivši afganistanski predsjednik Hamid Karzai, ravnatelj norveškog Nobelovog instituta Asle Toje i izvršni predsjednik Alibaba Grupe Jack Ma, a pred svim uzvanicima je govor održao i ruski predsjednik Vladimir Putin.
Govor Vladimira Putina na 14. Raspravnom klubu Valdai
Predsjednik Rusije Vladimir Putin: Hvala vam puno.
Nisam siguran koliko će ovo biti optimistično, ali sam svjestan da ste tijekom posljednja tri dana imali vrlo žive rasprave. Pokušat ću, kao što je postalo uobičajeno, podijeliti s vama što mislim o nekim pitanjima. Molim vas, nemojte loše prihvatiti ako kažem nešto što je već rečeno, jer nisam slijedio sve rasprave.
Za početak, želio bih pozdraviti g. Karzaija, gospodina Ma, gospodina Toja, naše kolege i sve naše prijatelje. Vidim mnoga poznata lica u publici. Dobrodošli svi na sastanak Valdai kluba.
Tradicionalno je ovaj forum usredotočen na raspravu o najhitnijim globalnim političkim i gospodarskim pitanjima. Ovog su puta organizatori imali prilično težak izazov tražeći od sudionika da pokušaju gledati izvan horizonta, da razmisle o tome što će sljedećih desetljeća biti s Rusijom i međunarodnom zajednicom.
Naravno, nemoguće je predvidjeti sve i uzeti u obzir sve mogućnosti i rizike s kojima ćemo se suočiti. Međutim, moramo razumjeti ključne trendove, tražiti odgovore na pitanja koja nam budućnost postavlja i ubuduće će ih postavljati još više. Razvoj događaja je takav da na njih moramo reagirati stalno i brzo.
Svijet je ušao u eru brzih promjena. Stvari koje su nedavno nazivane fantastičnima ili nedostižnima postale su stvarnost i dio našeg svakodnevnog života.
Istovremeno se novi procesi razvijaju u svim sferama. S brzim tempom javnog života u raznim zemljama i tehnološkom revolucijom isprepliću se promjene na međunarodnoj sceni. Nadmetanje za mjesto u globalnoj hijerarhiji se pogoršava. Međutim, mnogi prošli recepti za globalnim upravljanjem i prevladavanjem sukoba se zbog prirodnih proturječnosti više ne primjenjuju. Često ne uspijevaju, a novi još nisu stvoreni.
Naravno, interesi država se ne podudaraju baš uvijek, što je normalno i prirodno. Uvijek je bilo tako. Vodeće sile imaju različite geopolitičke strategije i percepcije svijeta. To je nepromjenjiva bit međunarodnih odnosa, koja se temelji na ravnoteži između suradnje i konkurencije.
Istina, kada se ova ravnoteža naruši, kada se propituje poštivanje i čak postojanje univerzalnih pravila ponašanja, kada se nečiji interesi provode po svaku cijenu, sporovi postaju nepredvidivi, opasni i dovode do nasilnih sukoba.
Niti jedan stvarni međunarodni problem ne može se riješiti u takvim okolnostima i takvim uokvirivanjem pitanja, pa se odnosi među zemljama jednostavno urušavaju. Svijet postaje manje siguran.
Umjesto napretka i demokracije, slobodno dozvoljava djelovanje radikalnim elementima i ekstremističkim skupinama koje odbacuju civilizaciju i nastoje je uroniti u drevnu prošlost, u kaos i barbarizam.
Povijest posljednjih nekoliko godina dosljedno ilustrira sve ovo. Dovoljno je vidjeti što se dogodilo na Bliskom istoku, kojeg su neki igrači pokušali preoblikovati i prema njihovim željama nametnuti regiji strani model razvoja, putem vanjskih orkestriranih udara ili jednostavno silom oružja.
Umjesto da zajedno rade na popravljanju situacije i da se zada udarac terorizmu, a ne da se simulira borba protiv njega, neki od naših kolega rade sve što mogu kako bi kaos na ovom području bio trajan. Neki još uvijek misle da je moguće upravljati ovim kaosom.
Da li je predsednik Kine najmoćniji čovek na svetu
Коментари |
„Novi Sputnjik poredak“ analizira najznačajniji politički događaj u svetu, 19. Kongres Komunističke partije Kine.
Šta je kineski predsednik Si Đinping poručio i Kini i čitavom svetu? Zašto ga Rotšildov „Ekonomist“ proglašava za najmoćnijeg čoveka na svetu i zašto zabrinuto konstatuje da (zapadnom) svetu Si ništa dobro neće doneti? Kako će juan srušiti američki dolar i da li će time biti srušen i najvažniji stub američke moći?
Odgovore na ta pitanja će u razgovoru sa Nikolom Vrzićem potražili su bivši ministar spoljnih poslova SR Jugoslavije Živadin Jovanović i dugogodišnji dopisnik beogradskih medija iz Pekinga Milorad Denda.
ОСМА СЕДНИЦА ЦК СКС-ИСТИНА И ОБМАНЕ
Коментари |
Проф. др Радош Смиљковић
Сажетак: Осма седница је зауставила суштинско цепање Србије започето између два светска рата. Спречено је подржављење покрајина које је водило убрзаном отцепљењу. Тако је започело спасавање државе Србије. Које траје и трајаће дуго.
Осма седница је испољила и карактеристике тог типа седница, али то не умањује њен историјски значај, што покушавају незналице, плиткоумни и слуге антисрпских центара на западу. Разбијачима Србије је и даље мука када помисле на наше другове који су је маестрално извели. Ми актери знамо колико је то био сложен и тежак посао. Претили су нам и хапшењима пре седнице. Покушаји актуелних естрадних политиканата како год се званично титулисали, унапред је осуђено на „пси лају а ветар носи“.
Ово је историјски озбиљна тема која захтева подсећање и на хронологију догађања, како због поштеног односа преме историји, тако и због млађих гнерација које ступају на политичку сцену државе Србије. Само тако се може разумети континуитет градње и очувања Србије кроз хиљадугодишњи период. Такође и због охрабрења наших људи који су искрено заложили део свог живота у тај процес. Цео југоисток Европе и северне Африке испуњен је Зејтинлицима и Јасеновцима наших предака чијем се патриотизму дивио цели свет. Одговорни смо да се то више не понови.
Последице употребе уранијумских пројектила у US-NATO у бомбардовању Србије 1999.године
Коментари |
Рат који још није завршен!
Пише Др. Рудолф Хензел
Прошло је више од деценије и по након агресије, коју су противно међународном праву започеле US-NATO снаге, користећи високотоксичне и радиоактивне уранијумске пројектиле, а последице се још увек осећају. У Србији су агресивна канцерогена обољења, како међу младима тако и међу старима, у порасту и попримају размере епидемије.
Људске патње су неописиве и неизмерне. Захваћена је цела Србија а посебно је погођен њен југ и Косово и Метохија.
Резултати које је објавило Министарство здравља Републике Србије, говоре да у Србији свакога дана по једно дете оболи од рака.
Земља је потпуно затрована. Услед оштећења генетског материјала (у даљем тексту ДНА), постоји опасност да се из генерације у генерацију рађају деца са деформитетима.
Свесно и вољно је почињен геноцид.
До недавно су политичари уз помоћ медија, а под притиском починилаца злочина, скривали истину од узнемирених грађана.
Храбри и одговорни лекари, научници, бивши официри, бивши политичари успели су да пробију зид ћутања, због добробити народа Србије, али и других народа у суседним земљама, који деле исту судбину.
Уранијумски пројектили су оружје за масовно уништавање
Када су САД-е у Вијетнамском рату користиле "Agent Orange" (хербицид диоксин,коришћен за уништавање растиња-код нас познат као ‘’наранџасти агенс’’ или ‘’црвени гас’’) и напалмске бомбе, свет је био шокиран. То више није био рат, то је био масакр цивилног становништва и потпуно уништење природе. И након 50 година тамо се из генерације у генерацију рађају деца са високим степеном инвалидитета, дакле-рођена да би убрзо умрла. Упркос томе, од Вијетнамског рата, војна индустрија и индустрија за производњу атомског наоружања и даље јачају свој "бизнис".
Сви ратови који су вођени након установљења правних норми на Нирнбершком Трибуналу (Нирнбершки принципи), сходно истима, су илегални и сваки је бивао већих размера, смртоноснији, назаднији и геноциднији.
То је случај и са ратом који је од стане УС-НАТО војске вођен на европском тлу, а против СР Југославије. Војска САД-а је уз прећутно одобравање осталих чланица НАТО пакта-укључујући и Немачку, користила оружје за масовно уништавање, које је претходно испробала у Заливском рату 1991. и у БиХ 1994/95. а то су уранијумски пројектили, са високим степеном радиоактивности и токсичности.
НАТО је признао да је испалио 30.000 пројектила са осиромашеним уранијумом (у даљем ОУ).
Војска Србије помиње 50.000. Ради се о 10-15 тона осиромашеног урана.
Иако постоји обимна литература о овом ратном злочину на немачком, енглеском и српском језику, као и филмски материјал (филм "Deadly Dusт"-Смртоносна прашина), изнео бих још нека запажања. Због дугог процеса разградње, радиоактивности и токсичности отпад уранијумске и атомске индустрије, претежно изотопа ОУ-238, морао би бити дуже време складиштен у посебно обезбеђеним депонијама.
Да не би плаћали високе цене складиштења, радије су ОУ бесплатно уступали онима који су заинтересовани, нпр војсци.
ОУ поседује карактеристике које су веома примамљиве војној индустрији. ОУ пројектили, развијани по немачкој технологији (Зигварт-Хорст Гинтер) због високе густине металног урана (1,7 пута већу него олово) имају јаку пробојну моћ, и користе се за уништавање тенкова и подземних бункера. ОУ и сам спада у запаљиве материјале, те приликом пробијања тенковског оклопа гори, при чему на 3000 степени по Целзијусу ствара прашину уранијумових оксида ослобађајући високотоксичне и радиоактивне супстанце.
Честице ураноксида-аеросол-а чија величина се мери у нанометрима, кроз ваздух, воду као и ланац исхране доспевају у људски организам. У плућима се честице уранијумске прашине везују за црвена и бела крвна зрнца и продиру у остале органе, оштећујући ћелије мозга, бубреге и репродуктивне органе. На тај начин се у многим органима развија канцер и неповратно оштећује ДНА. Јачина канцерогености ОУ је заснована на томе, што хемо и радиотоксичност делују синергично.
Кроз плаценту ОУ доспева до плода у материци, који такође бива угрожен. Могуће дугорочне последице су генетски дефекти код дојенчади, дечија леукемија, канцерогена обољења и оштећења бубрега.
Пошто честице ураноксида током сагоревања добијају карактеристике керамике, оне се не раслажу у води, него у таквом стању остају у организму и годинама шире радиоактивност.
КИНА НЕЗАОБИЛАЗНИ ФАКТОР МИРА И РАЗВОЈА У СВЕТУ
Коментари |
Живадин Јовановић
19. Конгрес Комунистичке партије Кине
КИНА НЕЗАОБИЛАЗНИ ФАКТОР МИРА И РАЗВОЈА У СВЕТУ
Као стални пријатељи Кине Београдски форум за свет равноправних и Центар за истраживање повезивања на Новом путу свиле, два независна удружења у Србији, уверена су да ће 19. Конгрес Комунистичке партије Кине (КПК) и њено ново руководство додатно ојачати незаменљиву улогу КПК у унапређењу укупног друштвено-економског и културног развој Кине, задовољавајући тежње људи за бољим животом и довршавајући изградњу умерено просперитетног друштва до 2021. године када ће КПК обележити стогодишњицу свог оснивања (1921.). Дајући визију развоја Кине до 2050. Конгрес КПК ће ојачати Кину као водећу светску силу и незаобилазни фактор мира и глобалног развоја без претензија за хегемонизмом или доминацијом.
Комунистичка партија Кине под руководством Генералног секретара Си Ђинпинга је извор и гарант солидарности и мотивације људи Кине у њиховим настојањима да изграде савремено и просперитетно друштво засновано на социјализму кинеских карактеристика. Захваљујући овим напорима у периоду од 2013. до 2016. године Кина је постигла
раст БДП-а без преседана у просеку 7,2% годишње. На овај начин Кина постаје покретачка снага светског економског опоравка, доприносећи више од 30% светском економском расту, што је више него САД, Еуро зона и Јапан заједно.
Као друга најјача економија у свету, оснивач или водећа чланица
БРИКС-а, Г-20, Нове развојне банке, оснивач Фонда за мир и развој (Кина и УН),
Фонда за сарадњу Југ-Југ о климатским променама,
Фонда за подршку сарадњи Југ-Југ и Инвестиционе банке за азијску инфраструктуру – Кина је дала велики допринос, не само ублажавању глобалних економских и социјалних
подела, већ истовремено и изградњи новог инклузивног система управљања
и успостављању новог праведног светског економског поретка.
У савременом свету Кина је постала симбол обострано-добитне међународне
сарадње засноване на принципима отворености и узајамних користи.
Глобална, вишедимензионална иницијатива Председника Си Ђинпинг од 2013 «Један Појас Један Пут» представља нови образац светског економског развоја и
међународних интеграција заснованих на принципима отворености, једнакости,
инклузивности и заједничке користи. Јединственост ове Иницијативе поризилази
из визије да повезивање у инфраструктури и економији, да би
били самоодрживи, морају бити упарени са непосредном комуникацијом људи и
развијањем пријатељства. Истовремено, економски развој је упарен са мировним напорима.
Велика подршка Иницијативи из скоро свих делова света,
директно учешће око 60 земаља, изванредна достигнућа у
модернизацији међународне инфраструктуре, еколошки чисте и безбедне индустрије и енергије, слободна трговина и размена људи, потврђују далекосежни значај и самоодрживост Иницијативе. Ти рфезултати уједно обавезују све учеснике у остваривању Иницијативе на нова прегнућа и додатну енергију како би се продубљивали и шириели и изван досада обухваћених региона.
Кина, са њеном великом, дубоко укорењеном културом, миленијумском мудрошћу и сјајним достигнућима у укупном друштвено-економском развоју постала један од
најјачих стубова светског мира, одрживог развоја и напредка. Као стални члан Савета безбедности, оснивач низа нових економских, финансијских и других међународних институција, Кина је је постала мотор изградње вишеполног светског поретка заснованог на Повељи УН, међународним законима и принципима суверене једнакости.
Кинески пријатељи широм света верују ће да је 19. Конгрес КПК
још више ојачати улогу Кине у учвршћивању мира, јачању мултилатерализма, и улоге УН.
Са кинеском политиком мира и развоја за све, са њеним чврстим ставом да се сви проблеми решавају дијалогом и мирним средставима, без употребе или претње употребом силе, са својом визијом света без интервенционизма, доминације или експлоатације – човечанство имати челичну основу мира и напретка.Кинеској политици отворености, мултилатерализма и инклузивне обострано-добитне сарадње нису прихватљиви билокакав и билочији изолационизам, хегемонизам, доминација или експлоатација. Зато кинеска политика отворености, дијалога и истинског партнерства уживају подршку и прихватање широм света. Свет природно тежи систему вишополарности и демократизацији међународних односа на основама суверене равноправности и немешања у унутрашње послове. На 19. Конгресу КПК таква политика је верификована и даље ојачана.
Србија и Кина су традиционални пријатељи који верују и подржавају један другога.
Србија не само да подржава Иницијативу «Један Појас Један Пут», већ активно учествује
њеној имплементацији, посебно у формату Кина + 16 земаља Централне и Источне Европе (CEEC). Први кинески мост у Европи на Дунаву у Београду функционише већ три године.
Прва кинеска фабрика челика у Европи налази се у Смедереву. У Србији, на Дунаву, послују прве кинеске речне луке у Европи. Први Кинески индустријски парк, прва постројења за пречишћавање воде, први безвизни режим за туристичке посетиоце, први кинески електрични аутобуси... Србија је постала својеврсни излог привредних, грађевинских, научних и технолошких могућности Кине према Европи и свету. Званична посета Председника Си Ђинпинга Србији 2016. има историјски значај. Поред низа важних међудржавних докумената, током те посете потписана је и Декларација о свеобухватном стратешком партнерству између Србије и Кине која представља чврсту основу дугорочне узајамно корисне сарадње и даљег учвршћивања традиционалног пријатељства.
Са Генералне скупштине Уједињених нација: Трамп је погазио Повељу УН и објавио рат свету
Коментари |
Амерички покрет за мир не сме, нити може себи да дозволи да ћутке пређе преко тога
Савет за мир САД — 24. септембар 2017. године
Председник Трамп каже:
- „Сједињене Америчке Државе су једна од највећих сила добра у историји света.. Ми у Америци не тежимо да било коме намећемо свој начин живота.“
- „Морамо да подржимо поштовање закона, поштовање државних граница и поштовање културе....“
Али:
- „За мене као председника Сједињених Држава, Америка ће увек бити на првом месту.“
- „Управо је објављено да ће наша издвајања за војску и одбрану бити скоро 700 милијарди долара.... Наша војска ће ускоро бити најјача од како постоји.“
- „Мала група криминалних режима ... крши свако од начела на којима се заснивају Уједињене нације.”
- „Превише често је фокус [Уједињених нација] био не на резултатима, већ на бирократији и процедури.... Не можемо да чекамо на ... бирократе одвојене од стварности — то просто не можемо. Морамо да решавамо проблеме које имамо ... или ћемо бити ... поражени.“
- „Сједињене Државеs имају велику снагу и стрпљење, али ако будемо приморани да бранимо себе или своје савезнике, нећемо имати другог избора осим да потпуно уништимо Северну Кореју. Ракеташ је на самоубилачкој мисији по себе и свој режим.“
- „Суочени смо са одлукама које треба донети, не само за Северну Кореју. Одавно је дошло време да се светске нације супротставе још једном безобзирном режиму....”
- „Иранска влада прикрива корумпирану диктатуру под лажним плаштом демократије.... Не можемо да допустимо убилачком режиму да настави са својим дестабилизујућим активностима док прави ракете.... Споразум са Ираном је једна од најгорих трансакција, повољних за само једну страну, које су Сједињене Државе икада закључиле....“
- „Такође сам потпуно променио борбена правила у нашој борби [у Авганистану] против Талибана....“
- „Поступци криминалног режима Башара ал-Асада... шокирају савест сваког пристојног човека.... Због тога су Сједињене Државе извршиле ракетни удар на ваздушну базу из које је извршен [хемијски] напад.“
- „Сједињене Државе су се супротставиле корумпираном и дестабилизирајућем режиму на Куби.... Нећемо подићи санкције против кубанске владе све док не спроведе темељне реформе.“
- „Увели смо и строге, калибриране санкције Маудровом социјалистичком режиму у Венецуели.... Социјалистичка диктатура Николаса Мадура нанела је страшан бол и патњу добрим људима те земље.... Спремни смо да предузмемо даље мере ако влада Венецуеле остане на свом путу...“
- „Проблем у Венецуели није у томе што је социјализам лоше спроведен у пракси, већ што је доследно спроведен.... Од Совјетског Савеза, до Кубе и Венецуеле, свуда где су прихватили истински социјализам или комунизам, донео им је муку, разарање и пропаст. Једино што чине они који заговарају вредности таквих дискредитованих идеологија јесте да продужавају патњу људи.... Америка подржава сваког ко живи под бруталним режимом. Наше поштовање суверенитета је уједно и позив на акцију.“
Вили Вимер: Југославија је уништена споља…
Коментари |
Вили Вимер (Willy Wimmer) jе пуне 33 године био посланик у Бундестагу. У периоду између 1985. и 1992. године био је стручни сарадник посланичке групе ЦДУ/ЦСУ за питања одбрамбене политике, а затим и парламентарни државни секретар у немачком министарством одбране. Од 1994. до 2000. године био је на функцији потпредседника Парламентарне скупштине у Организацији за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС).
Вили Вимер је дао интервју Првом каналу руске државне телевизије, Руски експрес издваја одговор на питање о кризи у бившој Југославији.
Милошевић је у Хашком трибуналу рекао да су за распад Југославије основни кривци Немачка и Ватикан. И заиста, Берлин је тада незаконито посегао на њен суверенитет и распарчао земљу. Сматрате ли да је данашња парада суверенитета у Европи само унутрашња ствар Шпаније и Италије или ћемо ускоро да сазнамо да је иза ових процеса стајао неко други, ван граница ових држава?
Овде несумњиво можемо да направимо паралелу са бившом Југославијом. Тамо се свим процесима управљало споља, то су с једне стране чиниле Сједињене Државе. а са једне стране Велика Британија. Британци су показали велики интерес да преговарају, а преговори су трајали годинама. Они нису желели да на Балкану доведу преговоре до мирног и транспарентног процеса, пошто су у мировним преговорима видели претњу за распад Уједињеног Краљевства, тј. кад говорим о Балкану, онда морам да напоменем да је у то време важну улогу играла Шкотска, важну улогу је играо Велс, али, и Ирска је играла одређену улогу. Данас се ове околности не узимају у обзир.
Друго, тада се јасно видео стратешки интерес Сједињених Држава – потиснути Русију са Балкана, од Јадрана па све до руских граница. Другим речима, требало је очистити читаву територију од било каквог утицаја Русије. Тај процес је започео, без обзира што ће некима то невероватно звучати, афером познатом као Ирангејт, током владавине Роналда Регана. Овде је могуће јавно изнети све историјске чињенице. Бивши ирански председник Рафсанџани јасно је изјавио шта се тада дешавало, током дугих преговора које смо имали у Техерану сасвим другим поводом.
Уједињење Немачке 1990. године потпуно је изменило целокупну америчку политику према Београду. Током хладног рата Вашингтон је финансирао Београд сумама вредним више милијарди да би био против Москве. Међутим, Москва је изненада престала да интересује САД, тако да оне нису само прекинуле да дају финансијску помоћ Београду, већ су га прогласиле својим противником, јер нису желеле да виде било какву социјално тржишну привреду у Европи, као ни модел социјалистичке привреде у Европи.
Што се тиче Немачке политике, лично сам тих година, по налогу немачког канцелара Хелмута Кола, водио тет-а-тет преговоре са југословенским председником Слободаном Милошевићем. Да је Кол остао канцелар, ствар не би никада дошла до рата против Југославије уз учешће Немачке. Учествовао сам у тајним преговорима између југословенског министра иностраних послова и високо рангираног представника федералног канцелара. Ма шта други говорили, могу слободно да изјавим да Хелмут Кол нема никаве везе са распадом Југославије, напротив, он је улагао максимални напор да се балкански конфликт што пре мирно реши. Због тога је, 1998. године доживео тотални пораз на изборима за Бундестаг, везано управо за те догађаје, о којима говоримо.
Он је морао бити уклоњен, помоћу тадашњег председника посланичке групе ЦДУ/ЦСУ у Бундестагу Волфганга Шојблеа и генералног секретара ЦДУ Фолкера Ријеа, а све да би рат против Југославије био могућ, јер да је остао Кол, рата не би било.
А што се Ватикана тиче, наравно да нисам у стању све да сагледам. Међутим, на моју молбу и аргументацију председник Слободан Милошевић је преко своје жене позвао у Београд миротворачку заједницу из Ватикана која је имала наглашено миротворне намере. Она се звала Заједница Светог Еђидија. Ова Заједница се бави мирољубивим решавањем сукоба. Она је на мој лични захтев дошла у Београд код председника Милошевића, а његова жена се бавила детаљима тог сусрета. То је оно што сам доживео и што лично знам.
Извор: https://srb.ruskiekspres.rs/2017/10/2184/
"НЕ ДЕЛИТЕ СРПСКИ НАРОД - КОСОВО ЋЕ БИТИ ПРЕСЕДАН"
Коментари |
Жвадин Јовановић
Бивши шеф Мисије ЕУ (ЕЗ) на Косову и Метохији Дитмар Хартвиг упозоравао Канцеларку Ангелу Меркел:
“НЕ ДЕЛИТЕ СРПСКИ НАРОД - КОСОВО ЋЕ БИТИ ПРЕСЕДАН”
Чини се да новији развој у Европи, посебно замах сецесионизма, отвара простор, да не кажемо, позива на нека подсећања. Ова која следе бацају светло на улоге ЕУ (ЕЕЗ), САД и Немачке. Колико су се руководиле принципима међународног права и демократије? Колико су цениле извештаје својих (скупих) мисија на Космету (КDОМ, КVМ, ЕCMM) о реалностима на терену? Колико су браниле право на самоопредељење и људска права а колико своје геополитичке интересе? Колико су водеће еврпске земље водиле самосталну политику у интересу Европе?
Стратегије се споро мењају па подсећања на претекло време могу бити и кључ за боље разумевање интереса и улоге ЕУ у текућим преговорима у Брислу.
Поводом двоструких аршина ЕУ према сецесионизмима на Космету и у Каталонији Влада Србије спрема, или је већ упутила поруке владама 22 чланице ЕУ са питањима тражећи одређена објашњење. Подсећања на ранија искуства могла би помоћи и предвиђању одговора.
Водеће чланице НАТО и ЕУ су у дужем периоду подржавале терористичку ОВК на Космету. У савезу са њом, 1999. извршиле су оружану агресију против Србије (СРЈ) што је према принципима међународног права на које се ових дана позивају званичници ЕУ, злочин против мира и човечности! Дакле, земље и интеграције чији портпароли и данас тврде да се увек држе истих принципа и правно засноване (rule-based) политике, задале су највећи ударац светском правном поретку и Уједињеним нацијама од завршетка Другог светског рата. Политика влада тих земаља и њихових интеграција током југословнске и косметске кризе, охрабрила је ширење сецесија, експанзију исламског екстремизма, вехабизма и тероризма у Европи и свету. Игноришући и кршећи принципе Завршног документа из Хелсинкија, Повеље УН и међународних конвенција и уговора оне су изазвале трајну нестабилност у најосетљивијем делу Европе. Сада врше притисак да Србија коју су рушили, обмањивали и понижавали признањем насилног отимања државне територије, изрежиране једностране, илегалне сецесије Космета, све то избрише, заборави «у интересу своје европске будућности». Каква је будућност на таквим темељима?!
Сепаратистичко-терористички дух којег су водеће земље НАТО и ЕУ пустиле из боце 98/99 на Космету ради остваривања геополитичких циљева САД и неких европских сила, Немачке, ВБ, на пример, шири се Европом док ЕУ и НАТО верују да ће га новим жртвовањем (интереса) Србије вратити назад, спрати љагу са себе и оживети своје поткопано јединство! Резони да је истина оно што комесари и портпароли ЕУ прогласе за истину представља трагедију за Европу. Доминација таквих резона спречава разумевање историјског вртлога у коме се налази Стари континент!
«Рат против СРЈ је вођен да би се исправила једна погрешна одлука генерала Ајзенхауера из времена Другог светског рата. Због тога се, из стратешких разлога, тамо накнадно морају стационирати амерички војници». Такво објашњење америчких представника на конференцији НАТО крајем априла 2000. у Братислави, забележио је Вили Вимер, биши државни секретар у Министарству одбране Немачке, у свом извештају канцеларау Герхарду Шредеру, који носи датум 2. мај 2000.
Прву тачку у том извештају представља иричити захтев САД да савезници (чланице НАТО) што је могуће пре признају «независну државу Косово», а последња, десета тачка да «право на самоопредељење има предност у односу на сва друга». Откуда данас референдум о отцепљењу у Каталонији?
Вимеровом Извештају забележен је и амерички став да је напад на Југославију (1999.) «преседан на који се свако може позивати у свако доба и на који ће се позивати». Поставља се питање о каквој принципијелности и правно заснованој политици се ради када се агресија кршењем Повеље ОУН проглашава за преседан а једнострана сецесија која је директни резултат агресије као - «уникатни случај»?!
Високи немачки дипломата Дитмар Хартвиг, шеф мисије ЕУ (EEЗ) на Косову и Метохији (ЕСММ) уочи агресије НАТО, преноси оцену из врха Мисије за верификацију КВМ (Kosovo Verification Mission) на чијем је челу био амерички дипломата Вилиам Вокер, 1999. пре агресије НАТО: „Не постоји висока цена за распоређивање НАТО на Косову. Свака цена је прихватљива“. ОЕБС «правно» и «принципијелно» покрива ту «цену».
У свом писму канцеларки Ангели Меркел, од 26. октобра 2007. године Хартвиг, поред осталог, каже: “Ни у једном једином извештају (ЕCMM) између краја новмебра и евакуације (ЕCMM, KVM) непосредно пред избијање рата, нема ни речи о већим или систематским злочинима Срба над Албанцима, нити се макар у једном једином говори о геноциду или сличним злочинима... Насупрот томе, у мојим (ECMM) стално се понављало како, с обзиром на све учесталије напада УЧК/ОВК на српске извршне власти, њихове безбедносне снаге и снаге реда показују значајну уздржаност и дисциплину. То је био јасан и увек изнова подвлчен циљ српске администрације – да се што доследније придржава одредаба споразума Милошевић – Холбрук (од 13. октобра 1998.) како се међународној заједници не би пружио разлог за (оружану) интервенцију. У фази преузимања регионалне канцеларије у Приштини колеге из других мисија - KDOM, САД, ВБ, Русија итд. - су ми потврђивале да су постојале велике „разлике у перцепцији“ између онога што су поменуте мисије (а делимично и амбасаде) јављале својим владама и онога што се ове давале медијима, јавности односних земаља.Та неусклађеност се, на крају крајева, може разумети само као део припрема рата против Косова/Југославије. Јер, до мог одласка са Косова није постојало оно што су неуморно тврдили медији, али са ништа мањим интензитетом и политика. Сходно томе, до 20. марта (1999.) није било повода за војну интервенцију, те су тако и све мере међународне заједнице које су уследили биле нелегитимне.
„Колективно понашање земаља чланица ЕУ пре и након избијања рата свакако даје повода за озбиљну забринутост, зато што је изостала истина а веродостојности међународне заједнице нанета штета. Но, оно до чега је мени овде стало, јесте искључиво улога СР Немачке и њено учешће у том рату и њеној политичкој тежњи да се Косово отцепи од Србије...
„Из дневних политичких вести протеклих месеци постајало је све јасније да Немачка, не само да подржава америчку жељу за независношћу Косова, већ и да се активно бави поделом Срба... Ви се можете сматрати одговорном за то. Нарочито Ваш Министар за иностране послове који, заправо, тачно зна шта се дешавало на Косову и који и данас следи Ваше политичке директиве неуморно заступајући независност Косова, а тиме и отцепљење Косова од Србије. Упутите га да се заложи за стабилно решење косовског питања које је у складу са међународним правом... Само уколико све државе поштују важећа права, може бити основа за заједнички живот свих народа. Постане ли Косово независно, оно ће остати место немира... Дајте свој допринос томе да се косовско решење постигне на основу донете резолуције УН (1244) по којој Косово остаје српска покрајина. Америчка жеља и активно настојање да се оно отцепи од Србије и оствари пуна независност Косова, односно, косовских Албанаца, противни су међународном праву, политички депласирани и, уз то, неодговорно скупи...
„Отцепљење Косова од Србије на основу етничког критеријума, представљало би опасан преседан и сигнал за друге етничке заједнице у другим земљама, па и у чланицама ЕУ, које би, с правом, могле захтевати `косовско решење`“ – закључује своје писмо канцеларки Меркел, бивши шеф мисије ЕУ на Космету (ECMM) Дитмар Хартвиг.
Толико о «хуманитарној интервенцији» и бризи за заштиту права албанског становништва као одликама «уникатног случаја Косова». Америчка војна база «Бондстил» недалеко од Урошевца, сасвим случајно, једна је од највећих америчких војних база ван територије САД! А узнемиреност да случајно не буде шпијунирана из Српско-руског хуманитарног центра у Нишу само потврђује да је њен «мандат» строго локалан и привремен!
САД, ЕУ и НАТО, а не Србија, су, након оружане агресије 1999., заледили конфликт држећи га под ледом пуних 18 година па сада захтевају да га Србија «одледи». Како? Србију су обавезали да изврши све обавезе инсистирајући на правној обавезности тог документа, а себе и Албанце ослободили од сваке обавезе. Закључили су да целовита примена резолуције СБ УН 1244 значи очување целовите Србије а то не не желе јер не одговара геополитичким комбинацијама! Поготову, што се сада Запад нашао у транзицији из које не може изаћи моћан какав је био у периоду униполарног светског поретка. Спас за своје интересе виде тако што ће принудити Србију да са Приштином потпише «правно обавезујући споразум», призна насилну сецесију, легализује агресију извршену 1999., прихватити последице етничког чишћена Срба с Космета па чак да, индиректно, прихвати и одговорност за све то!
Српска дипломатска офанзива на Ист Риверу
Коментари |
Живадин Јовановић, Ана Томашевић, Стеван Гајић и Милан Крстић
Домете наше делегације и главне поруке из Њујорка, са Генералне скупштине Уједињених нација,у Седмици сумирају бивши министар спољних послова Живадин Јовановић, Милан Крстић са Факултета политичких наука и др Стеван Гајић, научни сарадник Института за европске студије
Седмицу уређује и води Ана Томашевић.
УНУТРАШЊИ ДИЈАЛОГ О КОСМЕТУ- ЗАШТО СЕ ЗАПАДУ ЖУРИ?
Коментари |
Разговарамо са некадашњим Министром иностраних послова Савезне Републике Југославије, господином Живадином Јовановићем,данас председником Београдског форума за свет равноправних.
Господине Јовановићу,ви сте један од ретких политичара у Србији који своје мишљење о Косову и Метохији до данас није променио.Ви сте онда а и данас судбину Косова и Метохије видели као део једне шире стратегије разбијања суверене СФРЈ. Ценећи ваш став и вашу одлучност, молимо вас да нам одговорите :
1. У чему се из данашње визуре,састоји проблем - Косово и Метохија?
ЖЈ: Подстицање сепаратизма на Космету раније је било део политике „што слабија Србија, то јача Југославија“. У новије време стратегија САД, коју прате ВБ и Немачка, могла би се изразити синтагмом „што мања и слабија Србија то лакша контрола Балкана, Русије продора Кине у Европи“.
Косово и Метохија је за Србију и српски народ питање од животног значаја. Од односа према том питању данас зависи како ћемо и да ли ћемо опстати као нација и држава. Евентуална нова одступања од права Србије на Косово и Метохију, изричито или прећутно признавање једностраног, насилног отцепљења, значила би легализацију отимања дела државне територије, охрабривање нових етничких чишћења и нове сецесије, од Бујановца до Суботице. Зато одбрана става да је Космет интегрални део Србије није само одбрана права на једном делу државне територије, већ одбрана Србије у целости. Има и заступника глобалног либералног корпоративизма који нас саветују да територија и суверенитет нису више важни, да инсистирање на тим вредностима данас кочи напредак, одлаже бољи живот. Но, то је њихова улога. Лично сам дубоко уверен да Србија треба да истраје на својим правима која су заснована на историји, међународним уговорима, принципима међународног права, Повељи ОУН, Завршном документу ОЕБС-а и, посебно - на резолуцији Савета безбедности 1244 ОУН. И та права су део реалности.
Резолуција СБ 1244 практично је пресуда најважнијег светског органа за мир и безбедност са важним гаранцијама права Србије.
Одредбе тог документа којима се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије изражавају вољу и интерес светске заједнице, укључујући и вољу пет сталних чланица Савета безбедности. Шта су разлози што се Србија повлачи, што се све ређе и то стидљиво, немушто позива на резолуцију СБ УН 1244? Приметно је да ни премијерка Ана Брнабић у свом програмском говору пред Народном скупштином, ни председник Александар Вучић у свом говору пред Генералном скупштином УН, нису нашли за сходно да реафирмишу важност резолуције СБ 1244. Истичемо да крај униполарног и рађање мултиполарног светског поретка отварају боље перспективе за свет и посебно за мање и недовољно развијене земље као што је наша, радујемо се и јавно подржавамо тренд раста угледа и утицаја Уједињених нација, али се не позивамо на одлуку светске организације иако је та одлука најјачи правни ослонац за одбрану интереса Србије у вези са Косметом! Ако правно обавезујућа одлука Савета безбедности није довољно битна, шта смо боље и јаче обезбедили уместо ње да бисмо је гурали у страну? Да ли запажамо како се постојано други народи и државе позивају на одлуке Савета безбедности које им потврђују неко право или интерес? Стари смо европски народ а, ипак, чини се, као да се понекад понашамо недовољно зрело!
Спречити државни удар! - др Дарио Видојковић
Коментари |
Пише историчар др Дарио Видојковић, Регензбург
Последњи догађаји у РС су отклонили сваку дилему, ако је таква уопште и постојала, након низа протеклих догађаја и изјава појединих политичких актера у РС и у региону у протеклом времену. Наиме, већ неко вријеме се пријети представницима Републике Српске са „македонским сценариом“, што подразумева смјену власти и инсталирање Западу подобних марионета, као што је то био недавно случај у Скопљу. Тада је, уз притисак и здушну помоћ Запада, прије свега САД-а, на власт дошао Зоран Заев, који је ван територије БЈРМ потписао са албанским странкама Тиранску платформу, која је директно окренута и против Србије и српског народа. Поред тога, брз улазак БЈРМ у ЕУ и Нато је Заев прокламовао као најважнији стратешки циљ. Јасно је, да би се тиме наставалио заокружење Србије, али и Републике Српске. Ти догађаји морају да се посматрају дакле и у ширем геополитичком контексту, у којем САД са својим НАТО савезницима одмјерава снаге са Русијом, односно када се дешавају стратешка позиционирања на глобалној шаховској табли пред финални сукоб двеју табора, који у многоме подсјећа на Хитлеров удар тада на СССР у оквиру плана „Барбароса“ са циљем „продора на исток“. Амерички функционери су већ изјавили да се Србија, па тиме и РС, налазе на тој „ватреној линији“ двеју страна. Шта се посебно тиче положаја Републике Српске и њених институција, није нека новина, да се они константно налазе под нападом са стране западних сила и заједно са политичким Сарајевом.
Овдје је довољно само подсјетити се покушаја укидања Дана Републике, а о том питању је се српски народ у РС изјаснио референдумом, искористивши притом своје демократско право. Међутим, то право му се негира, и то управо од стране поборника демократије у свијету, на првом мјесту САД-а. Како њихово разумијевање и ширење демократије изгледа, можесе видјети на страшном и крвавом рату у Сирији, у Ираку, Авганистану, Украјини, и у многим другим мјестима у садашњости, али и у не тако далекој прошлости. Сада је, поново, на реду Република Српска, која се, очигледно, по Западу није смјела десити. РС је досада имала снаге да се олучно супротстави свим тим притисцима, и одолевала је, колико је било у њеној моћи. Сада је ситуација знатно опаснија по сами опстанак РС, пошто је Западу очито пошло за руком, да инструментализује неке српске странке унутар РС и да их окрене против власти и институција РС. Они се преко и помоћу институција на нивоу БиХ и политичког Сарајева већ неко вријеме обрачунавају са актуалном владом и предсједником Републике Српске Милорадом Додиком.
У томе предњачи ткз. Савез за Промјене, којег сачињава и СДС. Када се узме у обзир историјат и настанак ове странке, онда је парадокс у то већи, јер је СДС настао заправо као штит српског народа, тада под предсједништвом првог предсједника Републике Српске др Радована Караџића. Но, шта је се у међувремену десило са том странком односно са њеним актуалном руководством, то је најбоље познато њима самима. Данашњи СДС није више ни налик оном, изворном, што иде толико далеко да чак на званичном сајту те странке нигдје нема ни помена њеног оснивача. Шта ли је у питању, чега ли се стиде, или је додворавање Западу по сриједи, на то нека они одговоре. Што је на другој страни требало постати свима јасно, јесте да је ових дана ткз. Савез за промјене отворено кренуо у рушење најважнијих институција Републике Српске, а тиме и у рушење саме Републике Српске!
Понашање посланика из редова тог савеза у Народној скупштини протеклих дана, као и изјаве њихових првака, указају недвосмислено на само једно, на покушај извођења државног удара. Блокада рада Народне скупштине односно покушај блокаде, највишег демократског тјела Републике Српске, је ништа друго него удар на исту. Отуда треба да чуди изјава аналитичара Драгомира Анђелковића из Србије, који рече да је једна таква блокада „демократско право“ опозиције у РС. Шта ли би урадила њемачка канцеларка Меркел када би опозиција тако блокирала њемачки Бундестаг, или шта би урадио Председник Александар Вучић, када би српска опозиција покушала да на сличан начин блокира Народну скупштину у Београду? Таква изјава је крајње опасна, и може само да послужи као подстрек или мотивација челницима из ткз. Савеза за промјене да наставе на свом путу који српски народ може да одведе у катастрофу и који може да угрози на крају и његову егзистенцију на овим просторима.
Легитимна политичка борба је једна ствар, и размирице и, понекад, супротстављени ставови и политичке дискусије су нормална појава једног демократског друштва. Али, и то челници Савеза за промјене, би требали имати на ум, сасвим друга ствар је доводити у питање легитимне институције РС, гарантоване Дејтонским уговором, и њен сами опстанак. Јер, овакве акције, као што је насилно блокирање рада Народне скупштине, иде само под руку загриженим непријатељима и противницима Републике Српске. Они ће извући највећу корист из оваквих акција и понашања овакве опозиције у РС.
У новембру се очекује усвајање и декларација о заштити права српског народа у региону, што се оваквим поступцима покушава довести у питање. То им све треба бити јасно. Но, постоје и неке индиције да можда то све и не раде случајно. Треба се сјетити недавног упозорења из Србије о неком предстојећем „јесењем удару“ на РС. Ту су и блиске везе односно састанци неких челника и функционера из Савеза за промјене са представницима САД, а неки од њих су били и позивани у Вашингтон од стране Стејт департмента. Зашто? Без обзира на то, сами позиви на блокаду институција РС и отворени позиви на рушење власти недемократским начинима, као и најаве ванинституциалноне борбе по себи имају одличје и карактеристике позива на ни мање ни више него на државни удар!
У овом врло критичном политичком моменту, прије свега када се узме у обзир нови однос моћи великих сила у свијету, вођење одговорне и принципијелне политике би требало да буде закон за све, који би једнако васжио и за све политичке актере у Републици Српској. Владајућа страна је са своје стране управо учинила један такав корак својом понудом Савезу за промјене, који је та групација, међутим, одмах одбила, што само указује на то, да јој није стало до смиривања тензија и ситуације и да се политички процес врати у институционалне оквире. Јер, стабилност РС би требао да буде главни циљ свима, а тежња Савеза за промјене на путу даље немиле ескалације ситуације и призивање отворених сукоба не води ка том циљу.
И овом приликом ваља подсетити на огромне жртаве које је српски народ поднео у својој дугогодишњој борби у протеклом отаџбинско-одбрамбеном рату, које су у темељу Републике Српске. Дозволити да се уруши РС, и да се тиме оствари Алијин сан о унитарној, џамахиријској БиХ, би значило неопростиво огријешење о све те свете жртве и о борбу српског народа за опстанак на својим вјековним огњиштима. Даље треба имати на ум, да је Република Српска на крају крајева настала и као одговор на поновне покушаје спровођења геноцида и етничког чишћења од снага сличних усташкој НДХ која је извршила геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима. Јасеновац, то злокобно и монструозно стратиште Срба, Јевреја и Рома, остаје трајна опомена, како се тако нешто никада више на тим просторима не би поновило. Ове историјске чињенице требају имати на ум сви у РС, па и челници Савеза за промјена. Челници из Савеза за промјене, који сада тако гласно позивају на рушење институција РС, треба да су свјесни своје огромне и тешке историјске одговорности које преузимају на себе, уколико наставе пут без повратка на који су их усмерили непријатељи српског народа. Зато је најважније да се страсти смире, и да се обнови цивилизован и институционализовани политички дијалог свих актера, како би се спречио државни удар и како се не би довела сама РС у питање. Од српско-српске свађе Срби неће имати ништа осим огромне штете. Али, непријатељи и противници српског народа, би свакако, профитирали! Враћање политичког процеса у институције, окретање развојним потребама свестрана сарадња и повезивање са Србијом - једини је исправан пут и будућност Републике Српске.
Ни нуклеарна бомба не може да заустави пад Запада (видео)
Коментари |
Окупирање дипломатско-конзуларног представништва друге најмоћније војне силе на свету носи велики ризик и опасност. Срећа је за свет и за Америку што Русијом руководи мудар државник, одговоран човек који не ради од данас до сутра и који не предузима исхитрене потезе.
„Сједињене Државе имају једну традицију схватања да је њима све допуштено, а да је другима допуштено само оно што је у интересу САД и ту лежи велики извор опасности од ширих конфликата и неспоразума, јер ова су времена другачије него она деведесетих година прошлог века. Русија није више оно што је била Русија Јељцина и Козирјева. Русија Путина је велика сила у јачању и у ширењу свог утицаја у глобалним односима, а Американци по инерцији настављају да се понашају као да се ништа није променило, као да је Берлински зид јуче срушен, а колико година је од тада прошло.“
То у интервјуу за Спутњик каже Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних и бивши дипломата са којим смо разговарали о најактуелнијим темама које су протекле недеље потресале планету:
Били сте дипломата дуги низ година и памтимо вас из те ере, а да ли Ви памтите потез сличан овоме којим је Вашингтон затражио да руско особље из Конзулата у Сан Франциску испразни просторије у року од 48 сати?
— Увек се нешто први пут дешава у свету, иако су САД, на пример, на самом почетку агресије НАТО-а против тадашње СРЈ практично окупирале нашу Амбасаду у Вашингтону, протерале све особље и оствариле увид у читаву документацију и све што се налазило у њој. ФБИ је тада са јаким снагама иза поноћи утерао више полицијских паса и застрашио наше особље.
Да ли је паметно овакво понашање Американаца?
— Мислим да је то опасно, да ту у нема речи ни говора о памети или мудрости, али то је резултат једне изванредне ситуације у којој се Америка нашла после Трампове победе када паралено делују на сцени две линије, једна која је заснована на Уставу и друга која је производ деловања такозване „дубоке државе“, а то значи финансијског капитала, војно-индустријског комплекса или медија који су у рукама и мултинационалног корпоративног капитала и обавештајних служби. Нове институције формиране након избора још нису похватале све полуге управљања највећом силом, а то је опасно зато што се Америка не слаже сама са собом, а онда видимо и да такозвана „дубока држава“ жели конфронтацију са Русијом. Ту стоји резон да Америка располаже огромним финансијским и војним потенцијалом и да са Русијом може да поступа на стари начин постхладноратовског периода. Окупирање дипломатско-конзуларног представништва не би било које, него друге најмоћније војне силе на свету носи велики ризик и опасност. Срећа је за свет и за Америку што Русијом руководи мудар државник, одговоран човек који не ради од данас до сутра него има визију, перспективу и што не предузима исхитрене потезе. Он предузима искључиво оно што је најнужније да би Русија сачувала своје достојанство, интегритет и поштовање у свету.
оме ће Русија да тужи Америку за оно што је урадила?
— Америка има своју имовину на руској територији и могло би да дође до реципрочних мера. Што се тиче правних лекова, Америку могу да туже пред руским, али и пред америчким судовима. Постоје и међународне инстанце као што су међународна арбитража или судови.
Да ли Вашингтон признаје те међународне арбитраже?
— Америка у принципу признаје само оно што јој помаже да побеђује и да докаже да је у праву. Америци је мало стало до међународног права, без обзира на то што је земља демократије и слободне тржишне економије, систем у којем је приватна својина неприкосновена вредност. Америци не смета да ту прокламује неке своје посебне националне и државне интересе и да једноставно заобиђе међународне правне норме уопште. На једној конференцији у Братислави, крајем априла 2000. године, амерички представник је на самиту НАТО-а и нових кандидата за чланство у НАТО рекао: „Тамо где међународно право стоји на путу остваривања интереса НАТО-а и интереса САД, треба га уклонити.“ Код Американаца нема сигурности ни у оно што су потписали, а пример за то је Париски договор о климатским променама. Постоји Међународни кривични суд, који је формиран пре више година по римском договору, који су иницирале и САД, али Вашингтон не жели да се њеним њеним држављанима икада, под било којим условима, суди по међународном праву. Једном сам подсетио Ричарда Холбрука на један усмени договор који је он имао са председником Слободаном Милошевићем, који он изврдава. Он се само осмехнуо и рекао: „Господине Јовановићу, привилегија је моћника да не поштују ни потписане договоре, а камоли усмене“.
Владимир Путин је у Владивостоку похвалио намеру Американаца да смире тензије у вези са Северном Корејом.
— Председник Путин не само стратешки, него и тактички води веома мудру политику. Свестан је да од Русије много тога зависи на глобалном плану и да Москва сноси велику одговорност. Русија као велика сила делује конструктивно у европским и глобалним односима, како на политичком, тако и на економском плану. Путин не крије да је Русији преко потребан мир, али не због егоизма, јер борба Русије, Кине, земаља-чланица БРИКС-а за мир, за отворену економску и сваку другу сарадњу је борба у интересу читаве цивилизације, у интересу читавог света и то је оно што даје печат тим дубоким променама у глобалном распореду моћи. Запад у релативном смислу постепено губи моћ. На узлазној линији су земље БРИКС-а и срећом за свет, те земље не воде себичну, већ политику солидарности са другим народима и политику сарадње на равноправним основама у којој ће сваки учесник моћи да задовољи своје легитимне интересе на равноправној основи.
САД и Запад су у грчу да сачувају привилегије акумулиране вековима, било у периоду колонијализма, Хладног рата или униполарног света и они се боре против историје и неминовности. Нема шансе да се глобални трендови уобличавања новог, праведнијег економског и политичког поретка зауставе. То не може никаква, па ни нуклеарна сила да уради. У историји немамо пример да је једна империја, пре свог нестанка са политичке сцене, добровољно одступила од својих привилегија и избегла катастрофе. Све су се империје, на силазној и на улазној линији, распадале због нереалних процена и због робовања неким прошлим временима.
Да ли Америка спасава своју економију свим овим изазивањима кризе у свету?
— Постоји школа мишљења да се САД залаже за провоцирање, изазивање ратова, конфронтација и сукоба на основу чега би војно-индустријски комплекс добијао нове наруџбине, захуктавао војну индустрију, а технологије које се превазилазе у војној индустрији уступио цивилном сектору. То Вашингтону може да се обије о главу, јер данас, на планети која је постала глобално село, нема локалних или регионални сукоба, увек виси опасност од глобалне конфронтације. То је погрешна опција, права опција је да Америка прихвати Пут свиле, да прихвати економску сарадњу са Русијом на равноправним основама и да уважи чињеницу да више не може да буде оно што је била. Треба да уваже чињеницу да више нема иоле важнијег светског проблема који Америка може сама да реши. То иде дотле да председник Си Ђинпинг на самиту БРИКС-а позива Америку и свет да је време закона џунгле прошло и да морамо да се окренемо сарадњи заснованој на принципима, а не на законима јачег. Будућност планете лежи на уважавању нових односа, на поштовању нових релација у глобалном распореду моћи, на уважавању онога што чине Кина, Русија, БРИКС, Шангајска организација за сарадњу и на прихватању партнерства од стране Америке, партнерства са Русијом, Кином и другим земљама растуће моћи. То не значи губитак за Америку, то значи да сви добијају, па и Вашингтон.
Да ли је БРИКС заснован управо на свету равноправних, што је и у називу организације коју предводите?
— Апсолутно. То је принцип. Ако смо ми оснивачи Београдског форума наивни, јер верујемо у равноправност, онда су наивни и оснивачи УН у чијој повељи стоји да је светски поредак заснован на сувереној равноправности свих земаља и свих народа. Дакле, ако су 1945. године људи који су изборили мир после сукоба са фашизмом и који су отворили перспективу мирног развоја били нереални, онда смо и ми у Београдском форуму данас. Ми држимо конференције у земљи и иностранству, националне и интернационалне, пишемо књиге о најважнијим питањима унутрашње и спољне политике Србије, о кретањима на Балкану, о глобалним односима. Управо сам се вратио са конференције у Цириху којој је присуствовало око 400 интелектуалаца из Немачке, Аустрије и Швајцарске и тамо се расправљало о теми суверене равноправности и поштовања принципа међународног права и морала. Удружење које је било домаћин зове се „Храброст за морал“ и морам рећи да су ставови Београдског форума увек примљени на такозваним „Септембарским разговорима“ у Цириху, јер ми смо редовни учесници те конференције. О томе се мало зна, знате какво је стање и власништво у нашим медијима. Вама, Спутњику, честитке, ви сте храбри у борби за отвореност и објективно информисање и ваш медиј заслужује сваку пажњу.
Кина је у протеклом периоду утростручила улагање у Америку и удвостручила улагање у Европу. Шире се невиђеном брзином….
— Често путујем у Кину и сматрам да је та земља у таквој динамици модерног развоја да је нико и ништа не може зауставити. Са једнаким знањем и једнаком енергијом путу и појасу се прилази у Шангају и на крајњем западу Кине. Сви исто говоре, сви исто раде. Имате утисак да Кинези и кинеска велика нација живе само за развој. Ради се даноноћно и многе ствари су импресивне и непознате код нас. Био сам четири дана у Шангају, не знам тачно колико становника има, али нема мање од 20 милиона, ја нисам видео мотоцикл са мотором на унутрашње сагоревање. Чонгчин, град са 33 милиона становника, производи годишње 55 милиона лаптопова што чини више од четвртине светске производње. У њему се осећате се као да сте у центру неког двоструко више модернизованог Париза или Берлина. То нема везе са нашим представама о Кини, о кинеским градовима и о животном стандарду.
На Косову је — и слава и срамота
Коментари |
Пише: Момир Булатовић
Било унутрашњег дијалога, или не, био он плодотворан или јалов, одлуке ће увијек припадати актуелном државном врху.
Позив Александра Вучића, предсједника Републике Србије, на широки дијалог око Косова и Метохије са циљем да се утврди највиши могући степен националног јединства о том животно важном питању, заслужио је пажњу и реакције многих актера политичког живота. Не само у Србији. Разумије се да су ствари тек на почетку и да ће бити нужно наставак пропратити са највећом пажњом.
Позив на дијалог са првог мјеста у државној управи увијек заслужује похвалу, а нарочито када се ради о сложеном, а важном питању као што су одлуке о државној политици према Космету, као саставном дијелу територије и услову очувања државног јединства Србије. Посебно ако је намјера позивара да заиста саслуша све аргументе и уколико посједује способност да их, заједно са најширом јавношћу, оцијени по значају. Дијалог би тада постигао пуни смисао будући да би одлуке, које свакако морају донијети изабрани представници државе, имале веће шансе да буду озбиљно промишљене и усклађене са виталним државним интересима. Али, важно је имати у виду — било дијалога, или не, био он плодотворан или јалов, одлуке ће увијек припадати актуелном државном врху. И слава и срамота.
Кључне ријечи позива биле су реалност (која мора бити уважена) и митови (којих се, коначно, треба ослободити). То допунско објашњење није појаснило, већ је додатно повећало недоумице. Јер, већ се то видјело, реалност није једнозначна и за све актере иста. За неке су митови реалност, а реалност је за друге митска. Ипак, у том очекиваном колоплету истина и заблуда, стварности и привида, појављују се питања о којима се најрадије ћути. Иако се односе на несумњиву и прилично болну реалност, нераскидиво везану уз тему расправе.
Једно од њих је оцјена политике коју је према КиМ спроводио и персонификовао Слободан Милошевић. Од измјена Устава Србије и повратка КиМ у јединствени државни поредак, до оружане борбе против терористичке ОВК и НАТО агресора. Да ли је он био ратни злочинац, или борац за очување своје државе? До када може да траје завјера ћутања о чињеници да је, супротно законима ове државе, Слободан Милошевић био изручен Хашком трибуналу, да би тамо био свирепо уморен?
Да ли је 5. октобар 2000. године био почетак новог демократског „прољећа" или се радило о наставку агресије коју је извршио НАТО? Коначно, од каквог је значаја чињеница да је Зоран Ђинђић, премијер Србије и дугогодишњи миљеник Запада, убијен у времену када је показао пуну одлучност да брани Косово и Метохију као нераздвојни дио Србије?
Неки одговори су већ дати, иако тек у назнакама. Након превише времена, државни врх Србије се придружио обиљежавању успомене на херојство војника са Кошара. Уз обећање да ће им убрзо бити посвећено трајно и достојно обиљежје. Коначно! Јер су такви хероји све то и још много више заслужили. Али ако су они хероји (што је несумњиво), зар такви нису и њихови команданти генерали Лазаревић и Павковић? И њихов врховни командант — Слободан Милошевић! Зар није тачно да је тзв. Ослободилачка војска Косова (ОВК) била на листи терористичких организација Стејт департмента САД у време када је СР Југославија почела борбу против ње?
Да ли је већ заборављено признање наших ондашњих противника, дато још 2005. године изјавом Строуба Талбота, замјеника државног секретара у Клинтоновој администрацији и главног америчког преговарача током рата?
„Док су нације широм региона тежиле да реформишу своју привреду, ублаже етничке тензије и успоставе грађанско друштво, Београд као да је уживао у континуираном кретању у супротном правцу. Није нимало чудо што су се Југославија и НАТО нашли у сукобу. Најбоље објашњење за рат који је НАТО започео јесте отпор Југославије ширим трендовима политичких и економских реформи, а не тежак положај косовских Албанаца."
Улога Слободана Милошевића је, дакле, била вишеструко значајна и немогуће ју је и даље третирати прећуткивањем. Претходни предсједници Србије, Борис Тадић и Томислав Николић, ипак су се били опредијелили да о њој не говоре. Разумије се, то је више рекло о њима и њиховим способностима, него о самом Слободану Милошевићу. На реду је Александар Вучић. Готово да је прозвао сам себе.
Извор: Спутњик
Добросав Никодиновић <
Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели
>;
Датум: 25. август 2017. 05:42
Слободан Милошевић се мора рехабилитовати у срскоој јавности, он је метафора империјалне колективне жртве невиног српскога народа. Тиме се у међународној јавности рехабилитује демонизовани невини српски народ. По том основу од националног историјског интереса је да српски народ званичним поступком ода признање свим српским жртвама 20. века и јавно скине љагу са Србије. А не само издвајати анархисту Зорана Ђинђића експонента западног имеријализма. Његову ненадокнадиву штету коју је нанео српском народу и српској држави вековима ћемо сносити и живети у беди и социјалној дезоријентацији поремећених животних вредности. Не смемо више жмурети отворених очију са убијеном националном душом. Уласком Србије у ЕУ Србија губи себе, нестаје српски православни свет и словнски дух. Нсћсмо виче бити ни Срби ни Србија, већ немачка/католичка бединерка без националног идентитета.
Na nišanu Lazanskog: Američke igre prestola — šta sa Rusijom?
Коментари |
To što se Rusija nalazi u zoni odgovornosti američke Evropske komande dokaz je imperijalne politike SAD.
U emisiji „Na nišanu Miroslava Lazanskog“ bivši ministar spoljnih poslova SRJ i predsednik nevladine organizacije Beogradski forum za svet ravnopravnih Živadin Jovanović i analitičar Instituta za međunarodnu politiku Dušan Proroković govorili su o značenju činjenice da se Rusija nalazi u zoni odgovornosti Evropske komande vojske SAD. Da li je to dokaz imperijalne politike SAD?
Nedavno je u Beogradu održana promocija knjige dvojice ruskih obaveštajnih generala, Fjodora Ladigina i Nikolaja Afanasijeva, koje Lazanski naziva korifejima ruske obaveštajne službe, pod nazivom „Zona životnih interesa SAD“.
U njoj autori navode podatak da se Rusija nalazi u zoni odgovornosti Evropske komande vojske SAD. Šta znači to što Evropska komanda vojske SAD ima vojne ingerencije nad prostorom Rusije?
Gledajući sa stanovišta teorije, to je potpuno logično, kaže Proroković.
„Američki geopolitičari u svojim projekcijama Rusiju vide kao nastavak evropskog kopna i sve operacije u Zapadnoj Evropi direktno su povezane sa Rusijom ili okrenute protiv nje“, kaže Proroković.
I američki teoretičari, poput nedavno preminulog Zbignjeva Bžežinskog, priznavali su američke imperijalne težnje. Razlika između imperije i hegemona je u tome, kaže Proroković, što imperija — a Amerika je, prema njegovim rečima, jedina savremena imperija — promoviše univerzalne vrednosti. Hegemonu, nasuprot tome, nisu važne vrednosti.
„Posmatrajući sve teorijske parametre, SAD jesu imperija. Oni rade u skladu sa svojim interesima i dugoročnim projekcijama. To što je za nas nešto uvredljivo ili za Ruse nije prihvatljivo, njih se apsolutno ne tiče“, kaže Proroković.
Imperijalizam je loš jer isključuje demokratiju, kaže Jovanović, kao i sve važeće principe međunarodnih odnosa. Imperijalizam je takođe u sukobu sa ulogom UN i međunarodnog sistema, jer imperija ne priznaje ničije interese osim sopstvenih, kaže on.
„Oni (SAD) smatraju da je svet uređen po principu piramide, gde je na čelu imperija, a svi ispod su izvršioci, uključujući EU i sve druge. Bžežinski u svojoj knjizi ’Velika šahovska tabla‘ otvoreno veliča američku imperiju govoreći da je to najmoćnija imperija u istoriji, jer su se druge oslanjale isključivo na vojnu silu i zato propadale. Jedino se američka imperija oslanja i na supkulturu, medije i na sve ostalo, i zato misli da je njen život trajno zagarantovan“, objašnjava Jovanović.
Bez vojne moći, svaka meka moć ne znači ništa, dodaje Jovanović i poziva se na Ladigina i Afanasijeva koji pišu o osloncu američke strategije na vojnu doktrinu.
Spoljna politika svake ozbiljnije države polazi i od vojne moći, kaže on. On se, kaže, nalazio na funkciji ministra spoljnih poslova SRJ u trenutku vrhunca unipolarnog sveta, kada su SAD imale bezrezervnu podršku gotovo svih važnijih činilaca. Tadašnja situacija razlikuje se od današnje.
U Rusiji je poslednjih godina preovladalo mišljenje da se moraju ojačati vojni, ekonomski i politički potencijali moći i da se samo tako može sačuvati pozicija u svetu, kaže Proroković.
Sve je pitanje usmerenja države, kaže Proroković, pozivajući se na pojedine ruske politikologe, koji naglašavaju da ruska ekonomska moć koja ne može da se poredi sa ekonomskom moći Zapada može da se apstrahuje.
„Rusija se u ovom trenutku orijentisala ka uvećanju vojnih i političkih potencijala i igra na faktor energetike u kome može puno da pruži i gde može da parira svim ostalima na svetu. Tu su procenili da su najjači i da će postati pol u multipolarnom svetu“, smatra Proroković.
Kada obezbedite nacionalnu bezbednost, možete ekonomski da se razvijate, kaže Proroković i zbog toga Rusija ulaže u vojne potencijale i politički se pozicionira. Na primeru Nemačke i Japana vidljivo je da politička moć ne može da se kupi.
ЗА РАЗВОЈ ПОТРЕБНИ НОВИ ПОДСТИЦАЈИ, НОВЕ СТРУКТУРЕ И НОВИ ПОРЕДАК
Коментари |
Шангајски форум је и ове, као и претходних 11 година, одржан крајем маја и био посвећен економско-технолошком развоју Азије и света. У раду више пленарних седница и двадесетак округлих столова домаћини Фудан универзитет из Шангаја и јужно-корејска Фондација за високе студије, окупили су више стотина научника, политичара и стручњака са свих континената. У трајању од три дана подробно су размотрени важни трендови у развоју привреде Кине, Азије и света. Презентирано је много стручних анализа, оцена, прогноза и предлога што ће бити предмет даљег пажљивог проучавања кинеских стручњака.
Кина је, засад, друга економска сила на свету са изгледима да убрзо избије и на прво место. По обиму спољне трговине већ је на првом месту, стопа њеног привредног раста и даље је око 7% што је сами светски врх. Предњачи у динамици развоја високих технологија и иновацијама, али ништа јој не смета да чује мишљења, па и критичка опажања и савете стручњака из читавог света. Разуме се, пре свих других, Кина је у остваривање своје стратегије реформи и отварања, у освајање нових технологија, укључила своју сопствену науку којој опбезбеђује најбоље могуће услове за рад.
Срећан пут, господине Тилерсон!
Коментари |
Вили Вимер
Можемо се назвати срећницима што о САД не знамо скоро ништа. Или што нам наши медији не омогућавају увиде у ту земљу. Једина шанса да бар наслутимо са чим имамо посла у њој, била би ако бисмо свакодневно пратили или читали велике америчке медије попут CNN-a или Washington Post -а. Јер, они нам посредују слику о ономе са чим тренутно имамо посла. а то је, ни мање ни више, него – рат. Рат између различитих и дијаметрално супротстављених концепцијa о развоју једне земље која очигледно стоји пред најмање два велика питања: да ли треба ипак да задржи контролу над читавим светом, што претпоставља огроман напор за њу, или су њени капацитети због досадаших ратова толико потрошени, да она тек мора да поврати своју снагу? До сада је посматрач који живи изван САД-а морао да пође од претпоставке да би новоизабрани председник Трамп могаo да припада другом лагеру, штавише и да га предводи. Мекејн као ко-председник и госпођа Клинтон као кандидаткиња у жалости више се ни не боре ко би од њих двоје могао да репрезентује немилосрдни ратнохушкачки лагер. Они су једно. Председник Трамп, нов на својој функцији, је, поводом напада на Сирију, као меру свог деловања обзнанио једну биготну политичку перверзију када је, као оправдање свог међународноправно неутемељенoг нападa у Сирији и против Сирије, навео убијену децу - ”beautiful babies" - приликом наводног коришћења бојних отрова у провинцији Идлиб. A, шта ли су то за собом оставиле америчке трупе, почев од злочиначких ратова против Савезне Републике Југославије, преко Авганистана, Ирака, Сирије, Либије и Сомалије до затирања свадбених поворки и хиљадoструких убистава ирачке деце? То више не може да се слуша, а ипак морa да сe истрпи у НАТО, јер су се Сједињене Државе скоцкале у империју чији је циљ да се шири. Ова империја шири само страх и језу. А, пре десетину година је саму себе звала ”заједницом високих вредности”.
Тилерсон у Москви – лети ли то камиказa или тоне танкер Exxon-Valdez
Не може да се замисли посета Москви 11. aприла 2017. свеже печеног америчког министра спољних послова – ако до ње уопште дође - а да се не објасни ратна интервенција против Сирије од 7. aприла 2017. Ако имамо у виду начин досадашњих дешавања у Вашингтону без овог, како међународнопарно недопустивог, тако и чудноватог напада, био би ”ет без повратка” једног члана Трамповог кабинета. Остатак света се тренутно, још увек без даха, чуди што су у једној држави ударне снаге каквe су САД чланови новог председниковог тима брифовни од стране обавштајних служби. Свако у Вашингтону ко је једном у животу укључио РТ (TV Russia Today) биће, каже нам искуство, провучен кроз конгресну машину за млевење меса. Тилерсон, носилац руског ордена, отпутовао би за Москву, док би му се, за њега прилепљен, привиђао генерал Флин. Ако узмемо у обзир климу која влада у Вашингтону вероватно би једини излаз да преживи био да Тилерсона дели стан са Едвардом Сноуденом.
Један, до данас непознат, аеродром у Сирији све је променио.
Овде више не игра скоро никакву улогу да ли је и са киме се поред Руске Федерације разговарало о овом нападу на Сирију. 59 крстарећих ракета ”Томохавк”, од којих је вероватно Асадова против-ваздушна одбрана оборила добрих 50 процената, нису додуше имале губитаке који се смеју поредити са руским ракетним ударима. Тамо су губици износили 10 процената. Господин Тилерсон неће ни слетети у Москву, а руска војска ће свом председнику предочити своју процену америчког ратног подухвата. Ту ће се свакако наћи и дислокација оба америчка ратна брода у источном делу Средоземног мора са којих су недељама планирани удари крстарећих ракета против Сирије. Упућени официри указују колико је труда и времена потребно да се 59 крстарећих ракета програмира ка циљу. Како руска страна о оваквим стварима из више разлога више зна, него што немачка Савезна канцеларка може да унесе у именик своје оданости, у Москви ће сабрати 2 + 2, односно, време потребно за дислокацију оба ратна брода+ наводни напад бојним отровима+заседање Савета безбедности Уједињених нација+предочавање војне опције председнику Трампу+сам напад. Слика у јавности свакако нам дозвољава да извучемо закључке. Уз то долазимо до питања коју улогу су играли Лондон и Париз, чија се судбоносна интервенција против Сирије суочава са апсолутном пропашћу. Отказивање посете Москви британског министра спољних послова, господина Џонсона, има смисла. Пре свега зато што се због руске интервенције у Сирији поставило једно централно питање светске политике: Kо – у име бога - одлучује на овој земаљској кугли о рату и миру?
У овом делу света једном, не тако давно, на ово питање очевидно био је дат јасан одговор. Иако се при томе мора размишљатти и о томе да ово питање тек на маргини има некакве везе са Повељом Уједињених Нација. Али, Израел је у случају Ирана већ видео у ком грму лежи зец да се о овом кључном питању може користити и необавезан језик.
То се сада враћа самим Сједињеним Државама. Шест је година како Сирија болно сазнаје, шта је то амерички капацитет да се поведе " war on demand" без обзира на све оно што је људима вредно. Све до председника Трампа било је извесно да ће Сједињене Државе себе видети као ”изузетну” државу која задржава право да против других држава поведе рат како јеј се прохте.
Одлука Руске Федерације има мање везе са одлуком за рат као могућношћу да се дође до мира. Четири године рата против Сирије које су водиле САД и њени вазали уништили су сваку наду да ће до мира доћи. Тек је руски улазак на страну сиријског председника Асада омогућио пут ка миру и то је за Вашингтон прворазредни стратешки изазов. Морамо се замислити над питањем у којим ће околностима господин Тилерсон слетети у уторак у Москву. Мир у Сирији је далеко од тога да буде стварност. Ангажованост Москве и њени капацитети што се тиче питања мира представљају изазов Вашингтону који превазилази његовe могућности. Не само што Сирији прети мир. Он прети тиме што ће га омогућити Москва. Као што је то урадила и у случају окончања Хладног рата.
Какви односи између држава би требало да обликују свет?
Управо на фону америчких унутрашњих сукоба имамо оба концепта јасно као на длану.
Европа игра у овоме улогу, за коју можемо да кажемо да свакако има капацитет за доградњу. Али, шта треба да мислe у Вашингтону и Москви ако нови амерички председник Трамп, када води рат, од госпође др Меркел, као вође, доживљава само одобравање, док у случају својих других идеја мора да рачуна са ”политичком гримасом незадовољнице "? Није била само госпођа Мадлен Олбрајт која је говорила о изузетној улози Сједињених Држава на земаљској кугли. То је само по себи водило ка мешању у унутршње ствари сваке државе и наметању своје воље свакој другој држави. Ако би било неопходно и уз помоћ невладиних организација које би некад финансирао Пентагон, други пут господин Сорош као њихов савезник. Ако ништа од тога не би помогло, у Берлину стоје на располагању спремне америчке адвокатске канцеларије које обављају послове немачких министарстава. Москва не крије да свет види сасвиим другачије. Уствари став Москве има две компоненте које свако може да види: бити господар у својој кући и неговати односе према другим државама у складу са правилима међунродног права, превасходно у складу са Повељом Уједињених Нација. Све док нови амерички председник Трамп не буде морао себе да брани да га не зазида војно-индустријски комплекс, доживећемо га као сличног овоме садашњем. На срећу, још увек не доминира ко-председник Мекејн. У Берлину би морали да свом снагом звоне аларми. И у Европској Унији још увек постоје представе о класичном суверенитету као кључном елементу душтва и државе. Док овде у Берлину још увек рачунају на стари Вашингтон. То нас неће одвести напред, али плодотворни односи између Вашингтона и Москве - хоће.
Зато: Bon voyage, Rex Tillerson.
ПУЦАЊ УПОЗОРЕЊА ИЛИ СВЕТСКИ РАТ?
Коментари |
Интервју Марсела Јопа са бившим немачким политичаром Вили Вимером
Питање: Господине Вимеру, САД су напале сиријску армију која се, пак, у својој земљи, заједно са Русијом, бори против Исламске Државе. Налазимо ли се непосредно пред међународном ескалацијом?
Вимер: Да, на фону једностраног и ничим оправданог поступања САД морамо ствари тако да схватимо. Државе попут САД, Велике Британије и Француске које су пре шест година започеле рат у Сирији не придржавају се ничега. Оне се не придржавају чак ни Повеље УН. Оне поново воде рат на већ виђен начин. У конфликтима које су управо оне саме произвеле. Ово нам је све познато још од рата против Југославије. Када је, ако не сада, нужан сусрет руског председника Путина са америчким председником Трампом!? Јер, расположење у нашој земљи је ескалирало. Људи су овде исто онако потиштени, неми, ћутљиви и забринути како су то описивали страни дописници пред избијање Другог светског рата. И тако се осећају људи широм читавог глобуса, јер овај рамбоидни поступак председника САД, нажалост, поново ставља читав свет пред свршен чин.
Питање: Немачка Савезна влада се - што нимало не чуди - сврстала уз Трампа и поздравила је напад на сиријску армију. Верујете ли да Канцеларки није преостало ништа друго? Или се она, доиста, слаже са америчком интервенцијом?
Вимер: Морамо наравно да приметимо да сама Савезна влада има потешкоћа да даје изјаве, имајући у виду немачко учешће у акцијама на сиријском тлу које представља кршење међународног права. Погледајте само «Торнадо» авионе Бундесвера и прикупљање података о једној касније резореној школи. По мом мишљењу, Савезна влада је тренутно радосна што можемо да уперимо прст на САД као кривца тако да се сама извуче из дискусија о томе. На другој страни, већ је комично што се сада сврставамо уз председника САД који је који сат раније оштро критикован због његове политике.
Питање: Ви кажете сасвим јасно: Овакав напад САД није легитиман. Да ли по Вама постоје примерене међународне реакције?
Вимер: Кинези су сасвим јасно рекли: Уопште се не може прихватити да једне држава, и то пре свега једна НАТО-држава, своје хемијско оружје отворено производи. Употреба хемијског оружја је Пандорина кутија. Ту постоји црвена линија, и то су Кинези јасно ставили до знања. Уз то, много тога једноставно сами фабрикујемо. Ми смо видели вриску западне штампе у вези са наводним нападом отровним гасом код Идлиба. Ипак, много тога се инсценира. Нас већ десетинама година утерују у конфликте. Западни медији су нас толико лагали да данас више нико не даје пишљивог боба за оно шта говоре АРД, ЦДФ, ЦНН, ББЦ и други. Можемо поћи од тога: Ови медији се стављају на располагање произвођачима ЛАЖИ.
Питање: Русија заступа став да су за напад отровним гасом одговорне сиријске терористичке групе. Фронт између Русије и Запада све више се учвршћује. Шта то значи за мировни процес у Сирији?
Вимер: Наравно - ниште добро. Међутим, актуелна драматична ситуација нуди могућност да се руски и амерички председници што пре сретну. Јер, забринутост људи због могућносту глобалног рата, Трећег светског рата, је оправдана. Многи аналитичари указују да наша данашња злокобна ситуација веома подсећа на кубанску кризу. То нам јасно показује у каквом се ситуацији данас налазимо. И то мора да се оконча! Сада је добра прилика да апелујемо на разум.
Питање: Морамо ли да након ове интервенције САД у Сирији пођемо од тога да ће председник САД Трамп ову линију следити и у другим конфликтима и да ли нас и даље очекују овакви једнпострани војни кораци САД-а?
Вимер: Свакако знамо да САД од завршетка Хладног рата следе консеквентну линију: Оне стреме ка светској владавини. Оне то говоре отворено. Морали бисте да баците поглед на директиве америчких председника које овим људима дозвољавају да воде ратове. То је онај исти шаблон који смо видели 1939. године. То нам појашњава у каквом озбиљном сукобу се сада налазимо. Можемо само да са респектом упутимо поглед на Москву где седи један трезвен, а не неурачунаљив председник попут Трампа. Можемо само предпоставити колико се Русија осећа испровоцирана поступком САД! То је наша стварност!
Питање: И на крају, господине Вимер: Ви већ дуго времена критички посматрате политичке догађаје у свету. Може ли се ова ситуација упоредити са почеткома рата у Ираку 2003. године?
Вимер: Ја сам ту ближе за поређење са ситуацијом 1939. годино, него са, на лажима заснованим ратом, у Ираку 2003. Oд 1990. године толико се лаже да од тога пуца на све стране. Нема разлике да ли се ту ради о Ираку или о Југославији. То је један клише у америчкој спољној политици који се може пратити од луке у Хавани 1898. и експлозије америчког бојног брода „USS Maine“ у хаванској луци. То су „False Flag“ - догађаји које они непрекидно фабрикују и који им дају за право да нападну друге. Дакле: Или ћемо ово хитно зауставити или ћемо завршити у невољи! То је нужан закључак.
Интервју: Marcel Joppa
Превод са немачког: Бранка Јовановић
НАТО ЈЕ АГРЕСИВНА ФОРМАЦИЈА КОЈА СЕ ИГРА ФИТИЉОМ РАТА ПРОТИВ РУСИЈЕ
Коментари |
Вили Вимер, бивши и државни секретар и потпредседник Скупштине ОЕБС-а дао је13.3.2017.интервју главном уреднику листа „World Economy“ (Светска економија) проф. Др Александру Сосновском
WЕ: Шта уопште очекујете од сусрета савезне канцеларке Ангеле Меркел иамеричког председника Трампа?
Вили Вимер:
Посету немачке савезне канцеларке Вашингтону не можемо да посматрамо издвојено од њене саучесничке сарадње са претходним председником Обамом. Обама је учинио све што је било у његовој моћи да нападе на Руску Федерацију претвори у стварност. И то као експонент једног очевидно дејствујућег војно-индустријског комплекса у Сједињеним Државама на чијем челу је сенатор Џон Мекејн и други.То је полазна тачка ове посете Вашингтону. Већ јуче је дугогодишњи министар одбране Клинтонове администрације, Пери, на америчкој телевизијиCNN отворено говорио о томе да чак ни у време Хладног рата није постојала тако велика опасност однуклеарног рата како је то случај данас. Он је даље потпуно отворено говорио о томе да смо дошли у ситуацију чији исход може бити крај наше цивилизације. Са оваквим тоном у САД ће бити учињено све да садашњег председника Трампа прогласе у неурачунљиву особу. И зато савезна канцеларка сноси изворну одговорност за овакав развој догађаја јер отворено сарађује са противницима садашњег председника. То за нашу ситуацију у Немачкој значи и опасност од пожара.
WЕ: У Франкфурту се наводно налази читав штаб ЦИА - хакера који су са немачке територије шпијунирали цео свет. Иако су хакери иначе омиљена тема, након свих тих открића, овде влада гробљанска тишина. Да ли се ми плашимо, да ли нас није брига због тога или се кријемо под истим јорганом са ЦИА?
Вили Вимер:
Ако за основу свог просуђивања узмемо документе Викиликса, објављене последњих година, онда ми у Немачкој живимо у некој врсти НАТО-тамнице, мада смо овог тренутка још увек у отвореном пуном возу. Од поновног уједињења Немачке у нашој земљи имамо одређене појаве о којима је немачка јавност сасвим добро обавештена. Ми смо наводно 1992/93. Имали одобрење тадашње Савезне владе да можемо да ангажујемо 2000 и вишеагената ЦИА-е. У документима Викликса могли смо да прочитамо како су америчкој страни стизале директне информације из процеса преговора оформирању коалиције за састављање немачке владе. Ми знамо да генерално постоји између 20 и 30 америчких шпијунских организација и да ове организације наравно делују, односно, да могу деловати и на тлу Немачке. С друге стране, знамо такође да на немачкој територији делују или да бимогле да делују и посебне организације због нуклеарног оружја које је стационирано у Немачкој. Када све ово саберемо морамо, доиста, рећи да живимо у НАТО-тамници. А када томе још придодамо и чињеницу да се Сједињене Државе последњих неколико година баве изградњом новог зида у Европи од Риге до Одесе онда ми -скупа гледано - живимо у екстремно тешкој ситуацији. Са оваквом позадином чуди да немачка Савезна канцеларка упосету председнику Трампу води са собом менаџера аутомобилске индустрије, не наговештавајући да ће у разговору са америчким председником потегнути тешку тему шпијунирања и држања Немачке на поводцу.
WЕ: Доналд Трамп је недавно свом претходнику замерио да је наводно прислушкивао његов телефон. Мекејн је од Трампа захтевао да пружи доказе затакву тврдњу. Ако се то доиста догодило онда би акција прислушкивања против Доналда Трампа могла да потекне са немачког тла. Да ли је уопште могуће да Немачка своју територију добровољно уступа за такве уређаје?
Вили Вимер
Морамо поћи од тога да је ово питање можда централно питање наше земље уопште. И то у вези са америчким и британским трупама још увек стационираним на немачком тлу. Иако Велика Британија жели да напусти Европску Унију ми овде још увек имамо британске трупе. Ми смо се након поновног уједињењаНемачке сагласили са останком у НАТО, али у НАТО као одбрамбеним савезу. Зато је присуство страних трупа након поновног уједињења Немачке било прилагођено промењеним условима. Међутим, карактер тадашњег НАТО-а био једргачији него данас. НАТО је тада био одбрамбена организација која је, што се тиче наше земље, била строго ограничена на немачку територију. Оно што смо од тада добили јесте промена карактера НАТО за коју никада није дата сагласност Бундестага. Ова сагласност је, међутим, била нужна. Друго у вези са овим је да је правни основ присуства страних трупа на немачкој територији везан за НАТО као одбрамбени савез, али не за НАТО као агресивну формацију, а то већ и због тога што је НАТО, као регионални одбрамбени савез, увезан са Повељом Уједињених Нација. Стога све оно што америчке војне снаге, а самим тим и обавештајне службе, преудузмају на немачкој територији, са мог становишта, представља кршење међународног права. Посета немачке Савезне канцеларке новоизабраном америчком председнику је и зато тако важна, а за нас веома интригантна, јер је госпођа Меркел до сада карту стављала на ратнохушкачку линију досадашњих демокаратских председника - од Клинтона до Обаме - док председник Доналд Трамп очигледно као циљ своје политике жели нешто друго. На основу овога, по свему судећи, о најинтригантнијем питању које би Савезна канцеларка могла да постави у Вашингтону, неће бити збора.
WЕ: Месецима смо причали о "Руским хакерима" и страховањима да ће Русија покушати да преко хакера утиче на исход савезних избора. Сада се испоставаља да више стотина таквих дигиталних "дугих прстију" ЦИА-е седи у Франкфурту. Шта је ту истина?
Вили Вимер
Тешко да грађани могу имати увид у такве ствари. Ми свакако морамо да, након објављивања докумената Викиликса који су се до сада испоставили каопоуздани, пођемо од тога да на пољу сајбер активности може увек изнова да дође до озлоглашених "Фалсе Флаг" операција. То значи да када оптужујемо некога да је учинио некакву ствар морамо поћи од тога да је у питању био неко други кога не желе да именујемо. Налазимо се у ситуацији када ми као грађани једва да можемо да рачунамо са тим да наши сопствени државни органи желе да нам саопште ко се уопште крије иза спектакулраних акицја на пољу сајбер активности, зато што морамо бити на линији НАТО. Зато би, имајући све ово у виду, било добро да не упадамо одмах у замку коју нам постављају како би се остварили одређени политички циљеви према, на пример, Руској Федерацији. У Немачкој и у НАТО се игра фитиљом конфликта и рата против Русије.
ДА ЛИ НАС СУСЕДИ ТРЕТИРАЈУ КАО УДОВИЧКО ДВОРИШТЕ?
Коментари |
Посета Бујара Нишанија Бујановцу и Прешеву
Удовичко двориште је појам за неограђено, двориште поломљених плотова и ограда. Около таквог дворишта једино је капија исправна, али знани или незнани, звани и незвани посетиоци радије, под велом ноћи, праве споредне, мање уочљиве пролазе у двориште, ломећи повије и плотове. Временом удовичко двориште практично остаје без плота илити ограде, а углавном незвани посетиоци улазе у двориште без позива и договора.
Ове асоцијације на стара времена побуђује необична посета, албанског председника Бујара Нишанија јужним српским општинама Бујановцу и Прешеву. Најпре се о њој чуло, онако успут, из медија да Бушани долази у Бујановац. Затим су после извесног времена, исти медији пренели да је то познато властима у Србији, односно, да су власти ''упознате''. Ништа није речено какав је став о овој необичној посети шефа суседне државе на позив преседника Општине. Онда је, уочи саме посете објављено да Нишани, поред Бујановца, посећује и Прешево
Србија води добросуседску политику, политику отворености, разумевања, сарадње и немешања у унутрашње послове. Пошто је Албанија сусед Србије, било је за очекивати да се необична посета смести у одговарајући оквир - као добросуседска или некако другачије, да се јавности објасни шта Србија очекује од посете шефа суседне државе, односно, шта председник Нишани, у ствари нишани?
Политика отворености значи отвореност за равноправност, сарадњу међусобно уважавање, краће речено, отвореност за добре намере и добре намернике. Отвореност свакако не значи отвореност за мешање у унутрашње послове или, далеко било, за некаква ''обележавања територија'', или за нова прекрајања граница.
Истини за вољу, сличне посете чинили су и лидери неких других суседа Србије, заобилазећи Београд као њен главни град. Примера ради, Бакир Изетбеговић, председавајући Председништва БиХ, у јулу прошле године, посетио је Нови Пазар да би, како је објаснио, поред осталог, ''координирао активности СДА у региону, односно СДА БиХ, Санџака, Хрватске, Црне Горе, Косова и Македоније''. Својевремено је Стипе Месић, председник Хрватске шетао по Војводини, бирајући, са пратњом својих људи најатрактивније фирме које ће после његове посете купити хрватски тајкуни. Пре отприлике годину дана премијер суседне Мађарске, Викор Орбан, објавио је да је Мађарска влада обезбедила око 160 милиона евра као помоћ припадницима мађарске националне мањине у Војводини, коју ће расподељивати руководство једне политичке странке припадника Мађарске националне мањине - Савез војвођанских Мађара. Никоме и не пада на памет да се таква помоћ каналише преко Владе Србије или Владе Војводине, најмање преко буџета Србије. Ако је европски стандард да помоћ Србије Србима на Косову и Метохији мора да се каналише преко буџета Приштине, откуда други стандард када је реч о слању помоћи мађарске владе припадницима мађарске националне мањине у Србији? Да ли Влада суседне Мађарске нема поверења да поклон у готовини каналише преко државних органа Србије, или је по среди неки други разлог да се позамашни новац каналише преко једне политичке опције? При томе, Мађарска је сусед, независна држава, а Косово и Метохија покрајина у саставу Србије.
Шта можемо још очекивати и од Албаније, а и од других суседа Србије, након необичне посете Бујара Нишанија? Постоје ли границе не прихватљивог понашања? Постоје ли границе трпљења понижавања Србије? Како Србија схвата своју државност у временима када је други третирају као разграђено удовичко двориште?
ЗА НОВO ДОБА – НОВА НОРМАЛНОСТ - Живадин Јовановић
Коментари |
Излагање на годишњој Скупштини Београдског форума за њсвет равноправних
Током 2016. настављене су и убрзане дубоке промене у глобалним међународним односима захватајући саме основе и структуру светског поретка означивши почетак новог доба цивилизације. Светски поредак организован по моделу пирамиде у коме се сви повинују једном центру моћи, неповратно одлази у историју. Успоставља и јача мултиполарни светски поредак чија је полазна основа поштовање принципа суверености, равноправности и партнерства. Водеће земље глобалних промена и успостављања новог светског поретка су Русија и Кина
Сведоци смо убрзаног раста значаја нових међународних интеграција, институција и иницијатива као што су БРИКС, Шангајска организација за сарадњу, Евро-азијска унија, Нова развојна банка, глобални мега-пројекат «Један пут – Један појас» и друге. Група – 20 која обухвата и земље растуће економске и политичке моћи, потискује ексклузивност Г-8.
Мигрантска криза је изазвала да на површину испливају прикривени егоизми чланица ЕУ и крхкост одређених принципа и достигнућа са којима се ЕУ поносила. Брегзит је продубио системску кризу Европске уније уздрмавши и њене темеље. Док криза траје и продубљује се, политичке структуре су и даље без решења и одговора како даље. Експанзија тероризма је довела до ванредног стања у многим земљама Европе а дсадашњи начин борбе против те глобалне показује се неефикасним. Долазак Доналда Трампа на место Председника САД, иако са противречним порукама, представља нови ударац елитама и елитизму. Да ли је он популиста, или није, шта је суштина популизма у условима дуготрајне отуђености елита од маса и непрекидног продубљивња социјалне провалије између елите и маса није пресудно за тренд који је свима препознатљив. Посебну пажњу привлаче ставови председника Доналда Трампа да САД неће другима силом наметати свој модел и ставове, да свака земља има право да ставља своје интересе на прво место, као и да је омн за дијалог са Русијом а не за конфронтацију.
Ново доба не рађа без инерције старог, снажних отпора, па и опасности од унутрашњих потреса и нових кризних жаришта. Отпор пружају моћне глобализоване структуре мултинационалног корпоративног либералног система, сви који се не мире са губљењем стечених привилегија и неизбежношћу прерасподеле богатства. Исход предстојећих избора у низу кључних земаља ЕУ (Немачка, Француска, Италија, Холандија) показаће карактер, ширину и интензитет промена у Европи.
Могући елементи нове нормалности
Да би се дошло до оптималног концепта који, с једне стране, одражава трајне виталне државне и националне интересе, а с друге стране, уважава ново доба и нову структуру Европе и света, неопходно је отворити широк демократски дијалог у друштву. То треба да буде национални дијалог у коме најпозванији стручњаци и научници, људи који нису ограничени страначком припадношћу, слободно и независно износе своје идеје и предлоге о виталним питањима нације. Велико ограничење представља широко присуство догматизма идеологије неолибералног капитализма. За Србију су осебно опасне и штетне догме о свемоћи тржишта, «једином путу», апсолутној приватизацији, идолопоклонству према страним вредностима, страним инвестицијама и сличне. Креативна друштвена мисао и истраживање путева развоја су на забрињавајуће ниском нивоу.
Обнову друштва ваљало би започети враћањем националног самопоштовања, достојанства и самопоуздања. Без тога биће тешко покренути стваралачку енергију и елан. У све што је у Европи кроз историју било и остало најбоље, а пре свега, у њену слободу и културу, уграђен је и огроман допринос Србије и српског народа. Враћање самопоштовања и достојанства, у великој мери, зависи од порука и држања стратешких нивоа државе, од стања науке, културе, образовања и медија. Нацији се не сме свакодневно бомбардовати тезама да је незахвална, заробљена у социјалистичком самоуправљању, окренута прошлости и да јој судбина, готово искључиво, зависи од инвестиција и помоћи са Запада. Тезе да је Србија изгубила један или, чак, два века своје новије историје, да је била на погрешним странама, да је непотребно ратовала, па чак да је скривила и злочиначку агресију НАТО-а 1999., представљају недостојне, отровне и мучке, подвале «апостола» преваспитавања српског народа.
Потребно је обезбедити доградњу и функционисање државног система са институцијама које ће нормално функционисати у складу са принципом поделе власти. Држава је у низу области урушена, ограничена, закочена, загушена - не функционише. (Ни најсвежији пример да Србија нема ледоломаца иако има најдужу деоницу Дунава, није безбачајни показатељ стања. Колико је нормалних ствари које недостају у држави?) Чини се да је главни узрок нефункционалности страначка подела државних послова од највиших до обичних радних места, односно, партократија. Док положај и сигурност функционера и запосленог у државној служби ј јавном сектору зависе од лојалности странци, а не од стручности и ефикасности, тешко да може бити напретка друштва. Функционисање државе угрожено је и допуштањем опасног мешања страних фактора у унутрашње послове Србије. Уместо спречавања и одлучне осуде, оно се прикрива, охрабрује па чак и велича.
Србији је потребна стратегија дугорочног економског развоја. Дугорочно и јасно утврђивање приоритета заснованих на сопственим привредним, природним и људским ресурсима треба да обезбеди најповољнију и најпрудуктивнију привредну структуру, стабилност и синергију свих фактора развоја. О томе не могу бринути ни страни инвеститори, ни ММФ, ИБРД, ни страни саветници или менаџери. То је посао за државу, домаћу науку и струку.
Снажан, модеран и профитабилан јавни сектор битна је претпоставка економског суверенитета, безбедности и одбране земље, људских права и очувања животног стандарда грађана. Зато тај сектор треба ојачати, модернизовати, страначка руководства заменити високо-професионалним. Тај сектор не треба разбијати, крчмити и слабити, не треба га држати на стубу зато што је грађен у време социјалистичкког система, како би се што јефтиније распродао. Београдски форум као и многе независне партнерске организације диже глас против распродаје «Телекома», ЕПС-а, ПКБ, «Дунав осигурања», лука на Дунаву, пољопривредног земљишта, вода, шума, као и природног богатства уопште. Та добра и системе за углед и понос Србије, наследиле су, стварале, сачувале и проследиле послератне генерације не да би на њима профит убирали странци и домаћи тајкуни, већ да би трајно служиле грађанима и да би остали под њиховом контролом. Распродаја наведених система и добара било би неодговорно и кратковидо одрицање од последњих ослонаца економског суверенитета, модерног технолошког развоја и услова безбедности и здравља.
Охрабрити српско расејање да инвестира у привредне капацитета. Ствар је стручних анализа, консултација, изучавања и предлога мера да би се дошло до резултата. Ако расејање годишње дозначи у Србију око 3,5 милијарди евра, онда је то озбиљан индикатор потенцијала за инвестиције. Зашто смо то маргинализовали? Бар у јавности, медијима, у јавним иступањима политичара, о томе се не пише и не говори? Уместо што на све могуће начине претерано, често и снисходљиво, угађамо страним инвеститорима, било би добро да бар паралелно, пштујући исте критеријуме, угађамо и инвеститорима из српског расејања.
У септембру ове године ступа на снагу Закон према коме ће странци моћи да стичу право власништва на пољопривредном земљишту. Београдски Форум и партнерске независне организације, залажу се да се ступање на снагу тог Закона одложи за 10 година, након чега би се питање поново размотрило. У сваком случају, Србија, која није чланица ЕУ, и не зна се да ли ће и када постати, не би смела и у том погледу да чини веће уступке бриселској бирократији него што су то учиниле многе чланице ЕУ (Мађарска, Словенија, Пољска, Чешка, Хрватска). Оранице, производња хране и речни токови су стратешке предности Србије у односу на већину европских земаља којих се, ни по коју цену, не бисмо смели лишити, односно, пренети у власништво странцима. У супротном, Србија би угрозила сопствену безбедност, јавно здравље и економски суверинитет.
Сматрамо да је потребно завршити досадашње аранжмане са ММФ. ММФ-у су пренета овлашћења одлучивања о животним питањима грађана Србије и преузете обавезе чије извршавање угрожава економски суверенитет земље, као и положај и права будућих генерација. Већина, ако не све земље којима је ММФ «помагао» има негативна искуства због тога што ММФ не води рачуна о стндарду грађана и независности земаља већ о сигурности кредитора и интересима мултинационалних корпорација, по цену држања дужничких земаља у положају трајне зависности.
Потребно је учвршћивати политику неутралности и уравнотежених односа са свим важнијим факторима међународних односа. Неутралност земље треба уздићи на ниво уставног принципа јер таква политика произилази како из геополитичког положаја, тако и из историјских искустава Србије. Иако је то увек питање суверене одлуке Србије, треба рећи да и нови трендови у развоју глобалних односа представљају повољнији амбијент за такву одлуку.
Односе са суседима Србија треба да гради стрпљиво, стриктно поштујући принцип узајамности и реципроцитета. Политика једностраних концесија, посебно према Хрватској и Словенији, нанела је и наноси велике економске, политичке, моралне штете. Србија у пракси мора показати да није спремна да приложи сваку жртву на олтар европске (ЕУ) оријентације. Заштита права делова српског народа у суседним земљама, остваривање права избеглица и расељених лица на слободан и безбедан повратак на своја вековна огњишта, морају бити приоритетан, интегрални део политике према суседима, а не успутни, мање важан посао.
Будућност односа са ЕУ зависи како од тока и исхода дуготрајне системске кризе, тако и од спремности ЕУ да поштује резолуцији СБ УН 1244 и Устав Србије према којима је Покрајина Косово и Метохија интегрални део Републике Србије. У грађењу политике не сме се одбацити ни могућност постепеног распада ЕУ што прогнозира све већи број озбиљних аналитичара стратешких кретања. Зато би настављање досадашње политике бесконачних, једностраних уступака Србије према ЕУ могло да буде кобно, да доведе до тога да Србија испоручи све што се од ње тражи а да не добије ништа! Осим, ако се као добитак не рачуна милостиња у виду повремених донација!
Са избором Доналда Трампа за Председника САД указују се могућности нормализације односа и сарадње на основама заједничких интереса. Таква перспектива је изгледнија због новог концепта којег је Доналд Трамп изнео у инаугурационом говору према коме ће САД поштовати право сваке државе да на прво место стави своје интересе, да САД никоме неће силом наметати своје погледе и да ће са Русијом, уместо досадашње конфронтације, прећи на дијалог и партнерство. Све су то промене од глобалног значаја које уједно побољшавају и оквир за будуће односе и сарадњу Србије и САД.
Потребно је исправљати, а не продубљивати, наслеђене и наметнуте неравнотеже у распореду економских, политичких и безбедносних интереса земље, успостављене у време власти ДОС-а и настављене касније. То се може постићи уклањањем видљивих и невидљивих баријера у сарадњи са Русијом, Белорусијом и земљама Евро-азијске уније, ширењем сарадње са Русијом, Кином (Један Појас – Један Пут), Индијом, са БРИКС-ом у целини, са традиционалним партнерима из Азије, Африке и Латинске Америке. За земљу која држи до свог достојанства и идентитета, која своју будућност сагледава изнад опортунитета тзв. транзиције, није нормално да на исти начин третира најпстојаније пријатеље и стратешке партнере, на једној, и оне који су нас у недавној прошлости разарали, тровали, сатанизовали и отимали државну територију, на другој страни. Поготову, није нормално да потоњима дајемо предности и привилегије у односу непоколебљиве стратешке савезнике и пријатеље.
НАТО је агресивни војни савез, остатак хладног рата, полуга униполарног поретка и инструменат доминације. Обавезе које је Србија прихватила споразумима као што су, СОФА и ИПАП, представљају ограничење независности, суверенитета и војне неутралности Србије. Покушаји правдања таквих концесија реципроцитетом потцењују здрав разум. Као независној, мирољубивој европској земљи Србији није у интересу садашњи ниво везаности за НАТО а неке од прихваћених обавеза вређају национално достојанство. Тај савез носи одговорност за велике људске жртве и непроцењиву материјалну штету коју је изазвао 1999. Србија има право, али и моралну обавезу према људским жртвама, према сиротињи коју је НАТО произвео разарањем десетина хиљада радних места и домова, да постави званични захтев, за накнаду ратне штете. То се посебно односи на захтев за накнаду штете од последица коришћења оружја са осиромашеним уранијумом. НАТО не може претендовати на место гаранта безбедности Европе.
Поставити захтев ЕУ и НАТО-у да обезбеде слободан, безбедан и достојанствен повратак око 250.000 Срба и других не-Албанаца у своје домове на Косову и Метохији на исти начин како су то право обезбедили избеглицама и расељеним лицима других националности. Србија не сме даље толерисати дискриминаторски однос тзв. међународне заједнице према српским избеглицама и расељеним лицима. Принципијелно решење тог питања има за Србију стратешки значај. На односу тзв. међународне заједнице (читај: НАТО, ЕУ, Немачка, ВБ, САД) према праву протераних Срба на слободан и безбедан повратак на своја огњишта и имања, огледа сама суштина њихових циљева према српској нацији и Србији.
Београдски форум подржава руководство Републике Српске, на челу са Председником Милорадом Додигом у одбрани Дејтонско-париског споразума и свих стечених изворних права и надлежности Републике Српске како су договорене и потписане у Дејтону и потом ратификоване у Савету безбедности УН. Осветничке санкције бивше Администрације САД имају за циљ да охрабре заговорнике ревизије Дејтона и унитаризације и дестабилизације. Форум очекује да ће нова администрација председника Доналда Трампа укинути санкције и отворити простор за дијалог, у интересу мира, стабилизације и сарадње у свим правцима, укључујући ефикаснију борбу против исламског екстремизма. Високи представник остатак зстарелог схватања, да је део проблема, а не део решења и да га треба што пре укинути као анахрону и веома скупу појаву.
Потребно је вратити у центар пажње резолуцију СБ УН 1244 која представља најважнију, незаменљиву и трајну међународно-правну основу за мирно и одрживо решење статуса. Од тог документа се не сме одступати, као што се, у свим преговорима, Устав Републике Србије мора поштовати. Удаљавање од те резолуције или њена релативизација су веома штетни сигнали другима – противницима, њиховим покровитељима, али и нашим пријатељима који помно прате сва наша колебања и недоследности независно од тога како се то образлаже у јавности. Не смемо се удаљавати ни од окриља УН. За резолуцију СБ УН 1244 гласали су сви стални чланови – САД, Русија, Кина, ВБ и Француска, а у свему томе, као чланице Контакт Групе, учествовале су још и Немачка и Италија.
Поптребно је целовито, суштински размотрити резултате тзв. «Бриселских преговора» од 2013. до данас. Потребно је оценити: шта је Србија постигла у остваривању својих полазних циљева, од 2013. до данас, а шта није и због чега; какав је однос других, пре свега ЕУ и Еулекса, према српским интересима. Пре или касније, бићемо суочени са питањем - може ли настављање преговора о Косову и Метохији у досадашњем формату гарантовати најбољу могућу заштиту српских интереса, или је непходан нови?
Однос Запада према Србији у вези са Косовом и Метохијом је историја континуираних великих превара. Деведесетих година прошлог века Запад је осуђивао тероризам тзв. ОВК и држао је на листи терористичких организација. Када је оценио да му може користити за обарање легитимне власти у Београду, Запад ју је прогласио за ослободилачку и узео за савезника током агресије НАТО 1999. То је прва велика превара Запада.
Јуна 1999. Запад је у СБ УН једногласно гласао за резолуцију 1244 којом се Србији (СРЈ) гарантује суверенитет и територијални интегритет, а статус за КиМ одређује као широка аутономија у оквиру Србије (СРЈ). Међутим, одмах по усвајању, Запад је почео да ради на њеном кршењу. Измештање питања Косова и Метохије са колосека УН на колосек ЕУ је трећа велика превара Запада, истина, спроведена у сарадњи са експонентима интереса Запада у Београду.
Потписивање тзв. Споразума о принципима 2013. године у Брислу, представља четврту велику превару Србије од Запада. Време је да преваре престану, да почне нова нормалност.
Нови ,,велики поглавица'' је говорио - Вили Вимер
Коментари |
Вили Вимер, Немачка
Било је нечега у том његовом говору. Он је био мање објава битке колико се посветио отвореном заклињању у сам програм. Но, ко данас жели да слуша говор Трампа?! То неће, пре свега, они који су окосница политике глобализације за коју су последњих двадесет и пет година измислили једну реч варку “американизација”. Нови Председник је показао Клинтону и Сорошу границу до које могу да иду у свом деловању. То ће имати последица не само по Америку већ по све нас. Коме су више потребне саветничке услуге ислужених бивших чланова немачке владе којима су служили немачким концернима за њихове европске и трансатланске циљеве?
Немачка влада као део међународне полит-секте?
Већ је било уочљиво да влада Меркелове уопште ни не слути да ли се и како у окружењу републиканског кандидата Трампа размишља о Немачкој и Европи. То јој се онда вратило кроз новинске интервјуе. Овај сигнал је бацио светлост на дубину раскида Савезне канцеларке са немачком политичком традицијом. Од оснивања Савезне Републике Немачке градила се традиција одржавања добрих односа са сваким лидером који се најављивао у САД. Нове људе смо упознали пре него што би они прошли саслушања у Конгресу и ступили на своје положаје. Није постојала могућност за политичко изненађење јер су наше националне и европске идеје имале одраза у документима нових америчких администрација. Тога сада више нема и то је еклатантан неуспех владе Меркелове. И то се неће поправити тако што ће Меркелова и њени спољнополитички регрути демонстрирати хладну незаинтересованост за новог човека у Вашингтону. Ми смо на то, када је у питању гаспођа др. Меркел, већ навикли, јер се то испољило у односу према председнику Руске Федерације, господину Путину.
Наравно, не очекујемо од наше Владе да према другим владама буде у “односу љубави”. Али, као грађани ове земље имамо право на то да се наша влада држи традиције свих досадашњих савезних влада и да се понаша професионално. Непрофесионално понашање Савезне владе има за последицу држање неке врсте истоветне “еквидистанце” и “према лево и преме десно”, према председницима Путину и Трампу. Због тога је Савезна канцеларка допустила да се претпоследњег дана службовања америчког председника Обаме у исти мах са америчким бомбардовањем, засија позната “божићна јелка”. Да ли је она од сада заступница Обаме на земаљском шару? Све до оног часа када се заврши очигледно посве ново доба председника Трампа?
Самим Американцима није ни дато да се у складу са својом вољом позабаве својим председником после и поводом његовог говора. Наша Влада има обавезу да комуницира са сваком владом на свету како то одговара добронамерно схваћеним немачким и европским интересима. Будући да јој је таква комуникација у случају Москве срамно недостајала, сада је на реду и само савезништво са САД.
Хоће ли се 17.-19. фебруара, на конференцији “Ратови и преврати” у Минхену прогласити америчка влада у егзилу?
Амерички изборни систем, коме је хитно потребно преиспитивање, донео је додуше у оба дома једнозначну већину и тиме у суштини ојачао леђа новом председнику. Они по којима је председник Трамп у свом говору 20. јануара 2017. г. ошинуо као по естаблишменту који је заказао на свим пољима и који, у основи, сноси одговорност за банкрот САД, увелико су задржали своје позиције, образујући у Вашингтону надпартијски републиканско-демократски ратни естаблишмент са санатором Мекејном на челу. Свакога дана стижу вести о намерама ових чланова Конгреса да појачају ратну политику влада, од председника Клинтона наовамо. Њима је стало до продубљивања банкрота САД. Не постоји боља прилика од Минхена да се у те сврхе свет суочи са овом америчком алтернативом политици новоизабраног Председника. Хоће ли се немачка влада ухватити у то коло? Није ли ова могућност са шансама за успех разлог више да се поменута конференција откаже не само за ову годину, већ да се, због доказаног угрожавања мира никаде више ни не закаже? У Минхену се поводом ове или оне теме, уз помоћ црквених достојанственика, радо повлаче “црвене линије”. Зар није дошло време да се повуче нова “црвена линија” када је у питању хушкање на рат у форми Минхенске конференицје “ратова и преврата”?
Савезна влада радо седи између свих столица
Председник Трамп је под куполом Капитола, говорио о патротизму. Можда је понеко од нас помислио да се везе ка Немачкој могу подједнако пронаћи преко архитекте овог Капитола као и самог новог Председника. То је сигурно разлог да се тачно схвати његов говор. Ми свакога дана кукамо да је свет, због америчке политике у последњих двадесет и пет година, претворен у прах и пепео и да људи беже из ратном захваћених подручја. Због политике за коју је и Немачка одговорна.
Преживели међу палим америчким војницима су у петак на паради, испред Беле куће, својим дирљивим сећањем на погинуле, јасно поставили питање њиховим најмилијим: За шта су мртви, уствари, дали своје животе, за које интересе? Нови амерички председник томе супротставља размишљање о интересу сваког грађанина своје земље и куне се у патриотизам. Он то чини оним скоро истим речима које је и 7.априла 2016. изговорио руски председник Путин у Петрограду. Зашто се у Немачкој тако помно прикривају слике из Русије које приказују милионе људи који се сећају свог "Вечног пука", својих палих војника? Исто се догађа у Русији што и сада у Вашингтону. А Савезна влада Немачке? Зар није у стању да да свој допринос поводом једне те исте теме која се отвара скоро истовремено у Петрограду и Вашингтону? Зар нема баш никакву представу о томе шта је добро за немачке грађане?
Америка излази на улице
Ми можемо да се за штошта припремимо и могуће је да нам то буде довољно фасцинантно. У годинама када смо тумарали од једног до другог рата многи су зачуђено трљали очи: Где се деде мировни покрет? А, он је седео у влади и био уствари партија рата. Сада Сједињене Државе имају новог председника који, од оне секунде када је изабран, чврсто стоји иза става да га рат са Русјом не занима. Против њега се усмеравају протести који од првог дана доводе у питање његову легитимност. Много тога говори у прилог тези да ће свака тема које се председник Трамп дотакне водити ка глобалним масовним протестима. Он није за рат, али, јао!, уколико посегне за оружјем!
Са немачког превела Бранка Јовановић
НЕОСНОВАНЕ САНКЦИЈЕ ДОДИКУ ОХРАБРУЈУ ПРОТИВНИКЕ ДЕЈТОНСКОГ СПОРАЗУМА
Коментари |
БЕОГРАД, 18. ЈАНУАРА /СРНА/ - Некадашњи шеф дипломатије СР Југославије Живадин Јовановић изјавио је да санкције предсједнику Републике Српске Милораду Додику немају никаквог основа и да охрабрују све оне који су, у ствари, за укидање Дејтонског споразума.
"Те санкције против лидера Републике Српске охрабрују све носиоце концепта унитарне БиХ, све оне који су у ствари за укидање Дејтонског споразума и мислим, да такве мере директно или посредно воде одржавању и продубљивању нестабилности", рекао је Јовановић у изјави за Срну.
Јовановић је истакао да тврдње како је Додик прекршио Дејтонски споразум представљају замјену теза и изразио наду да ће нова америчка администрација размотрити ове, како је рекао, "ванвременске кораке" и укинути санкције.
"Tакве оптужбе су замена теза. Они којима је Дејтонски споразум и дејтонско уређење трн у оку и који желе на сваки начин да изврше потпуну ревизију како би то остало само празна љуштура, који желе да лише Републику Српску свих надлежности према Уставу донетом у Дејтону, они сада лицемерно и крајње дрско оптужују Додика да он наводно крши споразум", рекао је Јовановић.
Он је указао да је Дејтонски споразум је у интересу Репоублике Српске - и није проблем што ентитет тражи очување својих надлежности по Дејтону, него је проблем за оне који хоће да то укину и да Република Српска, ако је не би сасвим укинули, онда да постане празна љуштура.
"Не мислим да је Додик на било који начин прекршио Дејтонски споразум. Он га брани, у ствари. Мислим да би и он био срећан кад би Дејтонски споразум поштовали они који су га иницирали и сви који су га потписали", оцијенио је Јовановић.
Нова књига ''О кризи на Балкану'' САД дуго припремале отцепљење Црне Горе
Коментари |
У Београдском форуму за свет равноправних представљена је књига српских и руских аутора '' Балканска криза''. Књигу на руском језику издао је Словенски институт Руске академије наука (РАН), Центар за изучавање савремене балканске кризе. Овај центар је до сада издао око двадесет књига о Балканској кризи с краја 20. и почетка 21. века, углавном, сведочанства савременика и учесника. Књигу (400 стр.) је припремила и уредила проф. др Јелена Гускова, инострани члан Српске академија наука и уметности.
СРБИЈА КУПУЈЕ ВРЕМЕ ЕВРОПИ
Коментари |
Неувођењем санкција Русији Србија купује време ЕУ да их и она укине што је услов да ЕУ почне да води рачуна о сопственим интересима и споственој будућности – рекао је Живадин Јовановић, ранији дипломата и садашњи председник Боеградског форума за свет равноправних у интервјуу Радио Београду. Он је додао да ЕУ инсистира на дбросуседству као принципу својих чланица и кандидата за чланство. Ако држи до свог кредибилитета ред је да и сама у својој пракси покаже да се тог принципа придржава и у односу према Русији као свом највећем и најзначајнијем суседу. Јовановић сматра да су санкције према Русији засноване на исконструисаној оптужби да је Русија одговорна за „Мајдан“ иако је јасно да су „Мајдан“ изазвали они који су објавили да им је циљ излазак НАТО на границе Русије. Јовановић је изразио уверење да ће санкције према Русији бити укинуте, јер је Русија незаменљив партнер ЕУ у развоју, безбедности и решавању сваког озбиљнијег проблема.
Поздрав Команданту Фиделу Кастру
Коментари |
у Кубанској амбасади у Београду.Хвала на вредностима којима си нас задузио и на пријатељском срцу за Србију
Поводом смрти Фидела Кастра, револуционара, идеолога и Председника Републике Кубе Председник Београдског форума за свет равноправних уписао се у књигу залости
ПУТИН ЈЕДИНСТВЕН ДРЖАВНИК
Коментари |
Живадин Јовановић
Текст који следи представља редиговано и проширено излагање Живадина Јовановића председника Београдског форума за свет раноправних и некадашњи министар за иностране послове СРЈ, на промоцији књиге ,,Путин снага Србије'', аутора Драгомира и Богољуба Карића, 23. октобра 2016., на Међународном сајму књига, у Београду.
Позив да говорим о књизи „Путин снага Русије“, аутора Богољуба и Драгомира Карића, представља за мене велику част и особито задовољство. Ово осећање утолико је јаче што се ради о реткој књизи српских аутора, на српском језику која је посвећена лидеру пријатељске Русије, великом пријатељу Србије и српског народа, а може се слободно рећи – јединственом државнику савременог света. Државнику који се од других разликује по далековидости, храбрости и посвећености истини, правди и светском поретку равноправности.
Др Дарио Видојковић-говор у Народној скупштини
Коментари |
Поштовани господине Председниче,
поштоване даме и господo народни посланици, ваше преосвештенство, ексцеленције, уважени гости,
почашћен сам што вам се као један представник српске академске дијаспоре могу обратити и желим да вам се на тој могућност пуно захвалим. 19. августа ове године навршиле су се тачно 75 година откако је у Јасеновцу успостављен усташки концентрациони логор, који ће се претворити у „Аушвиц на Балкану“, у логор смрти, у коме је на стотине хиљада Срба, али и десетинe хиљада Јевреја и Рома у најгорим мукама скончало животе. Јасеновац је било само једно од мноштва стратишта где су извршени масовни злочини усташа током НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима. Ритуално и архаично су убијани још и у Госпићу, на Пагу, у Лоборграду, Јастребарску, Книну, Сребреници, бацани у јаме, широм територије на којој је извикана фашистичка НДХ, Хитлеров савезник. Усташе су одрадили свој крвави пир следећи дословно крилатицу Милета Будака, по којој је требало једну трећину Срба убити, трећину покатоличити и трећину протерати. Резултат тога су на стотине хиљаде убијених невиних жртава, укључујући жене, старце, и више од 60.000 деце, пре свега српске, али и јеврејске и ромске.
Сарадња Београдског форума и Синхуe
Коментари |
Београдски форум за свет равноправних успоставио је сарадњу са кинеском новинском агенцијом Синхуа (Xinhua). Споразум о сарадњи данас су у седишту Беофорума потписали г. Живадин Јовановић, председник Београдског форума и г-ђа. Wang Huijuan, у име Представништа Синхуа у Београду. Форум ће, на основу споразума, бити у могућности да у свом раду користи новинску продукцију Синхуе, која има 180 представништва широм света.
Београдски форум је једно од 70 тинк-танк (think-thank) удружења из Европе, Азије и других делова света, који је фебруара 2016. године, учествовао у Оснивачкој скупштини Међународне тинк-танк асоцијације Пута свиле (Silk Road Think-thank association).
Маја 2016. године Форум је основао Центар за истраживање повзивања на Путу свиле (Conectivity Research Center- COREC).
ПОСЛЕ ЗЕМЉОТРЕСА „БРЕГЗИТ" ПУТ КА ЕУ ПРЕКИНУТ
Коментари |
Ни чему не води да се понашамо глупо, као да не разумемо шта се дешава. Није реч о Хрватској, па чак ни Меркеловој.
Да је зависило од Немачке и Меркелове не верујем да би било кризе у монетарној унији, избегличке кризе, кризе Шенгенског и Лисабонског система, Брегзита, „анти ракетних" база и санкција против Русије и много сличног. ЕУ и Меркелова нису извршавала обећања и обавезе према Србији и када су их преузимали као лидери чврстих позиција у стабилним земаљама. Данас када је читава ЕУ постала нестабилно полдручје, када отуда капитал бежи а неизвесност расте, када већина лидера, укључујући и Мркелову, Оланда и друге није сигурна колико дуго ће још остати у седима, биће још више обећања, али на жалост, са још мање покрића.
Пут ка ЕУ прекинут је за саобраћај у до сада незабележеном земљотресу. Да ли ће бити рекноструисан, када и како, да ли ће за Србију икада постати проходан? Да ли ће Србија икада добити накнаду штете за досадашња улагања и страдања?
Србија може, као и досад, да плаћа друмарину без преседана, али тзв. једини пут је разорен и непроходан sine die.
Што се Меркелове тиче почео бих да јој верујем тек када би се извинила за злочине немачке држааве против српског народа током Другог светског рата, посебно за масовно стрељање ђака, наставника и других цивила октобра 1941. у крагујевачким „Шумарицама", као и када би прихватила да надокнади ратну штету изазвану агресијама 1941-1945. и 1999.
Београд, 4. Јули 2016.
Sa postovanjem / Regards,
Zivadin Jovanovic
Балкан у новој геополитичкој реалности
Коментари |
Генерал Проф. Радован Радиновић
Зашто о овој теми треба говорити данас кад се обележава годишњица агресије НАТО на нашу земљу? Па напросто зато што је тај злочин Запада и изведен ради остваривања геополитичких циљева и интереса а не зато што је на Косову требало одбранити недужне Албанце од великосрпског насиља.
О геополитици Балкана данас треба говорити зато што се светски поредак мења тако да поступно нестаје униполарни а настаје вишеполарни свет и на помолу је нова равнотежа снага. У тим околностима веома је битно да сваки ентитет, држава, заједница држава, савези, региони итд. сагледају свој геополитички положај у том новом поретку моћи.
Да бисмо се разумели, на почетку је пожељно одредити појмове које садржи овај наслов а то су геополитика и појам Балкана, управо због тога што се ради о врло упитним појмовима а не о неупитним, како смо то некада мислили.
Шта ја под геополитиком подразумевам? Најједноставније говорећи, свака мисао, знање, теорија па и наука о узајамном деловању политике пре свега међународне политике и простора. Као таква, геополитика је синтеза теорије друштвених, пре свега политичких наука, али не само њих већ и бројних других на једној страни, и географије на другој страни.
Циљ геополитике је да одговори на питање о условљености политичког деловања државе или групе држава, савеза држава и слично, карактеристикама простора. У карактеристике простора спадају прво физичко-географске карактеристике, положај државе унутар других великих и значајних светских региона, однос главних центара моћи према том простору, како вреднује националне државне интересе, међусобни односи великих сила и свих утицајних регионалних чинилаца у контексту разматрања геополитике простора. Сплет тих силница тих утицаја и међузависних односа резултира такозваним геополитичким чвором на којем се утицаји укрштају, сукобљавају, међусобно допуњују и каква динамика се може очекивати у томе свему.
Данас је веома важно да схватимо и појам Балкана у новим геополитичким околностима. Да ли је то географски простор јужно од замишљене линије Тршћански залив - Делта Дунава, или је то нешто сасвим друго. На жалост, појам Балкана више се не односи на географски простор већ на геополитички простор и то онај део који је остао изван Европске уније и онај део који је остао изван потпуног огољеног диктата и доминације Сједињених Америчких Држава. Тако се може рећи да се под појмом Балкана данас подразумева само оно што се у политички коректном језику зове Западни Балкан.
SputnjikIntervju: Хиљаду милијарди долара за кинески продор на Запад (аудио)
Коментари |
Да ли ће Нови пут свиле изменити светски поредак у којем живимо? Каква се економска, а каква геополитичка визија крије иза тог кинеског пројекта вредног око хиљаду милијарди долара? Хоће ли Европа бити у стању да искористи прилику која јој се указује, и како ће на све то реаговати власници актуелног глобалног поретка, Сједињене Америчке Државе?
Одговоре на та питања су у „Спутњик интервјуу“ у петак потражили Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова СР Југославије, председник Београдског форума за свет равноправних и једини представник нашег дела света у Дијалогу о Путу свиле, скупу организованом крајем фебруара у Шенгену у Кини, и Милорад Денда, дугогодишњи дописник Танјуга и РТС–а из Пекинга.
„Нови пут свиле је замишљен као једна велика економска азијско–европска зона слободне трговине“, објашњава Денда.
„Пре две и по године, када је председник Си Ђинпинг најавио ту иницијативу, рекао је да ће постојати поморска и копнена компонента Новог пута свиле. На копну, тај економски појас повезаће Кину, Централну Азију, Русију и Европу, од Медитерана до Северног мора. А поморски пут свиле повезаће кинеске обале са Индијским океаном и Африком, са Медитераном, са јужним Пацификом…“
„Нема сумње да је то најзначајнији економски, социјални и културни пројекат у свету. Његова вредност, само у почетној фази, износи око 900 милијарди долара које обезбеђује Кина, плус 315 милијарди које треба да обезбеди ЕУ“, напомиње Јовановић.
„Тај пројекат пружа шансу већем делу света да покрене своје ресурсе и да активира енергију потребну за решавање нагомиланих економских и друштвених проблема, укључујући и проблем незапослености. Мислим да још не постоји свест о каквој се промени глобалних односа овде заправо ради“, истиче Јовановић.
Ђинпинг поставио Обаму тамо где му је место
Саговорници Спутњика напомињу да је реализација пројекта увелико започела: досад је дуж појаса успостављено 80 индустријских паркова, у којима је тренутно запослено милион радника, и тих 80 индустријских паркова донело је 100 милијарди долара прихода земљама у којима се налазе, само кроз порезе.
Живадин Јовановић наглашава да Нови пут свиле има још једну димензију:
„Тај пројекат, чија ће изградња трајати 35 година, има значајан утицај на мир и безбедност у свету. Јер они народи који улазе у пројекте чија реализација траје 35 година и у које се улаже више од билион долара, сигурно ће бити наклоњенији опцији мира и сарадње, а не конфликта.“
Милорад Денда, са тим у вези, додаје и да је „очигледно да Кина тиме жели да направи једну стратешку синергију развоја Кине, Централне Азије и Европе, као одговор на америчку стратегију окруживања и обуздавања Кине. Кина, насупрот томе, жели да искористи свој економски потенцијал и укључи и своје суседе, и централноазијске и европске државе, у велике развојне пројекте и тако допринесе преобликовању економске слике света. Кина почиње активније да учествује у креирању светске политике, и многе земље од ње очекују да буде и још активнија, како се све одлуке не би доносиле само у једном центру, као што је то било у последњих двадесет и више година… Акценат је на заједничком развоју, инфраструктурном и трговинском, уместо на трвењима и подстицању сукоба. Само у таквом окружењу и Кина може даље да просперира“.
Може ли Кина да замени Русију
Изузетно велики геополитички значај, сматра Живадин Јовановић, има и званично прошлогодишње обједињавање евроазијских интегративних токова, иза којих стоји Русија, и кинеског пројекта „Пут свиле“.
„Кина и Русија имају заједничке интересе и суочене су са заједничким опасностима, и мислим да су руководства тих земаља то добро разумела и оријентисала се на дугорочну стратешку сарадњу и свестрано повезивање… Формирале су и нове међународне економске институције — Азијску инвестициону и инфраструктурну банку, на пример — иза којих може доћи и до промена у међународним политичким институцијама. Сједињене Државе се томе противе, али мислим да је реч о процесу који нико не може да заустави“, сматра Јовановић.
Како ће на ту перспективу одреаговати Европа?
Чешки председник Милош Земан, који је ових дана угостио председника Кине Си Ђинпинга, изјавио је да са Кином данас могу да сарађују само оне европске државе које су у стању да се одупру притисцима Сједињених Америчких Држава и Европске уније. Европа, каже Милорад Денда, „којој се истовремено нуди неповољан Трансатлантски трговински и инвестициони споразум (ТТИП) са Сједињеним Америчким Државама, морала би да поступи паметно и да искористи предности овог типа повезивања које јој нуде Кина и Русија“.
Кина се претвара у гигантски финансијски мехур
Живадин Јовановић каже да су крај 20. и почетак 21. века означили пад утицаја Европе у међународним политичким односима, чему је и сама Европа значајно допринела.
„Од тада, САД покушавају, и успевају, да дисциплинују Европу и укључе је у све своје пројекте за остваривање сопствених, егоистичних интереса. Мислим да је Европа схватила, и пре овог кинеског пројекта, колико је то за њу штетно, и да сада покушава да реализује своје економске и политичке интересе кроз сарадњу са Кином, не би ли мало проширила маргину своје слободе у односу на Сједињене Америчке Државе. То, разуме се, није нимало једноставно, јер Америка и даље држи контролни пакет акција у Европи, али примећују се њени покушаји да се тога ослободи. А што се Србије тиче, за њу је прави тренутак да оно што јој је увек био хендикеп — то што се налази на раскрсници путева — претвори у своју предност“, закључује Јовановић.
Извор:https://rs.sputniknews.com
Aгресијa НАТО, 17 година после
Коментари |
Као и сваке године почев од 1999., и овог 24. марта одајемо почаст жртвама агресије НАТО и шаљемо поруку и позив да се оне никада не забораве, да их памте и садашње и све будуће генерације, да се страхоте и разарања које смо преживели никада и нигде не понове. Пошта жртвама одаваће се широм Србије, у њеном суседству, у српском расејању широм света. Учествоваће у томе породице и родбина пострадалих, државни органи, верске заједнице, у првом реду Српска православна црква, удружења грађана, политичке партије, грађани - појединци.
Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР, ратни ветерани, Друштво српских домаћина, Удружења породица киднапованих и несталих, Покрет за Косово и Метохију, студентске организације Београдског универзитета и многа друга независна, нестраначка удружења, и ове године као и увек до сада, одржаће у среду, 23. марта трибину „Агресија НАТО 1999. и глобализациуја интервенционизма“, у сали Скупштине општине Нови Београд, са почетком у 10 часова. У четвртак, 24. марта, у 11 часова положиће цвеће код споменика деци – жртвама агресије у Парку Ташмајдан, а потом, у 12 сати, код споменика жртвама агресије „Вечна ватра“, у Парку пријатељства, на Новом Београду. У свим овим активностима, поред чланова и пријатеља поменутих удружења, учествоваће гости из Белорусије и Бугарске, као и дипломатски представници пријатељских земаља.
Агресија НАТО трајала је непрекидно 79 дана. Извршена је у савезу НАТО и терористичке „ОВК“. Током агресије убијено је укупно око 3.500, а рањено 12.500 грађана. Од тога, према званичном, објављеном списку, у редовима војске и полиције погинуло је 1.008 бораца, од којих 659 војника и 349 полицајаца.
НАТО никад није објавио своје губитке.
Утврдити списак цивилних жртава
Списак цивила жртава агресије НАТО, још увек није прецизно утврђен. Најчешће се у јавности користи процена да је током оружане агресије НАТО погинуло око 2.500 и рањено око 6.000 цивила. Удружења грађана као што су Београдски форум за свет равноправних, СУБНОР, Клуб генерала и адмирала Србије, Удружење ветерана Србије, Удружење српских домаћина, Удружење породица несталих и отетих лица, покрет за Косово и Метохију и друга упорно захтевају од надлежних власти да, преко јединица локалне самоуправе, направе комплетан списак цивилних жртава. Сада је то још увек могуће и знатно лакше, него што ће бити протеком времена. Иако је и са највиших нивоа власти било јавних обећања да ће се то урадити то, нажалост, није остварено. Зато тај захтев ова удружења грађана и сада бнављају верујући да је то дуг према недужним жртвама, дуг према историји, према садашњим и будућим генерацијама. То је важно и да би се прекинула посве недолична јавна спорења око тога да ли неко преувеличава или смањује број жртава. И без тога, превише је подела које развлаче енергију и одвлаче пажњу од извора и правих узрока проблема са којима су држава и друштво суочени.
Не постоје статистички подаци о томе колико је рањених умрло због последица нанетих повреда или као жртве накнадно експлодираних касетних и других бомби у периоду по завршетку војне агресије НАТО.Не постоје обједињени подаци колико је стручњака погинуло на пословима деминирања, уклањања убојних средстава или од заосталих касетних бомби. Поготову је непознато колико је људи, жена и деце умрло протеклих година од последица пројектила са осиромашеним уранијумом које су користиле снаге агресорских земаља.НАТО. Фебруара 2001. године, Савезна влада основала је Комитет чији је мандат био да „испита дугорочне последице оружја са осиромашеним уранијумом по здравље људи и животну средину“, којим је председавао савезни министар Миодраг Ковач. Комитет никада није објавио своје налазе. Савезна Република Југославија (Заједница Србије и Црне Горе) је укинута па је до данашњег дана остало непознато да ли је ико пре, или после тога, предузео било какве мере да се утврди истина о последицама коришћења осуромашеног уранијума и других недопустивих оружја од стране НАТО снага. У Србији и данас влада „уранијумска тишина“ за разлику од многих националних и међународних институција у Европи које о последицама осиромашеног уранијума по здравље њихових војника, континуирано расправљају и захтевају одговорност.
Затражити накнаду ратне штете
Укупна економска штета од агресије процењена је 1999. године на око 100 милијарди америчких долара. О томе је писала и светска штампа, укључујући „Нјујорк тајмс“. Лидери НАТО јавно су признали да је НАТО покретањем агресије 1999. против Србије (СРЈ) прекршио међународно право. Председнички кандидат Републиканаца у САД Доналд Трам недавно се јавно извинио због учешћа САД у нападу на Србију, за злочине и разарања која су притом узрокована земљи савезници у два светска рата. Агресију као противправни, криминални акт осудили су највећи умови новије цивилизације, стручњаци и аналитичари међу којима су нобеловци Александар Солжењицин, Харолд Пинтер, Нелсон Мандела и други. Затим, Руски Патријарх Алексиј, француски генерал Жан Мари Галоа, немачки политичар Вили Вимер, амерички научник Ноам Чомски, бивши амерички јавни тужилац Ремзи Кларк, канадски научник Мишел Чосудовски, швајцарски и светски еколог Франц Вебер, славни грчки уметник Микис Теодоракис и многи други.
Потпуно је јасно, дакле, да постоје и правне, и политичке и моралне обавезе земаља чланица НАТО да Србији надокнаде ратну штету. Да ли ће оне и када то учинити, зависи од њиховог односа према Србији и српском народу, али и од њиховог односа према међународном и националном праву па и цивилизацијским тековинама.
Председник Србије Томислав Николић је пре две године у свом јавном обраћању изјавио да је НАТО у обавези да надокнади ратну одштету Србији. Многи научници и специјалисти за међународно право, јавне личности и добар део политичара из целог света, такође сматра да Србија има право и да треба да затражи исплату ратне одштете.
До сада, нема информација да су надлежни органи Србије предузели било какве конкретне кораке у том правцу.
Агресија припремљена пре Рамбујеа, за њен почетак био је потребан алиби
Одлука о нападу НАТО на Југославију донета је без сагласности Савета безбедности УН, а наређење америчком генералу Веслију Кларку, у то време команданту савезничких снага, дао је генерални секретар НАТО Хавијер Солана.
Кларк је у својој књизи „Вођење модерних ратова“, открио да су планови за ваздушне нападе на Југославију били припремани пуном паром још од јуна 1998. године и да су завршени крајем августа исте године.
Југославија је нападнута наводно због неуспеха разговора о будућем статусу јужне српске Покрајине Косово одржаних у Рамбијеу код Париза. Преговора у Рамбујеу и Паризу није било па ни споразум није постигнут. Одговорност за то није на страни Србије (СРЈ), већ на онима који су у Рамбујеу тражили алибит за агресију која је пре топга била до детаља испланирана. Они који су изјавили да су лествицу у Рамбујеу подигли тако високо да је Слободан Милошевић не може прескочити. Они којима је би потребан преседан за све потоње агресије и интервенције – од Авганистана, преко Ирака, Либије до Јемена и Сирије. Они који су устоличили стратегију експанзије на руске границе, ближе Сибиру и Централној Азији. САД су унапред обезбедиле да у Рамбујеу не дође ни до каквог договора. То су били наводни преговори као алиби за спровђење до детаља раније разрађеног плана за агресију. Циљ плана је био да се СРЈ за неколико дана положи на колена и да непосредни резултат буде – збацивање Милошевића. Његова независна политика била је препрека стратегији распоређивања америчких трупа на читавој територији СРЈ, као први, најважнији корак војне експанзије САД на Исток, односно, на руске границе.
Након што је одлуку о неприхватању страних трупа потврдила Скупштина Србије, којом је предложено да снаге УН надгледају мирно решавање сукоба на Косову, НАТО је почео ваздушне нападе 24. марта 1999. године у 19:45 по централном европском времену.
Разарање цивилних објеката и структура
19-члана Алијанса лансирала је ракете са бродова у Јадранском мору и из четири војне базе у Италији, уз подршку стратешких оператора који су полетали из база из западне Европе а касније и из САД. Прве мете били су гарнизони и одбрамбене снаге у Батајници, Младеновцу, Приштини и на другим локацијама. Одбрана се показала жилавиј9ом и снажнијом него што су НАТО планери могли и да замисле. Руководство НАСТО и политички врхови водећих чланица су сматрали да је ради заштите кредибилитета војне алијансе било неопходно прећи на другу фазу – разарања цивилних објеката, цивилне инфраструктуре и градова. Циљ је био – застрашити и поколебати нацију, разбити јединство народа, државног руководства и одбрамбених оружаних снага, подстаћи дезертерство и опозицију. Нема града у Југославији који није бар једном био мета жестоког напада из ваздуха који су трајали 11 недеља.
Ракетама и бомбама НАТО оштећено је 25.000 кућа и стамбених зграда и уништиле 470 километара путева и 595 километара железничких шина. Оштећено је укупно 14 аеродрома, као и 19 болница, 20 домова здравља, 18 вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 мостова, док је још 38 мостова било потпуно уништено.
У току кампање, изведено је 2.300 налета у нападима на 995 објеката по Србији, док је 1.150 борбених авиона испалило скоро 420.000 пројектила укупне масе од 22.000 тона.
НАТО је испалио 1.300 крстарећих ракета, бацио 37.000 касетних бомби које су убиле око 200 људи и повредиле још неколико стотина. При томе су коришћени пројектили пуњени осиромашеним уранијумом који трајно угрожава земљиште, воду и ваздух, улази у ланац исхране и изазива длекосежне последице по здравље људи и живих бића уопште.
Уништена је једна трећина електроенергетских капацитета у земљи, бомбардоване су две рафинерије нафте, у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО употребиле су први пут и такозване графитне бомбе нарушавајући функционисање електроенергетског система. НАТО је свесно лишавао снабдевања струјом домаћинства, болнице, породилишта, дечје вртиће, пекаре...
Гарантовање суверенитета интегритета и крај агресије
Суочен са све већим дипломатским притисцима, НАТО је закључио бомбардовања уз потписивање Војнотехничког споразума у Куманову 9. јуна 1999. Године. Последња ракета лансирана је у близини Косовске Каменице, 10. јуна око 13:15 сати.
Истог дана, Савет безбедности УН усвојио је Резолуцију 1244, после чега је у Покрајину Косово у саставу КФОР-а послато укупно 37.200 војника, углавном, из земаља чланица НАТО, уз симболично учешће из других земаља, са задатком да очувају мир и безбедност. После 17 година на Косову и Метохији налази се око 5.000 припадника КФОР-а. Резолуцијом СБ УН 1244 утврђено је, поред осталог, да се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), да је Косово и Метохија интегрални део Србије и да се будући статус Покрајине дефинише као широка аутономија у оквиру Србије, да ће се у Покрајину вратити контигенти војске и полиције Србије (чији мандат укључује и контролу граничних прелаза), слободан и безбедан повратак свих избеглица и протераних лица, обнова и реконструкција и друго.
У протеклом периоду, док је Покрајина под мандатом Уједињених нација, док је КФОР имао мандат гаранта безбедности, око 250.000 Срба и других не-Албанаца било је приморано да напусте Косово и Метохију. Чак ни 17 година касније њима није дозвољено да се врате својим домовима и имањима. Многи од њих још увек живе у такозваним центрима за колективни смештај на ободима Београда, Ниша, Краљевао, Крагујевца и других градова у Србији. Они који су остали у Покрајини и даље су изложени свакодневним претњама и нападима од стране албанских екстремиста, па чак и убиствима. Политички прогон лидера српског народа у Покрајини се наставља, чак и повећава.
Руководсто у Приштини 2008. године једнострано је прогласило независност кршећи резолуцију СБ УН 1244 која гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), а Косово и Метохију третира као аутономију унутар Србије (СРЈ), Устав Србије (СРЈ) и основне принципе међународног права. Чланице НАТО су прве признале самопроглашену неѕависност. Као и агресија 1999. тако и илегално отцепљење 2008. постали су преседани који, пре свега, оптерећује Европу, али и укупне односе у свету. Да ли је само први преседан по вољи водећих сила НАТО, или је, можда, и други. Наравно, уз примену дуплих стандарда?
У међувремену, резолуција СБ УН 1244 гурнута је у страну, готово заборављена. Преговори о статусу Косова и Метохије измештени су са једино легитимног колосека Савета безбедности УН и пренети на колосек ЕУ у Брислу. Иако се формално ти преговори одвијају под патронатом ЕУ, доминантни утицај на њихов ток и резултате задржале су САД, као доминантна сила унутар НАТО. На тај начин је обезбеђен континуитет остваривања циљева оружане агресије НАТО, до данашњег периода. Прихватајући измештање преговарачког процеса из оквира Савета безбедности УН, државно руководство Србије, на челу са Борисом Тадићем и министром за иностране послове Вуком Јеремићем, практично се одрекло подршке Русије и Кине као сталних чланица СБ УН, предајући се на милост и немилост администрацији САД и бриселским комесарима. Та одлука показаће се као велика историјска грешка. Таква каква је, она ипак, не може бити алиби за потоње власти које су се определиле, не само да је следе, већ да је брзоплето следе и спроводе, настојећи да јавност Србије убеде како је то у интересу светле будућности Србије и „бољег живота“ њених грађана. Бриселски преговори одвијају се по правилима трговине, трампе или „дила“ (deal) – признавање независности, методом корак по корак, до тачке без повратка, за чланство у ЕУ. Паралелно, Србија чини тешко схватљиве концесије НАТО-у дајући припадницима 28 чланица Алијансе дипломатски статус и права која на њеној територији немају ни њени војници, ни њени грађани.
У име чега?
Шенжен Декларација - Тинк Танк међународна асоцијација Пута свиле
Коментари |
23. фебруар 2016., Шенжен, Кина
Симболично лансирање декларације из Шенжена
Ми, 80 представника око 70 тинк-танк организација, из више од 50 земаља, учествовали смо у првом Дијалогу Пута Свиле, одржаном 23. и 24. фебруара 2016. у Шенжену, граду посебно значајном за остваривање иницијативе познате као „Појас и пут“. Домаћини Конференције су били Кинески центар за савремене светске студије, Влада муниципије Шенжена и Универзитет Фудан. Учесници Конференције су основали и прогласили почетак рада Међународног тинк-танк удружења Пут свиле.
Мишљења смо да је стари Пут свиле подстицао трговину и културну размену између евро-азијских цивилизација, доприносио рађању особеног духа Пута свиле који се одликовао мирољубивом сарадњом, отвореношћу и укљученошћу, заједничким учењем, заједничком коришћу и узајамном добити. У новој ери дух Пута свиле се обнавља иницијативом „Појас и пут“ коју је покренула Кина. Овај подухват укључује и изналажење нових могућности концепта обострано добитне сарадње.
Верујемо да иницијатива „Појас и пут“ даје нову енергију славном Путу свиле, зближавајући земље и подстичући узајамно корисну сарадњу ка новим високим дометима. Имајући у виду трендове у глобалној привреди и излазећи у сусрет заједничким очекивањима светске заједнице, Иницијатива „Појас и пут“ доприноси уравнотеженом и одрживом развоју светске економије. Верујемо да већа повезаност представља темељ Иницијативе „Појаса и пута“. Боља повезаност у инфраструктури као што су транспорт, енергетика и телекомуникације допринеће расту трговине и културне размене дуж „Појаса и пута“, уливајући нову дајући нову енергију регионалном и глобалном социјално-економском развоју.
Верујемо да синергија развојних стратегија представља критични корак за остваривање Иницијативе „Појас и пут“. Изградња механизама за политичку комуникацију на више нивоа представља императив за земље учеснице, за истраживање и охрабривање подударности интереса страна учесница, за заједничку израду и примењивање планова сарадње, за правовремено реаговање на ризике и изазове у сарадњи.
Ми верујемо да је прихватање концепта заједничког и одрживог развоја саставни део концепта Иницијативе „Појас и пут“. Да би се постигао вишестрани, уравнотежени, независни, самоодрживи развој Иницијатива „Појас и пут“ ставља нагласак на зелени, ниско-карбонски развој, посвећује одговарајућу пажњу заштити природног окружења, позива на иновације у технологији, систем и управљање који откривају нове хоризонте развоја. Ми верујемо да Иницијатива „Појас и пут“ предпоставља визију и посвећеност политичара, активно учешће предузећа, медија, друштвених организација, уз важну улогу коју играју и тинк-танк организације. Оснивање Међународног тинк-танк удружења обезбеђује важну платформу да тинк-танкови нуде савете за управљање и друштвено-културну размену.
Предлажемо да у оквиру Међународног удружења тинк-танк Пута свиле тинк-танк организације спроводе истраживања и воде расправе о Иницијативи „Појас и пут“ обезбеђујући консултације и дајући предлоге владама за координацију развојних стратегија и политика, као и за изградњу узајамног поверења.
Предлажемо да, у оквиру Међународног удружења тинк-танкова Пута свиле, учесници подстичу културну размену, унапређују разумевање Иницијативе „Појас и пут“ и да истовремено проширују узајамно разхумевање између народа партнерских земаља дуж „Појаса и пута“ доприносећи на тај начин даљем јачању односа између народа и подстицању јавне подршке.
Верујемо да ће дијалог о Путу свиле следити принцип прилагођавања и отворености, да ће се развити у мотор за размену информација, идеја и сабирање мудрости са циљем обезбеђивања интелектуалне подршке и друштвене основе Иницијативе „Појас и пут“.
Доприносећи социјално-економском и културном развоју, узајамном разумевању нација Иницијатива „Појас и пут“ ће помоћи уклањању развојног јаза, ширењу могућности запошљавања младих и пшодизању животног стандарда чинећи друштва напреднијим и хуманијим.
Радимо заједно да бисмо идејама и саветима доприносили политици остваривања Иницијативе „Појас и пут“, за добро народа дуж „Појаса и пута“, за узајамне добити и заједнички развој земаља учесница, за мир, достојанство и добробит свих.
КИНЕСКИ НОВИ ПУТ СВИЛЕ 21. ВЕКА
Коментари |
Живадин Јовановић
Чонгчинг, језгро града повезаног са Волоградом
Кинески председник Си Ђинпинг покренуо је 2013. године иницијативу познату као Нови пут свиле 21. века која обухвата Поморски пут свиле и Економски појас. Овај глобални мултидимензионални концепт познат је као Иницијатива „Појас и пут“. Иницијатива „Пут и појас“ има дугорочни карактер и за њено остваривање је предвиђен рок од 35 година. Иницијатива претпоставља директно учешће око 60 земаља Азије, Африке и Европе. До сада је меморандуме и друге документе о учешћу у реализацији Иницијативе потписало око 30 земаља. Према доступним информацијама за њену реализацију биће потребно око 900 милијарди долара, плус 315 милијарди долара које би уложила Европска унија за проширивање и модернизацију сопствене инфраструктуре.
Чонгчинг, један од 13 мостова преко реке Јангце
Предвиђена средства би се улагала у изградњу и модернизацију мреже путева, железничких пруга, авио-саобраћаја, телекомуникација, лука и водених путева, логистику и све друго што је у функцији унапређења и ефикасности трговине, инвестиција, индустрије, енергетике и других области сарадње. Све то треба да допринесе бржем преовладавању социјално-економских проблема и обезбеђивању услова за заједнички економски напредак. За велики број земаља учесница Иницијативе то треба да значи повећавање могућности за запошљавање младих, искорењивање беде и сиромаштва, смањивање простора за разне видове екстремизма, стихијских миграција, као и извора нестабилности и сукоба.
Чонгчинг, 33 милиона становника. Мост на Јангце
Уз повезивање у привреди и инфраструктури, Иницијатива „Појас и пут“ обухвата и повезивање у култури, науци, медијима и свим другим областима од значаја за јачање разумевања, узајамног поштовања и културно-социјални напредак.
Иако је од покретања Иницијативе „Појас и пут“ протекло тек нешто више од три године, у њеном остваривању већ је успостављено 75 економских и слободних трговинских зона у 35 земаља дуж Пута свиле 21. века. Те зоне су, према званичним кинеским подацима, у току протекле три године уплатиле преко сто милијарди долара у буџете односних држава, на име пореза. Истовремено је у тим зонама до краја 2015. године запослено 950 хиљада радника.
Земље Југоисточне и централне Европе, међу којима је и Србија, учествују у реализацији Иницијативе као групација „Кина плус 16“. За реализацију пројеката инфраструктурног повезивања ове групације као дела глобалног пројекта „Појас и пут“, Кина је, за сада, издвојила десет милијарди долара. Од тога, за Србију је одвојено 1,5 милијарди долара, што говори да Србија има врло значајну улогу у оквиру Иницијативе. Таква улога и врло позитиван третман Србије, резултат су, како значаја геополитичког положаја Србије, тако и односа стратешког партнерства са Кином које карактеришу дуга традиција пријатељства, дубоког међусобног поверења и поштовања, као и приврженост основним принципима међународних односа и Повеље ОУН. Кина је, као стална чланица СБ, увек исказивала разумевање и подршку легитимним интересима Србије. Маја 1992. године, Кина је била једина стална чланица Савета безбедности УН која није гласала за увођење санкција према Србији (СРЈ). Кина признаје суверенитет и територијални интегритет Србије са Косовом и Метохијом као интегралним делом Србије и, разуме се, није признала једнострано отцепљење Приштине. На другој страни, Србија је одувек подржавала и наставља да подржава политику једне Кине.
Прошле седмице у Шенжену, приморском граду од 13 милиона становника, тик уз Хонг Конг, одржана је међународна конференција тинк-тенк удружења Пута свиле на којој је учествовало око осамдесет проминентних стручњака, научника, политичара и јавних личности из око педесет земаља Азије, Европе, Африке и Јужне Америке. На конференцији је усвојена Декларација из Шенжена и основано Међународно удружење тинк-тенк организација Пута свиле. Његов задатак ће бити да обезбеђује сталну интелектуалну подршку остваривању иницијативе „Појас и пут“. У раду конференције су учествовали проминентни научници, културни и јавни радници као високи политички представници Владе Кине, региона са водећом улогом у релизацији Иницијативе и КП Кине. Међу страним представницима, запажено је ућешће бивше председнице Републике Киргистан, Розе Отунбајеве, као и бившег канцелара Аустрије, Алфреда Гузенбауера. Из групације „Кина плус 16“ запажено је учешће представника Мађарске, Румуније, Бугарске, Турске док је са подручја бивше Југославије једини учесник био представник Београдског форума за свет равноправних, Живадин Јовановић који је уједно био известилац првог од три тематска панела - о инфраструктурном и повезивању народа и цивилизацијау култури, образовању, науци и надградњи уопште.
Страни учесници Конференције имали су прилике да, поред Пекинга, посете Шенжен, прву слободну царинску зону у Кини и један од светских произвођача телекомуникационе опреме, Чонкчин, индустријски и комуникациони центар који годишње производи 3 милиона моторних возила и 55 милиона лап-топ компјутера и општину Дацу у провинцији Сечуан која баштини око 1.300 скулптура из 11.- 13. Века, које су под заштитом УНЕСКО-а.
Део учесника конференције у посети Чонгчингу, производи 3 милиона аута, 55 милиона компјутера годишње
На основу свега што се могло сазнати током Конференције у Шенжену, бројних сусрета и разговора са државним, провинцијским и локалним представницима власти, са представницима науке, планирања, културе, образовања, здравства, као и на основу обилазака градова, лука, универзитета, културних и других установа – стиче се недвојбени утисак да је свестрани развој Кине без преседана у савременом свету, да Кина, као ретко која друга земља, има дугорочну визију, како сопственог тако и развоја светских односа, коју незадрживо спроводи и условима светске кризе, да се одлучно бори за мир, равноправност и поштовање основних принципа међународних односа и да ће и пре прогнозираних рокова постати прва економска сила у свету.
Говор Председника Беофорума господина Живадина Јовановића на конференцији у Кини
Коментари |
Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних
На међународној конференцији о иницијативи „Појас и пут“,
одржаној 23. и 24. фебруара 2016. у Шенжену, Кина.
Имам велику част да Вам пренесем најтоплије поздраве и најбоље жеље за успех ове значајне конференције од чланова и пријатерља Београдског форума за свет равноправних, једног независног удружења интелектуалаца основаног 2000. Желео бих искрено да честитам нашим организаторима-Кинеском центру за савремене светске студије, Влади Шенжена и Фудан Универзитета на оснивању међународног удружења тинк-тенка Пута свиле, као и на усвајању декларације глобалног мултидимензионалног пројекта 21. века- „Појас и пут“.
Шенжен симболизује развој Кине као модерне, отворене и земље са најдинамичнијим социо-економским развојем у савременом свету. Отвореност и најшира повезаност Шенжена са другим деловима света у трговини и индустрији, комуникацијама, иновацијама, култури, туризму, спорту и многим другим областима представља јединствену инспирацију за наше будуће напоре и циљеве.
Оквир сталне сарадње, размене идеја и иницијатива између тинк-тенк организација Пут свиле 21.века је данас успостављен. Од сада биће потребно да у међусобној комуникацији обезбеђујемо садржину којом ћемо испунити договорени оквир. Повезивање бизниса са бизнисом, професионалаца са професионалцима, научника са научницима, уметника са уметницима, медија и новинара са медијима и новинарима, студената са студентима и породица са породицама, представљаће наш трајни задатак и изазов.
Повезивање је врло широк појам, готово без граница. Што више у томе успевамо, то ћемо откривати још више потреба за развој успостављених веза и за сасвим нова повезивања. Што се тиче физичког повезивања, оног у инфраструктури и привреди уопште, дозволите да подсетим да су Србија и Кина, као постојани партнери, ангажовани у изградњи и модернизацији стратешког европског коридора 10 у модернизацији многих других путева и железничких пруга у изградњи мостова и термо-електрана. У току су преговори о изградњи српско-кинеског индустријског парка. Трипартитни српско-мађарско-кинески споразум је постигнут о модернизацији пруге Београд-Будимпешта која ће допринети пропусној моћи коридора 10 и олакшати повезивање региона Медитерана и централне Европе. Дунав, као важна саобраћајна артерија Европе треба развити и као значајну везу унутар Иницијативе „Појас и пут“ а посебно као део пројекта „Три мора“ (Јадранско, Црно, Балтичко море).
Што се тиче повезивања народа са народима, по мом мишљењу посебну пажњу треба посветити областима културе, образовања, медија и младих. У свим овим областима биће потребна одговарајућа координација и средњерочни програми сарадње. Област културе, практично нуди неограничене могућности за ширење и јачање међусобног разумевања, поштовања и поверења међу народима. У том смислу, одлука Кине да у Београду изгради свој културни центар је охрабрујућа и инспиративна. То ће бити први дом културе Кине у једном стратешки веома важном делу европског континента. Ја се искрено надам да ће и моја земља, Србија, бити спремна на реципрочни корак-да у Пекингу отвори дом српске културе чим јој то финансијске могућности буду дозволиле.
Повезивање лидера омладине земаља дуж „Појаса и пута“, привлачење и укључивање младих у остваривање иницијативе, представља логичан и неопходан изазов. Остваривање Иницијативе „Појас и пут“ тиче се њихове будућности и напретка. С друге стране, дугорочни карактер Иницијативе захтева континуитет напора, увек нове мостове младих ка будућности. Коме су потребнији мостови, пруге, путеви, телекомуникације, запошљавање и бољи услови живота него младима. Младе, образоване људе треба охрабрити да се добро упознају са суштином и приоритетима Иницијативе „Појас и пут“да би исту разумели, прихватили и остваривали. Овакав прилаз, на средњи и дужи рок, уједно може заштитити младе нараштаје од опасности да постану жртве разних врста екстремизама и масовних принудних миграција.
Регионални и подрегионални форуми младих о „Појасу и путу“, семинари, радионице, фестивали су форме које могу бити погодне за подстицање интересовања и укључивања младих у остваривање ове Иницијативе. Уколико би постојала сагласност, Београдски форум је спрема да буде домаћин регионалног „Кина плус 16“ форума младих лидера „Појаса и пута“.
Тема „Појаса и пута“ могла би, на одговарајући начин, да буде део наставе у образовању. Ако Владе сагласно својим дугорочним интересима, учестују у остваривању Иницијативе, политичка воља и форма за прихватање овог предлог,а не би требало да представљају проблем. Паралелно, потребо је да унапређујемо сарадњу и повезивање између академија наука и универзитета на свим нивоима-истраживачам, професора,планера и студентских удружења. Стипендије за студирање кинеског и других језика дуж „Појаса и пута“ треба такође да буду један од заједничких приоритета. Како охрабрити постдипломске студије, мастер и докторске тезе о „Појасу и путу“, једно је од питања које заслужује разматрање.
Како охрабрити медије за масовно комуницирање, посебно телевизијске мреже и новинске агенције да посвете континуирану пажњу у остваривању Иницијативе. Повезивање међу удружењима новинара, новинских агенција, телевизијских мрежа, свакако може допринети подизању јавне свести о „Појасу и путу“. Да ли би, на пример, успостављање пула новинских агенција земаља учесница, била једна од идеја за разматрање.
Доприносећи социо-економском и културном развоју, узајамном поверењу међу нацијама учесницама Иницијативе ова Иницијатива ће допринети уклањању јаза између развијених и неразвијених, отварању нових могућности запошљавања младих и подизању квалитета живота на виши ниво чинећи наша друштва напреднијим и хуманијим.
Одређене форме и подручја повезивања могу се даље размотрити у оквиру групе „Кина плус 16“. То би свакако добро било зато што повећава флексибилност и уважавање специфичних потреба овог региона. Београдски форум сматра умесним да иницира редовне тинк-тенк састанке „Кина плус 16“ као огранка Међународног удружења основаног на данашњој Конференцији у Шенжену.
Дозволите да истакнем да Србија и Кина имају дугу традицију пријатељских односа и узајамно корисне сарадње. Ово ме чини посебно задовољним и зато што сам једно време у прошлости имао привилегију да и сам скромно будем укључен у развој односа између наших земаља. Две земље су одавно прихватиле дугорочни, стратешки прилаз међусобним односима заснованим на универзалним принципима међународног права, узајамном поверењу и заједничкој добити. Оне и данас, на истим принципима, успешно и отворено сарађују на остваривању иницијативе „Појас и пут“. Већ су постигнути добри резултати. Овај тренд напретка у односима учвршћен је и даље подстакнут посетом кинеског премијера Ли Кећанга Србији 2014. год, када је Србија била домаћин трећег „Кина плус 16“ самита. Прошле године српски премијер Александар Вучић учинио је узвратну посету Кини и у Пекингу учествовао на петом самиту „Кина плус 16“.
Иницијатива „Појас и пут“ је отворила нови широки простор за јачање традиционалног пријатељства и стратешке сарадње између Србије и Кине. Из наше скромне позиције, наставићемо да и даље пружамо подршку узлазном тренду наших укупних односа.
Део учесника конференције у посети Чонгчингу, производи 3 милиона аута, 55 милиона компјутера годишње
Бриселска трансформација и недефинисан европски пут
Коментари |
Бранка Митровић
Београдски форум за свет равноправних
Нормализација односа
Јучерашњи (Савиндан 2016. године) састанак у Бриселу на највишем нивоу представника администрације из сва три града, тихо и неупадљиво отворио је нову страницу наше историје. Почео је као најновија рунда разговора Београда и Приштине уз посредовање ЕУ, али је завршен изјавом шефице дипломатије ЕУ у којој је представила резултате састанка за грађане Србије и Косова, укључујући договор о директним авио и железничким везама „између Косова и Србије“.
(https://www.eeas.europa.eu/statements-eeas/2016/160127_02_en.htm)
Интерни превод интегралног текста изјаве Ф. Могерини
„Премијери Александар Вучић и Иса Мустафа и њихове делегације придружили су ми се данас на још једној рунди разговора у склопу Високог дијалога о нормализацији односа између Београда и Приштине. Разговор је протекао у веома доброј атмосфери. Сагледали смо спровођење споразума постигнутих у Дијалогу, и то: Споразума о прихватању универзитетских диплома и Споразума о слободи кретања из 2011. године, Првог споразума из априла 2013. године, и више споразума из августа 2015. године.
Данас је потврђено да узајамно признање образовних и стручних диплома и сведочанстава постаје стварност. На основу тога, студенти ће бити у могућности да наставе студирање а стручњаци да побољшају своје изгледе на запошљавање, како у Србији тако и на Косову. Такође смо направили значајан напредак у спровођењу Споразума о слободи кретања, посебно у делу везаном за регистарске таблице.
Затим, дискусија је била усмерена на посвећеност обе стране да раде на спровођењу Споразума о оснивању Асоцијације/Заједнице српских општина, на основу до сада потписаних споразума.
Обе стране су се договориле да започну разговоре о директним авио и железничким везама између Косова и Србије.
Желим да захвалим премијерима Србије и Косова на њиховој трајној посвећености даљој нормализацији њихових односа у оквиру дијалога. Данашњи састанак је показао њихову спремност да се напредује врло конструктивним приступом. Свима нам је на уму потреба да донесемо директне и конкретне користи свим људима у Србију и на Косову који желе напредак на свом европском путу.
ЕУ ће наставити да подржава пуну реализацију данашњег договора о претходним споразумима и о даљем напретку у нормализацији.“
Ова трансформација разговора Београда и Приштине у односе Србије и Косова, изречена са тако високог нивоа, није добила никакав званичан коментар Београда, али се очекује реаговање Србије, институционално, на друштвеним мрежама, и на изборима.
Речник политичког новоговора се шири. Више и не размишљамо шта то значи кад на јавном сервису и у медијима слушамо устаљене флоскуле као што су „косовски премијер“ или „председница Косова“. Преиспитивање било чега што има одредницу „европско“ постало је јерес. Да ли је ова изјава Могеринијеве увод у постепено увођење, затим паралелну употребу и каснију замену фразе „Београд и Приштина“ одредницом „Косово и Србија“?
Колико заиста знамо о функционисању Европске уније
Није јасно колико ће грађани Србије имати прилику да непосредно одлучују о било чему другом осим о томе да ли ће изаћи на изборе и шта ће заокружити. Као грађани евентуалне будуће чланице ЕУ, имамо легитимно право и дужност да тражимо јасан одговор на нека од најбитнијих питања о европском путу. Основно достојанство грађана као субјекта у политичким процесима захтева, уместо препричаних верзија са унапред дефинисаним закључцима, да свако од нас самостално сагледа објективне разлоге за и против и да их самостално оцени. Зато је нужно да нам буде дата прилика да сазнамо и разумемо суштинске одлике „европског пута“.
Како време пролази, Европска унија све теже остварује сагласност држава чланица, чак и у важним стварима. Примера је много. Не улазећи у оцену конкретних потеза појединих влада, намера овог текста је да укаже на крупне недоследности и нејединство реаговања Европске уније на масовни талас избеглица и миграната из Африке и Азије.
Миграције ових размера биле су непредвиђен фактор, који је ипак био лако предвидив као логична последица дуготрајне и интензивне умешаности (политичке, финансијске, оружане) Запада, укључујући ЕУ, у дешавања у земљама миграната и избеглица. Блиско је памети да се сваки проблем најлакше решава на месту настанка уклањањем узрока, а најтеже или никако на локацијама секундарних и терцијарних појавних облика његових последица.
Чији пример да следимо
Прво се намеће питање ко, и на основу чега, у име Европске уније одлучује о томе која држава чланица доноси прихватљиве, а која неприхватљиве одлуке и мере?
Орбанова Мађарска оштро је и са свих страна критикована кад је, у одбрани националних интереса и реда у земљи, била прва чланица ЕУ која је стопирала пријем азијског таласа миграната и то подвукла подизањем ограде. Касније смо видели да су и друге земље, оне које се сматрају окосницом ЕУ или „старом ЕУ“, примениле нешто другачије варијанте такве заштите. Да ли то значи да је Орбан био у праву, само прерано? Шта бива кад неко уради праву ствар пре него што бриселска администрација оцени да су се стекле околности?
Исто питање протеже се и на Варшаву. Пољаци су следили стару мудрост „помози сам себи па ће ти и Бог помоћи“, делујући институционално. Шта бива ако и друге чланице ЕУ почну институционално да реагују на нове околности те ретроактивно и вероватно прећутно, фактички оповргну кривицу коју сад намећу Пољској?
За разлику од Пољске, грађани неких других чланица ЕУ (на пример, Финске) оценили су да ниво друштвене опасности не може да чека на реаговање институција; удружили су се у грађанске страже да одбране најосновније вредности као што су безбедност дома и породице, сигурност на радном месту и у јавности. Наличје такве акције су знатно повећан ризик од сукоба и растућа ксенофобија.
Не чекајући на будуће неизвесно финансирање из фондова ЕУ, практични Данци одлучили су се на принудну партиципацију за трошкове пријема и издржавања миграната и избеглица. Поставили су горњи лимит имовног стања миграната, преко којег се имовина одузима и слива у наменски фонд. Тиме ће неизоставно драстично смањити број оних који наведу Данску као дестинацију. Није немогуће, временом, да и друге земље примене сличне мере. Иако потиче из другачијег контекста, на западу се верује да „ништа не успева као успех“.
Шведски министар полиције рекао је, на Савиндан, да Шведска намерава да протера до 80.000 избеглица пристиглих 2015. године, чији захтеви за азил буду одбијени. Само у 2015. години у Шведској је 163.000 избеглица поднело захтев за азил. Шведска планира да прими избеглице из Сирије (око 90%), око 35 % из Авганистана и 20% из Ирака.
Земље Вишеградске групе (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска) јасно и чврсто бране став да не допусте наметање квоте миграната које морају да приме. Неке од њих изјасниле су се да желе да приме само хришћане избеглице.
Велика Британија је одувек била чланица ЕУ са најмање ентузијазма за ЕУ, у којој још од Черчила влада став да је Европска унија одлична за Европљане – читај: континент. Они су, заједно са Данском, успели да изнуде уступак од ЕУ и свој евроскептицизам формализују као опцију „opt-out“ тј. могућност да не прихвате оно што не желе, као на пример евро. Остаје да се види како ће питање миграната, утицати на резултат референдума о изласку из ЕУ, најављеног за 2017. годину. Подсетимо да се убиство познатог редитеља Теа Ван Гога од стране верског фанатика 2005. године директно одразило на негативни резултат тадашњег референдума о Уставу ЕУ у Холандији.
Јуче, на Савиндан, управа лондонског округа Хаверинг прва у Британији гласала је за излазак земље из ЕУ, на предлог члана Савета локалне управе Најџела Фериџа из евроскептичне Партије за независност Уједињеног Краљевства.
Француска је на једвите јаде, збијањем редова других странака, успела да у другом кругу избора избегне победу десног Националног фронта Марин ле Пен. Међутим, време ради за национално опредељене учеснике политичке сцене, нарочито оне који нису нимало ради новим таласима миграције.
Немачка под кормилом канцеларке А. Меркел била је најчвршћа заговорница неусловљеног и бројчано неограниченог пријема миграната. Политички контекст обухватао је солидарност, људска права али и недостајућу радну снагу. Међутим, политички рачун је стигао на наплату у виду растућег противљења канцеларкиној политици од стране грађана, опозиције, коалиционих партнера па чак и из њене странке. Велико је питање шта ће донети наредни избори у земљи, какав ће бити курс (највероватније) пост-меркеловске Немачке у свим релевантним питањима и да ли ће Немачка остати најутицајнија чланица, политичка окосница и економски динамо Европске уније.
Због свега наведеног и због (не)извесних политичких промена у блиској будућности у већини чланица ЕУ, сасвим је оправдано поставити барем ова питања: Коју земљу - и из ког периода - треба Србија да следи као узор на свом европском путу? И зашто?
Затим, да ли Шенгенски споразум још важи? Да ли је Даблински споразум још на снази? Да ли систем Европске уније и даље функционише? И најважније: каква ће бити Европска унија сутрашњице? Јер једно је сигурно, неће остати иста.
ГЛОБАЛНА СТРАТЕГИЈА ИЛИ ГЛОБАЛНА ПРОПАСТ
Коментари |
Живадин Јовановић,
Беогрдски форум за свет равноправних
Међународни тероризам је дуготрајни, глобални и комплексни безбедносни проблем.
До најновије ескалације тероризма коју демонстрира тзв. Исламска држава (убиство преко 200 руских туриста над Синајем, убиство око 130 Парижана у више синхронизованих напада и други), долази у време продубљивања неповерења и конфронтације међу највећим силама, кризе унутар ЕУ, оружаног посезања за туђим богатствима и интересима, опадања делотворности механизама за мирно решавање спорово, велике сеобе народа и деградације основних принципа међународних односа.
Да би се тероризам искоренио, поред реакција земаља чији су грђани и интереси директно угрожени или су директне жртве тероризма, неопходна је квалитативно нова стратегија и однос који у пракси прихвта да је тероризам глобална, дугорочна опасност од које нико није поштеђен. Пре свега, потребно је зауствити тренд продубљивања неповерења међу кључним светским факторима, дати шансу дијалогу и равноправном партнерству. У борбу против тероризма као глобалне опасности треба објединити глобалну међународну заједницу, а то значи Уједињене нације и организације као што је ОЕБС. То би и те организације извукло и периода деградације, прзног хода и манипулација. Након свега, треба да је свакоме јасно да злоупотребама, ексклузивним улогама и двоструким стандардима нема места. Наравно, осим ако неко, ипак, има интереса да се тероризам одржава и шири, што би било кратковидо и контрапродуктивно.
Исламска држава (ИД) се појавила и проширила након познатих интервенција у Авганистану, Ирку, Јемену, Сирији, Либији... Иако су процеси разарања тих држава, територија и друштава поодмакли, неопходан су напори и подршка обнови тих друштава и држава, без наметања туђих интереса. Иначе, прете продубљивање хаоса, ширење ИД и експанзије тероризма.
Политички компромис и прекид рата у Сирији представљао би велики успех за светске заједнице, посебно њеног европског дела, али и најозбиљнији ударац за ИД и тероризам.
Обустављање сваке, директне или прикривене подршке ИД, прекид финансирања, обуке и наоружавања терористичких организација неизоставна је предпоставка успеха у борби против тероризма.
Једнаки стандарди према тероризму и терористима без деобе на «наше» и «њихове», на терористе и «борце за слободу и демократију», такође су важн услов за преокрет ка ефикасној борби и успеху.
Без врћања поштовању основних принципа међународних односа, као што су право на самосталну унутрашњу и спољну политику сваке земље, суверенитет и територијални интегритет, укључујући и суверенитет над природним и економским ресурсима – тешко је замислива не само ефикасна борба против тероризма, већ и мир, безбедност за све и развој.
Социо-економски развој земаља порекла тероризма и емиграције, укључујући и планове за реконструкцију, образовање и запошљавање младих, нарочито у ратом захваћеним подручјима (Блиском Истоку, Магребу, Под-Сахарским земљама) мора ткође, постати интегрални део глобалне стратегије борбе против тероризма.
Можда је дошао тренутак за сазивања Светске конференције о борби против тероризма са циљем да се успостави организација и временски оквир за усвајање Светске конвенције о спречавању тероризма, под окриљем Уједињених нација?
Уместо вербалне – стварна сувереност
Коментари |
Живадин Јовановић,
председник Београдског форума за свет равноправних
Договорена је војно-техничка сарадња без које Србија не би имала одбрану одговарајућег квлаитета нити војну неутралност. Ова сарадња ће помоћи да Србија изађе из превелике везаности за НАТО и да уравнотежи међународне односе
ЕУ је у дубокој кризи којој се не назире крај, а јединствена спољна и безбедносна политика је све даљи циљ. И око расподеле моћи (надлежности), монетарне уније, емиграната, Украјине, Блиског Истока, статуса Косова и Метохије, око многих других питања, све је више разлика и подела.
ЕУ никада није била неутрални медијатор. Од самог избијања југословенске кризе почетком 90-тих година до данас када, после Ештонове, Могеринијева посредује између Београда и Приштине, ЕУ и Запад у целини, увек су држали страну супарника и противника Србије. Представници Србије непрекидно апелују на фер однос, на консултације са Србијом када се ради о њеним виталним интересима, позивају да се Брисел огласи дискриминацији Срба и кршењу њихових основних људских права, подизању ограда на њеним границама, суспеднодавњу «Бриселског споразума», о много чему другом. И – никад ништа. Још горе. Следе предлози резолуција и декларација о Сребрници, иницијативе за пријем Приштине у УНЕСКО, продаја Брезовице, претње Републици Српској...
ЕУ у дужем педриоду игнорише српске виталне интересе, потцењује Србију и третира је као монету за поткусуривање апетита других на Балкану.
Време је да Србија један од својих познатих приоритета - развијање добрих односа са суседима, формулише тако да и ЕУ уврсти као суседа, уместо као циљ без алтернативе. Јер, истини за вољу, ЕУ јесте сусед Србије, а суседски односи нису у свему добри како треба да буду. То се показало и током емигрантске кризе којој се не назире крај. Чак су и Велика Британија и неке друге земље-чланице најавиле референдуме о изласку из ЕУ.
Дакле, реторику треба ускладити са искуствима и новим трендовима, како у Европи тако и глобално. Коме звучи логично, партнерски и добронамерно то што разни представници ЕУ имају оштрије захтеве према Србији него према чланицама ЕУ? Еда ли је нормално да се од Србије тражи да поштује спољну и безбедносну политику ЕУ кад је свима знано и очигледно да заједничка спољно-безбедносна политика ЕУ не постоји, не функционише?! Да ли Србија треба да плаћа цену непостојања такве политике?
Посета Премијера Вучића Русији
У суштини, Србија је дфоговорима у Мослви током посете Премијера Вучића добила велику шансу у политици, извозу, инвестицијама, енергетици, грађевинарству, одбрани. Само од Србије зависиа у којој мери ће бити способна да ту шансу искористи.
Судећи по информацијама из медија, Премијер Вучић је од председника Путина и премијера Медведева добио потврду да може да рачуна на руску подршку у Уједињеним нацијама и на међународном плану увек када су српска политика и циљеви јасно дефинисани. То има велики и дугорочни значај јер је Русија растућа светска сила без које ниједан међународни проблем не може бити праведно трајно решен. Када је о Србији реч, то важи и за проблем статуса Косова и Метохије, за нужност поштовања резолуције СБ УН 1244, као једине легитимне основе, а ништа мање и за доследну примену, а не ревизију, Дејтонско-париског споразума о Босни и Херцеговини, односно, за очување Републике Српске.
Договорено је ширење сарадње у енергетици која је Србији важна као гаранција енергетске безбедности, за покретање хемијске индустрије, а омогућава да Србија постане чвориште за снабдевање суседних земаља гасом. Без обзира на разне приче, снабдевање руским гасом нема рационалне алтернативе, ни за Европу а камо ли за Србију.
Договорена је војно-техничка сарадња без које Србија не би имала одбрану одговарајућег карактера и не би могла да буде војно неутрална. Ова сарадња даје могућност да Србија изађе из ненормалног положаја превелике везаности за НАТО и да уравнотежи своје односе у области одбране. Ова потреба тим је већа што НАТО ИПАП-ом настоји да трајно ограничи сваку слободу избора партнера у војно-одбрамбеној области. Набавка ескадриле Мигова „29”, хеликоптера, склопова за војна воѕила, уз повољне услове кредиџтирања, кооперација у војној индустрији и други видови сарадње треба да омогуће јачање одбрамбене моћи земље, остваривање политике одвраћања, повећање извоза и заједнички наступ на трећим тржиштима.
Грађевинарство Србије је поновод, после толико година, добило ретку шансу на руском тржишту. То је уједно и шанса за произвођаче опреме. У којој мери ће се то искористити зависи од капацитета српског грађевинарства и од подршке коју добије од српских банака и Владе.
Створена је и прилика за још већи извоз хране и пољопривредних производа. С обзиром на велчичину руског тржишта то није само извозна, већ и шанса за развој наше пољопривреде и села. Разуме се, наши произвођачи и извозници имају обавезу да још већу пажњу посвете квалитету хране јер је руско тржиште у том погледу такође са високим захтевима.
Србија не треба да буде само вербално суверена. Чувајући достигнути ниво односа са Западом, има шансу и велику потребу да брже развија укупне односе са Русијом, Кином, Индијом и другум земљама БРИКСИ, да на тај начин уранотежи и оснажи свој међународни положај. Једино уравнотежена спољна политика гарантује потпуније остваривање националних и државних интереса. Једино таква политика обезбеђује како брзи економски развој тако и заштиту суверенитета и територијалног интегритета. Није то никакво »седење на две столице», какав комплекс намећу прозападни медији, нити је то српски изум. Многе озбиљне земље своју слободу и независност граде на темељима уравнотежених односа и политике. И успевају.
Предуго је Србија доказујући приврженост демократизацији, европским стандардима, окренутост « будућности», била на кратком поводцу Запада. Уместо да добија, кажњавали су је, разарали, отимали територије, банке, фабрике, уништавали оружје, војску, морал, достојанство, културу, историју... Само од 2001. до 2011. приватизацијом су исисали су из њене «заосталости» преко 50 милијарди долара! Време је да се Србија отрезни и усправи.
(Ауторизован текст из разговора за портал ФАКТИ, 01.11.2015.)
„Свет са Спутњиком" — Јовановић: Сарадња са Русијом суверена одлука Србије
Коментари |
Емисију „Свет са Спутњиком", коју заједно реализују Радио Новости и редакција Спутњика, можете да слушате сваке среде на таласима Радија Новости од 17 до 19 часова! Теме данашње емисије су биле посета премијера Србије Александра Вучића Москви, могући исходи те посете и нова позиција Руске Федерације на глобалној политичкој сцени.
У првом делу емисије, од 17 часова гости наше емисије били су Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова Савезне републике Југославије, и Владимир Ђукановић, народни посланик Српске напредне странке у Скупштини Србије. Они су говорили о томе хоће ли Србија увести санкције Русији, као што тражи Европска унија, или ће српско–руска економска сарадња бити унапређена баш захваљујући санкцијама које је Европска унија увела Русији; какви су планови Русије у Србији и хоће ли Србија у руском оружју потражити заштиту од америчког оружја којим се наоружавају суседи?
— Живадин Јовановић: На двадесет војних вежби са НАТО–ом, ми изведемо две или три војне вежбе са Русијом. Ми не претерујемо у сарадњи са Русијом, ми претерујемо у сарадњи са НАТО–ом.
Посланик СНС Владимир Ђукановић
— Владимир Ђукановић: Не могу да схватим људе из невладиног сектора који траже од српских привредника да не потпишу споразуме и уговоре са руским привредницима зато што је Европа увела санкције Русији.
— Живадин Јовановић: Склапање споразума са Русијом ствар је суверене одлуке Србије и Србија у вођењу своје политике односа са Русијом не треба да се обазире на мишљење Запада. Доста је тог става — шта ће рећи Брисел, шта ће рећи Вашингтон.
— Владимир Ђукановић: Нама није у интересу да уведемо санкције Русији и то сигурно нећемо урадити.
— Живадин Јовановић: Србија купује време Европи, јер ће она пре или касније сама да укине санкције Русији. Многи привредници у Европи су разочарани увођењем санкција Русији због огромне економске и политичке штете. Србија предњачи над Европом и она ће доћи на српске позиције.
Публициста Љубомир Кљакић
Публициста Љубомир Кљакић
У другом делу емисије од 18.00 часова саговорници су били Љубомир Кљакић, публициста, и Драган Ђукановић, потпредседник Центра за спољну политику, који су говорили о утицају Русије и Владимира Путина на стварање новог светског поретка, где је ту место Руске Федерације и долази ли крај америчкој глобалној хегемонији?
— Љубомир Кљакић: ИПАП споразум је не де јуре, али де факто ставио Србију у положај државе–чланице НАТО–а.
— Драган Ђукановић: Долазак Русије у Сирију је само почетак повратка мултиполаризма у свету.
— Љубомир Кљакић: Русија ће бити гарант процеса смиривања ситуације у Сирији.
— Драган Ђукановић: У Украјини очекујем пацификацију, која је нужна. Споразуми из Минска су дали резултата, насиље је обустављено и сукоби су окончани. Најбитније је да у овом тренутку на истоку Украјине више нема оружаних сукоба.
Потпредседник Центра за спољну политику, Драган Ђукановић
Потпредседник Центра за спољну политику, Драган Ђукановић
— Љубомир Кљакић: Америци у догледно време прети један велики финансијски крах и слом.
— Драган Ђукановић: САД морају прихватити нову улогу Руске Федерације, која битно мења међународне односе. Мора се инсистирати на дијалогу, јер без дијалога моћних сила нема светског напретка.
— Љубомир Кљакић: Мора доћи до новог аранжмана између водећих светских сила, у противном човечанству прети један глобални светски сукоб, који никоме не одговара.
— Драган Ђукановић: Русија се вратила на велика врата, као значајан фактор у властитом окружењу, али и широм света, па тако и у нашем региону.
Хвала вам што сте те нас слушали и читали!
Преслушајте емисију овде:
Извор: https://rs.sputniknews.com/politika/20151028/1100601324/vucic-moskva-svet-sputnjik.html#ixzz3pyDOi2Xr
Како достојанствено исповраћати Косово?
Коментари |
Ненад Узелац
Беофорум
„
Ако најбољи од свих могућих светова захтева сузицу једног детета, не прихватам у њему да живим“, мисао је Достојевског којом данас можемо сагледавати однос према Косову. У нашем је друштву много оних који сматрају даје српска дечија суза са Косова вредна уласка остатка Србије у „рај“ звани Европска унија. Последњи у низу који заступа такву тезу, на велико изненађење јавности, јесте и председник САНУ, професор Владимир Костић, који је у последњем интервјуу, ових дана изнео неколико занимљивих тврдњи: прва је да Србија треба „са елементима достојанства да напусти Косово“; друга да је Европска унија рај у који се треба ући, макар повраћајући; и трећа да је Русија „вештачка алтернатива“.
Поставља се питање како са елементима достојанства напустити светињу која сама собом чини достојанство Србије и српског народа? Косово није девојка прељубница па да се може напустити са елементима достојанства, оно је духовност, српска вертикала, а тиме и вертикала достојанства српскога народа. Нема тих „елемената“ са којима се Косово може достојанствено напустити. Ако већ немамо политичку и правну власт на Косову и Метохији, праву истину и право питање које би председник САНУ требало себи да постави јесте следеће: где је САНУ у последњих петнаест година да се изјасни и изнесе став о егзистенцијалним питањима за српски народ? Где је САНУ да се изјасни о премештању дијалога о Косову са Уједињених нација на ниво Европске уније? Где је САНУ да се изјасни поводом Бриселских споразума и зашто тада није спречила предавање политичке и правне власти Косову како бисмо данас могли рећи да ми барем де факто или барем де јуре имамо неку власт доле? Уместо тада, председник САНУ данас, када је све изгубљено, јавља се да нам објасни да је све изгубљено.
Напуштање Косова за шта? Професор Костић каже за Европску унију и образлаже свој став речима „повраћаћу, ја ћу у рај ући“. Ако је потребно да на европском путу исповраћамо Косово са „елементима достојанства“ да бисмо ушли у рај звани Европска унија, зар се то може онда рајем звати? И разлог због којег се мора ући у ЕУ јесте што ће нас, уколико не одустанемо од Косова, она изоловати и угрозити наш опстанак. Каква је то природна алтернатива у Европској унији, ако на њеном путу морамо повраћати (Косово) и бринути за опстанак, ако од њеног пута одустанемо? Повраћање се јавља када је стомак покварен, а на европском путу, којег Европска унија непрестано хвали кроз наш, наводни, економски и сваки други напредак, јавља се проблем стотина хиљада гладних стомака који због европског пута немају шта да поврате. За њих, за разлику од професора Костића, Европска унија има алтернативу. Они је виде у природној алтернативи која постоји у Русији, а која се данас бори за то да нам стомак буде здрав и да Косово не повраћамо. Међутим, да ли свесно или несвесно, професор Костић учествује у једној много первертированијој игри: Европска унија терајући Србију да призна Косово жели да уједначи и обезбеди своју спољну политику, јер када Србија призна Косово онда немају разлога пет држава чланица које то нису урадиле да не ураде. Дакле, Србија мора бити натерана на признање како би се обезбедила спољна политика Европске уније и у том моменту Србија губи аргумент неуједначености спољне политике ЕУ према Косову у односу на захтев ЕУ да уведе санкције Русији. Свако залагање да се Косово напусти и призна, јесте залагање да се сутра уведу санкције Русији и да српски народ тиме запечати своју судбину. Да Србија обезбеђује спољну политику ЕУ, док се на истоку јавља јасна алтернатива чије је пријатељство више пута јасно назначено, јесте потпуна первертираност душе.
Ако послушамо Достојевског, он је потпуно управу да се срећа једног човека не може градити на несрећи другог, те у нашем случају не може се срећа централне Србије градити на несрећи косовских Срба нити се спољна политика ЕУ уједначавати на несрећи српског народа који није њен члан. Једини елементи достојанства у овим судбоносним тренуцима јесу колико својим нечињењем изазивамо српских суза на Косову: и подземни човек Достојевског, онај без достојанства, дизао је глас против заснивања среће у срећном мравињаку на несрећи других. Чак је и Белински, највећи руски западњак, својевремено, дигао глас против начина производње живота Запада израженог кроз Хегелову филозофију рекавши да чак и да се попне на највишу степеницу људског развоја, на највиши степеник среће и тамо ће тражити рачун за све жртве инквизиције, Филипа Другог, случајности итд. Уколико не добије рачун он ће се на главу стрмоглавити низ степенице, јер не може бити миран ако није искупљена крв сваког његовог брата. У нашем случају: не може се Косово са достојанством исповраћати за „рајску“ Европску унију нити се елементи достојанства могу градити изазивајући српске сузе на Косову и Метохији одрицањем од истог. Није толико тога трулог у нашим стомацима, колико у нашим душама.
Ненад Узелац
Београдски форум за свет равноправних
ОПАСНО ОМАЛОВАЖАВАЊЕ ДЕЈTОНСКОГ СПОРАЗУМА
Коментари |
Сви учесници Дејтонског споразума
Из разговора Председника Београдског форума за свет равноправних Живадина Јовановића, са новинарком Новинске агенције СРНА Миленом Гачевић, 5. августа 2015.
Необично је да препоруке о уређењу БиХ и уставној реформи, као услову ЕУ, саопштава амерички амбасадор. Правно посматрано то личи на «неовлашћено обављање туђих послова», а политички на мешање у унутрашње послове ЕУ и БиХ - оцјењује бивши министар спољних послова СР Југославије Живадин Јовановић.
Дејтонски мировни споразум је нормативни међународни правни акт трајног значаја и није временски ограничен, па су покушаји његовог омаловажавања неосновани и опасни.
Коментаришући недавну колумну америчког амбасадора у БиХ Морин Кормак, Јовановић оцјењује да су "покушаји омаловажавања тог споразума опасни и не доприносе стибилности нити учвршћивању мира на Балкану. На једној, бошњачкој страни, то подгрејава тежњу за унитарном БиХ, на другој, српској, подстиче страховања од укидања равноправности и стечених права".
Кормакова је у ауторском тексту за "Независне новине" навела да
је првобитни циљ Дејтона био да се оконча рат и да се сада
поставља питање његове улоге. Она је, у име евроинтеграција, писала како би требало да буде уређена БиХ, а поједини аналитичари у Србији њено писање протумачили су као признање да Америка никада није жељела Дејтонски споразум какав је постигнут компромисом и потписан, већ су га сматрали само фазом у наметању онога за што је по вољи Сарајева.
Живадин Јовановић за Срну напомиње да "Дејтонски споразум није дело једне земље, макар она била иницијатор, посредник, или домаћин преговора који су довели до његовог прихватања. У Дејтону где је парафиран 21. новембра 1995., а потом и у Паризу где је потписан 14. децембра 1995., овај Спорзум су потврдиле све чланице Контакт групе, сталне чланице Савјета безбједности УН (изузев Кине), као и сама Европска унија. Посебан значај има чињеница да је Савет безбедности УН једногласно прихватио и потврдио Дејтонски споразум својом резолуцијом број 1031, од 15. децембра 1995. Нема, дакле, никакве сумње да је тај међународни уговор, вољом уговорних страна, великих сила и Саавета безбедности УН, постао трајни интегрални део међународног правног поретка заснованог на Повељи УН.
У погледу трајности и правне снаге Дејтонски споразум се не разликује од сличних споразума у систему међународног права. Свако ко би тај Споразум релативизовао, омаловажавао или накнадно временски ограничавао доводио би у питање кредибилитет међународног преговарања, међународног права и правног поретка у целини. У конкретном случају, то би озбиљно угрожавало мир и стбилност на Балкану и у Европи.
Када је ријеч о притисцима на Српску, треба их такође посматрати у светлу заоштравања глобалних односа Истока и Запада. САД не желе да у Европи, па ни на Балкану, постоји ни једна самостална држава или ентитет изван њихове пуне контроле. Када је реч о притисцима за унитаризацију Босне и Херцеговине уз обезбеђивање доминације Бошњака, треба имати у виду и сталну потребу САД да се конзервативним режимима муслиманских земаља покажу као «принципијелни» заштитници мусиламана на Балкану не би их придобили у сузбијању антиамеричког расположења на Блиском Истоку и у муслиманском свету уопште.
Јовановић сматра да је необично да препоруке о уређењу БиХ и уставној реформи, као услову ЕУ, саопштава амерички амбасадор.
"Ако постоје неки услови за чланство у ЕУ нормално је да их саопшти легитимно тело Европске уније – Савет, Комисија, или њихов представник, а не амбасадор земље нечланице"- примећује Јовановић.
Притисци изван БиХ, а пре свега, из Вашингтона, да се промени уставни поредак у БиХ, да се наруше основни принципи Дејтонско-париског споразума, као што су равноправност три констутивна народа и два ентитета, као и принцип консенсуса, обично се образлажу тезом да је улога Дејтона била «само» да оконча рат, да успостави мир. А шта су циљеви притисака да се омаловажава и напушта Дејтон? Зар поштовање и доследна примена тог споразума не чува мир и безбедност данас и у будуће? Може ли се мир очувати рушењем темеља на коме почива? У свету апсурда у коме живимо, вероватно би се нашао неко коме би користила још једна «контролисана» дестабилизација дела Европе? У таквом свету, можда, неко верује да се Срби, Република Српска и Србија, морају данас одрећи статуса и права стечених пре 20 година? Ако су притисци били делотворни да се Србија практично одрекне резолуције СБ УН 1244 да би се удовољило Албанцима на Косову и Метохији, Ердутског споразума да би се задовољила Хрватска, зашто је непритиснути да сарађује у у збацивању Милорада Додига и развлашћивању Републике Српске у корист Бошњака? То је и тако практично проглашено као «европски» стандард.
Када се добро размисли ко и шта све захтева од Србије, Републике Српске, српског народа уопште, шта су стварни циљеви уставних промена у БиХ, (па и у Србији), онда није далеко од памети да се човек упита – да ли Империја уопште жели Србију и српски народ као политички фактор на Балкану, или чини све да се он раздроби, утопи и претвори у пуку монету за поткусуривање у исцртавању увек нове «просторне ситуације»? Ако слаби и разара географску осу и центар Балкана, да ли уопште има интереса за напретком, миром и стабилношћу, или њеним геостратешким нацртима, можда, више одговара продужена дестабилизација овог дела Балкана и држање Србије на још краћем поводцу? Империја има све сложеније проблеме у односима са Русијом, Кином, Латинском Америком... На Блиском Истоку и Северу Африке даље се распламсавају сукоби, хаос, убијање. Масовне миграције избеглица и азиланата произведених њеним агресивним ратовима све више притискају Европу и Балкан, а воље за стварно решавање нема на видику. Да ли би нова дестабилизација Балкана могла да скрене пажњу са свега тога? Захваљујући недавном руском вету у Савету безбедности, Република Српска, Србија и српски народ нису жигосани као геноцидни. Неће ли, ако већ није почела, англо-саксонска осовина ненавикнута на праштање, тражити «асиметричне» одговоре? Порука од априла 2000. да Србију треба трајно држати изван европског развоја није орочена!
ЗНА ЛИ ИКО ШТА У СРБИЈИ НИЈЕ ЗА ПРОДАЈУ?
Коментари |
У јавности Србије дуже време присутно је питање продаје Телекома Србија. Оно има стварни и симболички значај. Стварни - јер се ради о једном од највреднијих и најпрофитабилнијих предузећа у Србији и на Балкану, а симболички јер однос власти према судбини Телекома открива однос према читавом јавном сектору, па и према вредностима уопште.
Влада је јасно опредељена за продају Телекома. Једини услов о коме говори је - да постигне «добру цену». Која је то «добра цена» није јасно. Председник Републике Томислав Николић каже да не би волео да се Телеком прода чиме показује свест о већинском расположењу грађана и стручњака који су против продаје. Међутим, у истој реченици Председник изражава и сумњу у ту «мисао» и указује да је потребна «објективна анализа» «квалитетне одиторске куће». Чије? Дакле, и његов став зависи само од цене. Да ли Телеком уопште треба да се продаје, или не ни за њега није спорно. Према медијима, он је, пре пар дана, изјавио:
«Лично бих волео да не продамо Телеком, али увек (стварно?) постоје разлози који могу да разувере (кога?) да та мисао (чија?), без објективне анализе, није исправна, зато ће бити ангажована квалитетна одиторска кућа» (за кога?).
Пред јавношћу се отвора питање: Да ли је власт спремна да (рас)прода све што Србија поседује ако може добити новац, поглавља, магични датум, «стратешког партнера», атест «реформатора»? Другачије речено – постоји ли било шта вредно у Србији што власт не би продала ни за какву цену? На пример, због независности, суверенитета и интегритета, због дигнитета, самосталности, одбране, безбедности, поштовања Устава? Постоји ли црвена линија или листа материјалних или нематеријалних вредности које власт неће продати за било коју цену, које, једноставно, нису за продају, трампу или «дил»?
Экс-глава МИД Югославии: легендарный разворот Примакова над Атлантикой останется в истории
Коментари |
Живадин Иованович:
"В анналах мировой дипломатии останется в памяти жест Примакова, когда в ночь с 23 на 24 марта 1999 года он, узнав о решении начать военную операцию НАТО против Югославии, распорядился развернуть самолет, на котором во главе государственной делегации летел в Вашингтон, где должны были состояться его переговоры с (вице-президентом США) Альбертом Гором. Когда он узнал, что принято решение о начале бомбардировок, о начале агрессии США против Союзной Республики Югославии, он распорядился, чтобы над Атлантикой российский государственный самолет развернулся и вернулся назад в Москву", - напомнил бывший министр иностранных дел Союзной Республики Югославии Живадин Йованович, возглавляющий ныне сербскую неправительственную организацию "Белградский форум за мир равноправных".
По его мнению, "тот жест показал, насколько Примаков был привержен соблюдению и уважению принципов международного права и насколько понимал, что атака НАТО не была направлена только против одной маленькой, миролюбивой европейской страны, какой была Союзная Республика Югославия, - это была в такой же, если не больше, степени атака на стратегические цели России и на ее легитимные интересы". "Он хорошо знал, что господство НАТО на Балканах - это только предлог для экспансии НАТО к российским границам", - отметил Йованович.
"Он был человеком, которому мы тогда в руководстве Югославии доверяли больше, чем кому-либо другому из российского руководства. У нас есть впечатление, что если бы тогда больше зависело от Примакова, то и политика тогдашней России была бы другой и по отношению к Югославии, и по отношению к Сербии, и к Европе. И, возможно, если бы Россия тогда следовала принципам Евгения Примакова, то, может быть, сейчас у нас было бы меньше проблем и на Балканах, и в Европе", - считает экс-министр.
Видео прилог о Примакову:
ЗАХВАЛНИЦА КЛУБА ГЕНЕРАЛА И АДМИРАЛА СРБИЈЕ
Коментари |
Клуб генерала и адмирала Србије доделио је Београдском форуму за свет равноправних захвалницу у знак признања
за успешну сарадњу.
Председнику Београдског форума Живадину Јовановићу захвалницу је уручио председник Скупштине Клуба генерала и адмирала Србије
генерал Видоје Пантелић на свечаности поводом 10-те годишњице оснивања и рада, одржаној 25. јуна 2015. године у Дому Војске Србије.
Свечаности су присуствовали Министар одбране Братислав Гашић, начелник Генералштаба Војске Србије генерал-пуковник Љубиша Диковић као и великуи број представника културног, научног и јавног живота.
СРПСКО ВИЂЕЊЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА
Коментари |
Проф. др Мира Радојевић и академик Љубодраг Димић
лауреати прве награде за историју „Иларион Руварац“, коју додељује Матица српска
Аутор: Доц. др Ђорђе Ђурић
У присуству више академика САНУ, историчара, научника, културних и јавних радника, у Матици српској у Новом Саду, 25. јуна 2015. године, уручена је Прва награда за историју „Иларион Руварац“, за 2014. годину. Награду су добили Проф. др Мира Радојевић и дописни члан САНУ Љубодраг Димић, за књигу „Србија у Великом рату 1914 - 1918“, у издању Београдског форума за свет равноправних и Српске књижевне задруге. На свечаности су говорили Проф. др Драган Станић, председник Матице српске, академикЉубомир МаксимовићпотпредседникСАНУ, председник жирија за доделу награде, Доц. др Ђорђе Ђурић, генерални секретар Матице српске, аутори иЖивадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, у име издавача.
О садржини књиге, Доц. др Ђорђе Ђурић је рекао:
„Праотац српске научне историографије архимандритЈован Рајићу предговору своје Историје разних словенских народа... записао је још 1768. године, да ту историју пише да буде на услузи своме роду и да жели "као што су се сви други народи већ потрудили да своју прошлост са славом опишу" и он тако поступи. Посебно је себи у задатак ставио да треба да побије оне приче о Србима које су писане с "гађењем и клеветама". За то је развио један помало чудан метод, који се није увек у потпуности поклапао санаучним методом како га ми данас схватамо. Век касније један други архимандрит, Иларион Руварац, једнако патриотски настројен, по узору на своју епоху и принципе Леополда Ранкеа увео је у српску историографију доследно примењен критички метод. Прикупљање и строга критика извора и борба против прихватања мита као историјске чињенице, били су по њему најважнији послови који су стајали пред историчарем. Нису сви савременици (ни последници) са задовољством и одобравањем прихватили ове принципе (чему је, поштено речено, допринео и начин на који је Руварац заступао своје идеје). У сваком случају несумњиво је да је дело Илариона Руварца означило прекретницу у увођењу Критичког метода у српску историографију.
У претходна два и по веканије било много генерација српских историчара које, стварајући своја дела, нису морале да троше енергију оповргавајућиинтерпретације настале "с гађењем и клеветама" према српском народу и историји (како је то рекао Рајић). Можда је једна од ретких која је била лишена овог бремена била генерација учитеља данашњих лауреата, која је неоптерећена овом врстом борбе (о бројним другим искушењима која су била пред овим нараштајем нећемо овај пут) па су могли да се, на Руварчевом трагу, посвете развојуметода и заната историчара.(Они су уосталом били савременици Фрица Фишера).
Достојни баштиници генерације својих учитеља наши лауреати проф. Др Мира Радојевић и дописни члан САНУ Љубодраг Димић (обоје су професори на одељењу за историју Филозофског Факултета у Београду) у свом еснафу су познати по доследној примени метôда научне историографије и мајсторскимвладањем занатом историчара.
Можда је пред оволико историчара прозаично рећи било шта о понављању историје, али свако ко је последњих година, ма и површно пратио западноевропску историографску продукцију о питању ратне одговорности за избијање Првог светског рата и о Првом светском рату уопште, не може се отети утиску да су околности у којима је Рајић написао ону своју тврдњу о писању странаца о српској историји са гађењем и клеветањем готово исте. Истине ради, морамо рећи да "лажи и опадање" нипошто нису став научне историографије на Западу, већ да су она дела која су писана на такав начин добијала велики публицитет, несразмеран њиховим научним дометима.
То су биле околности у време настајања књиге Србија у Великом Рату 1914-1918, Кратка историја. Оваква клима била је велика замка и искушење за ауторе Миру Радојевић и Љубодрага Димића. Без трунке патетике можемо рећи да су они држећи се поменутих принципа и метôда научне историографије и мајсторским владањем занатом историчара успели да ову замку избегну и напишу научно поуздану синтезу о Србији у Великом рату.
Да би се написала књига о једној од највећих епопеја у српској историји требало је сакупити ипроучити (у случају Мире Радојевић и Љубодрага Димића тачније је рећи познавати) ванредно велику количину извора и литературе. Пратећи напомене, али и садржину ове књиге јасно је да су аутори користили сво расположиво наслеђе српске историографије, настајало од 1920-их и 1930- их година 20. века (дела савременика и учесника рата): издвојимо само нека из овог периода као што су књиге: Валадимира Ћоровића, Јована Јовановића, Живка Павловића, збирка Велики рат Србије за ослобођење и уједињење од преко 30 томова коју је издавао генералштаб краљевине СХС и Краљевине Југославије. Ипак значајније упориште за писање ове књиге била су дела настала од 60-их до 90-их година 20 века. Поменимо опет само нека: Андреја Митровића, Владимира Дедијера, Милорада Екмечића, Ђорђе Станковића, Чедомира Попова дела војних историчара Скока, Опачића и Томца, као и збирке српске дипломатске грађе. Свему томе треба додати велики број дела страних аутора (енглеских, француских, руских и немачких), од савременика рата извештача из Србије и страних дипломата, преко страних историчара Фишерове генерације до наших савременика као што је рецимо Анико Момбауер.
Књига је подељена у шест поглавља, од којих је прво посвећено развоју Србије као независне државе од Берлинског конгреса до Сарајевског атентата, док свако од преосталих обрађује по једну ратну годину (уз мања хронолошка одступања, када је то било нужно због синтетичког начина излагања). На крају следи закључак који носи наслов Југословенско уједињење.
Без намере да се упуштамо у препричавање садржаја књиге, ради илустрације начина рада аутора наводимо како је обрађена, из напред поменутих разлога, посебно значајна тема: Питање Сарајевског атентата и ратне одговорности. Излагањем ове проблематикеаутори су се бавили у последњем одељку првог поглавља насловљеном са Виновници рата и Краљевина Србија и првом одељку другог поглавља чији је наслов Сарајевски атентат и Јулска криза (стр. 40-111). Супротно очекивању, на ових70 страница аутори не полемишу са ревизионистичком историографијом, шта више ова синтагма није употребљавана у књизи осим у предговору. Језгровито су приказани главни правци спољне политике великих сила и настанак и даља изградња њихових савеза кроз неколико општеевропских криза почетком 20. века; Посезање за светском моћи савеза високе пећи и племићког поседа у Немачкој и њено виђење Балкана и Србије у том контексту; Аустроугарске аспирације на Балкану, као једином преосталом пољу њеног ширења и зебња од Србије као Пијемонта Јужних Словена. Може ли се сажетије и јасније описати однос Аустроугарске према Србији уочи Првог светског рата него што је то речено на 50. страници "Србија је положајем и политиком коју је водила објективно била препрека настојањима Аустроугарске да контролише цео Балкан и запоседне његове централне делове".
Контекст и сам чин Сарајевског атентата који се догодио у току аустроугарских војних маневара на Видовдан 1914, при чему аутори подсећају на поређење енглеског историчара Тејлора, да је то исто као када би британски краљ парадирао улицама Даблина на дан Светог Патрика, описан је на основу мноштва извора, судских списа, сећања савременика и учесника и поуздане литературе. Мира Радојевић и Љубодраг Димић не прећуткују ништа што доносе извори, као што је чињеница да је Драгутин Димитријевић Апис вероватно био умешан у организацију атентата. Међутим, јасно наглашавају да извори показују да српска влада и генералштаб нису имали никаве везе са тим чином. След догађаја у време Јулске кризе (период од атентата 28. јуна до почетка рата 28. јула) јасно показује да су Немачка и Аустроугарска атентат искористиле само као повод, како је то први написао још у току рата кнез Карл Макс Лихновски, високи немачки дипломата и немачки амбасадор у Лондону од 1912. до 1914. године.
Питања ратних циљева Србије и стварања Југословенске државе зналачки је обрађено кроз више поглавља у књизи. Тема изузетно значајна за историју Срба у 20. веку, за коју су аутори у најмању руку експерти (а овај израз не употребљавамо без преке потребе).
Посебне похвале у награђеној књизи заслужује мера и складан однос између приказивања војне и политичке, друштвене, економске и културне историје Србије у Великом рату, које се добро укомпоноване претварају у једноставно речено историју (да избегнемо појам тотална историја).Иако књига носи наслов Србија у Великом рату довољно пажње је посвећено општој, тј. у овом случају европској историји. Као шири контекст приказани су најзначајнији токови и догађаји на војном и политичком плану током читавог рата у Европи, што је искорак у односу на нашу ранију литературу.
Да закључим:Мира Радојевић и Љубодраг Димић дали су у години обележавања стогодишњице почетка Великог рата, на поузданим изворима засновано, критички проверено, модерно инерпретирано, језгровито и стилски савршено написано српско виђење историје Србије у великом рату. Тиме су испунили своје позвање да нашој и страној јавности предоче резултате српске научне историографије.
1 Да је доба Великог рата једна од највећих епопеја српске историје не треба посебно доказивати. Наша историја тога доба садржи све елемете великих епова: и немилост богова (великих сила) и неправедно приписивање греха и одлучност хероја да се бори против несразмерно веће силе, пошасти налик библијским – епидемија 1915, и егзодус и славни повратак итд...
2Наравно да овде не могу набројати сва релевантна дела. Овај кратки избор је направљен само ради илустрације.
BEOGRADSKI FORUM-Novi izazovi (1)
Коментари |
Profesor Radoš Smiljković
(uvodno izlaganje) - 19 maj. 2015.
Posle NATO agresije 1999. (mart-juni) „Beogradski forum za svet ravnopravnih“ je nastao kao oaza kritičke misli i okupljanja zabrinutih ljudi za sudbinu Srbije. Dolazili su i dolaze mnogi iz raznih sredina da se obaveste ili prenesu saznate informacije. Značajan broj uglednih intelektualaca Srbije i inostranstva se okuplja oko aktuelnih, ali i strateških tema koje nameće drastična restauracija najgore vrste kapitalizma i kolonizacije Srbije. I dalje je ključno pitanje - kuda i kako dalje? Za sve te ljude 2000.-te je izvršen puč. Na površinu je izbilo strateško pitanje -kako da opstane Srbija kao matica srpskog naroda. U centru našeg vidnog polja imperijalizam se pojavljuje kao strateški neprijatelj malih naroda i država. Inače, kod nas se i dalje potvrđuje kao takav.
Treba da se zna da Beogradski forum uveliko sarađuje sa više prijateljskih organizacija, kao što je: Pokret za Kosovo i druge organizacije za prava našeg naroda i očuvanje njegove samobitnosti na KiM; Društvo srpskih domaćina; Klub generala i admirala Srbije; SUBNOR Srbije, Svetski savez za mir, pa Centar slave iz Moskve i dr. U tom krugu je i sve više organizacija mladih koje nastaju u funkciji odbrane prava i samobitnosti naroda i države Srbije.
U dosadašnjem radu Foruma najdalje se otišlo u kritičkom sagledavanju agresije koju je zapad na čelu sa SAD izvršio na Saveznu republiku Jugoslaviju. Ustvari, na Srbiju s ciljem da se ukroti srpski narod kako ne bi mogao da prestavlja ozbiljnu snagu otpora novoj strateškoj ofanzivi američkog imperijalima u preuređivanju Evrope u skladu sa strategijom razbijanja Rusije. S obzirom na poluvekovnu godišnjicu 1999. NATO-a, SAD su odlučile da svetu, pre svega Evropi, demonstriraju svoje namere. Nažalost, Srbija se kao i u prošlim vremenima velikih imperijalnih sudara našla na brisanom prostoru nove imperijalne istorije. I tako postala prva žrtva odbrane njene nezavisnosti.
Може ли Србија да испоручи све а не добије ништа? Шта су САД добиле санкцијама против Русије
Коментари |
Живадин Јовановић
У јавности се провлачи теза да Србија, ако жели у ЕУ што је проглашено за национални и државни приоритет, мора и да уведе санкције Русији јер је то део заједничке, или јединствене, спољне политике ЕУ. Притом се, намерно или због незнања, изоставља да је заједничка спољна и безбедносна политика ЕУ и даље, добрим делом, циљ а не усаглашена и применљива стратегија. Питање је да ли унутар ЕУ и може доћи до консенсуса у погледу сваког конкретног спољно-политичког питања. Као што је познато, консенсус не постоји ни о питању признавања Косова и Метохије. Друго, Србија још није чланица ЕУ да би била у обавези да примењује чак и оно што чланице ЕУ, од случаја до случаја, усагласе. Треће, пријатељски, савезнички односи Србије и Русије уобличени током историје, заједнички корени у култури, језику и духовности представљају део идентитета српског народа и Србије. Очекивати од Србије да уведе санкције Русији било би равно захтеву да се Србија одрекне дела свог идентитета, што свакако није стандард ЕУ. Бар не декларисани.
Иронично је да било ко у име ЕУ захтева од Србије, нечланице, да уведе санкције према Русији када у самој ЕУ расту отпори па чак и случајеви кршења тих истих санкција од њених чланица. Иронија је тим већа што сви знају да тзв. пут Србије ка ЕУ, превасходно ако не искључиво, зависи од одрицања од Косова и Метохије. Отуда иза захтева за увођење санкција према Русији треба видети жељу и стратегију САД да трајно одвоје Србију од Русије, да је лише руске подршке суверенитету и територијалном интегритету, бесцаринског извоза на руско тржиште, више милијарди евра вредних инвестиција, енергетске безбедбности (са, или без Јужног, Турског тока), да је потпуно оголе и загосподаре њеном тероторијом и ресурсима. Верујемо да до тога, ипак, неће нити може доћи, да ни моћна гошћа са севера, нити још моћнији домаћин нашег Премијера с оне стране Атлантика, неће наступити ауторитаристички.
Србија жели добре односе са свима, али пре свега мора да опстане и да се развија као слободна и независна, на сопственим коренима и сопственом историјом. Србија зна да се то не постиже непрекидним одрицањем од својих животних интереса, нити прихватањем улоге монете за поткусуривање рачуна унутар ЕУ, између ЕУ и САД, или у односима Запад - Исток. СФРЈ је својевремено била монета за успостављање (привидног) јединства ЕУ (ЕЕЗ) уочи Мастрихта 1992. тако што је разбијена. Слична је била и судбина СРЈ. Србија нема права да прихвата улогу такве монете.
Шта доноси др Ангела Меркел у Београд?
Коментари |
Ангела Меркел и Александар В.
Иако још увек није саопштен прецизан датум посете немачке канцеларке Др Ангеле Меркел Србији, очекује се да ће се посета реализовати наредних дана. Нема сумње да ће посета бити веома значајна како за даљи развој билатералних односа две земље, тако и за односе Србије и Европске уније, или како се то најчешће говори - за европски пут Србије. Ништа мање биће присутне и теме о актуелном развоју у региону. Криза у Грчкој и даље траје, а регион је добио и нову – у Македонији. У порасту су политички екстремизам, организовани међународни криминали тероризам. Преко Македоније, делова Србије, посебно, Косова и Метохије, Албаније и неких других земаља региона, транзитира око 80% хероина који се нуди на западно-европском тржишту.То је уједно и један од главних праваца којим ка Западној Европи трнзитирају десетине хиљада избеглица са Блиског и Средњег Истока, Северне Африке, као и тзв. политички азиланти. Знамења и скандирања тзв.Великој Албанији све су присутнија у разним приликама на Косову и Метохији, Албанији и Македонији, нешто мање у Грчкој и Црној Гори. Штагод ко говорио, коликогод ћутао или умањивао поменута и друга догађања, чини се да је регион ушао у период озбиљних турбуленција, да не кажемо дестабилизације. Колико је све то спонтано, а колико дириговано; колико је последица драматично дубоке социјално-економске кризе, масовне незапослености и дезоријентације младих, а колико «повлачења канапа» сила изван региона;зашто нису покренути механизми превентивног деловања; шта из свега тога може да се изроди; како, у случају заоштравања и евентуалног још тежег развоја, спречити «изливања» и «преливања» која би било тешко контролисати и ограничити на регион? Верујемо да ће та и друга питања бити присутна и у разговорима током посете Др Ангеле Меркел Београду.Надајмо се да ће из тих заједничких напора произаћи реалне и корисне иницијативе и резултати. Из заједничких напора зато што Србија има важну геостратешку позицију и капацитете за партнерство у областима и подухватима од заједничког интереса. Сматрамо да јој је за то потребно далеко веће разумевање и подршка.
Пратећи јавни и политички живот, чини нам се да не грешимо ако кажемо да , велики део јавности у Србији оцењује да би за помирење, веће разумевање и још ширу сарадњу у свим областима било јако добро, историјски значајно, уколико би Канцеларка др Меркел нашла за сходно да се током посете јавно извини српском народу за злочине и огромна разарања немачких окупационих снага током Првог и Другог светског рата, као и током агресије НАТО 1999., у којој је Бундесвер имаоједну од водећих улога. Прошле су деценије, па и читав век, али је у српском народу још увек дубоко памћење свега тога и осећај потцењивања његових милионских жртава јер од представника Немачке нема изражавања кајања, нема извињења. Ако добро разумемо, јавност у Србији, највећи део те јавности, очекује извињење од Немачке за злочине извршене од стране немачких окупатора на територији Србије. Србија је, после Русије и Пољске, на трећем месту по броју људских жртава изазваних током Другог светског рата и дала је огроман допринос савезничкој победи над наци-фашизмом што су историјске чињенице.
Предстојећа посета Др Ангеле Меркел, оцењује се као прикладна прилика за јавно извињење због тога што се реализује у време обележавања 70-е годишњице победе над наци-фашизмом, 100-е годишњице Првог светског рата, као и 16-е годишњице агресије НАТО.
Јавности Србије је познато да су се највиши представници Немачке извинили за жртве наци-фашизма: Пољској (Канцелар Вили Брант, у Варшави), Француској (Орадур), Грчкој (Председници Јоханес Рау, Калаврити, 2000., Јоаким Гаук, Лингијадес, 2014.), Чешкој (Председник Гаук, Лидице, 2014.), Италији (Председник Гаук, Сент Ана ди Стацема).
Било би, заиста, тешко објашњиво да се званична посета Канцеларке Меркел земљи и народу који су толико пропатили под окупацијом хитлеровске солдатеске, у години јубилеја реализује без дужног осврта на 70-у годишњицу победе над наци-фашизмом, одавања поште милионским жртвама и јавног извињења српском народу.То је морални и цивилизацијски дуг према историји, али идалеко значајнији улог у помирење и будућност. Не само српско-немачких односа, већ у будућност Европе. Оне којој су данас насушно потребни помирење, визија мира и равноправности.
Драгомир Вучићевић
Амбасадор у пензији,
Председник Скупштине Београдског форума
ОТВОРЕНО ПИСМО КАНЦЕЛАРКИ АНГЕЛИ МЕРКЕЛ
Коментари |
Београд, 26. мај 2015.
Бр. 72/15
Веома поштована госпођо Савезна Канцеларко,
Из медија масовног комуницирања сазнали смо да ускоро долазите у званичну посету Републици Србији. Желимо да Ваша посета и разговориса највишим представницима Србије доприносу развоју и побољшању односа између наше две земље и њихових народа.
Београдски форум за свет равноправних, независно, нестраначко и непрофитно удружење, жели да примети да се Ваша посета остварује у време обележавања 70-е годишњице победе над наци-фашизмом и 16-е годишњице агресије НАТО на Србију и Цену Гору (март-јуни 1999). Не губећи из вида друге последице, желимо да скренемо Вашу пажњу на чињеницу да је у оба рата страдао велики број деце. Зато смо дубоко уверени да би било прикладно уколико бисте, поводом 70-е годишњице победе над фашизмом током Ваше посете нашли време да положите цвеће у Спомен парку „Шумарице“, Крагујевац, у коме су наци-фашисти 1941. године стрељали око 300ђака Крагујевачке гимназијеи њихових професора. Једнако би било прикладно уколико бисте поводом 16-е годишњице напада НАТО положили цвеће и код Споменика палој деци, у парку „Ташмајдан“, у Београду.
Најдубље смо уверени да би ови симболички гестови били поздрављени у српској јавности као важан и државнички одговоран корак у правцу помирења и разумевања. То заслужују огромне жртве народа Србије, али ништа мање ивеликани српске, немачке и европске културе, као што су Вук Стефановић Караџић, браћа Грим, Јохан Волфганг Гетечија су дела светао пример и инспирација за изградњу односа узајамног поштовања између српског и немачког народа.
Примите, госпођо Савезна Канцеларко, изразе нашег најдубљег поштовања.
Њена Екселенција
Др Ангела Меркел
Савезни канцелар Савезне Републике Немачке
Берлин
Немачка
Председник Београдског форума
Живадин Јовановић
Први канал руске државне телевизије о америчком подривању Македоније
Коментари |
АЛБАНИЈА И БУГАРСКА ЖЕЛЕ ДЕЛОВЕ МАКЕДОНСКЕ ТЕРИТОРИЈЕ, МОЖЕ СЕ УМЕШАТИ И ТУРСКА
„У Македонији постоје многи економски и социјални проблеми, пре свега незапосленост, и у томе се крије незадовољство које покушавају да искористе не за решавање социјално-економских проблема већ за спречавање повратка Русије на Балкан“,- каже министар иностраних послова СР Југославије (1998-2000) Живадин Јовановић.
Он је још крајем деведесетих на свом искуству осетио како отелотворени западни геополитички интереси заједно са милионима становника једноставно разарају државе. И нема сумње да ће део ове некада велике државе - мала Македонија - бити кажњена због одбијања увођења санкција Русији и због учешћа у енергетским пројектима.
„Премијер Груевски је подржао изградњу Турског тока. Значи, једна мала држава је подржала пројекат који није у складу са интересима САД и представља претњу америчкој стратегији да на узди држи Европу, користећи енергетске ресурсе и друге методе. Управо стога је Груевски добио опозицију и догађање народа“,- објашњава Живадин Јовановић.
(Преузето са: https://fakti.org/rossiya/medija-menju/prvi-kanal-ruske-drzavne-televizije-o-americkom-podrivanju-makedonije)
СТРАТЕГИЈА ПОКОРАВАЊА ЕВРОПЕ
Коментари |
Живадин Јовановић
Вили Вимер
СРБИЈУ ТРАЈНО ДРЖАТИ ИЗВАН ЕВРОПСКОГ РАЗВОЈА
15 година једног писма Вилија Вимера канцелару Герхарду Шредеру.
Овог месеца навршило се 15 година од једног пророчанског писма значајног за разумевање политике САД према Србији, али и према Русији, Европи и свету уопште. Пролазиле су године, низали се ратови вољних и невољних, расправљано о теоријама завера и краја историје, мењане су владе и лидери, отварале се и кризе и перспективе а текст од непуне две странице је остао и сведочанство и актуелно предсказање. Реч је о писму познатог немачког политичара, посланика Бундестага (ЦДУ), државног подсекретара за одбрану, потпредседника Парламентарне скупштине ОЕБС-а Вилија Вимера, упућеног немачком канцелару Герхарду Шредеру 2. маја 2000. године. Вољом аутора, писмо је постало јавни докуменат 2005. године.
Да би било јасније о каквом се документу ради, ево његовог интегралног текста:
„Берлин, дана 02. мај 2000.
Веома цењени господине Канцелару,
Крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем Конференцији, коју су заједнички организовали Министарство иностраних послова САД и Спољнополитички институт Републиканске странке. Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО.
Конференцији су присуствовали високи политички представници, на што указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да их се нарочито истакне:
1. Организатори Конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.
2. Организатори су саопштили да се СР Југославија налази изван сваког правног
поретка, а пре свега, изван Завршног документа из Хелсинкија.
3. Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО. У том смислу, за примену и у Европи, знатно је погоднији амерички правни поредак.
4. Рат против СР Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945.г.
5. Европски савезници су учествовали у рату против Југославије, да би, де факто, превазишли препреку и дилему, насталу после усвајања „Концепта нове стратегије“ Алијансе, у априлу 1999. године, односно настојањем Европљана да се претходно добије мандат УН или КЕБС-а.
6. Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана, да је, наиме, код ширења задатака НАТО преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.
7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО поново успостави територијална ситуација од Балтичког мора до Анадолије, каква је постојала у време Римског царства, кад је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.
8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и са југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искљученаиз европског развоја.
9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.
10. У сваком процесу, праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.
11. Тврдња да је НАТО приликом напада на СР Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права - није оспоравана.
После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.
Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа и укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.
Када је сличну судбину доживело „Друштво народа“, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.
С пријатељским поздравом,
Вили Вимер“
Шта рећи о овој конференцији и писму Вилија Вимера 15 година после?
Конференција у Братислави одржана је на иницијативу америчке стране (Администрације) и то 10 месеци након окончања агресије НАТО против Србије (СРЈ). Из садржине писма јасно се види повезаност тема о којима се расправљало и агресије НАТО. Једнако се види амерички став да је агресија НАТО извршена као саставни део глобалне стратегије САД ради: 1. Трајног распоређивања америчких војника на Балкану (Бондстил, 4 нове базе у Бугарској, 4 нове базе у Румунији) као фазе остваривања политике ширења према руским границама; 2. Обавезивања европских савезника (укључујући тадашње кандидате за чланство у НАТО) да следе експанзионистичку политику САД; 3. Легализовање, у кругу савезника, агресије против Србије (СРЈ) као преседана за војне интервенције без сагласности Савета безбедности УН; 4. Разбијања свих мишељења, или илузија о вредности међународног права, па и читавог међународног правног поретка успостављеног на резултатима Другог светског рата; 5. Изоловања Русије од ЕУ и ЕУ од Русије успостављањем одговарајуће „просторне ситуације“ од Балтика до Анадолије.
За Србију су посебно важна три става: Први, да су амерички представници пре равно 15 година захтевали од својих савезника хитно признавање Косова (и Метохије) као неѕависне државе. Други, да се СР Југославија налази „изван сваког правног поретка“ (треба је укинути, прим. аут.). Трећи, да је циљ агресије био исправљање грешке Ајзенхауера из Другог светског рата, а не нека заштита Албанаца од „масовног кршења“ људских права. И четврти, став САД - да Србију треба трајно држати изван европпског развоја.
Где смо данас, 15 година после? Пођимо од тачке до тачке Вимеровог писма Герхарду Шредеру.
Ад 1)
Врхушка тзв. ОВК прогласила је 2008. године независност, односно, једнострано отцепљење од Србије. САД-у и њеним савезницима, није требало времена да одмах признају „независно Косово“, без обзира што је српска покрајина и тада и данас под окупацијом. Користећи себи својствене методе, САД су „убедиле“ и велики број несавезничих земаља (изван НАТО и ЕУ) да такође признају једнострано отцепљење дела државне територије Србије. Српске проамеричке власти су потом, под маском борбе за заштиту српских националних и државних интереса учиниле много кардиналних, неопростивих грешака. Прва и суштинска грешка је прихватање трговине – Косово и Метохија за путовање ка Европској унији. Из те основне, уследиле су конкретне грешке и понижавајуће концесије: Решавање питања статуса, као суштинског,српске власти су изместиле са колосека УН и предале на колосек ЕУ, одричући се тако постојане подршке Русије и Кине као сталних чланица СБ УН, „у корист“ уцена САД, ВБ и Немачке у Брислу; успоставиле граничне прелазе на којима ускоро треба и монтажне објекте да замене трајним бетонским; закључиле серију бриселских тзв. споразума који су против Устава Србије и против Резолуције СБ УН 1244; потписале одрицање од важења уставног система Србије и прихватиле устав и законе илегалне творевине коју, наводно, не признају; укинуле све постојеће српске институције на северу Косова и Метохије, од судова и полиције до тужилаштва, цивилне заштите и других јавних служби. Све то и много другога, у интересу наводне заштите „нашег народа“.
Крајње је време да Србија преиспита досадашњу политику отворене трговине интересима на Косову и Метохији за отварање преговарачких поглавља и да размотри стратешке алтернативе. Досадашња политика непрекидног узмицања и једностраних концесија носи опасност да Србија испоручи све што се од ње тражи (и што ће се тек тражити) а да не добије ништа. Влада би релативно лако могла да дође до таквог закључка уколико бар покушала да направи биланс досадашњих такозваних преговора о Косову и Метохији од Ђинђића, Коштунице , Тадића и Јремића до Вучића, Николића и Дачића.
Ад 2)
Знало се од раније да САД нису признавале СРЈ. У Београду су, уместо амбасаде, имале „представништво САД“ на чијем челу није био амбасадор, нити отправник послова, већ „шеф представништва САД“. Практично, од 27. априла 1992. године, било је јасно да САД не желе Србију ни у смањеној Југославији, нити у заједници са било којом другом бившом југословенском републиком, поготову не са Црном Гором, која има излаз на Медитеран и чије се становништво највећим делом, осећа српским, братским са Србима у Србији. Сада је јасно да су представници САД на Конференцији у Братислави о којој Вили Вимер извештава канцелара Герхарда Шредера, само изрекли раније донету пресуду – да се, после разбијања СФРЈ, и СРЈ, као заједница Србије и Црне Горе, мора такође разбити. Ту пресуду ће уверљиво и дисциплиновано извршити Хавијер Солана, бивши генерални секретар НАТО, потоњи комесар ЕУ за спољну политику и безбедност, 14. марта 2002. године, потписавши тада заједно са Војиславом Коштуницом и Милом Ђукановићем „Полазне основе за преуређење односа Србије и Црне Горе.“ Ово „преуређење односа“ ће, у више фаза, омогућити каснији „демократски референдум“ са испланираним резултатом и коначно - излазак Црне Горе из „Државне заједнице“ са Србијом. САД и њихови врли европски савезници могли су да одахну јер је Хавијер Солана отклонио кључни део опасности од „великосрпског хегемонизма.“ Ко би рекао да су Јосип Броз Тито, у визури Запада, комунистички вођа и Бил Клинтон, у тој истој визури, предводник демократизације на планети, имали идентичне погледе на „великосрпску опасност!“
Ад 3)
Kакве је то планове НАТО имао 2000. године за чије спровођење је европски правни поредак, по оцени америчких представника, представљао сметњу? Одговор је утолико важнији, али и тежи кад се тврди (понегде, чак, и верује) да је НАТО, не само војна већ и политичка, организација „демократских“ стандарда и вредности, априори изван свих „теорија завера“ или подривања таквих тековина као што су, на пример, УН, међународно право, суверенитет и територијални интегритет држава. Ту и тамо чује се поређење - да су САД најмоћнија сила света, али да мудрост, ипак, столује у Европи, колевки европске цивилизације. Став представника САД на Конференцији у Братислави да је амерички правни поредак погоднији и за примену у Европи доводи у питање поменуту компарацију сводећи је на пуку малициозност уображених Европљана. Али, оставимо да то процене сами Европљани јер је очигледно да су многе америчке изуме и методе, управо Европљани, прихватили као своје, да су,на пример, на својој територији прихватили „мини Гвантанама“, да су одмакли у међусобном прислушкивању телефона и интернета, да амерички војници у Европи уживају дипломатски статус, да у европским медијима доминирају НАТО и америчке вредности, да америчке корпорације у Европи одговарају по америчким законима...
Ад 4)
СРЈ и њени представници одувек су истицали да проблем Косова и Метохије није у „масовном кршењу људских права“ припадника албанске националне мањине, већ у територијалним аспирацијама, сецесионизму и тероризму чији је основни циљ отцепљење Косова и Метохије од Србије и стварање тзв. Велике Албаније. Циљ САД и њихових врлих европских савезника био је и остао територијално смањивање и опште слабљење Србије као државе и српског народа као политичког фактора на Балкану. Јасно је да је такав циљ одговарао сепаратистичко-терористичком вођству косово-метохијских Албанаца. Још је јасније да се САД и НАТО нису могли отворено и јавно ангажовати у прилог албанског сецесионизма и тероризма. Зато су, да би придобили своју јавност, покренули су огромну пропагандну машинерију са тезом да је њихов циљ заштита људских права и спречавање „хуманитарне катастрофе“. Из писма-извештаја Вимера Шредеру се види да је амерички циљ био да се ратом против СР Југославије „исправи једна погрешна одлука генерала Ајзнехауера из Другог светског рата“, односно, да се на тероторији Косова и Метохије, односно Србије, накнадно распоредиле америчке оружане снаге. У чему је генерал Ајзенхауер својевремено погрешио? Вероватно се његова одлука 1944. о искрцавању савезничких снага у Нормандији сматра погрешном зато што је Нормандија превише удаљена од ондашњег Стаљиновог СССР-а. Садашњи стратези САД и НАТО вероватно оцењују да је било далеко боље да је Ајзенхауер донео одлуку о искрцавању савезника на Балкану јер би ту, далеко ближе СССР-у заувек остали. Уз то, Балкан је стратешки веома атрактивна интерконтинентална раскрсница.
Код Урошевца је никао Бондстил, једна од највећих америчких војних база у свету. Била је то само прва карика у ланцу нових америчких војних база, од којих је свака нова бивала све ближе и ближе руским границама. Прогнозе да ће после агресије на Југославију 1999.године доћи до прераспоређивања америчких и НАТО база и потенцијала из Централне Европе ка њеном југоистоку, само су се делимично оствариле: дошло је до милитаризације југоистока континента, али није дошло до демилитаризације ни централне ни западне Европе. Колико је познато, тамо нису затворене ни америчке ни НАТО војне базе. Што се тиче североистока, или тзв. Нове Европе, то подручје је доживело најинтензивнију милитаризацију. Поред класичних, отворене су и посебне америчке војне базе тзв. антиракетни штитови, успостављено је пет регионалних команди снага за брзе интервенције, испланиране су и делом распоређене снаге за брзе интервенције до 20.000 војника. Посебну пажњу изазива успостављање ваздушне војне контроле НАТО авијације читавог простора од Балтичког мора до Босфора. Није посве јасно да ли је интензивна милитаризација Европе, посебно њеног истока и југоистока, изазвана грађанским ратом у Украјини, или је грађански рат у Украјини покриће за милитаризацију и одвајање Европе од Русије, као њеног природног стратешког партнера?
Ад 5)
Потврђено је да између САД и европских савезника постоје разлике у погледу предпоставки за употребу НАТО-а које Американци третирају као „дилему“ европских савезника. САД сматрају да је та „дилема“ решена ратом против СР Југославије. Да ли „решење дилеме“, у суштини значи сламање, или дисциплиновање европских савезника да беспоговорно учествују у свим будућим интервенцијама по одлуци САД, разуме се, без одлуке СБ УН – није једноставно закључити.Међутим, каснији развој и понашање европских савезника у конфликтним и кризним ситуацијама, ипак, говори да је агресија НАТО против СРЈ 1999. године била тачка преокрета. Утицај Европе је ограничен, маргинализован а интервенционизам, по вољи САД, је глобализован. Европа је прихватила, не само начелно да следи политику и интересе САД, већ да их следи и кад САД крше основне принципе међународних односа и међународног права. Европа је касно и половично схватила да је 1999. године учествовала у агресији против себе саме. Зато је данас, 16 година после тога, Европа пред тако тешком ситуацијом око грађанског рата у Украјини. Иако зна ко је одговоран за Мајдан, преврат и сукобе, принуђена је да јавно осуђује Русију и да санкцијама сама себи наноси огромну штету. Применом санкција које су у америчком стратешком интересу, Европа поново учествује у једном, засад, економско–политичком рату, против себе саме.
Ад 6)
Карактеришући покушаје Европе да се напад на СР Југославију не претвори у праксу просторно и временски неограниченог ионтервенционизма, Американци их у Братислави багателишу као заробљенике „накнадне легалистичке интерпретације“. Ако су Европљани, ипак, легли на руду и прихватили понижење, онда је њихова тобожња љутња на Викторију Нуланд, која им је деценију и по после тога, поводом Украјине, скресала – нека се носе, у најмању руку –лицемерна! Оцена југословенског државног врха, да су САД агресијом 1999. године, имале за циљ ширење на Иасток и успостављање преседана за нове интервенције без одлуке СБ УН дочекивана је на нож од осокољених српских атлантиста, сорошеваца, досоваца и отпораша који су се невероватно брзо уживели у улогу „изнад свих других“. Како се осећају, ако ишта осећају, након што је њихов газда рекао - „јасно је да се ради о преседану који ће се користити“ увек када затреба, дакле, да за носиоце „демократизације“ не важе никаква правила, ограничења или стандарди. Демократија је кроз праксу НАТО прерасла у покриће освајачке, неоколонијалистичке политике.
Ад 7)
САД теже да преко НАТО успоставе такву „просторну ситуацију између Балтичког мора и Анадолије“ каква је постојала на врхунцу Римског царства. Какав бенигни израз за ненадмашну идеју о новој, овог пута, „демократизованој“ и „хуманозованој“ гвозденој завеси! Погледајте само илустрацију колико је дуг и колико широк појас на том правцу. Погледајте које су земље унутар појаса, које су источно, а које западно. Ко је у изолацији – територијално невелика и, у извесном смислу, дезоријентисана Европа, њена деградирана цивилизација и разорен морал, или Русија, са огромним пространством и још огромним ресурсима? А шта тек рећи о менталној структури месија, богомданих просветитеља, са друге стране Атлантика, који себе доживљавају као императоре најнапредније империје у историји?!
Ад 8)
Где се деде српска елита, пословично препуна себе, која би разумела шта значи став америчких представника изречен на самиту савезника у централној Европи – да Србија трајно треба да буде искључена из европског развоја? Ко је Србију сатерао у мишју рупу из које не сме да провири? Ако су то, на пример, Американци, што би било најлогичније, јер су најмоћнији на планети, знају да искористе уцењене, начете, користољубиве, имају новац, агенције, обавештајце, поставља се питање – откуда толика плима рајинског менталитета? Зар и прошлонедељни сукоби са албанским терористима у Македонији (Тетову), учестале поруке о „природном јединству свих Албанаца“, све теже подношљиви притисци на Републику Српску, подстицање опасних подела у српском националном бићу, ревизија историје и други злослути процеси нису озбиљна опомена и позив да власт размисли о алтернативној стратегији Србије? То би значило: окретање себи, сопственим људским, економским, природним и геополитичким ресурсима; заустављање пљачкашке приватизације одустајањем од даље распродаје преосталих ресурса (Телекома, ЕПС-а, пољопривредног земљишта); добросуседство са свима, укључујући ЕУ; уравнотежени односи и неутрална политика са свим факторима; очување односа са Западом, уз бржи развој сарадње са Русијом, Кином и целим БРИКС-ом. Политика без алтернатива је све друго осим озбиљна политика.
Ад 9)
Каква случајност! Априла 2000. Американци захтевају од Европљана (или, боље – саопштавају им) да је потребно успоставити „потпуну контролу над прилазом из Санкт-Петерсбурга у Балтичко море“. Петнајест година касније - преврат па, грађански рат у Украјини, гомилање трупа НАТО у Балтичком приобаљу, потпуна контрола копненог, морског ваздушног простора, тзв. антиракетни штитови, ротирајуће команде снага за брзе интервенције. НАТО пропаганда се преусмерава са тезе о опасности од „осовине зла“ (Техеран – Пјонгјанг) на тезу о „руској опасности“. А шта рећи тек о конзистентности САД/ЕУ/НАТО политике: агресија НАТО 1999. Уз најгрубље кршење Повеље УН и основних принципа међународног права, као и једнострано отцепљење Косова и Метохије кршењем међународног права, резолуције СБ УН 1244 и Устава Србије, уз подршку САД и целог Запада 2008., били су прихватљиви и исправни. Међутим, референдум на Криму и враћање полуострва матици Русији којој је вековима припадало, по оцени тих истих фактора, представља кршење међународног права и није прихватљиво! Принципијелно, нема шта!
Ад 10)
Предност има право на самоопредељење, изнели су представници САД пре 15 гопдина на конференцији у Братислави. Подразумева се – ако то одговара интересима САД. У супротном, то право не васжи. Поготову, по америчким стандардима, то не важи за Србе било где да се налазе у региону ван Србије. Србе у Републици Српској третирају као реметилачки фактор који наводно отежава европску функционалност БиХ. То што основни проблеми у БиХ потичу из неуређених односа иузмеђу Муслимана и Хрвата, што Хрвати неће бити задовољни док не добију свој самостлни ентитет сви би желели да ставе под тепих. Не прихвата се да за било шта може бити одговоран неко други, осим Срба!
Закључци на крају писма Вили Вимера су више него јасни и не захтевају коментар. Развој у протеклих 15 година само је потврдио њихову основаност и вредност.
Вили Вимера сам упознао 1996. године на предлог југословенске амбасаде у Бону. Амбасада је оценила да се ради о конструктивном и утицајном немачком политичару из ЦДУ, добром познаваоцу Југославије и прилика на Балкану и, што је било одлучујуће, о блиском сараднику тадашњег немачког канцелара Хелмута Кола. То је време великих напора југословенске дипломатије да, после Дејтона, убрза нромализацију односа и билатералне сарадње са земљама најважнијим партнерима. У годинама које су уследиле имали смо више прилика за формалне и неформалне разговоре и у Београду и у Бону, па чак и за дружења која су обухватала посете Јагодини, Ћуприји, Параћину, Крагујевцу, Крушевцу, Јастрепцу, Каленићу. Пар пута присуствовао сам Вимеровим разговорима са пок. Председником Слободаном Милошевићем. Вимер и Милошевић су један другог поштовали. Што се Вимеровог односа тиче, он се може разазнати и из делова књиге „Повратак Хазардера“ посвећене разговорима са Милошевићем. Књига је издата 2014. у Немачкој, поводом 100. годишњице почетка Првог светског рата.
Као добри познаници, сретали смо се и после преврата у Београду октобра 2000. када је Вимер, посећивао Београд ради разговора са лидерима ДОС-а Председником Војиславом Коштуницом и пок. Премијером Зораном Ђинђићем. Једном таквом приликом уручио ми је копију свог писма Герхарду Шредеру од 2. маја 2000. Предајући ми писмо лаконски, ненаметљиво, како иначе разговара, пропратио је тај гест рекавши да ће ме садржина вероватно интересовати. Тек када сам дан или два након тога обезбедио превод писма на српски језик схватио сам о каквом се документу ради. У својој дипломатској каријери, нисам имао прилике да прочитам краћи и садржајнији текст. Читава стратегија САД, у то време једине супер-силе на свету, не само према Србији, односно, СРЈ, нити према Балкану, већ према целој Евро-Азији, а делом и америчка глобална стратегија.
Време је пролазило, а никако да добијем прилику да питам Вимера за сагласност да објавим његово писмо. Нисам желео да то чиним ни телефоном, ни Интернетом јер су то деликатна питања а електроника коликогод привлачна увек носи ризике. На страну ризик од прислчушкивања, тај ми није био одлучујући. Више сам се тих начина комуницирања клонио бојећи се неспоразума, да не помисли, како постављам неумесно питање, како не разумем делиокатност садржине писма и слично. Коначно, моје интерсовање за објављивањем писма пренео сам усмено, преко дипломате заједничког пријатеља. Вимеров одговор је гласио – да могу да објавим писмо, уколико оцењујем да то може користити његовим српским пријатељима. Писмо на немачком и на српском, уз коментар, било је спремно за објављивање крајем 2006. године. објављено је јануара 2007. у публикацији „Актуелна питања спољне политике“, у издању Београдског форума за свет равноправних. Паралелно је послато и редакцији НИН-а, као тада најозбиљнијем недељном листу у Југославији. Сећам се да ми је тадашњи главни и одоворни уредник „НИН-а“ Слободан Рељић телефонирао и питао да ли сам сагласан да Вимерово писмо објави у оквиру ширег прилога његовог дописника из Берлина Николе Живковића. Ценећи тадашњи НИН и Рељића као уредника и аутора убојитих коментара, сагласио сам се, без трунке колебања. И обрадовао – важан докуменат, од великог интереса за јавност, стручњаке и научнике, коначно, ће бити обелодањен како и заслужује – у најозбиљнијем недељном листу! И, заиста, „НИН“ је, поред интегралног текста писма, објавио врло садржајан коментар Николе Живковића, на неколико штампаних страница.
Одјек објављивања Вимеровог писма у публикацији Београдског Форума и у НИН-у, свакако је био позитиван. За многе је то било право откровење, доказ, corpus delicti да је агресија НАТО 1999. године део НАТО глобалне стратегије ширења на Исток, да НАТО није милосрдан како претендује да изгледа, већ напротив, грамзив, агресиван, безобзирна освајачка машинерија, коју је брига за било чија људска права колико за лањски снег. Други су вртели главом јер им се садржина чинила невероватном, претераном. Замислите, тако озбиљна, (назови) одбрамбено-политичка, демократска алијанса, па неко говори, чљак, и пише да та анђеоска организација жели да успостави такву „просторну ситуацију каква је постојала када је Римско царство било на врхунцу моћи“. Ајте, молим вас, коме ви то?! Нисмо ми од јуче да наседамо припадницима „бившег режима“ и, уоште, ретроградним појединцима, у земљи или иностранству. Или сличне реакције! А највећа реакција је била – ћутање! Ничим не дати повода да се Вимерово писмо шири. Схватали су да је то равно ширењу истине о агресивној природи НАТО-а, истине да стратегија НАТО, посебно, стратегија експанзије на Исток, представља опасност по мир и безбедност. То свакако не сме чинити ни ДОС, још мање медијима – премрежени НАТО стандардима и НАТО извођачима радова, илити - уредницима!А наука, стручњаци, аналитичари? Преумљени, преусмерени на пројектне задатке УСАИД, НАТО и ЕУ, „охрабрени“ да говоре и пишу само о ономе што је на линији „катарзе“, „промене свести“, „изградње новог система вредности“ - што је „ИН“. Иначе, као у случају писма Вили Вимера, једноставно, треба да ћути. О ЕУ, НАТО-у – ништа осим добро!
То што овај докуменат од историјског значаја, није ни тада ни касније, побудио значајнију пажњу у јавности Немачке и западне јавности уопште, може се разумети и објаснити чињеницом да региструје циљеве, методе и чињенице које нису пријатне за НАТО, нити за лидере земаља чланица. А медији као медији, и на демократском Западу уживају пуну слободу да не објављују оно што није добро, поготову, што је (евентуално) лоше, за НАТО, за владе водећих земаља чланица, за војно-индустријски комплекс, за парламентарну демократију и друге стубове либералног капитализма. Али, шта су разлози да овај докуменат није шире прихваћен и афирмисан у Србији (и Црној Гори) није, бар на први поглед, јасно. Докуменат се, ипак, добрим делом односи на Балкан, Косово (и Метохију), на рат (агресију НАТО) 1999. против Југославије. Треба се надати да бар историчари неће прпоустити свој задатак.
Шта су САД и ЕУ добиле санкцијама Русији
Коментари |
Живадин Јовановић
Опасност да Србија испоручи све а не добије ништа
Комесар ЕУ за спољну политику и безбедност ЕУ Фредерика Могерини долази у Београд да појача притисак и захтеве за нове уступке српске Владе Приштини, као и за увођење санкција Русији. Руски министар иностраних послова Сергеј Лавров долази да подржи суверенитет и територијални интегритет Србије, као и да прошири билатералну и сарадњу са Србијом у међународним организацијама. Теза да није могујће да Србија седи на две столице, да ће морати да се определи за Русију или за ЕУ/САД је трик за ломљење кичме Србије како би се окренула против Русије и потпуно предала Западу.
Не постоји јединствена спољна и безбедносна политика ЕУ и питање је да ли ће се икада успоставити. Разлике међу чланицама ЕУ се умножавају и продубљују као што расту национални егоизми, евроскептицизам и криза система ЕУ. Иронично је да комесари ЕУ захтевају од Србије, са којом у недоглед одлажу тзв.отварање поглавља, да поштује непостојећу јединствену спољну политику ЕУ. Не очекују, ваљда, да Србија непрекидним одрицањем од својих животних интереса плаћа успостављање непостојећег јединства ЕУ. Југославија је платила успостављање (привидног) јединства ЕУ уочи Мастрихта 1992. Тако што је разбијена. Не верујем да ће Србија поновити ту грешку. А и услови и односи данас су битно другачији него пре две и по деценије. На светској сцени појавили су се неки нови феномени и распореди.
Америчка стратегија изолације и кажњавања Русије доживела је неуспех.
Да, управо тако – САД су најпре наметнуле своју одлуку о санкцијама ЕУ, а онда их јавности представиле као санкције тзв. међународне заједнице (читај НАТО/ЕУ) против Русије, због наводне агресије на Украјину. Стратешки циљ санкција је био спречавање даљег повезивања између ЕУ и Русије, изазивање економских проблема на обе стране, подстицање социјалних и политичких проблема у Русији, њена дестабилизација, а посебно - слабљење положаја Путина. Украјина је само планирани и произведени повод. Узрок је – немирење САД са неизбежним губљењем привилегија у глобалним односима
А шта су САД и Запад добили? Прво, постало је јасно (што се од самог почетка могло и морало знати) да се тако велика тероторија као што је Русија, не може држати под санкцијама и изолацијом. Јер Русија има огромно унутрашње тржиште, ресурсе и стратешке партнере (земље БРИКС-а, на пример), којима не пада на памет да је кажњавају, односно, да се самокажњавају. Друго, Русија се брзо преоријентисала на развој сопствене индустрије и производње хране смањујући на тај начин зависност од увоза са Запада (ЕУ) и уједно, отклањајући дугорочну неуравнотеженост у економији која се ослањала, углавном, на производњу и извоз енергената и сировина. Треће, покушаји кажњавања и изолације Русије, лишили су западни бизнис приступа како руском тржишту за које немају рационалну алтернативу (близина), тако изворима стратешких сировина. Четврто, дошло је до убрзања и ширења сарадње Русије и Кине, као стратешких партнера - у развоју, енергетици, инфраструктури (нафтовод, гасовод, железнице), наоружању, финансијама (банкарству). Пето, даље је подгрејано питање да ли ЕУ и даље треба слепо да следи америчку политику и империјалне циљеве што, како пример санкција против Русије показује, наноси огромну, ненадокнадиву штету и заостајање Европе у развоју. И шесто, санкције су даље ојачале патриотску хомогенизацију руског друштва, унутрашњи и међународни престиж Путина. Нису ли то на свој начин потврдиле и манифестације у Москви и широм Русије, поводом прославе 70. годишњице победе над наци-фашизмом.
Шта је од свега тога био циљ америчких санкција!? Које од горућих међународних проблема, од Украјине преко Сирије, Либије, Блиског и Средњег Истока, до међународног тероризма, организованог међународног криминала и пиратства –Запад може решити без сарадње са Русијом? Бумеранг санкција је очигледан.
Србија треба да се окрене себи, својим људским, економских, научним и природним ресурсима, да више у пракси уважава своја историјска искуства, посебно она из два светска рата и да учвршћује политику неутралности у коју, пре свега, сама мора дубоко да верује. Политика уравнотежених односа са свим важним међународним чиниоцима није илузија, већ реални, прави пут који успешно следе многе земље света. Србија је слободна и мирољубива земља која може успешно да сарађује и са чланицама НАТО и ОДКБ, као и са нечланицама, поготову са неутралним и несврстаним земљама, без обзира да ли су у суседству, или удаљене. Верујем да Србија не жели да се конфронтира са било којом земљом или интеграцијом, то јој свакако није у интересу. Београд треба да остане отворен за евроинтеграције, да усваја универзалне стандарде, али је погрешно да чланство у ЕУ третира као питање живота, или смрти. Треба ли уопште подсећати да се ЕУ не може похвалити историјатом разумевања за интересе Србије у последње две и по деценије. Како се ЕУ огледала и како се данас огледа у огледалу Косова и Метохије, да ли поштује резолуцију СБ УН 1244 за коју је листом гласала, колико поштује и колико се залаже за примену Дејтонског, Ердутског, Бриселског или било којег другог споразума када је реч о интересима Србије и српског народа? Колико је Еулекс „статусно неутралан“, шта је ЕУ предузела, или шта предузима за слободан и безбедан повратак 250.000 протераних Срба и других неалбанаца у своје домове на Косову и Метохији, у каквој су пропорцији њене неумерено извикане донације према више десетина милијарди евра које су из Србије исисале њене банке и корпорације од 2001. до данас?... Наша економија јесте доста везана за трговину и сарадњу са немачким и фирмама земаља ЕУ, али зашто се не постави и питање – колико Србија зарађује из те сарадње и ЕУ инвестиција, када ће Србија из те сарадње зарадити, на пример 50 милијарди евра колико су у процесу приватизације и куповине српског тржишта, посебно финансијског, зарадиле фирме са Запада? Запад има и текако велики економски интерес, да не помињемо геостратешки, да задржи Србију уз себе, да је још тешње привуче, ако хоћете, и да је колонизира. Због свега тога, чудна је теза која, мање или више, доминира у наративима српских политичара, како су ЕУ и Запад уопште, потребнији Србији, него што је Србија потребна ЕУ и Западу! Кад ће Београд схватити да у односима са свим другим земљама и интеграцијама мора да важи начело реципропцитета, да су други потребни Србији само онолико колико ти други кроз праксу покажу, да поштују интересе Србије?
Озбиљна политика и озбиљни политичари никада не говоре да било шта, било кога прихватају без алтернативе. Никада се никоме не заклињу на беспоговорну лојалност. То би посебно мије примерно када се ради о односима Србије према земљама које се кроз историју, укључујући и новију, нису држале пријатељски, конструктивно, па чак ни неутрално, које су, напротив, увек биле на страни противника Србије, или су саму Србију третирале, чак и разарале, као свог непријатеља.
Ко жели да избегне, заборави или заобиђе историју, она ће га кад-тад сустићи. Историја није оно што тврде непријатељи, агресори, или њихови српски трабанти. Историја су чињенице које су документовали и утврдили, или ће тек утврдити, научници, историчари. Није похвално када политичари векове славне српске историје проглашавају као српске промашаје и грешке. Јесу ли они стварно умислили да су богомпослани избавитељи, далековидији и мудрији вође од плејаде славних српских државотвораца, ослобиодилаца и умова!
Рецимо да су сви бриселски комесари, изасланици, саветници, министри, председници и премијери искрени и јединствени кад хвале српске лидере, њихову посвећеност, европску опредељеност, окренутост будућности, реформски курс и многе друге предивне особине, што у принципу може, али и не мора да буде тако, неопходно је све то примити са подоста соли. Далеко већу пажњу треба посветити шта они у пракси чине, чиме показују да схватају интересе Србије.
Дакле, неопходно је да Србија озбиљно размотри и могућност да, из неког, данас можда теже видљивог разлога, не буде примљена у чланство ЕУ. Бескрајна листа условљавања, уцењивања и директног понижавања Србије, поодавно упућује да се и за такву варијанту треба припремати. Постоји и додатни разлог. У писму угледног немачког политичара Вили Вимера упућеног канцелару Герхарду Шредеру 2. маја 2000. године, поред осталог, цитиран је став представника Вашингтона који гласи: „Србију треба трајно држати ван европског развоја“. Засад сви знамо да је тај став поштован протеклих 15 година. Зна ли неко рок трајања наведеног става?
Без новог начина размишљања и преиспитивања досадашње политке непрекидног узмицања и једностраних концесија, Србија се суочава са опасношћу да непрекидно испоручује све што се од ње тражи и што ће се тражити, а да не добије ништа. Не упозорава ли на то и салдо такозваних преговора о Косову и Метохији. Још од Тадића, Коштунице и Јеремића - до Вучића, Николића и Дачића.
Да ли војска опет треба да води главну реч
Коментари |
Др Рудолф Хензел
Са високотоксичном, радиоактивном уранијумском муницијом
против руских тенкова?
Поштовани господине др Риле (Ханс Риле, некадашњи државни секретар у Министарству одбране Немачке, публициста и експерт за атомску технологију), у новинама „Велт ам зонтаг” залагали сте се (26. априла) за наоружавање тенкова немачке војске „леопард 2” високотоксичном радиоактивном уранијумском муницијом „за борбу против руског тенка Т-90”. Ви се, дакле, као експерт, залажете, наводно због предстојеће борбе против руских тенкова, за набавку оружја за масовно уништење, односно истребљење, чија се забрана у свету већ годинама захтева због његових разарајућих последица по војнике, цивилно становништво и људску средину. По чијем налогу то чините? Дозволите ми да Вам као суграђанин, који је после незамисливих злодела нацистичке диктатуре одрастао у нади да с немачког тла никад више неће бити поведен ниједан рат, опишем шта сам осећао кад сам прочитао Ваш манипулативни текст.
Као обавештен грађанин који годинама прати ратове које САД–НАТО, кршећи међународно право, воде користећи уранијумску муницију, пре свега у Србији, Авганистану, Сомалији и Ираку, био сам ужаснут, згрожен и истовремено као човек постиђен оваквим изопаченим и бескрупулозним захтевом једног правника, који противно доступном знању, говори о уранијумској муницији „са само минималним зрачењем”. Морам то јасно да кажем! Од професора Сигварта Хорста Гинтера (Siegwart-Horst Günter), у међувремену преминулог „оца покрета против уранијумске муниције”, од режисера Фридера Вагнера (Frieder Wagner) (Филмска документација „Смртоносна прашина”) и од блиских пријатеља из поменутих ратних подручја, био сам већ деведесетих година из прве руке информисан о епидемијским размерама малформација код новорођенчади и врло високим стопама леукемије и других облика рака како код војника и њихових супруга тако и код цивилног становништва, као последице радиоактивне, високотоксичне прашине која се ослобађа при удару и експлозији уранијумске муниције (све се може прочитати на интернету).
Српски експерти су последице НАТО бомбардовања своје земље 1999. научно обрадили и описали у књизи Crime in War – Genocide in Peace. После злочиначког рата почиње – често десет и више година пошто се војска повукла – геноцид у некадашњим ратним подручјима. И хербицид „agent orange” којим су САД седамдесетих година тровале вијетнамски народ, и данас је, дакле, после 40 година – смртоносно оружје.
Пошто су муниција са осиромашеним уранијумом (depleted uranium – DU), коју захтевате за немачке тенкове, као и хемијско оружје, коришћени у оба светска рата – немачки изум, подсећамо се књиге и документарног филма о уништавању Јевреја у нацистичкој Немачкој, под насловом Смрт је мајстор из Немачке. Да ли и даље треба то да се тврди о Немачкој? Страхујем да томе води ратно хушкање неодговорних политичара, војске и новинара против Русије као и њихови захтеви за употребу оружја за масовно уништење.
САД, Велика Британија, Француска и Израел гласали су у децембру 2014. против резолуције Генералне скупштине Уједињених нација којом се земљама изложеним последицама уранијумске муниције осигурава међународна помоћ. Тиме су поменуте земље одбациле сопствену одговорност за употребу муниције са осиромашеним уранијумом. Са врло вероватном употребом ове муниције у најновијим америчким нападима на Исламску државу у Сирији и Ираку и премештањем борбених авиона А-10 (наоружаних уранијумском муницијом) из САД у источну Европу, вођење рата, противно међународном праву, може, тако, да буде настављено. Али бар Немачка треба овде „да буде пример да не користи уранијумску муницију” – како је то досад захтевао СПД (Социјалдемократска партија Немачке).
Господине Риле, Ви сте у поменутом тексту написали да су још пре 30 година постојале намере да се набави уранијумска муниција, али да то тада није било политички изводљиво зато што је „почетком осамдесетих главну реч водио мировни покрет”. Да ли, према Вашем мишљењу, данас, тачно 70 година после краја нацистичке диктатуре, војска треба опет да води главну реч? Да ли мислите да је непрестана ратна пропаганда већ толико деловала на нас грађане да бисмо се сагласили са Вашим нечовечним захтевима? Не! Не можемо бесконачно бити обмањивани, заваравани и манипулисани. Даљи развој пратићемо као пунолетни грађани пробуђени страхом.
Ако се као грађани навикнемо да беспоговорно прихватамо такве захтеве, онда нема ничег више што нећемо прихватити.
Психолог и педагог из Линдауа, написао је ово отворено писмо неколико дана пре дана сећања на ослобођење Немачке од нацистичке диктатуре
Др Рудолф Хензел
(објављено: 08.05.2015. листу Политика)
Девети мај: где је ко?
Коментари |
Девети мај, Дан победе над нацифашизмом као највећим злом у историји новије цивилизације и каснији «дублер» Дан Европе посвећен стварању Европске уније, трeбало би свим европским народима и државама да буде опомена и подсећање у какве страхоте води незасита жеља за империјалном владавином. Међутим, седамдесет година касније у Европи и свету као да се ништа није променило. Данас НАТО, на челу са САД, као да наставља политику Сила осовине препознатљиву као Drang Nach Osten, својим империјалним ширењем на Исток, доводећи Европу и свет у нове поделе и сукобе. А где је у тим поделама и сукобима Србија?
Други светски рат српском народу донео је немерљива страдања. Процентуално, после руског и пољског народа, српски је највише страдао. Милион и седам стотина хиљада жртава је саздано у ослобађање и у темеље нове Југославије. Јасеновац са 700.000 жртава је симбол геноцидне стратегије НДХ. Крашке јаме на Велебиту, систем логора смрти Госпић, Паг, Јадовно, као претходница и припрема Јасеновца, прогутали су стотине хиљада Срба, Јевреја, Рома и других антифашиста. У једином логору у свету за децу, Јастребарском, на вечни починак је отишло преко 700, углавном, козарачке деце, у Јасеновцу преко 20 000, а у целој усташкој Независној држави Хрватској преко 70 000 српске деце. Док је српски народ на просторима НДХ, као Хитлеровог фашистичког сателита, убијан на начине над којима су се чак и фашистичко-нацистички окупатори згрожавали, у Србији су ти исти окупатори свој наум спроводили на аријевски "једноставнији" начин - стрељањем. Сто убијених Срба за једног убијеног и педесет за једног рањеног немачког окупаторског војника! Неуспевајући да изађе на крај са герилским начином ратовања српскога народа, нацистички окупатор није презао ни од масовног стрељања деце. Ради застрашивања, ради кажњавања! Заједно са стотинама ученика у ред за стрељање стао је и Милоје Павловић, директор крагујевачке гимназије, и својим речима "пуцајте, ја и даље држим час", оставио је српским поколењима завет да како се брани слобода и достојанство.
У Крагујевцу и Краљеву тог октобра 1941. стрељано је укупно око пет хиљада Срба – цивила, деце, жена, нејачи. Хладнокрвност немачких окупатора и џелата имала је и својих "слабости". Ликвидацији десетина хиљада Срба, Рома, Јевреја и других антифашиста у логорима Старо Сајмиште, Бањица, Јајинци, Црвени Крст и другим, претходила су страховита мучења.
Седамдесет година после, и даље од крви тамно-црвени стубићи за стрељање логора Јајинци сведоче о начину убијања мученика чији је једини грех био то што нису припадали раси окупатора, што их је окупатор сматрао припадницима ниже расе!. Ипак, огромне српске жртве, непоколебљива четворогодишња борба народно-ослободилачке војске, извојевали су слободу сопственог народа, сопствене земље, али су истовремено дали огроман допринос слободи целе Европе, стварању темеља савремене Европе. Народно-ослободилачка борба омогућила је да се већ током 1941. године створи прва слободна територија у Европи – позната Ужичка Република. Везујући бројне немачке дивизије на Балкану српски народ је омогућио додатно време СССР-у да се припреми за одбрану и да у даљем току рата изнесе победу над наци-фашизмом.
Данас видимо да је на делу свеобухватан ревизионистички процес који прожима политику, уметност, културу, медије, готово све аспекте живота и за циљ има да оправда виновнике и сврста их у исти ред са победницима. Ревизија резултата Другог светског рата и поделе које данас видимо у Европи и свету имају исти почетак. Тај почетак је – насилно разбијање СФР Југославије као феномена организације друштва и државе, без преседана. Као примера отпора свакој врсти доминације, хегемонизма и империјализма. Као клице друштвеног система будућности у коме су човек и његове потребе у првом плану, а не профит и експлоатација. Као могући облик решења српског националног питања на Балкану, уз све мањкавости и недостатке.
Реваншизмом према српском народу који је испољен разбијањем СФР Југославије Немачка је започела крваву балканску трагедију. Тзв. «југословенска криза» само је привидно неутрална синтагма иза које се скрива дугорочно, планирано ангажовање Немачке, а онда и Ватикана, Аустрије и САД, на разбијању СФРЈ коју су те силе виделе као препреку за спровођење својих империјалних планова на Медитерану, Југо-Истоку и Истоку континента. Авет је пуштена из боце, домино ефекат није се могао спречити и за дуго ће још деловати. Као, уосталом и немачки реваншизам који је више него очигледан и на односу Немачке према Косову и Метохији. На цени коју Немачка тражи за бесконачни пут Србије ка Европи.
Свет је данас у знаку нове велике конфронтације. Пре свега, повод су сукоби у Украјини, иако не само они. Суштински узрок је стратегија америчко-НАТО-вског ширења на Исток. Ако су Немачка, Ватикан и Аустрија запалиле рат у Хрватској и Словенији, Американци су га у Босни гасили бензином, како би што већом ватром на Балкану показали Европи и Русији да су немоћне, зависне, да је нови светски поредак синоним за америчку глобалну доминацију коју сви морају беспоговорно поштовати и подржавати. Пошто је као препрека на путу потпуне планетарне доминације НАТО-у стајало, још увек, какво такво, међународно право и поредак успостављен након Другог светског рата, Американци су одлучили да га сруше на Косову и Метохији. Русију су неутралисали, Европу увукли, мало милом, мало силом.
Све што се дешавало деведесетих година на Балкану била је само етапа на дуго осмишљаваном походу на Исток. Почела је ера новог - Drang Nach Osten-у. Србија је и страдањем деведесетих, одбраном од оружане агресије 1999., хтела не хтела, поново омогућила време Русији да схвати да покоравање Балкана није циљ за себе, већ само етапа у стратешком походу на Русију, Сибир, Каспијски Басен, Централну Азију. Хтела не хтела, Србија је поново, у истом веку, примила на себе први удар глобалног рата у припреми чији је прави циљ Русија. Србија је тиме дала свој не мали прилог да се Русија усправи и супростави САД/НАТО освајачкој стратегији ослонцем на растуће неофашистичке и неонацистичке снаге. И на њихове методе. Бомбе, ракете и осиромашени ураниујум којима су САД и НАТО, у савезништву са терористичком ОВК, разарали Србију (СРЈ), терорисали и протеривали стотине хиљада Срба – све то и много другог, било је само показна вежба намењена Русији.
Немачка има моралну обавезу да, надокнади ратну штету Србији изазвану током Другог светског рата, као и ону изазвану током агресије НАТО 1999. Када је реч о обавези накнаде ратне штете из Другог светског рата, не ради се искључиво о правној, већ много више о моралној и цивилизацијској обавези Немачке. Ко је икада надокнадио штету Београду, Крагујевцу, Краљеву... За убијене жене, децу, ђаке... За – сто за једнога. За разорену Националну библиотеку, за неповратно уништену културну и националну баштину. За...
Бивши немачки канцелар Шредер од кога је Меркелова преузела дужност, јавно је признао да је НАТО нападом на Србију (СРЈ) 1999. прекршио међународне законе. Из седишта НАТО-а, такође, дато је слично признање. Није ли европски и цивилизацијски стандард да је онај ко крши законе у обавези да надокнади штету коју је тиме изазвао. Пратећи изјаве садашњег немачког председника Јоакима Гаука о подршци захтеву Грчке за накнаду ратне штете, било би логично очекивати да изађе пред немачку и европску јавност са сличном подршком о обавези немачке да надокнади ратну штету Србији изазвану током Другог светског рата и током агресије НАТО 1999.
Где је Србија данас?
Србија је данас на Црвеном тргу у Москви. Обележавајући Дан победе заједно са највећим савезником овог рата, Русијом, Србија изражава своју антифашистичку опредељеност и поново брани тековине Другог светског рата. У времену када се потомци нациста буде широм Европе, када кукасти крст у Кијеву и његови следбеници, финансијери и подржаваоци траже нови «крсташки рат» против Русије, Србија се у својим спољнополитичким лутањима није толико изгубила да не уме да препозна на коју се страну на овај велики Дан треба сврстати.
Док Запад наставља политику санкција и изолације Русије, неуспешно покушавајући да је сломи, остаје горак укус у устима потписаног ИПАП споразума Србије са НАТО. Шта је то? Знак да Србија «балансира», или да прихвата НАТО стратегију новог похода на Исток? Каква је то уравнотежена спољна политика ако се прихватају војни стандарди и политика само једног војног савеза – НАТО-а? Шта је у «балансираној» и политици војне неутралности противтег праву које је Србија великодушно дала НАТО трупама да «шпартају» територијом Србије, да бесплатно користе њену цивилну и војну инфраструктуру, да уживају дипломатски статус, да не одговарају чак ни за злочине, а камо ли за нешто друго?!
Србија и Русија су савезнице и победнице у оба светска рата. Залагањем Русије спасена је српска војска након албанске голготе и припремљена за Солунски фронт. У Другом светском рату јединице славне Црвене армије, раме уз раме са прекаљеном народно-ослободилачком војском ослободиле су Београд, делове Србије и Југославије. Црвена армија је најаслужнија за ослобађање Европе од наци-фашизма. Руски народ положио је за то највеће људске жртве. Србија је и по доприносу победи над наци-фашизмом и по огромном броју људских жртава положених у темеље слободне Европе тик уз Русију и уз руски народ. Зато и данас, Србији је место да победу над наци-фашизмом посносно слави са најзаслужнијима – са Русијом и руским народом. Место је њеним највишим представницима на трибини на Црвеном тргу у Москви, а представницима Војске Србије у шалонима који марширајући Црвеним тгргом одају почаст жртвама и шаљу поруку- мир – да, неофашизам и неонацизам – НЕ!
Русију не могу сломити санкције, Русија се не може изоловати, нити њен развој и јачање зауставити. Европа и свет се мењају, историја се не може зауставити, поништити нити присвојити. Нема човека, дома, цркве или институције, на којима данас нема жуто-црне ленте Светога Ђорђа. Своју снагу Руси данас црпе из великих Победничких дела својих предака.
У српском народу Свети Ђорђе представља победнички дух, вољу за слободом и за отпором окупатору, као и у руском. Али, данас се у српском народу не могу видети свуда ленте, данас се победничке тековине наших дедова и страдалничке жртве наших предака, не обележавају како доликује. Велики датуми пролазе као сени, страдања за слободу се обесмишљавају као порази, а жртве заборављају, чиме се поново, од нас самих, убијају. Међутим, све пале жртве, и у победама и у поразима, као бесконачни губитци надокнађују се бесконачношћу губитка чиме се он у нашем сећању и нашој души ваплоти у бесконачни добитак. У ствари, то је једини начин црпења оне духовне снаге која се црпи из дела и страдања предака, а која ојачава народ и омогућава му да у тешким временима опстаје. Ако народ схватимо као велику солидарност жртава датих и спремних да се дају за народ и отаџбину, то јест као јединство душе, онда у мраку у којем је данас Европа, одлазак на војну параду на Црвеном тргу представља трачак светлости. Трачак светлости за Србију, управо оне светлости која је повезује са својим великим делима и палим жртвама.
Јер, сам одлазак на војну параду даје наду да ће Србија, као и Русија, после много година понирања, у својим великим делима и жртвама положеним за Европу пронаћи снагу да се усправи и ојача. А јачањем свих антифашистичких народа, буди наду да и данашња Европа, слепа следбеница НАТО-а у политици Похода на Исток, пронађе у себи снагу да избегне још један велики рат на својим просторима. Док се то духовно упрегнуће не оствари, у овим временима нових подела и сукоба, Србији остаје да на Дан победе буде на другој страни, страни антифашизма, страни Победе. Свако на својој страни.
Сећајмо се и памтимо.
Срећан Дан победе!
Ненад Узелац
Београдски форум за свет равноправних
ДА ЛИ СРБИЈА НАПУШТА ПОЛИТИКУ ВОЈНЕ НЕУТРАЛНОСТИ?
Коментари |
Проф. Др Радован Радиновић, генерал у пензији
(Поводом другог издања књиге „Србија и НАТО 2“, коју је издао Београдски форум за свет равноправних)
Актуелна друштвена збиља је, напросто, наметнула потребу да се Форум поново огласи на тему односа Србије и НАТО. Већ дуже време на делу је политика да се Србија методом корак по корак, иза леђа јавности, увуче у чланство НАТО-а. На једној страни, формално, и даље је на снази Декларација Народне скупштине Србије према којој Србија води политику војне неутралности, што свакако искључује везивање, поготову, придруживање или чланство у било какве војне савезе, па ни у НАТО. На другој страни, Влада се пузећим стилом, готово, потпуно предаје у челични загрљај НАТО. Закључују се тајни и јавни уговори, договори, планови и аранжмани којима се потпуно обесмишљава тзв. статус војне неутралности утврђен актом Народне скупштине. Наоружање и друга војна техника, инфраструктура, војна индустрија прихватају стандарде НАТО. Војницима НАТО пакта одобрава се слободан транзит и коришћење инфраструктуре Србије, без наплате или обештећења, припадницима НАТО гарантује се дипломатски статус и изузеће од административне, кривичне или грађанско-правне одговорности, кад год се, по било ком основу, нађу на територији Србије. Старешине и војници НАТО-а тако на територији Србије добијају права далеко већа него што их у Србији имају старешине или војници Војске Србије! Када и чиме НАТО заслужи такве привилегије? Колико је (бе)смислено тврдити да је Србија данас војно неутрална земља!? Или су све побројане концесије и привилегије дате НАТО-у „статусно неутралне“, попут „статусне неутралности“ бриселских споразума којима се Србија, са својим уставним и правним системом, потпуно повлачи из Покрајине?
Све је видљивије да је војна неутралност, као званична државна политика, угрожена и да се припрема терен за њено и формално напуштање. Знани и незнани саветници, инструктори и агенти НАТО, резиденти или «летећи», јавно или тајно, саветују владаре Србије, да је НАТО једини прави избор. Један од тих саветодаваца је некадашња и данашња, НАТО перјаница, бивши премијер Велике Британије Тони Блер. Онај Блер који је велики део своје политичке и личне енергије утрошио у припреме, креирање лажних образложења и покретање НАТО агресије на Србију (СРЈ), у сатанизовање српског народа и заговарање копнене инвазије. Онај Блер кога су медији у његовој земљи окарактерисали као «Клинтонову пудлицу».
Министри Дачић и Гашић су, у име Владе Србије са НАТО-м потписали споразум- документ под називом „Индивидуални план акционог партнерства Србије и НАТО“ (ИПАП) који доводи у питање војну неутралност државе. Њиме се, поред осталог, предвиђа обавеза Србије да потпише СОФА споразуме са свим чланицама НАТО савеза, какав је Борис Тадић потписао 2006. са тадашњом државном секретарком САД Кондолизом Рајс. И војницима свих других чланица НАТО биће загарантована екстериторијалност и диплопматски статус кад год се, било којим поводом, нађу на територији Србије. Србија ће и њима гарантовати изузеће од одговорности за било каква дела, укључујући кривична, за било каква кршења закона Србије или изазивање материјалне штете.
У документу ИПАП има много других обавеза које тек треба анализирати, чак и са становишта њихове (не)уставности. Овде треба истаћи да се Србија обавезала да ће у одређеном року у потпуности завршити приватизацију. Интерес НАТО за окончање приватизације у Србији састоји се у томе да се корпорације из земаља чланица НАТО пакта (државне, приватне, мултинационалне) домогну и онога што је преостало у Србији – Телекома, ЕПС-а, Дунав осигурања, ПКБ-а, пољопривредног земљишта, рудника, вода, природних богатстава, свега што јевредно а преостало из јавног, државног, или друштвеног сектора! Управо онако како су, само у периоду од 2001. – 2011. компаније из земаља чланица НАТО исисале из Србије 51 милијарду америчких долара!
У својој суштини, нови споразум Србије и НАТО означава наше кандидовање за чланство у ту милитаристичку алијансу и напуштање политике војне неутралности. Свеједно, његови творци се не обазиру на расположење већинске јавности у Србији, још мање су спремни да документ бар формално поднесу на ратификацију Народној скупштини.Ову књигу је уредио и за штампу припремио млади политолог Ненад Узелац, члан Управног одбора Форума, који је и аутор једне од најважнијих тема ове књиге чији је наслов «СРПСКИ НАРОД И НАТО». У свом прилогу, Узелац у којем је веома детаљно, уз позивање на релевантне изворе, аргументовано образложена наказна природа, улога и деловање НАТО од његовог оснивања до данас, уз отварање прозора за сагледавање улоге НАТО-а у будућем уређивању света, онако како су ту мисију пројектовале САД.
Овом књигом Форум је желео да упозори да Србији као мирољубивој европској земљи није место у НАТО агресивном, освајачком савезу одговорном за злочине против мира и човечности, велике људске жртве и разарања наше земље 1999. године. Форум се дистанцира од политике пузајућег учлањења Србије у НАТО сматрајући да је то супротно националним и државним интересима, супротно циљевима мира и безбедности у Европи. Таква политика не поштује вољу народа и његово достојанство. Таква политика игнорише историјска искуства Србије у 20. веку што може имати кобне последице.
Форум сматра да је у најбољем националном и државном интересу да Србија прихвати и учвршћује политику активне неутралности у односу на све војне алијансе. Тим пре се то односи на НАТО због његове милитаристичко – империјалистичке стратегије.
24. МАРТ 1999. - ДАН, КОЈИ ЦИВИЛИЗОВАНИ СВЕТ НЕ СМЕ ДА ЗАБОРАВИ
Коментари |
Проф. Др. Рајко Долочек, ДрСц.
Острава, Чешка, 20.3.2015.
То је 24.март 1999, када је НАТО, на основу измишљотина својих вођа и њихових дезинформација о догађајима на Косову, постало злочиначком, варварском организацијом. Како другачије назвати неиспровоцирану, крваву агресију против ондашње „мале Југославије“, која је значила 78 дана и ноћи бомбардовања, разарања и убијања, највише у Србији и у њеној провинцији Косову и Метохији, Космету. Све то без препоруке или дозволе Савета безбедности ОУН, Последица тога је било и истеривање преко 200 000 Срба, Рома, просрпских Албанаца, пљачка њихове, државне и црквене имовине, убиства и стравична трговина са људским органима, у режији терориста УЦК.
У то време су авијатичари те „добре, племените Европске уније, ЕУ “, то значи Данске, Холандије, Италије, Француске, Енглеске, итд., из НАТО i САД, без сажаљења уништавали и убијали и као „колатералну штету“ убили 2 768 цивила, одраслих и деце, 1 031 војника, повредили 11 000 људи. Та оргија разарања је и према западним изворима значила преко 50 милијарди штете. Колико је уништено и тешко оштећено мостова, електрана, школа, фабрика „за цивилну потребу“, здравствених установа (преко 80), хемијских предузећа, предузећа нафтне индустрије, са стравичним еколошким последицама. Колико је само градова страдало, са стотинама порушених зграда, разних инсталација. Овде се треба сетити, да је то већ трећи пут током сто година, како Немачка војска уништава и убија по Србији.
Ти „колатерални губици“ су више пута значили и покоље Албанаца, када су НАТО „јунаци-авијатичари“ из безбедне висине од 5 километара на пример „омашком“ напали албанску цивилну колону између Дечана и Ђаковице 14.априла 1999 и забрањеним казетним бомбана масакрирали 75 албанских цивила. Дан после тога је велики дезинформатор Клинтон изјавио у Сан Франциску:-„Ми смо на Косову, јер се трудиму да спасавамо људске животе...“ Ту се треба сетити и несхватљивог злочина употребе у Србији (али и у Босни) осиромашеног уранијума, чије стравичне последице се већ у велико јављају (пораст леукемија, неких врста рака, малформације новорођенчади).
Овде треба поименце споменути неке од главних криваца тога убијања и уништаваља, осим већ споменутог председника Клинтона. То је била гђа Олбрајт, коју је неко доцније духовито назвао „балканским касапином“, па онда и Хилари Клинтон, која је тако интензивно терала свога мужа, да бомбардује ту земљу (доцније се много залагала и за бомбардовање Либије – тешко свету, ако би постзала председником САД). Треба споменути и срамоту Енглеске Тони Блера, који је Србију у црно завио а сада је тобоже „помаже“ (тешко њој од такве помоћи !). Па онда Хавијер Солана секретар НАТО, Робин Кук, онај гадни Јошка Фишер, министар Геншер, итд. итд.
О томе времену је написао носилац Нобелове награде за литературу (2005) Харолд Пинтер свој чланак „Харолд Пинтер о бандитима и убицама“ (Der Standard, 20.маја 1999). Годину дана после тога се отрезнио новинар William Pfaff (International Herаld Tribune) и написао чланак 11.маја 2000 „После НАТО лажи је дошло време да се очистимо“.О мислима бившег председника владе Аустралије М.Фрејзера је М.Мадиган написао у часопису Herald Sun (9.марта 2000):“Бивши премијер М.Фрејзер је означио НАТО као организацију лажова, упоредио је НАТО у Југославији са шпанском инквизицијом и крсташима, који су поубијали милионе људи у име хришћанства“.
Бивш амерички главнио прокуратор (attorney general Ramsey Clark) је организовао у Њујорку 10.јуна 2000 Ратни трибунал о злочинима САД/ЕУ против Југославије, Срба. У оптужби окривљује председника САД Клинтона, НАТО и остале, ради међународних злочина и повреде међународних и домаћих закона...
Одбор за обуставу рата против Југославије, речима професора правног факултета у Торонту Michaela Mandela, је говорио 12.априла 1999 о четири злочина организације НАТО:
1.)злочин против човечности -уништавајућа кукавичка бомбардовања
2.)злочин против међународног права и повеље ОУН,
3.)злочин против историје (деградација појма геноцид, да се оправда агресија.-„Као Јевреј ја ово схватам понаособ интензивно. Како може неко уопоште озбиљно да упоређује Србе са нацистима;“),
4.)злочин против истине („Ја овде говорим о вама, медијима, који објављујете сваку од самога НАТО спремљену измишљотину као истину, да би створили сагласност са агресијом).
Лажи, које су медији мејнстрима и владе објављивали, тицале су се, осим осталога, и броја мртвих косовских Албанаца, наводно поубијаних од Срба. Влада САД је имала и свога „путујућег амбасадора“ (ambassador at large) за ратне злочине“ Davida Scheffera, који је током најжешћих бомбардовања Србије у мају 1999 изјавио, да је број несталих, вероватно мртвих Албанаца 100 до 225 000. Министар војни САД W.Cohen је за CBS проценио (16.маја 1999) број несталих и вероватно мртвих Албанаца на 100 хиљада. Ни председник Клинтон није био ситничар. На конференцији штампе је 25.јуна изјавио, да широм Косова леже десетине хиљада мртвицх Албанаца. Подаци ОУН су испочетка говорили о 44 000 мртвих, па су број смањили на 22 000, па после на 11 000 и још мање. Како је то све страшно !. Кад би тих мртвих било и само 10, и то је језиво, али правити тако од људских трагедија (били то Албанци, или Срби, или Роми, Горанци, све једно) прљаву пропаганду, то је стварно одвратно. Тачку за овим гадним подацима је направила америчка новинарка М.Farley (Los Angeles Times, 11.новембра 1999) чланком „На Косову је до сада откопано 2 108 лешева“. Тај број баш није одговарао бројевима из пропаганде. А међу тима откопанима су били не само Албанци, него и Срби, Роми. Познати амерички новинар Alex Cockburn je у то време написао провокативан чланак „Где су подаци о геноциду Албанаца?“ (Los Angeles Times, 29.октобра 1999). Да ли је та банда пропагандиста барем мало поцрвенела?
Као „бисер“ изјава тих лажова треба цитирати језиви извештај западних медија из времена дивљег бомбардовања Србије, Космета, који је објавио и НАТО. Очити албански сведок је видео убиство 700 Албанаца, чији лешеви су онда побацани у окна рудника Трепче...Када се рат свршио и кад су НАТО јединице окупирале Космет и када је УЦК почело са убиствима Срба, Рома и про српских Албанаца, порт парол Трибунала у Хагу Kelly Moore је изјавила (12.октобра 1999), да у окнима рудника Трепче нису нађени никакви лешеви, нити њихови остаци !!! Тако да је крајем године (31.децембра 1999) познати Wall Street Journal објавио чланак D.Pearla и D.Blocka „Рат на Косову је био свиреп, огорчен и дивљи; Геноцид то није био. Други наслов је био „Приче о масовним свирепостима су постајале и прелазило се преко њих са недовољним доказима – У окнима рудника није било лешева...“ Бандама лажова и пропагандиста је то било очивидно све једно.
Лажовима медија а нажалост и понеких влада Запада су спремили непријатно изненађење и шпански лекари, судије и форензни стручњаци, који су требали да изврше обдукције наводно масовно поубијаних Албанаца у околини града Исток. Члан тога тима Пабло Ордаз је написао 23.септембра 1999 у часопису El Pais: Злочини Рата – Да, Геноцид – Не. Говорили су нам, да одлазимо у најгору зону Косова, да се морамо спремити за више од 2 000 обдукција до краја новембра...Нашли смо за обдукције само 187
лешева. И тако смо већ кући (крај септембра). Тада још каже Juan Lopez Palafox: „187 нађених и прегледаних лешева је било сахрањено у индивидуалним гробовима, вечином окренутих према Меки, ка истоку (као муслимани)...На телима није било знакова мучења...“ Судски стручњак Emilio Perez Pujol је допунио: „Нису то били масовни гробови...Срби
вечином нису тако лоши, као што су их приказивали...“
Министарство иностраних послова „мале Југославије“ (Србија+Црна Гора) је издало неколико књига са називом „НАТО злочини у Југославији“ (NATO Crimes in Yugoslavia). Имам две од њих са укупно 1 000 страница, са дословце стотинама слика уништавања и убистава, извршених у име тих „племенитих, добрих“ Европске уније, НАТО и САД, после интензивне психолошке масаже мозгова света њиховом пропагандом о грозотама на Косову, које је наводно извршила српска полиција и војска. Обе стране су свакако извршиле пуно зла, неправди, али ко је то отпочео, ко је почео да убија југословенске или српске полицајце, чиновнике, да малтретира српско становништво Космета? Свакако би било добро, да се народ у Чешкој упозна са истином о „детонатору“ рата на Космету, о наводном убиству „цивила“ у Рачаку 15-16.јануара 1999, које је тако успешно распирио и инсценирао шеф мисије ОБСЕ, амерички дипломат William Walker, познат својом делатношћу у Салвадору осамдесетих година, када су тамо вршљале ултра десне „ескадре смрти“. Зашто није одмах дозволио да изврши увид на лицу места у Рачаку гђи Маринковић, судији из Приштине, иако је то захтевала? Српски медији су после тога назвали господина Walkera „амбасадором лажи“. Скоро нико није споменуио два француска новинара, који су били баш 15.јануара 1999 у Рачаку (R.Girard и C.Chatelot из Le Figaro и Le Monde) и ништа од тога, шта је тврдила пропаганда нису тамо видели!
Сада се човек не може лишити осећања непријатности и скоро преваре, коју је извршио у мају 2008 тадашњи чешки министтар иностраних послова госп.Шварценберг, када је БЕЗ сагласности парламента, против воље председника републике г.Вацлава Клауса, признао међу првима Косово као независну државу. Председник Клаус се чак извинио амбасадору Србије..
Као предсседник Чешке фондације пријатеља Срба и Црногораца сам посетио више градова оштечених НАТО бомбама. Невелики град СУРДУЛИЦА, око 70 км јужно од Ниша, без стратешког значаја, је доживео два велика напада 27.априла и 31.маја, са стотинама оштећених или уништених клућа, са много мртвих. Зар то није СРПСКА ГЕРНИКА? Био сам и у порушеном Алексинцу, посетио у Београду болницу „Драгиша Мишовић“, у којој је лејзером вођена ракета уништила оделење интензивне неге. У центру Београда сам видео оштећену Радио Телевизију Србије, у којој су НАТО бомбе убиле у ноћи 12-13 априла 1999 ЦЕЛУ НОЋНУ СМЕНУ од 16 људи. Ово варварско дело НАТО агресора је осудила и Аmnesty International 6.juna 2000 као ратни злочин.
Посетио сам одмаах после краја рата и од НАТО бомбардера оштећени Ниш, укључујући и много уништених кола на паркингу Факултетске болнице. На ручку сам био код ректора нишког универзитета. Имао сам пријатно друштво, ручао сам са командантом 3.армије, генералом Небојшом Павковићем (у својој последњој књизи „Инвентура у 89 година – У сенци Балкана“ је лепа слика са генералом и једним мојим пријатељем са тог ручка). Сећам се генералових речи:-„Да моји војници нису знали, како им НАТО аваиони уништавају земљу и убијајау људе, цео дан би се смејали, како најсофицстициранија авијација света уништава по цео дан наше дрвене атрапе тенкова, атриљерије, мостова“.
Сви ти тужни догађаји око Косова и Метохије ме стално потсећају на мало прихватљиве, лицемерне речи нашега бившега председника Вацлава Хавела:-„Сматрам, да у НАТО интервенцији на Косову постоји стварност, коју нико не може да опорекне: напади, бомбе, нису били изазвани материјалним интересима. Њихов характер је био искључиво хуманитаран“. (Le Monde, 29.априла 1999).
Непријатељи мира и ВАРВАРИ су учинили све шта су могли, да у области Косова и Метохије утврде, појачају непријатељства међу народима тамо. Нико није говорио и о добрим данима тамошње сарадње међу етничким групама. И била је сасвим (намерно) заборављеана ствар, коју сам сазнао 1998 године на министарству народног здравља у Београду. Мислим, да је министар била онда Др. Милићевић (да ли се тако звала ??). Рекла ми је, да је упркос убистава од стране УЦК терориста и повремених борби између њих и полиције, дошло током 1998.године, тако рећи између куршума, до вакцинације све деце са Косова и Метохије, њих око 100 000, против дечје парализе (полиомиелитиса), која је изазвала епидемије током последње две година у Албанији. Вакцинацију је организовало Министарство народног здравља Србије и Светска организација здравља WHO. Са тиме су се на крају сагласили и тамошњи косовско-албански представници. О тој великој ствари пуној хуманизма су у то време међународни медији практички сасвим ћутали. Штета.
Надајмо се, да ће о догађајима на Косову и Метохији на крају крајева ипак победити истина и здрав разум, да ће се остварити лозинка нашег великог председника Масарика, искреног пријатеља Срба ИСТИНА ЋЕ ПОБЕДИТИ ! Овде бих још допунио – Али уз какве страшне жртве...
ПУТИН о Криму.../ Србија о поглављу 35
Коментари |
ПУТИН о Криму...
„Ми смо деловали у интересу руског народа и државе. Мењати то за паре, мењати људе за некакву корист, мењати људе за могућност некаквих уговора и банкарских кредита – то је апсолутно недопустиво. Ако дозволимо себи да делујемо према таквој логици, изгубићемо све. Изгубићемо целу земљу.“ (Извод из интервјуа „ТВ Русија 1“, поводом годишњице повратка Крима Русији).
...а Србија о поглављу 35:
... Нема алтернативе... Бриселски споразуми (о граници, предаји територије, устава и људи) су нешто најбоље! Пут у будућност... Нису нам проблем ни уцене ММФ-а, ни комесара и секретара ЕУ и НАТО, ни интереси западних корпорација, проблем је у несхватању и незахвалности нашег народа. Појма нема ни о чему, ни о величини претприступних фондова, ни о бенефитима страних инвестиције, од савета Блера, Строс Кана, Гузенбауера, НАТО менаџера... И то б е с п л а т н о! ... Ако су преци и умели да направе МКС, Телеком, ПКБ, ЕПС, Д-Т-Д, Дунав осигурање, откуда некоме право да верује да ми умемо тиме да управљамо! Једноставно, ми не умемо. И тачка.
СРБИЈА У МЛИНУ
Коментари |
Хиљаде Албанаца са Косова и Метохије данима хрли преко Ниша и Београда илегално прелазећи српско – мађарску границу. Не помажу ни радари, ни ноћне камере, ни појачана контрола границе. Само на мађарској територији, како јављају медији, ухапшено их је око шест хиљада. Ухапшени се враћају Србији, нови и повратници поново су на граници и преко ње. У ЕУ узбуна, посебно у Мађарској и Немачкој. На границу се убрзано шаљe нова техника, нова појачања полиције, жандармерије. Мењају се агенде и сазивају хитни састанци полиција Србије, Немачке, Мађарске. Грчевито се траже спасоносна решења, ако их има. Јер, они који илегално беже преко границе, ако су вољни да говоре за медије, тврде да то чине из принуде – беже од незапослености, неизвесности и беде. Додуше, круже разне приче, како о разлозима, тако и о „спонтаности“ овог покрета без преседана од времена грађанских ратова и агресије НАТО.
Истовремено, највиши представници Владе Србије и приштинских власти, уз посредовање комесарке ЕУ за безбедност и спољну политику, Федерике Могерини, у Бриселу преговарају о спровођењу тзв. Бриселског споразума и новим темама. Колико је реч о преговорима, а колико о уценама, тешко је прецизно оценити, али кад је некоме сав верују у „отварању поглавља“, није тешко разазнати ко је притом која страна.
Атмосфера за српске представнике свакако није сјајна, без обзира са које стране се посматра. Зато јој, по свој прилици, и не смета, да изјави да су преговори били тешки, да су документа потписана, али зато је извесно да ће се та фамозна поглавља отворити. Када? То ће се још видети. Наши се још чувају лицитирања са датумима. Оно што је сасвим сигурно, то је да су потписали интегрисање судског система у северном делу Покрајине у систем Приштине. Можда им је то било лакше и због тога што је Уставни суд Србије рекао да је Бриселски споразум политички, а не правни акт и тако Влади Србије дао бланко меницу да потписује све што се од ње тражи за Приштину и за Федерику Могерини, то што се у Бриселу потпише, су међународни правни документи, старији су од сваког закона па и Устава Србије, а за Владу Србије, док не буде признала, то су за сад тек политички текстови.
Истовремено, док се највиши Владини представници муче у Бриселу, трчећи по сваку цену ка поглављима, док се у Украјини и даље разбуктава – у Београду вест о распродаји „превазиђене“ војне технике, односно оружја. Ту су тенкови, топови, хаубице, калашњикови, шта све – не.
Ићи све на јавну продају, па ко да више, имаће шансу да купи. Званични представници, а и неки војни аналитичари, тврде да је то логичан потез јер је техника превазиђена, тврде да те тенкове поседују само неке сиромашније земље Африке. Има додуше и оних, који кажу, да војна техника која се спрема за распродају, није „формацијски потребна“ јер је бројно стање војске толико смањено да нема смисла држати толико оружја и технике. Други признају да је војска формацијски готово занемарљива, али да оружје које се распродаје ипак нарушава одбрамбени потенцијал Србије. Тенкови су на пример, и даље употребљиви. Неки подсећају да је амерички „стелт“ 1999. године оборен захваљујући најстаријем моделу радара којим је војска тада располагала. Трећи малициозно питају, да ли војна техника коју Србија сада распродаје, легитимно, после спроведеног конкурса, по принципу да робу добија који понуди најбољу цену, може наћи пут и до нових оружаних снага Косова, додајући, да је мало вероватно да би се таквом „дилу“, Американци или Немци, на пример, супроставили.
Тешкоћа на претек. И преговори са америчким „Есмаком“, неочекивано су се искомпликовали и продужили. Не зна се тачно зашто је то тако, нити како ће се завршити након што је изгледало да је током разговора српског премијера и представника „Есмака“ у Лондону, пре више недеља, јавности било представљено, као, мање више, све договорено. Конкурс који је потом врло глатко прошао и на коме је „Есмарк“ био једини уредан понуђач, такође је прошао у оптимистичком расположењу. И јавност је, захваљујући ТВ камерама, могла видети да је понуда „Есмака“ била лепо запакована у великој коверти која није била оштећена ни са лица ни са наличја. Као и увек, и око овога су се већ појавили коментари, да је, можда, „Есмак“ бацио око на сав тај технолошки превазиђени војни арсенал и да би желео да га по кратком поступку, претопи у челичне коцке или полуге. Они који читаву ствар виде упрошћено, говоре да је то најлакши и најјефтинији начин за добијање врхунског челика, односно, да је далеко исплативији него мукотрпна екстракција метала из прљаве руде. А и еколошки је чистије, него горети кокс и правити нове планине шљаке у Смедереву. Неки подсећају да је „УС Стил“, који је био претходни привремени власник, готово закупац, Железаре у Смедереву, сличну операцију завршио када је протеклих година такође топио тенкове, топове и другу војну технику преосталу после НАТО- ве реформе војске Југославије, односно Србије. Претопио, продао, узео то мало пара што је зарадио и – отишао. Да ли се „Есмак“, следбеник свог земљака „УС Стила“, спрема да понови ту познату операцију, или су то само злонамерна нагађања доконих?
Из Новог Пазара било је разних изненађења. Од откривања тајних скровишта оружја, преко дефилеа зелених беретки, до разних ватрених изјава тамошњих верских вођа. Сада чујемо да такорећи дојучерашњи члан Владе Србије, Сулејман Угљанин, тражи да се Рашка област, или како он ту област зове – Санџак, претвори у Оландска острва. Заиста, необична иницијатива, јер мора ни од куда, а острво без воде је тешко замислити. Таква је бар реакција обичних, не увек добро обавештених људи. Међутим, ко зна шта је све могуће, а шта није. Јер, ваља подсетити на чињеницу која умиче пажњи – постоји у Београду тзв. група „пријатеља Санџака“, а њу не чини било ко. У њеном саставу су амерички, немачки, британски, француски, италијаснки амбасадор. Према томе, изненађења, попут идеје о Оландским острвима на Пештеру и не морају бити немогућа.
А онда тек, распродаја над распродајама. Представници Владе најављују да су одлучили да продају „Телеком“, „ЕПС“, „Дунав осигурање“, „ПКБ“, пољопривредно земљиште, руднике, воде и друго што је још преостало. Председник Владе је рекао да ћемо бити изненађени како добру цену ћемо постићи за „Телеком“. Има највећу одговорност и ред је да највише зна. Е сада круже различити коментари и реакције. Једни тврде да ћемо све то распродати и појести преко буџета, као што смо појели и све до сада што је продато. Други тврде да је и то део цене за отварање поглавља и некакве аранжмане са ММФ-ом. Трећи, мање упућени у државничке муке, кажу да је лако онима да распродају што су генерације стварале, јер они, нису у животу имали прилике да било шта стварају, не знају за муке стварања. Осим тога, наметнути су им некакви саветници из иностранства попут Гузенбауера, Тони Блера и других који не разумеју потребе Србије и склони су да због тога премијеру предлажу потезе који нису у најбољем интересу Србије. У сваком случају Влади не треба замерати, јер други су одговорни за оно што она чини или потписује. Има чак и екстремиста који кажу – ако се распрода све то што је, колико толико, профитабилно шта ће уопште остати од слободе и независности земље? Могу ли, заиста, страни власници свега што је вредно у Србији имати веће разумевање за њену слободу и независност, него што га имају званичници Србије.
Невена Таушан Ергић,
Политиколог и члан Београдског форума за свет равоправних
РУСИЈА НЕ ЖЕЛИ РАТ - СЕРГЕЈ БАБУРИН
Коментари |
„Русија не жели рат у Европи, већ сматра да је Европи потребан мир, праведни мир. Заговорници рата постоје, али не у Русији. Европа 2015. биће различита од Европе и односа које познајемо.“ Ово је рекао професор Сергеј Бабурин, ранији потпредседник Руске Државне Думе, у разговору са члановима Београдског форума.
Он је додао да покушаји кривотворења историје, исхода Првог и Другог светског рата, да хероизирање неофашизма и неонацизма, предсатвља велику опасност за Европу и да се томе морају одлучно супроставити сви који желе мир, стабилност и сарадњу у Европи, а посебно земље као што су Србија и Русија које су поднеле највеће жртве за победу над фашизмом и нацизмом. Бабурин је подржао идеје Београдског форума за обележавање 70годишњице победе над фашизмом, као и обележавање 15годишњице рада Београдског форума и рекао да ће се удружења и организације из Русије томе придружити.
„Масакр новинара Шарл Ебдо је велика трагедија коју осуђују сви народи и Владе. Међутим, од те трагедије не треба правити позоришне представе, манипулације и злоупотребе за прикривене политичке циљеве“ - истакао је професор Бабурин.
„Победа Ципраса је историјски успех евроскептика, политичких снага које се боре за уређење Европе на основама равноправности и поштовања достојанства свих народа. Она је широко отворила врата променама које су Европи неопходне да би сачувала стабилност и могућности савладавања дубоке кризе“- додао је високи гост из Русије.
„Дубоко верујем у будућност пријатељства и равноправне сарадње Србије и Русије које су врло често у историји делиле, а и данас деле исту судбину, исте циљеве независности и равноправне сарадње. Продубљивање укупних односа Србије и Русије је од великог значаја како за њихове интересе, тако и за мир и стабилност на нашем континенту, за решавање свих отворених питања и проблема, укључујући проблем статуса Косова и Метохије“- поручио је професор Бабурин.
Осврћући се на процес мултиполаризације светских односа Бабурин је рекао да су многи очекивали даѕ ће индепендистички процес у Латинској Америци ослабити после одласка венецуеланског председника Хуго Чавеса. До тога није дошло нити ће доћи јер борба за самосталност није ствар једног лидера већ судбине и будућности свих народа на том континенту. Боливаријански процес осолобађања од доминација Северне Америке је ојачао. Куба се деценијама бори за укидање незаконитог ембарга, економски развој и нормализацију односа са САД, али на основама пуне равноправности и права на самостални пут унутрашњег развоја. Не постоји никаква опасност да би Куба прихватила компшромисе на рачун суверености и слободе за које се толико жртвовала – сматра Проф. Бабурин.
Београд, 28.јануар 2015.
Београдски форум за свет равноправних
Председник Београдског форума
Живадин Јовановић
Победа за нове односе у Европи
Коментари |
„Велика изборна победа Сиризе је победа пријатељског народа Грчке за нове односе у Европи засноване на равноправности, поштовању интереса, идентитета и достојанства свих народа у Европи“ – каже се у честитки Београдског форума за свет равноправних упућеној Алексису Ципрасу, председнику Сиризе.
Истовремено се изражава уверење да ће нова грчка Влада допринети даљем учвршћивању традиционалних пријатељских односа народа две земље.
Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних
Београд, 26. јануар 2015.
Свети Георгије убива аждаху: симболика руско-српског споменика на Калемегдану
Коментари |
Аутор: НЕНАД УЗЕЛАЦ
(Члан Управног одбора Београдског форума за свет равнопшравних)
"Толстој је прошла, а Достојевски будућа Русија"
Космички такт судбине или историјска игра као симболичност насупрот нужности историје као система узрока и последица неизрециво је збивање живота; приподобно му је само осећање које, тек, порађа разумевање. Обрнуто путовање: разумевање па, евентуално, осећање получује хладноћу смисла предложеног нам, које се само осећањем само чини битним и јединим садржајем - памћењем као творбеним принципом наше, кроз сву историју нам, пронашане генетике, те јесмо по ономе што јест било; у бићу нам, тако се осећа, ево брише (граматичка) разлика између прошло (перфект) и садашње (презент), те се све прошло уличило у нашој генетици као једна и једина истина по којој се пре-познајемо у односу на друго, те и кажемо: оно "прошло", то смо ми по којима се прошло познаје и који се по прошлом знају сада, те, тако се знајући, уливамо се у будућност. Зар би, у супротном, уопште било онога, најбитнијега, што се генетиком зове! Наиме, без претходно, народски речено, у стомаку, душом ношеног осећања, ми, у својој бити, нисмо свесни онога што, тек промишљањем, мислимо да разумемо. Зато: уколико народ схватимо као јединство Душе (умом неопипљиви садржај духа из којег следи форма) онда можемо осећати и симболику коју он исказује кроз историју; ако га схватимо као скупину (умом творену форму која "надомешћује" бесадржајност душе) индивидуа појединачних интереса (нацију) онда се наше разумевање завршава на историјској површини као скупу чињеница, које су се могле, у облику догађања, збити било где, било када и било коме. Но, симболика као видљиво, опипљиво збивање генетике једног народа, симболика као најтананија везна нит која генетику прелива у осећање, твори (и само она твори) дух народа. Хегел би рекао, сукладно, наравно, виђењу односног проблема по тлу из којег је израстао, да су управо чињенице оно што страда пред духом једног народа. Постављајући европопростор као Исток и Запад (тако је удесила историја, мада сам склонији веровању да је тако поставио Господ) осећање је битно Исток, разумевање (зумирање) је битно Запад. Ево, као да је ту, готово видљиво опипљиво: осећање је првотно - неусловно, те је јествено, разумевање је друготно, изведено, испосредовано, дијалектично - по јествености је, те оно има одређену, небитно какву, боју, дакле, прикривеност, лукавост (лукавство - Хегел - ума), по којем је одређено сво њено, битно злоћно, деловање. Једноставно: осећање је духовно-душевно-телесно, разумевање је, парадоксално, пуко биолошко-социјално. Прво је (православни) Исток, друго је Запад. Тако је постављен, историјом потврђени, готово вечни сукоб првог и другог: осећање рађа разумевање, разумевање, желећи, као последично, апсолутност, поништава осећање; језива хладноћа његов је садржај.
Симболика као манифестни, душом видљиви облик осећања је онај космички такт, можда, звоњење судбине, готово историјска игра оног народа који је истом симболиком придобан за живљење као предсказање: у Београду је 17. и 18. септембра 2014. године у организацији Београдског форума за свет равноправних и Центра националне славе Русије, одржан Међународни научни скуп под називом "Велики рат - поуке за човечанство" након којега је откривен споменик палим српским и руским војницима у Првом светском рату на Калемегдану.
Споменик је у облику округлог (куполастог) крста у чијем је центру Свети Ђорђе који убија аждају. Ако узмемо у обзир да је Први светски рат са "доласком" комунизма у Русију представљао "повлачење" Русије из Србије, онда је откривањем Споменика прва симболика подарена: Свети Ђорђе, као грб Москве, након једног века заједничког страдања, враћа се у Београд! Да ли је то лоше или добро ? Друга симболика: споменик је окренут правцем Исток - Запад - хришћанским правцем; да ли је то знак да се у Србију враћа Русија, како то збори Берђајев( ), као "другарство у Антихристу" или Русија као "братство у Христу" ? Трећа симболика као да се надмеће са две претходне: овако - Исток - Запад - постављен Споменик као да амбијенталност (сопствену завичајност) присваја, чини, у свој њеној битној различитости, својом. Наиме, Његово гледање Исток-Запад пресеца и линију споменика представницима комунизма и линију споменика Захвалности Француској: да ли је и то случајност ? Тако, овај трећи - Свеспоменик - онима нуди љубав. Каква симболика "повратка" Русије на Балкан ?! Целосни Достојевски! Неки нови пут ? Трећи ? Не, већ једини, у љубави могући - православни; ни комунистички, толико страдални, ни западни (којег је чедо и онај комунистички), немерено страдални. Свети Георгије убива аждаху - троглаву у оба народа: југословенство, комунизам и западњаштво са српске, бољшевизам, стаљинизам и западњаштво са руске стране као три страдална кушања ова два народа, која су, кушања, морала проћи да би дошли до свога пута. Симболика Светога Ђорђа уводи нас у даље космичке нити којим историја себе повезује и у стварности исказује: зар није управо Он онај који је издржао "три кушачева захтева", односно, мучења страдајући за Оца ? Залог троглавости беше немерљив: грозоморна смрт Рускога Цара за православну српску браћу на почетку века, и зар не, симболика кесе на глави Председника Југославије (Србије) на почетку другог века као пресуда њему, његовом народу и по намери Антихриста, руском народу. Ако политичари и не знају да се играју случајности, историја би била превише иронична када би "рекла" да не зна. Случајности не постоје: оне "исказују" оне, умом несхватљиве, нити које јесу садржај.
Зашто је смрт Цара започела један век, а смрт Председника, такође, започела, други век ? Судбина и симболика су страшне ствари, од којих човек често бежи, плашећи их се јер у њима лежи највећи терет - слобода.
Да би спасао српски народ, Цар је ушао у рат, историјски уходаном игром Запада, принео себе и Руско Царство Небесима док је Србија, са највећим процентом жртава, васкрснула из смрти и створила велику државу. Но, и овде се танана православна душа сама собом поиграла: себе и сопствену државност утопила је у нешто, њој апсолутно, страно; узалуд су, на петроградском двору, у два наврата уверавали српску владину делегацију да не чине лудост коју су и сами - с Пољском - чинили, дословно: не стварајте државу са римокатолицима (који су, уосталом, већ на почетку Велике воине - као и раније - направили невиђена зверства над Србима). Симболично: Октобром Русија је изгубила себе, Версајом Србија јој се, као сестри, по историјској судбини, придружила. Свети Владика Николај Српски учио је Србе да ниједан Србин нити покољења Срба неће моћи да врате тај дуг Русији. Но, већ по Октобру, Срби "враћају" дуг: небројено руских мученика нашло је спас у српској земљи; наставља се то и 1941. године масовним устанком и оружаним сукобом Срба са изданком грађанског света - Хитлером и, тако, одлагањем напада Хитлера на СССР; и никад краја овом мученичком стојствовању: деведесетих година злоћудног двадесетог века Срби најмање једну деценију заустављају НАТО на Балкану, а на његовом, вечно сањаном му, путу, ка Владивостоку. Кеса на глави је најужаснији симбол потпуног духовног понижења и уништења народа: ово иште руку спаса оне линије која више не сече црвеним и црним, комунистичким или западним, него православним као "братство у Христу". Пре тога потребно је издржати још једно страдање - новорусиско, као "тренинг" фаустовски у вечном му хтењу за Лебенсраум-ом: Drang nach Osten, Кијевско-Рус (данас Украјину) има тек као степеницу према Владивостоку. А где је баш у ово време, Србија ? На оном је путу о којем је тако пророчки говорио Достојевски: окренута леђима Русији, а лицем према Западу. "Долазак" Светог Георгија на стогодишњицу језивог страдања и Срба и Руса симболиком је великом: и ову главу стоглаве аждаје одсећи ће Георгије и лице Србиново окренути у оном правцу које му је Господ одредио - Истоку.
ОДЛУЧНО „НЕ“ ВОЈСЦИ КОСОВА
Коментари |
Проф. Др Радован Радиновић, генерал у пензији
Члан Управног одбора Београдског форума за свет равноправних
Војска је атрибут државе
Питање формирања Војске Косова се на мала врата уводи у нашу све невеселију политичку свакодневницу. Једном о томе говоре представници привремених институција у Приштини, други пут то чине лобисти са Запада који заступају интересе Албанаца, а понеки пут то чине и докони домаћи аналитичари, тек толико да се досоли и да чорба буде гушћа. Свима на српској страни који брину о српским државним и националним интересима то је свакако још један додатни разлог за озбиљну бригу и томе се свакако мора стати на пут. Ево неколико разлога у том смислу:
1. Војска је без сумње један од битних атрибута државе и државности. Ако би се остварила претња Запада и свих промотера косовске независности да ће у догледно време то питање доћи на дневни ред тзв. нормализација односа Приштине и Београда, односно да ће Косово, силом наметнути политички ентитет добити своју војску, то би практично значило да је тај ентитет израстао у независну државу. Јер, војска је по дефиницији институт државе који штити њен суверенитет и територијалну целовитост. Пристанак Србије, или непротивљење Србије успостављању Војске Косова, било би фактичко признање независности Српске јужне покрајине и свака даља прича о статусу тог дела Србије била би безпредметна.
2. На Балкану, па и шире, а посебно у Србији, ево већ деценију и по, ништа се не дешава што не би било по вољи Вашингтона, а тиме и Брисела као вашингтонског поданика. Ако Вашингтон то буде хтео, а знам да хоће, Брисел, као његов вазал, то свакако неће спречити. Утолико пре, што Немачка, као најутицајнија чланица снажно подржава независност и признање Косова као нове државе. Како сада ствари изгледају, бојим се, да ни у српској тзв. политичкој елити није мали број оних који то не би желели да спрече. Упркос свему, суштински је битно да Србија покаже одлучност да то спречи. Када то кажемо мислимо на ону Србију коју представља актуелна власт. На тај начин она исказује своје противљење успостављању Косова као независне државе. И што је не мање важно, на тај начин Србија пред центрима моћи савременог света, пре свих оних на Западу, са своје стране ставља тачку на сваку даљу причу о прекомпоновању њеног етничког простора, било путем јачања већ постојећих аутономија, било путем наметања нових, а тога има на претек.
3. Да се одлучно супротстави формирању Војске Косова Србија има снажна упоришта у свим релевантним међународним документима која регулишу статус Косова и Метохије у склопу међународног правног поретка и правног поретка Србије. Ни у једном од тих докумената – Кумановски споразум, Резолуција СБ УН 1244 (1999) на основу које се Косово и Метохија ставља под привремену управу УН, а ни у било ком другом документу након ове резолуције нема одредбе на основу које се легално и легитимно могу формирати оружане снаге, односно Војска Косова. Напротив, та документа су се обавезала да преко КФОР-а као наменских снага УН за Косово и Метохију у улози чувара мира разоружају и расформирају ОВК, што они, наравно, нису, из њима и нама знаних разлога учинили. Уместо разоружања и распуштања ОВК, КФОР (читај НАТО и САД) су ОВК преименовали у Косовски Заштитни Корпус, а потом у Безбедносне Снаге, да би до формирања Војске Косова остао само један мали корак. Но, корак који се без пристанка Србије неће нити се може достићи. Ништа не мења на ствари што те постојеће снаге Косовске Безбедности имају нека обележја војске као што су оклопни транспортери, хеликоптери и сл., те да могу имати и више од тога, али све док се на међународном нивоу не прихвати да то буде војска посебне државе она то и неће бити. А управо од Србије зависи и зато Србија мора то да одбије, јер тако ставља до знања и свету и себи да би то био још један акт окупатора на отетом делу наше државне територије.
Како Србија у том случају треба да поступи:
1. Да на свим нивоима где се води међународни дијалог: ОУН, СБ, ЕУ, Партнерство за мир, разни регионални скупови итд., Србија мора изразити своје снажно противљење. Не сме се догодити, као што је то био случај са пријемом Косова у МОК када су представници нашег ОК и сви за то одговорни државни органи, остали неми, наводно из алтруистичких спортских мотива како се не би омогућило спортистима да се такмиче. Јер, боже мој, спорт треба одвојити од политике и препустити их спортистима. А пријем Косова у МОК, без претходног пријема у УН, није ништа друго до политичко питање, јер је било много других начина да се спортистима Косова омогуће такмичења али не као представницима самосталне државе. Уосталом, међународне спортске институције у том погледу имају богата искуства. Управо су им то омогућили наши вајни спортски функионери, чија је дужност била да бране државне и националне интересе Србије, а не наводне спортске, а у суштини политичке интересе албанских спортиска на КиМ.
2. Немамо илузија да ће промотери косовске независности уважити противљење Србије да Косово добије своју војску, нити да Србија има моћи да то физички спречи, али она мора својим противљењем нагласити да би то било још једно у низу насиља које се Србији сервирају дуже од две деценије. То противљење мора бити тако снажно да се запрети напуштањем Бриселских преговора о нормализацији односа Београда и Приштине (а то је само еуфемизам за нормализацију односа Србије и Косова, односно за онај свеобухватни споразум који нам упорно сервирају бројни представници Немачке који нам стижу у походе из дана у дан). Ако је то услов за приступање Србије ЕУ, онда Србија без премишљања мора иступити из тих преговора. Јер, по нашем становишту држава је важнија од чланства у било којој међународној организацији и асоцијацији, па макар се она звала ЕУ.
3. Ако до формирања Војске Косова дође Србија мора бити свесна да би добила једног од заклетих и дуготрајних непријатеља који ће стално тражити начине и могућности да угрозе државне интересе Србије. А након евентуалног формирања војске те могућности би могле бити колосалне. Илустрација ради, на најужем делу државне територије, по оси исток-запад, на правцу Софија-Приштина, Србија је широка свега 50-так км, а то је мање од дубине замаха једне офанзивне операције корпуса копнене војске. Дакле, на том делу своје територије Србија би била геостратешки толико рањива да би у веома кратком времену могла бити пресечена и одсечени делови југа Србије од остатка Србије на северу.
4. Формирањем Војске Косова Србија у свом „меком трбуху“, а то је део Рашке области и подкопаонички део добија потенцијалног непријатеља који би везом са све милитантнијим екстремистима у Новом Пазару и шире, представљао озбиљну сметњу и претњу угрожавању стабилности Србије и њеног суверенитета, чиме би тзв. „зелена трансверзала“ од мита постала сасвим реална чињеница. Стим у вези, Србија би морала много одлучније него што је то до сада радила стабилизовати безбедносно, социјално и политичко стање у Рашкој области и спречити све отвореније, па и дрскије парадирање униформисаних паравојски које Србију нити желе нити јој чине никакво добро.
5. Формирање Војсе Косова би пројекат „Велика Албанија“ актуелизовало до крајњих граница и довело до готовог извршења, а нелојалност албанског живља на југу Србије према држави чији су држављани, која ни до сада није била бог зна каква, заоштрили до крајности, са могућношћу нових побуна ради издвајања из Србије и припајања Косову.
6. Прихватање формирања Војске Косова, без обзира на било каква друга уверавања, реметило би какву такву равнотежу у подрегиону, поготову имајући у виду чињеницу да је практично избрисана граница према Албанији. Са сигурношћу се може предвидети да би то био увод у ново гомилање оружја и војне технике на безбедносно нестабилном подручју, као и увод у оружане провокације у зони безбедности. Никакве и ничије гаранције и уверавања да до тога неће доћи не би имале вредност.
Све што је до сада речено императивно наметаће потребу редефинисања стратешке концепције обране и озбиљне промене у стратегијском груписању и оперативном развоју Војске Србије, али то је дуга и далеко озбиљнија прича од ове коју сада и овде можемо испричати.
Да ли је државно руководство свесно свега овога?
Проф.др Радован Радиновић,генерал у пензији
Члан Управног одбора Београдског форума за свет равноправних
ИСТОРИЈА И ПЕРСПЕКТИВЕ БОЉЕГ ЖИВОТА
Коментари |
Живадин Јовановић,
председник Београдског форума за свет равноправних
Беседа на свечаном обележавању 100-те годишњице почетка Првог светског рата и 96-те годишњице Подгоричке скупштине, Подгорица, 26.11.2014.
Живадин Јовановић
Часни оци, Браћо и сестре, Даме и господо,
Позив Српског националног вијећа Црне Горе и његовог председника Др Момчила Вуксановића, да вечерас будем заједно са свима Вама у овом величанстевном Храму представља за мене изузетну част. Такво осећање тим је дубље што је овај велики српски сабор посвећен 100-тој годишњици почетка Првог светског рата и 96. годишњици одржавања Подгоричке скупштине.
Наша је света дужност да и овом приликом одамо почаст великим српским жртавама палим током Првог светског рата, херојима одбране слободе и достојанства нашег народа. Са посебним пијететом одајемо почаст палим херојима Мојковачке битке који нису штедели своје животе да би обезбедили одступницу српске војске пред налетом аустроугарског агресора. У спомен тим хероијима српско расејање је помогло подизање меморијалног храма у Мојковцу да будуће генерације подсећа на јединство у одбрани слободе. Заветовани смо да памтимо патње и жртве за идеале слободе и достојанства. И више од тога. Наша је дужност да се, заједно са свим другим мирољубивим народима, боримо за мир и мирно решавање свих проблема како до ратних катастрофа сличних Првом светском рату, никада више не би дошло. Цену мира, ретко који народ је тако скупо платио као српски народ. Зато је је српски народ увек посвећен миру, равноправности и напретку за све земље и народе. Зато је увек било и остало битно да на време препознамо изворе угрожавања мира и да, заједно са другима, покрећемо механизме за спречавање сукоба, разарања и људских катастрофа.
Поглед на крипту Храма Преображења
Подгоричка скупштина представника српског народа у Црној Гори одржана на данашњи дан пре 96 година о уједињењу Црне Горе и Србије је светао историјски догађај од огромног значаја. Са поносом обележавамо тај датум уверени да ће бити трајни извор надахнућа данашњим и будућим поколењима. Одлука о уједињењу израз је вековних тежњи српског народа да своје право на самоопредељење оствари уједињењем, да би уједињен, попут других европских народа, потпуније остваривао своје легитимне националне интересе, штитио своје биће и идентитет, у складу са опште-прихваћеним принципима. Увек за своје добро, никад на штету других. Српски историчар светског гласа, академик Милорад Екмечић каже:
„Подгоричка скупштина 1918. је историјски на овом простору остварила глобални принцип међународног права о самоопредељењу народа“. Академик Екмечић даље каже:
„Било је више политичких покушаја да се обеснаже одлуке Подгоричке скупштине. Ипак се мора узети у озир чињеница да одлуке Скупштине не може довести у питање политички, или научни појединац. Скупштина је била демократски изабрано народно представништво , позвано на свет да одлучи о судбини целог народа. Не може се доводити у питање демократичност и правна основаност сазивања Велике народне скупштине, јер би се слични приговори о непостојању основе у тада постојећим уставима, могли упутити свим телима која су 1918. и наредне године обарала старе монархије и стварала нове демократске државе, основане на општепшрихваћеном принципу самоопредељења народа“.
НОВА ВЛАСТ ТРЕБА ДА БУДЕ ЧВРСТА У ОДБРАНИ ДЕЈТОНСКИХ ПРИНЦИПА
Коментари |
БЕОГРАД, 25. НОВЕМБРА /СРНА/
Бивши министар спољних послова СР Југославије Живадин Јовановић изјавио је да нова власт у Републици Српској треба да буде чврста у одбрани дејтонских принципа, односно у одбрани статуса Републике Српске и српског народа као конститутивног народа у сусједству Србије.
"Имајући у виду досадашњи однос државног руководства Републике Српске према Дејтону и резултате избора, уверен сам да ће Република Српска истрајати на одбрани дејтонских принципа, а то пре свега значи на равноправности два ентитета, три конститутивна народа и принципу консензуса у доношењу свих важнијих одлука", рекао је Јовановић за Срну.
Он је истакао да то каква ће бити власт у Републици Српској зависи искључиво од политичких снага Српске, али да, без обзира на то ко формира власт у Републици, има моралну обавезу и према будућности да се бори бескомпромисно за поштовање и цјеловиту примјену Дејтонског споразума.
Јовановић је оцијенио да се мора окончати статус БиХ као мандатарне територије, а сви представници западне демократије, укључујући и високог представника, морају се понашати према Бањалуци и Сарајеву као браниоци Дејтонског споразума, а не као његови рушиоци.
ИНТЕРВЈУ Живадин Јовановић: Србија купује време Европи
Коментари |
Љиљанa Бегенишић | 09. новембар 2014.
Дипломата за Новости говори о односима са Русијом и западом, левици у данашњој Србији, Милошевићевом времену: Амерички хегемонизам уцењује Брисел због партнерства са Русијом. Запад данас нема довољно капитала ни за себе, а камоли за Србију
Живадин Јовановић
Србија, одлуком да не уведе санкције Русији, штити своје интересе, али је и пример Европи. Старом континенту потребно је време како би коначно смогао снагу да се отргне из челичног америчког загрљаја који дави. И колико год комесари из Брисела притискали Београд да се придружи "кажњавању" Русије, лидери чланица ЕУ вероватно завиде Србији што према Москви не примењује америчке санкције. О европском бизнису да не говоримо. Европа је уцењена да њено партнерство са Русијом не би угрозило хегемонизам САД.
Овако дипломата Живадин Јовановић анализира наш тренутно највећи политички изазов - ходање по танкој жици између Русије и Запада. Јовановић, који је у дипломатији провео 40 година, остао је упамћен као шеф дипломатије у време НАТО бомбардовања и Милошевићев близак сарадник.
Данас о томе каже:
СТАВОВИ И ОЦЕНЕ
Коментари |
Из завршне речи Владимира И. Јакуњина на Међународној конференцији „Први светски рат – поруке човечанству“, 18. септембра 2014.
Ослањајући се на схватање поука Првог светског рата и сагледавајући претње нове ратне ескалације, учесници Конференције су током исцрпне дискусије размотрили питање о неопходном супротстављању тенденцијама које човечанство воде у нове катастрофе.
Од завршетка Првог светског рата прошло је деведесет шест година и шездесет девет од – Другог светског… Показало се да је човечанство заробљено илузијом о постојаности мира. Међутим, исто тако пре сто година јавност није веровала у могућност глобалног рата. Данас се ратна дејства већ одвијају и на европском континенту, а светски рат се више не чини немогућим.
ТРЕБА ИЗДРЖАТИ
Коментари |
Живадин Јовановић,
председник Београдског форума за свет равноправних
У неким београдским медијима појавиле су се интерпретације да су званичници САД у контактима са званичницима Србије изразили подршку ставовима Србије поводом провокације на фудбалској утакмици Србија - Албанија, а не ставовима Тиране, те да САД не подржавају концепт Велике Албаније, председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић сматра:
Са оценама ставова и политике САД не треба брзати, поготову, не треба бити лакомислен и наиван. И политику САД треба оцењивати не по томе шта њени представници говоре, већ како се америчка администрација понаша у пракси и какве последице за собом оставља. Стање и проблеми на Балкану, Авганистану, Ираку, Јемену, Сирији, Либији, Украјини призивају на да се присетимо и размислимо о томе шта су лидери администрација САД изјављивали о разлозима за „хуманитарне“, „антитерористичке“ и друге интервенције, шта су резултати потраге за оружјем за масовно уништавање, „заштите цивила“, шта је развој показао и шта су за собом остављале серије агресија и интервенција „вољних“, или „невољних“, уз „изузетност“ водеће силе.
Ако је реч о томе у чему САД „подржавају“ Србију, односно, шта од Србије захтевају, онда се, без ризика од веће грешке, актуелчни циљеви америчке политике према Србији могу сажети у три тачке: прво, признавање независности и државности Косова и Метохије, односно, сагласност за чланство у УН; друго, да Србија затражи чланство у НАТО, односно, да напусти концепт неутралности; и треће, да уведе санкције Русији. Реторика Београда у стилу да „то од нас нико није тражио, нити се са нама тако може разговарати“ је одраз - или наивности, или оцене да је неко други наиван.
Питање – да ли САД подржавају концепт Велике Албаније, је изведено, готово излишно. Вашингтон, разуме се, неће изјавити да подржава тај концепт, може чак рећи да је одлучно против њега, али истовремено, у пракси ништа неће предузимати да заустави наум Тиране. Вашингтон, тренутно, врши притисак на Владу у Београду да не одустане, чак и да не одлаже посету албанског премијера Раме. После провокације са заставом Велике Албаније на фудбалској утакмици, тај притисак потврђује да Вашингтон остаје нескривено укључен на страни Тиране и Приштине у незабележено понижавање Србије и консолидацију ефеката антисрпске провокације. Било какве умирујуће изјаве, или деманти Тиране, или Вашингтона нису ништа друго до “post festum” тривијалности. Пошто није успео да омете, па ни да баци најмању сенку на посету председника Путина Београду, може се очекивати да Вашингтон учини и неке «екстра» гестове према Београду не би ли изгладио «неравнине» које је сам узроковао, као што је јавно иступање америчког амбасадора у Београду против посете Путина. Али, битнијих промена у циљевима и политици Вашингтона према Србији почев од 1999. Па све до данас, тешко може бити у догледно време. Јер, однос Вашингтона према Београду је показатељ, резултанта његових циљева према Европи и према Русији. А ти циљеви нису од данас до сутра.
Својим ставовима о непризнавању државности Косова и Метохије, неувођењу санкција Русији и реафирмацијом своје неутралности, Србија на исправан начин брани своје легитимне интересе, али истовремено, свесно или несвесно, даје пример Европи, укључујући ЕУ, па чак и Немачкој, као најутицајнијој земљи Европе, признавали то Берлин и Брисел, или не. И гостопримство Београда Председнику Владимиру Путину је добар пример који ће, пре или касније, следити и друге европске престонице. Имале сличне јубилеје које Београд слави, или не. Реч је о трајним интересима Европе и сваког европског народа појединачно. Садашње тактизирање Европе према САД временски је ограничено. Треба издржати.
Живадин Јовановић : На отварању изложбе о хуманитарној катастрофи на Југо-истоку Украјине
Коментари |
Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних
Даме и господо,
Поштовани пртијатељи,
Јутрос је стигла вест да је гранатирана и разорена школа у Доњецку и да је убијено десеторо деце, ђака. Пре тога, да је у Доњецку пронађена масовна гробница у којој је покопано 400 цивила, међу којима има и оних са „in vivo“ извађеним органима. Јопш пре тога, да је у Доњецком синдикалном дому убијено и живо спаљено преко 40 цивила. Још раније, да је оборен малезијски путнички авион и да нико од 300 путника није преживео. У свим случајевима, наводно, се воде истраге, ни у једном слуичају нема резултата, нити се зна хоће ли их и када бити. Да ли вас то подсећа на на нешто што Вам је познато?
ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ - ПРАВЕДНИ ПОРЕДАК ИЛИ ГЛОБАЛНИ АУТОРИТАРИЗАМ
Коментари |
Живадин Јовановић,
председник Београдског форума за свет равноправних
Реч на Међународној конференцији „Први светски рат - поруке човечанству“, Београд, 17. 09. 2014.
Латинска мудрост каже да је историја учитељица живота. Дакле, заборав,
потцењивање или одрицање од историје је став према животу, према садашњости
и будућности. Ревизија историје могла би се показати као параван за ревизију
граница. А управо тежња за исцртавањем нових граница био је кључни циљ
агресора у Првом светском рату.
Немамо право на илузију о загарантованом миру
Коментари |
ИНТЕРВЈУ - ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ
Тек ће историја оценити ефекте сервилности и опчињености српске елите Западом, укључујући отужну идолопоклоност према сејачима смрти, отрова и деструкције из 1999.
Србија не сме да заборавља, Србија мора да памти, уколико жели да је стварно поштују,а не да је третирају као незрелу, недовршену, спремну да прихвати свако понижавање
ЦЕО ИНТЕРВЈУ ОБЈАВЉЕН У ПЕЧАТУ МОЖЕТЕ ПРЕУЗЕТИ ОВДЕ:
pecat-zivadin-jovanovic.pdf
ЗАПАД ДУГУЈЕ ИЗВИЊЕЊЕ СРБИЈИ
Коментари |
Аутор: Живадин Јовановић
Бивши немачки канцелар Герхард Шредер, нешто пре недавне посете Београду, изјави да су чланице НАТО-а, дакле, и Немачка, нападом на СР Југославију 1999., прекршиле међународне законе. У време напада, односно, агресије, Шредер је био Савезни канцелар Немачке. Шредер је први председник владе једне земље чланице НАТО и ЕУ, из времена агресије НАТО, који је јавно признао да су нападачи прекршили међународне законе. Дакле, Шредер, влада чији је шеф био и његова земља су, дакле, свесно, умишљајно, учествовале у кршењу међународних закона. По дефиницији међународних закона то је била оружана агресија која је злочин против мира и човечности. По међународним, али и по националним законима, ко супротно законима другом нанесе штету, има обавезу да исту надокнади. То је законска, али и морална и цивилиѕацијска обавеза. А штета нанета СР Југославији – Србији и Црној Гори - је огромна. Само директна материјална штета процењена је одмах након агресије на 100 милијарди америчких долара. Без процене штете за близу 4.000 убијених и око 10.000 рањених људи. Без процене штете по здравље људи и природну околину од употребе пројектила са осиромашеним уранијумом, касетних и графитних бомби. О патњама читаве нације и моралној штети да не говоримо.
НАТО је, како преносе медији, на свом сајту управо објавио саопштење у којем се, поред осталог, наводи да је напад на СР Југославију пре 15 година извршен без овлашћења Савета безбедности. А зна се, према Повељи УН једино тело које може дати одобрење за било какву војну акцију против неке друге земље јесте управо Савет безбедности. Дакле, сам по себи, став да је напад извршен без одобрења Савета безбедности, намеће закључак да је НАТО свесно, умишљајно, прекршио Повељу УН која је темељ читавог међународног правног поретка успостављеног после Другог светског рата. Агресијом НАТО против СРЈ пре равно 15 година, Алијанса је озбиљно поткопала, угрозила светски правни поредак. НАТО, додуше, наводи у саопштењу, да се одлучио на напад да би осигурао безбедно окружење, спречио масовно кршење људских права и протеривање становника. Колико је то био мотив, а колико маска за стално стационирање америчких војника (Боднстил) као ослонца стратегије експанзије на Исток, поодавно, углавном, није спорно, не само за аналчитичаре и слободно мислеће људе, већ ни за јавност у Европи и у свету. Какво је то безбедно окружење у коме је током мандата КФОР-а (читај: НАТО) на Косову и Метохији уништено 150 српских средњевековних манастира и цркава, разорано десетине, ако не стотине, српских гробаља, протерано око 250.000 Срба и других неалбанаца којима се ни после 15 година од протеривања не дозвољава слободан и безбедан повратак на њихова огњишта? Шта значи слобода за и „безбедно окружење“ за жртве погрома Срба 2004. године, за киднаповане, убијене и нестале, посебно за жртве трговине људским органима? О томе и много чему другом нема речи у ни у једном саопштењу НАТО.
КАКО ДА ПРЕПОЗНАМО ШТА ЈЕ ИСТИНА А ШТА ЛАЖ
Коментари |
У лавиринту (дез)информација:
Др Рудолфа ХензелаЗигмунд Фројд зачетник психоанализе и утицајни мислилац свога времена, негде
на размеђу двају претпрошлих векова говорио је да је свет лудница. Неколико
година касније почео је Први светски рат. Данас, преко 100 година касније, људи
широм планете Земље поново имају осећај да свет личи на лудницу. Догађаји у
светској политици и привреди се преокрећу, па их већина од нас више не поима. И
поред тога што се по цео дан информишемо преко мноштва канала, једва да ће се
наћи неко ко се сналази у том лавиринту информација и дезинформација. Шта се,
рецимо, заиста одиграва у Украјини и Сирији? Да ли свет иде у сусрет неком
новом великом рату? Да ли ће светска привреда доживети колапс? Коју улогу на
овој светској позорници играју масовни медији? Постоји ли уопште објективна
истина и како да је препознамо?
Желимо ли да се у овом све компликoанијем свету још сналазимо да бисмо личне
одлуке за будућност доносили на сигурнијој основи, онда морамо наћи одговор на
ова питања.
ЗАШТО СМО НАПАДНУТИ
Коментари |
Ево протиче и петнаеста годишњица агресије НАТО-а на нашу земљу, а ми још увек немамо опште прихваћене одговоре на питање зашто је до тога дошло. Да би прикрила праву суштину тог злочина, западна пропаганда и њоме фасцинирани домаћи политичари и медији исковали су цео арсенал еуфемизама који служе за циљано наметање назива тога догађаја. Наводно, за западну проганду и домаће властодршце то није био рат запада, односно његове ударне песнице НАТО, против Србије и српског народа, већ хуманитарна интервенција за заштиту људских права косметских Албанаца која им је наводно угрожавала њихова држава Србија и то зато што им није дозвољавала сецесију и на српској територији успостављање друге Албанске државе на Балкану. Тај злочин оружане агресије се може и сме називати кампањом, а може и бомбардовањем, али само не онако како је то у суштини било. То се не сме звати оружана агресија на једну суверену и међународно признату државу. Ово зато што је тај напад изведен без сагласности Савета Безбедности УН и као такав би се морао оквалификовати као злочин против мира. Прихватајући те еуфемизме, наси међи, стручна јавност и државни властодршци у ствари амнестирају унапред злочинце и имплиците прихватају кривицу Србије за двоипомесечно разарање њених материјалних и нематерјалних добара и за неконтролисано и неселективно убијање њених недужних грађана.
КО ЈЕ БИО АГРЕСОР
У јавности се не без разлога сматра да је оружану агресију извршио НАТО. Тиме се додатно замагљује права суштина овога злочина. Као да је НАТО некаква самоникла творевина и да државе које у њему партиципирају немају готово никакве одговорности за његова дела и недела. Не, права адреса за оружану агресију као злочин против мира је Запад. Ово зато што се ради о војном савезу држава које припадају западно-хришћанској цивилизацији, без обзира на то што су неке старе чланице као што су Грчка и Турска изван тог цивилизацијског круга, а већина нових чланица као што су Пољска, Чешка, Словачка, Хрватска, Словенија, Мађарска свим силама теже да их се сматра западно-хришћанским државама. Оне то по религијским и по колективно-идентитетским обележјима у суштини и јесу. За Бугарску и Румунију као нове чланице НАТО и за Црну Гору, која не може да дочека да је то светло НАТО интеграција обасја, је сасвим друга прича. Оне су или натеране или привољене да се учлане из чисто геополитичких разлога и на тај начин се повинују свим диктатима западних сила односно Америке.
Дакле, без сумње је агресор био Запад, а на његовом челу САД као најмоћнија сила и предводница тог дела света, уз сваковрстну партиципацију некада великих европских сила као што су Велика Британија, Немачка, Француска, Италија и др. Овде не треба заборавити ни страствено укључивање у агресију на Србију свих нама суседних земаља и то тако што су понудили и уступили свој копнени, ваздушни и поморски простор за маневар, базирање и оперативни ослонац снага НАТО у нападу на Србију, што је равно директној умешаности у агресију.
Иако се тиме не може у потпуности објаснити зашто нас је запад напао, ипак се главној аргументацији мора додати и да се ту делом радило о злочину из страсти. Односно, о некој врсти одмазде Запада према Србима којима се као историјска кривица приписује готово све што су они чинили у прошлости током свог ослобађања од ропства под Отоматском империјом и тирјанства запада оличеног најпре у Аустро-угарској од времена анексије Босне и Херцеговине до краја Првог светског рата, а потом Немачке у Првом, а посебно у Другом светском рату.
Ако је посве неспорно да је агресију на Србију марта 1999. год. Извршио Запад, те да већина европских сателита Америке у том нападу су биле и данас су чланице Европске Уније и то њене главне чланице без којих уније не би ни било, како да се разуме наше безалтернативно, безпоговорно и страствено јуришање наших елита моћи, такозване интелигенције и препарираних медија да се што пре дочепају те обећане земље зване Европска Унија. Никако другачије се то не може објаснити осим као нечувени национални мазохизам који се сликовито може изразити синтагмом „ волети свога непријатеља“.
Заједно са западним заговорницима нашег прикључења тој коалицији зла ( Европска Унија ), наши домаћи трабанти још од времена петооктобарског пуча којим су доведени на власт, знају да је народно памћење дугог трајања и да се мора доста дуго и стрпљиво радити на промени свести нације, како би се у забораву историје, традиције и националне свести, из темеља променио систем вредности и национална идентитетска парадигма и тако ми Србиј очас постали западњаци. У помоћ се призива Вебер и његова „ Протестантска етика и дух капитализма“. Но слаба је вајда од пуних уста Вебера. Промена историјског, националног и цивилизацијског идентитета народа не иде тако лако и брзо како то мисле наши приучени полуинтелигенти и владари. Једино што је при томе известно су националне фрустрације и нове дубоке поделе од којих се не може очекивати ничег добро. Џаба вам, дакле, Вебер, Достојевски нам је ипак дражи и ближи, иако се то не би могло закључити на основу географских координата.
СРБИЈА КАО ПОРАЖЕНА ЗЕМЉА
САД су цео свет прогласиле могућим подручјем својих националних интереса, уосталом како и приличи империјалној сили која је себи приграбила право да буде неприкосновени светски владалац. И свугде где процене да би њихови национални интереси могли да буду угрожени, САД су себи дале за право да могу војно интервенисати. Тако су САД дошле до своје доктрине интервенционизма по мери својих стратешких интереса. Управо је Србија послужила као полигон за тестирање те доктрине, тзв. новог или глобалног интервенционализма. Био је то својеврсни експеримент ин виво.
Агресија на Србију је била централни догађај у свеобухватној прослави јубилеја 50. годишњице од постајања НАТО. Брзом и блиставом војном победом над нејаком Србијом требало је утерати страх у кости свим будућим, потенцијалним реметиоцима тог америчког стратешког мира и доказати и показати свету да у војном погледу НАТО нема равног противника. Истовремено, то је требало да означи и коначну војну победу запада над светом. Али, био је то рачун без крчмара. Уместо брзе и лаке војне победе, односно капитулације српске војске и државе, НАТО је добио неочекивно снжан отпор јединственог фронта народа и његове војске и тај отпор је несмањеном жестином трајао 78 дана. Агресор је био принуђен да уђе у преговоре ради прекида оружане агресије. Резултат тих преговора била је Резолуција 1244 Савета Безбедности УН, која је Србији гарантовала суверенитет над КиМ, а у замену за ту резолуцију Србија је пристала да са КиМ повуче своје војне и безбедносне снаге и да своју јужну покрајину препусти протекторату УН.
Тако је оружана агресија Запада на Србију прекинута. Но, агресија није тиме стала. Она је настављена другим средствима и тим другим средствима траје све до данашњих дана. Изводи се свим облицима, методима и средствима из арсенала тзв. посредне стратегије доминације. Ту спадају политички притисци, претње, застрашивања, уцене, прогон и убијање дела нашег народа који је остао на КиМ, лажна обећања и дозиране припуштање у тзв. евроинтеграције, али уз бројне уступке који значе даљњу ерозију државног суверенитета Србије. Све то је кулминирало високоумним и исто толико лицемерним мишљењем Међународног суда правде да сецесија није била нелегална. Коначно, стигло се до Брселског споразума којим је у ствари стављена тачка на ј тог нашег сталног узмицања пред налетима те тзв. посредне стратегије запада којим смо пристали да зарад добијања датума за отварање преговарачког процеса за пристуапање ЕУ се одрекнемо севера Косова и да распустимо све институције Србије које су опстале на КиМ које су опстале након 1999. год., односно да се север Косова интегрише у систем самопроглашене државе Косова.
Током тих нечувених притисака, уцена и обмана, тзв. међународна заједница је стално тврдила, а наше уцењене и заплашене псеудоелите безпоговорно пирхватале и јавно износиле и тумачиле да смо у рату поражени и на основу тога изгубили право да задржимо КиМ у састав свог државног система. Пистајући на статус поражене стране, ни једна од владајућих гарнитура Србије од 2000. год до данас није имала петље, а богами ни државничке одговорности, да пред Задом као својим ментором затражи да се у живот спроведе било која од тачака или делића Резолуције 1244 који се односе на задржавање суверенитета Србије над КиМ. Изгледа да је свима њима било једино важно да очувају или да задобију наклоност западних центара моћи, па се чини да су желели да се што безболније ратосиљају Космета, али да се то што мање види и јавно прикаже. Лажирани статус Србије као поражене државе у рату био им је веома згодан изговор за бројна издајства која трају ево већ дуже од једне деценије.
Уз ово наметнуто, али и прихваћено становиште да је Србија наводно поражена у рату 1999. год и по тој основи изгубила КиМ, чиме се у ствари амнестира тај велики злочин запада према Србији, сасвим би лепо пристала парафраза оне познате изреке Франскуског маршала Фоша да је поражен свак ( појединац и држава ) оног тренутка када прихвати помисао на пораз.
О свему што напред речено, те и о бројним другим околностима везаним за агресију Запада на Србију, њеним токовима, исходима, последицама и геополитичким и другим импликацијама, надамо се да ће бити нових опсервација у излагањима на Конференцији коју Београдски форум за свет равноправним организује у марту 2014. год., обележавајући на тај начин петнаесту годишњицу од почетка тог новог европског варварства.
ОБОЈЕНА РЕВОЛУЦИЈА СЕ ОБРУШАВА НА БОСНУ
Коментари |
Стефан Каргановић,
Председник Историјског пројекат Сребреница
Обојена револуција која се већ преко годину дана у Босни очекује најзад је почела. Али фундаментална чињеница која се мора истаћи је то да, насупрот очекивањима аналитичара, „промена режима“ није предвиђена само за Републику Српску. У току је пуч на територији целе државе, који ће обухватити и Федерацију БиХ и Републику Српску.
Ово је врло значајна чињеница зато што сугерише да западне обавештајне службе и, подразумева се, њихове владе желе да очисте политички терен у читавој земљи. План је да се растуће незадовољство друштвеним приликама – за које има више него довољно оправдања – искористи за изазивање општег хаоса. Тај хаос, и илузија „бољег живота“ коју ће западни медији и пропагандни центри подстицати у свести широке јавности, затим ће бити искоришћени да би се инсталирала нова екипа марионета, не само на ентитетском већ и на централном нивоу.
Основни циљ и даље остаје скидање са власти председника Милорада Додика и пресецање независне политике коју он води у Републици Српској, да би се у Бања Луци на његово место поставио колаборационистички тим који ће омогућити утапање аутономног српског ентитета у централизовану босанску државу. Даљњи циљеви су увођење целовите Босне и Херцеговине у НАТО пакт и њено потпуно уклапање у западне евроатлантске структуре. По важећем уставу то није могуће без сагласности владе Републике Српске. Зато је први корак да се таква кооперативна влада доведе на власт. Убрзо, данашњи протекторат – који ту и тамо, у скромној мери, ужива локалну аутономију – претвориће се у колонију под потпуном контролом Запада.
Протестанти у Босни, као и у Кијеву, мотивисани су илузијом да само треба да „отерају неваљалце“ да би постигли магловито замишљени и нимало јасно одређени „бољи живот“. Међутим, то се неће догодити никада ако ће посао бити поверен марионетама које жели да инсталира Запад. Као што смо видели у Украјини, у овом тренутку само Русија има материјални капацитет да допринесе побољшању њиховог животног стандарда. Европска Унија је јасно ставила до знања да не располаже средствима која би омогућила реконструкцију Украјине, мада, наравно, располаже довољном сићом да плати за услуге уличних руља. Оно што важи за Украјину, важи и за Босну и Републику Српску.
Нереди који се распламсавају, и који су пре неколико дана почели у Федерацији БиХ у Тузли, а одатле се шире на Сарајево у друге градске центре у Федерацији, обележени су од самог почетка коришћењем крајњег насиља са стране демонстраната. Пошто се операција „промене режима“ генерално оркестрира у складу са сценаријем „ненасилног отпора“ који је зацртао Џин Шарп, може да делује помало чудно да се у Босни ненасилна фаза бесцеремонијално прескаче. У почетној фази, уобичајени образац „провокација – ескалација,“ напротив, предвиђа навођење органа власти да нападају мирне протестанте да би се оруђа преврата могла приказати као невине жртве. Међутим, у овом случају западни диригенти су можда нестрпљиви да без одлагања заврше посао у обе таргетиране земље, у Украјини и Босни и Херцеговини. Можда су зато донели одлуку да убрзају процес инсталирања својих марионета, док је још могуће одржавати илузију „бољег живота“ под патронатом Запада и пре него што разочаравајућа вест о дубокој кризи у којој су западне земље заглибљене не допре до узнемирених маса на Истоку.
Начин како се руководи побуном у Босни и Херцеговини сажето је представљен на слици [1] која се може видети на једном од интернет сајтова што подржавају опозициону мрежу:
Ова сугестивна слика показује најмање три ствари. Прво, ниво уличне агресивности коју практикују демонстранти, што укључује и паљење аутомобилских гума. Друго, стари, познати симбол „Отпора,“ стиснута песница, који карактерише све операције ове врсте, од прве успешно изведене обојене револуције под западним руководством у Београду у октобру 2000. године, што убедљиво указује на покретачку снагу иза догађаја који су у току. Најзад, донекле депласирани текст на енглеском језику, на наводно босанској плакати. То је јасан лапсус који ће несумњиво временом морати да буде отклоњен зато што врло тачно открива ко се налази иза целе шараде.
Поред овога, присутни су и сви остали класични показатељи операције у стилу Џина Шарпа. Инфраструктура за промену режима, коју западни специјалисти у Босни већ две године стрпљиво изграђују, најзад је добила сигнал да се активира. Сада смо сведоци деловања одлично увезане мреже која прекрива Федерацију и Републику Српску и која удружено делује на постизању идентичних циљева, уз коришћење свих расположивих справа савремене технологије. Демагогија је прикладно магловита и бави се неодређеним циљевима, као „поштовање права“ и „боље сутра,“ што несумњиво ужива широку подршку у Босни као што би „зауставити нуклеарно зрачење“ вероватно било врло популарна крилатица у Фукушими. Али зачудо, конкретне политичке мере које би погодовале остварењу ових узвишених идеала нико од бунтовника не нуди. Међутим, позив полицајцима да се придруже демонстрантима је преузет право из Шарповог приручника. Анонимни организатори нереда у Тузли се представљају под акронимом „УДАР“, што очигледно евоцира назив политичке организације Виталија Кличка у Украјини.
Власти у оба босанскохерцеговачка ентитета су очигледно неспремне да се суоче са судбином која им се спрема. У Федерацији, муслимански политичари су досадашњу тактичку подршку Запада будаласто протумачили као трајну гаранцију, чинећи исту грешку у коју је упао египатски председник Мубарак пре њих, сматрајући свој положај безбедним док су у Сједињеним Државама активисти „Покрета 6. април“ били обучавани да га свргну. У Републици Српској, не само да је владајућа коалиција пропустила да донесе благовремену процену ситуације и да предузме ефикасне противмере, већ је и опозиција изгледа направила погрешан прорачун. Вође опозиције ће се, можда, једног дана пробудити и тада ће схватити да су и њих западни ментори изиграли са искључивим циљем да их искористе за подривање председника Додика, али да ће једна потпуно нова екипа протежеа, коју је Запад дискретно истренирао, бити уместо њих инсталирана на власт.
NATO SHOULD BE DESBANDED
Коментари |
Zivadin Jovanovic
ADRESS TO THE ROSA LUXEMBURG CONFERENCE
Berlin, January 11th, 2014.
It is great honor to speak at the Conference held under the name of Rosa Luxemburg, symbol of the struggle for freedom, dignity and social justice - values so much jeopardized and so much needed today in Europe and the world. I would like to sincerely thank our hosts, comrades from “Junge Welt” for their kind invitation, excellent organization and for worm hospitality.
During the Yugoslav crisis, sanctions and particularly, during criminal NATO aggression, you have demonstrated solidarity with the people of my country, humanism toward victims and great courage in defending justice and the truth against massive production of lies and all sorts of manipulations. This Conference shows that the struggle for truth, solidarity and justice continues with the same vigor and resolve. Therefore, I would like to thank you for all you have done on your path of human dignity, solidarity and self-esteem.
Allow me, also, to convey to all of you heartfelt greetings from the leadership and members of the Belgrade Forum for a world of equals. To many of you the Belgrade Forum is known, but let me say again that it is a truly independent, non-partisan and non-profit association of intellectuals in Serbia established 14 years ago. The Forum stands for peace, solidarity and sovereign equality among nations, states and individuals. We struggle for justice, truth and social justice, against any discrimination. We are against interventionism, abuse of human rights, double standards over terrorism, against militarization and robbing of the other nations for the interests of corporate capital. We stand for just world order based on the respect of basic principles of international law and democratization of international relations without subjugation and exploitation. New era in international relations is marked by weakening of forces mono-polarism and dictate opening new space for the forces of peace and justice. Let us unite to use this change for progress and wellbeing of humanity.
15 years ago, my country was a victim of NATO aggression. That attack on Serbia (Federal Republic of Yugoslavia) in 1999 was a crime against peace and stability. It was a first war in Europe after the Second WW. About 4000 people were killed, 8.000 seriously wounded. Thousands of houses have been destroyed, as well as factories, railways, bridges, schools, hospitals. Economic damage is estimated to over 120 billions of US dollars. The aggressors used missiles with depleted uranium, graphite and cluster bombs taking death toll even today. It was the war on European soil, war for controlling Europe, consequences of which shall stay in Europe but, unfortunately, actively participated by European countries.
Such a destructive, inhumane and criminal war was ironically termed – “humanitarian intervention” and “merciful angel”. Afterwards it has been used as a precedent for ensuing NATO aggressive wars on other countries. In fact, it was meant to serve as precedent. This was confirmed in April 2000 when high US representatives at the NATO summit held in Bratislava declared that, unlike European allies who thought the war against Yugoslavia was an exception, in fact was precedent to be used in the future whenever necessary and suitable. This position was noted in a report of German politician, member of Bundestag and Vice president of the Parliamentary Assembly of OSCE Willy Wimmer to the then Chancellor Gerhard Schroeder, dated May 2nd, 2000.
At April 2000 NATO summit in Bratislava, as Willy Wimmer, reported to the Chancellor Gerhard Schroeder in his letter of May 2nd, 2000. USA officials declared that the 1999 war against Yugoslavia had a role to correct the mistake of Dwight Eisenhower from the period of the Second WW and to get justification to bring US soldiers there. British military attaché in Belgrade John Crosland (1996-1999), in his written testimony to The Hague tribunal of June 2006, noted that in June 1998, “Bill Clinton, Richard Holbrook and Medline Albright decided to change regime in Serbia and that the KLA should be a tool in achieving this objective. Having that in mind, all reservations I or anyone else has had against KLA was rendered meaningless. The position of the international community in Rambouillet in 1999 was harmonized with this policy”. What elements of this precedent were supposed to be?
These may be summed up this way:
Одважи се да мислиш својом главом!
Коментари |
Од Рудолфа Хензела, Рајнера Ротеа и Гернота Ружичке
Пре непуних 100 година отпочео је Први светски рат са око 17 милиона мртвих, а пре скоро 75 година ужасни Други светски са око 50 милиона жртава. Зато се европски историчари поново посвећују питању кривице за рат. Нас, двојицу психолога и педагога и једног правника, заокупља још једно питање: како је могло да се деси да се „народ песника и мислилаца“ 1914. године сервилно приклони мегаломанијом опседнутом цару Виљему Другом, а 25 година касније психопати по имену Адолф Хитлер и његовим помагачима када су позвали на оружје да би приредили велико крвопролиће. И поред тога милиони и милиони људи су дали да их такви „тутори“ бесмислено и без савести поведу у пропаст.
Мајке своје синове, а жене своје вољене супруге испраћале су „за Бога, цара, отаџбину “ и великог „фирера“ на „поље части“, а онда у „гордој тузи“ носиле црни флор око руке. А како је данас?
Погледамо ли на почетку нове године општу ситуацију у свету, онда не можемо а да не искључимо нови светски пожар који би у свако доба могао да избије из различитих жаришта1. Онда би опет спрега психолошког ратовања, државне индоктринације и неспутаног терора, са једне стране, и наше немоћи да се одважимо да мислимо својом главом, са друге стране, могла довести до тога да пођемо за неким новим „фирером“ који је ступио на светску сцену. И то опет зато што још нисмо схватили разлог нашег инфантилног понашања у току прошлог рата па се опет суочавамо са ограничавањем грађанских права.
Проблеми који до сада нису решени
Највећи нерешени проблеми на почетку 21. века не би требало – по нашем мишљењу - да се стално изнова набрајају. Сваки трезвени савременик гледа са стрепњом у будућност и брине о томе који свет остављамо нашој деци и деци наше деце. У чланку Дух одговорности мора да оконча насиље2 набројани су злочини у ратовима и геноциди у миру од Косова до Сирије. Нарочито застрашују, по нашем мишљењу, надолазећи фашизам, успостављање тоталитарних политичких структура и нове недемократске форме владавине попут Европске уније. У то спадају и пљачкање ресурса широм света, све већа обесправљеност и глад у свету3. Висока наоружаност Истока и Запада и огроман арсенал приправних атомских и уранијумских бомби додатана су претња човечанству. А ко је то довољно обавештен о развоју нових војних технологија које могу да свуда у свету изазову земљотресе, цунамије, вулканске ерупције, суше, поплаве и остале промене како климе тако и окенаских струјања! То може да промени животну средину и уништи Земљу4.
Шта чине полоточари, а нарочито интелектуалци да се реше ова питања?
Омањивање интелектуалаца у тешка времена
Догађаји прошлог века су нам белодано показали да није само прост народ омануо у отпору тоталитаризму и фашизму. Ни интелкектуалци, упркос свом академском образовању и могућности стицања увида у политичке, економске и социјално-психолошке узрочно-последичне везе, нису били дорасли својој одговорности – били они психолози, педагози, природњаци, инжењери, медицинари или социолози. То је искуство како из времено пре и за време оба светска рата тако и искуство из новијих ратова – почев од агресије НАТО-а на СР Југославије пре скоро 15 година па све до садашњег стравичног локалног рата у Сирији.
Ми грађани смо 1999. г. дрским лажима као што су Никада више Аушвиц или Хуманитарна интервенција тадашње црвено-црне владе и свеколике коалоције уз подршку медија масовно изманипулисани и индоктринирани5. То ,међутим, није било довољно оправдање да би се одобрио и подржао освајачки рат уз болове у стомаку без мандата УН. Тај рат 1999. г. био је преседан за следеће међународно-правно незаконите агресивне ратове НАТО-а и у новом веку.
Ми стално омањујемо онда када је потребно да мислимо својом главом.
А они херојски борци за мир, који су као далековиди просветитељи соје ближње упозоравали на фашизам, а тиме и на ратну опасност са неизмерном људском патњом која га прати, нису узимани озбиљно, исмевани су, па чак и прогањани.
Берта фон Зутер (Bertha von Suttner), велика жена-борац 19. века, која је умрла у Бечу недељу дана пре сарајевског атентата, због свог светски чувеног роман Доле оружје који се појавио 1889. године, била је блаћена као Берта мира6, фурија мира и безбожна утописткиња. Анархистички пацифиста Ернст Фридрих (Ernst Friedrich), који се између два светска рата политички, агитаторски и уметнички ангажовао против рата, својом ликовном документацијом Рат рату суочио је оне који су га преживели са његовим правим лицем и лажима о херојској смрти, отаџбини и јунаштву. Његов антиратни музеј у Берлину основан годину дана касније нацисти су срушили и преправили у локал SA7 одреда.
А данас? Сетимо се примера лауерата Нобелове награде за књижевност Гинтера Граса (Günter Grass) који се у песми Шта мора да се каже пре скоро две године, када су запретили атомски окршај са Ираном и трећи светски рат, усудио да оштро критикује Израел и Немачку. Овај одважни став да се мисли својом главом није послужио као узор. Уместо да се сучеле са садржином његове песме, Граса су углавном клеветали. Који би се иоле славан суграђанин усудио да учини исто што и он?
Разлози незрелог понашања
Бојазан да може да буде опасно мислити својом главом и зато бити кажњен свакако је један од разлога незрелог понашања – али не и једини. Ово нас и наводи да поменемо еру просвећености у 17. И 18. веку. У тој епохи људи су почели да се ослобађају од средњевековног начина мишљења. Отада људским пословима превасходно управља људски разум, појединац се ослобађа ограничености, лаковерности и аутократског ауторитета. Слобода личног делања (еманципација) се проширује. Имануел Кант (Immanuel Kant), велики немачки филозоф, просвећеност дефинише овако: Просвећеност је човеков излазак из самодосуђене незрелости. Незрелост је немоћ да се мисли својом главом без предводништва другог.
Човекова незрелост, према Канту, самодосуђена је онда када није оскудност разума разлог да се мисли својом главом без предводништва другог, већ страх.
Кант је исковао и девизу просвећености: Sapere aude!, што тако пуно значи као и Одважи се да мислиш својом главом!. Према томе, просвећеност је максима мислити самостално у свако доба.
Зашто онда људи целог свог живота остају незрели – и то радо, иако су одавно одрасли и били би способни да самостално мисле? Кант је мислио да су разлог за то лењост и кукавичлук. Бити незрео је угодно, а мислити самостално је досадан посао. Тако некима олакшавано, мислио је Кант, да у старатеље тих незрелих људи уздигну саме себе. Ти старатељи би такође употребили све да ти незрели мисле да је корак до зрелости не само тежак, већ и опасан8.
Да ли смо данас, на почетку 21. века, раскрстили са тим незрелим понашањем?
Колико смо храбри да у свако доба мислимо својом главом? Није ли за једног пробирљивог и интелектуално лењог човека удобније да се служи упутима неког ауторитета, неког вође, да буде у сагласју са неким тобоже моћним и да спада у круг његових ласкаваца?
Тада се он налази стално на правој страни.
Тада га не тиште сумња и и морална премишљања, јер се увек може позвати на ту тобожњу непогрешиву моћ.
А колико је мучно мислити својом главом и бити одговоран за оно зрело понашање.
Сумње спопадају онога ко трага за истином, сан му преко ноћи постаје немиран. Тада тај самостално мислећи долази и до непријатних истина које противрече моћнима, а у наруку су политичкој коректности, па се дотадашњи сапутници брзо разилазе са њим. Резултат храбрости може бити усамљеност. Додуше, усамљеност не у смислу самоће, већ у смислу избегавања дијалога. Професорка немачког јидиша и списитељица Хана Арент (Hanah Arendt) то избегавање је доживела у вези са кампањом блаћења преко штампе пошто је објављен њен извештај о процесу Ајхману 1961. године:
Ајхман у Јерусалиму. Извештај о баналности зла. Она је је избегавање дијалога доживела као екстремну форму људске незгоде9.
Шта да се ради?
У свако доба мислити својом главом
Сваки појединац треба да допринесе решавању неодложних проблема нашег доба.И наравно, зато смо ми у ституацији, а свесни , да се то свакога од нас тиче. Зашто да се не одважимо да мислимо својом главом, зашто да немамо храбрости да то данс несагледиво не потискујемо, већ да га реално опажамо и против њега устајемо – интелектуално, емоционално и политички. Упркос свим противљењима, одлучно трагајмо за истином и тиме људски чувајмо људско достојанство. Надмашимо издржљивост срца и делајмо. Сваки човек, вели Албер Ками, има мање или веће поље утицаја10. Никаква влада и никакви батаљони, тако пише швајцарски писац Готфрид Келер (Gottfried Keller) 1819-1890, не могу да одбране право и слободу уколико грађанин није у стању да сам стане на кућни праг и погледа шта је посреди.
Васпитавање зрелог грађанина
Васпитавање онога ко одраста у родитељскојх кући и школи битно је важно за развијање здравог понашања у зрелом добу. Колико је васпитање важно постали смо свесни тек почетком прошлог века. Захваљујући васпутању и образовању код деце се развијају одговорност, саосећајност, солидарност, кооперативност, мирољубивост и зрело понашање. Темељ овога су развијање свести и одрживо васпитавање за вредност и врлину од ране младости. Оно што је преко потребно свком друштву да би се ваљано ухватило укоштац са будућношћу и да би себе само обликовало су зрели грађани који преузимају одговорност за општу добробит.
Дипломирани психолог др Рудолф Хензел (Rudolf Hänsel) је педагог и психолог
из Линдауа (Боденсе)
Рајнер Роте (Rainer Rothe), правник из Хамбурга и Романсхорна (Швајцарска)
Лиценцијат филозофије Геронт Ружичка (Geront Ruzicka) је психолог и педагог
из Уселингена (Швајцарска)
Превод: Милан Радојковић
***
1 Косидовски: Сценарио трећег светског рата
2 Флајер Ноје рајнише цајтунга од 21.09.2013.
3 Циглер: Остављамо их да изгладњују. Масовно уништење трећег света (Wir
lassen sie verhungern. Massenvernichtung der Dritten Welt)
4 Др Бартел: Ратно оружје и планета земља (Krigegswaffe und planet Erde) www.pbmeonline.
org)
5 Бекер/Бехам: Операција Балкан. Врбовање за рат и смрт.
6 Асоцијација на Дебелу берту, немачку хаубицу од 420 мм из Првог светског рата,
прев.
7 SA скр. Schutzabteilung заштитни одред, војска Хитлерове нацистичке странке, прев.
8 Види у Википедији одговор на питање шта је просвећеност.
9 Стр. 34
10 Флајер Ноје рајнише цајтунга онлајн (NRhZ) од 28.11.2013.
ИСПОЛИТИЗОВАН НОБЕЛ
Коментари |
Живадин Јовановић
Београдски форум за свет равноправних
На питање новинара НСПМ, „Франкфуртских вести“ и других, да прокоментарише иницијативу за додељивање Нобелове награде за мир српском Премијеру Ивици Дачићу, Хашиму Тачију и комесарки ЕУ Катрин Ештон, председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановиће је одговорио:
Већ дуже време Нобелова награда за мир је исполитизована и подоста компромитована јер се додељује не за истински допринос миру и демократији већ за допринос наметању егоистичких, империјалних интереса западних сила и њихових центара моћи другим земљама и народима. Размислите каква је то награда која је, примера ради, додељена некоме ко носи одговорност за нову трку у наоружању, за хаос у Ираку, Авганистану, Либији и другим уземљама, за глобално прислушкивање својих грађана и најближих савезника!
Таква награда тешко би могла да промовише мир, демократију, поштовање принципа међународних односа и других истинских вредности цивилизације. Она би се претварила у инструмент за величање послушности, дикатата и неравноправности у интересу егоизма и грамзивости корпоративног финансијског капитала.
Шта се дешава са западном цивилизацијом ако у исту раван ставља баронесу Катрин Ештон и Хашима Тачија званог „змија“, који је према документу Парламентарне скупштине Савета Европе, био инволвиран у трговину људским органима и трговину дрогом, који је према оценама западних дипломата и политичара био лидер терористичке ОВК?! Каква је перспектива цивилизације која би, преко Нобела, славила овејаног криминалца, терористу и лидера организованог међународног криминала?
Иницијативу коју помињете покренуо је албански лоби из Вашингтона што само за себе говори колико је објективна, „статусно неутрална“ и принципијелна. У суштини иза ње стоје интереси истих оних центара моћи који су 1999. године покренули оружану агресију против Србије (СРЈ) и који су 2013. наметнули Србији диктат звани „Бриселски споразум“. Прихватање тог диктата означава саглашавање Србије са одузимањем дела њене државне територије, реализацију почетног циља оружане агресије и амнестирање лидера земаља-чланица НАТО за злочин против мира и човечности. Јасно је да то нема везе са истинским интересима Србије већ да служи задовољавању империјалних интереса земаља лидера НАТО и ЕУ.
Оставимо на страну интересе Србије, али не видим, заиста, шта би у свему томе било у корист мира, правичности и демократије.
ГЛОБАЛНИ ИНТЕРВЕНЦИОНИЗАМ МОЖЕ ДОВЕСТИ ДО ГЛОБАЛНЕ КОНФРОНТАЦИЈЕ
Коментари |
СТАТУС КОСОВА И МЕТОХИЈЕ – САМО У СКЛАДУ СА РЕЗОЛУЦИЈОМ СБ УН 1244
Проблем статуса српске покрајине Косово и Матохија остаје нерешен без обзира на бриселски тзв. споразум. Мирно и трајно решење биће могуће уколико се обезбеди пуно поштовање и примена резолуције Савета безбедности УН 1244 (1999) и Устава Србије којима се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије. Улога Савета безбедности у обезбеђивању праведног и трајног решења не може се заменити улогом ни једне регионалне организације, била то Европска унија, НАТО, или нека друга. Уједињене нације су једина легитимна међународна заједница, све друге су самопрокламоване и нелегитимне. Тешко је данас замислити решење било којег проблема у Европи без учешћа Русије, поготову је то немогуће, против интереса Русије. Политика САД, да се притисцима на Србију, решавање проблема статуса Косова и Метохије, измести из Савета безбедности, као једино надлежног органа, и формално стави у под окриље ЕУ, фактички у руке САД, ВБ и Немачке, тешко да може издржати пробу времена. Верујем да ће будућност показати да је то била лоша процена и велика грешка - опција штетна не само за Србију, већ и за Европу.
Ово су неке од теза из уводног излагања Живадина Јовановића на редовној годишњој скупштини Београдског форума за свет равноправних, одржаној 14. децембра 2013. у Београду.
Јовановић је нагласио да, уколико је агресија НАТО против Србије (СРЈ) 1999. била тачка преокрета ка војном интгервенционизму кршењем Повеље УН и основних принципа међународних односа на глобалном плану, онда новији развој око Сирије, Ирана и Украјине, уз специфичности и разлике, представља тачку преокрета у ка мултиполаризацији у глобалним светским односима. Мултиполаризација у глобалним односима је значајан процес због тога што укида монопол једне силе и отвара простор за поштовање основних принципа међународног права и за демократизацију међународних односа. Истицање великог значаја мултиполаризације не сме да води закључку да је нови позитивни квалитет у међународним односима аутоматски загарантован. Зато је пред свим мирољубивим снагама задатак да интензивирају повезивање и координацију својих активности у борби за владавину права, поштовање основних принципа међународних односа, у првом реду, принципа суверене равноправности народа и држава, и за демократизацију међународних односа.
Он је даље, нагласио да је светска економска криза директно погодила, у првом реду, најразвијеније, привилеговане земље света, а потом друге земље. Оне земље западне хемисфере које су суочене са опасношћу да изгубе своје пшривилегије у међународним односима, свакако их се неће лако одрећи. Као што видимо, оне на све начине настоје да последице кризе коју су саме изазвале, превале на плећа мање развијених и војно слабијих земаља које су богате залихама енергената, стратешких материјала или које се налазе на важним геостратешким подручјима. НАТО је челична песница привилегованих држава Запада, односно, њиховог мултинационалног корпоративног капитала.
Свет данас је ботно измењен у односу на свет 90-тих година прошлог века. Кина, Русија, Индија, цела Јужна Америка, многе друге земље и региони света, у дужем периоду, бележебржи економски раст него водће земље Запада. Тај тренд се незадрживо наставља мењајући саме основе раније важеће расподеле глобалне економске, политичке и војне моћи. Постало је јасно да се ове земље, од којих су неке већ постале незаобилазни играчи на светској сцени, више не мире са хијерархијом и месијанством у светским односима, са грубим мешањем у унутрашње послове и са војним интервенционизмом који угрожава њихове интересе.
Према томе, употреба војне силе, глобализација војног интервенционизма ради контроле и подчињавања других земаља и њихових богатстава, дакле, ради очувања привилегованог положаја, сваким даном наилази на све јасније и снажније противљење. Свет је дошао до тачке после које ће – или наћи миран начин заустављања империјалног војног интервенционизма у корист финансијског и војно-индустријског корпоративног капитала, или ће се суочити са опасношћу глобалне конфронтације.
Годишњој скупштини Београдског форума присуствовали су чланови и пријатељи Форума, међу којима су били генерални секретар Светског савета за мир, са седиштем у Атини, Ираклис Тсавдаридис, Владика бачки, господин Иринеј Буловић, дипломатски представници више пријатељских земаља акредитовани у Београду, представници већег броја независних, нестраначких удружења из Србије и српског расејања, представници удружења студената Беопградског и Универзитета у Бања Луци, представници више удружења са Косова и Метохије и други.
АГРЕСИВНА СРБИЈА И МИРОЉУБИВИ НАТО
Коментари |
АУТОР: ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ
Председник Београдског форума за свет равноправних
Београд, 11. децембар 2013.
Србију нико не угрожава споља да би у чланству НАТО-а тражила гаранције за своју безбедност. А и уколико би икада била угрожена споља, НАТО не би био на њеној страни. Током југословенске кризе и током агресије 1999. године чланице НАТО су биле ослонац, односно, савезник сепаратиста, исламског, албанског и неоусташког екстремизма, радећи активно на дробљењу српске нације и на слабљењу и територијалном смањивању Србије.
НАТО је нанео Србији и срском народу огромну штету од које ће се тешко опоравити у догледно време. Пре било каквог разматрања даље сарадње, Србија би требало да затражи накнаду ратне од чланица Алијансе. Да то питање уврсти у дневни ред без страха што ће бити одбијена.
НАТО тежи да Србију увуче, да је стави под потпуну контролу из својих гео-стратешких интереса: први је, да консолидује свој продор на Исток - према Русији, Каспијском басену, Сибиру и Блиском Истоку; други, да обезбеди најамничке трупе за освајачке ратове изван Европе. Ти циљеви су супротни како садашњим, тако и трајним интересима Србије.
Кључне чланице НАТО-а – САД, ВБ и Немачка, свака из својих себичних интереса, – протекле три деценије третирају Србе и Србију као агресивне, реметилачке, ретроградне факторе на Балкану и у Европи. Уз велике напоре и новац произвеле су и светској јавности наметнуле представу о Србима и Србији као сатани и злу равном, ако не и већем, од наци-фашизма Адолфа Хитлера. А онда су, да би угодиле обманутој и отрованој јавности, кројиле и спроводиле политику која представља највећу срамоту за западну цивилизацију. Део те политике је и оптужба да је Србија извршила агресију на Босну и Херцеговину због чега су јој маја 1992. године уведене најсвеобухватније санкције које је Савет безбедности УН икада усвојио. Формирање и рад Хашког трибунала, формално названог „за бившу Југославију“, фактички за Србе и Србију, је друга битна илустрација односа НАТО (земаља) према Србији и Србима.
После 5. октобра 2000. НАТО (чланице) су промениле свој однос према властима које су формиране по њиховом укусу и које се св е до данашњег дана карактеришу као „прозападне“, закључен је низ споразума као што је споразум о слободном транзиту трупа НАТО преко територије Србије (Вук Драшковић – Јап де Хоп Схефер), споразум о (дипломатском) статусу америчких трупа у Србији (Тадић – Кондолиза Рајс), познат као СОФА-споразум, потписано је приступање Партнерству за мир (Борис Тадић), почињу заједничке војне вежбе, школовање официра ВС у америчким и НАТО школама, учешће контигената ВС у мировним мисијама којима руководи НАТО, или поједине његове чланице. Међутим, суштински однос неповерења, притисака и уцена према Србији, према њеним легитимним интересима, посебно у вези са статусом Косова и Метохије („нормализација односа“), од стране НАТО-а и њених чланица, тешко да се променио. Шта више, из западних „аналитичких“ и „научних“ кухиња, финансираних од кључних чланица НАТО-а, тече процес ревизије историје где су Срби и Србија предмет „посебне“ обраде. Тако се, на пример, и 100. годишњица почетка Првог светског рата користи као повод да се Србија и српски народ учине одговорним за ту историјску катаклизму у којој је Србија изгубила трећину свог становништва за одбрану своје и слободе других европских народа! Да се сарајевски атентат искористи као доказ континуитета агресивне, реметилачке па чак и „терористичке генетике“ српског народа! Чијим и каквим циљевима треба да послуже такве гнусне, расистичке оптужбе? Да ли се и тим најновијим подметачинама Србија упућује да закључи да једино усласком у НАТО и безрезервним прихватањем његове „мирољубиве“ и „хуманитарне“ мисије може да опере перцепцију о својој агресорској и реметилачкој природи? Хоће ли и НАТО захтевати да се Србија извини што је изазвала „хуманитарну интервенцију“ са хиљадама људи, жена и деце страдалих од „паметних“ ракета НАТО, са хиљадама тона бомби, крстарећих ракета, пројектила са радио-активним отпадом, касетним, графитним и другим бомбама?
Чињенице су чињенице. Свака сила за времена. Историја, супротно најавама, ипак иде даље. Прикривање истине траје само историјски часак. У САД и на Западу уопште, све је више сведока, књига и докумената којима се разобличавају гнусне лажи и закулисне радње НАТО, његових лидера и кључних чланица. Закаснела савест појединих актера историје новијег датума јасно разоткрива антисрпски, реваншистички и осветнички карактер политике и понашања низа чланица НАТО-а. Треба ли да се понашамо као да не знамо ни да читамо, или као да не разумемо то о чему писшу и говоре западни писци, мислиоци, нобеловци, бивши, председници, премијери министри, обавештајци?!
Србија је мала, мирољубива европска земља, која се бори за поштовање међународног права, Повеље УН и Завршног документа из Хелсинкиа док је НАТО освајачки савез мултинационалног корпоративног капитала који грубо крши основне принципе међународног права. НАТО не шири цивилизацијске вредности, већ хаос, покорност, неслободу.
НАТО је реликт хладног рата, за чије постојање не постоје цивилизацијски оправдани разлози. Као творевина прошлости која данас тежи да силом одржи униполарни поредак, да терет светске кризе превали на леђа земаља богатих енергентима и стратешким минералима, НАТО је постао кочница историјски неминовном тренду ка мултиполаризацији и демократизацији међународних односа. Таква „мисија“ представља извор великих опасности по светски мир и безбедност. Ранији „трећи свет“ (БРИКС, Шангајски савез, Група 20, ПНЗ) не мири се са неоколонијалним, експлоататорским и и другим хијерархијски постављеним доктринама. Отпор политици силе расте корак по корак, али незадрживо. Штета што Европа у томе заостаје, што имитира Великог брата. Њен избор, њене последице.
Чланство Србије у НАТО захтевало би убрзану примену стандарда НАТО-а у техници, наоружању и војној инфраструктури, што би довело до повећања спољног дуга Србије за више милијарди долара. Како је Србија са спољним дугом од око 37 милијарди долара већ одавно презадужена, то би је чланство у НАТО дефинитивно увело у дужничко ропство са несагледивим последицама по будућност народа.
Агресијом НАТО-а на Србију (СРЈ) 1999. године, НАТО је и формално напустио одбрамбени и прихватио агресивни карактер. Уследиле су интервенције и напади НАТО у Авганистану, Ираку, Либији, Малију. Настављање ланца интервенција говори да је НАТО себи присвојио право на глобални интервенционизам уз кршење основних међународних правила, од свог оснивачког акта, преко Повеље УН, до Завршног документа из Хелсинкија.
Свуда где год је интервенисао, НАТО је остављао за собом хаос, економску и социјалну беду, трајне међуетничке и међуконфесионалне сукобе, сепаратизам, тероризам, организовани криминал. НАТО ни на једној тачки Планете није довео до стабилности, бољег живота, демократије или поштовања основних људских права.
Шта је НАТО оставио на Балкану и у Европи након агресије против Србије (СРЈ) 1999? Прво, око 4.000 убијених и око 8.000 рањених, од чега су преко 2/3 цивили. Друго, око 250.000 Срба и других не-Албанаца протераних у етничком чишћењу са Косова и Метохије који, ни 14 година после агресије, немају могућности да се слободно и безбедно врате у своје домове; треће, касетне бомбе и осиромашени уранијум који наставља да изазива најопасније болести људи и деформитете деце, односећи животе недужних људи; четврто, осакаћену и понижену Србију којој је силом одузета Покрајина Косово и Метохија; мафијашка назови држава Косово, која остаје дугорочни извор нестабилности, тероризма и организованог криминала у Европи; шесто, милитаризацију Балкана и Европе где се данас налази више страних војних база него у време конфронтације два војна блока и врхунца хладног рата.
Шест чланица Европске уније, нису чланице НАТО пакта и то: Аустрија, Шведска, Финска, Ирска, Малта и Кипар.
Србија није „острво у мору НАТО окружења“. Македонија, Босна и Херцеговина и Црна Гора, бар за сада, нису чланице НАТО. А и да јесу, зашто би Србија била у обавези да буде у НАТО. Бивша Југославија је била окружена, са истока, чланицама Варшавског, а са запада и југа, чланицама НАТО пакта. Ипак, била је неутрална, односно, несврстана, а уједно је из блокаде изашла као земља са најбржим економским развојем у Европи, а у свету одмах после Јапана. Напослетку, Швајцарска, и Аустрија су окружене чланицама НАТО-а, па се не би рекло да због своје неутралности, имају штету, или да су мање безбедне. Да се нису бориле за своју неутралност, да се и данас, иако под снажним притисцима, не боре, такав статус им нико не би признавао и поштовао.
Полазећи од непристрасног вредновања својих историјских искустава, као и од разумевања савремених трендова у европским и светским односима, без предубеђења и и робовања 5-октобарској инерцији, за Србију је најбоља опција да остане неутрална, да учвршћује своју неутралност, штавише, да неутралност подигне на ниво уставног принципа. Тиме би Србија на најбољи начин, дугорочно заштитила своје интересе, осигурала извесну будућност и испоштовала демократску вољу преко две трећине својих грађана.
"СА НЕЛСОНОМ МАНДЕЛОМ"
Коментари |
Ова фотографија је снимљена 21. марта 1990. у Виндхоку, на дан прогласењ
независности Намибије. С лева на десно: Амб. Зивадин Јовановиц,
председавајуци Групе 17 НЗ за независност Намибије, Јанез Дрновсек,
председавајуци Председниства СФРЈ и председавајуци ПНЗ, Мопмцило-Мома
Стефановиц, дописник "Политике" и амб. Павле Јевремовиц, саветник
Председавајуцег Председниства СФРЈ, за спољну политику.
Током разговора Мандела је одао признање ПНЗ и посебно Југославији, за
допринос деколонизацији Африке као, за помоц И подрску независности Намибије
као и за допринос борби против против апартхејда и расне сегрегације. Рекао
је да будуцност ЈАР види у помирењу, равноправности свих људи без обзира
на боју козе и порекло, као и у придрузивању великој породици несврстаних
земаља.
Иако тек ослободјен из дугогодисњег затвора, у Манделином излагању није
било ни трунке триумфализма. Говорио је тихо, ненаметљиво и пазљиво слусао
саговорнике. Иако је у Виндхоку на прослави независности Намибије било висе
десетина сефова дрзава и влада из Африке и са свих континенатабез, Мандела,
лицност без једне званицне дрзавне функције, био је у Виндхоку далеко
најтразенији саговорник".
Живадин Јовановић
Зашто амбасадори деле политичке пацке
Коментари |
Београд, „Политика“, 2. децембар 2013.
У дипломатији постоји правило да амбасадори не треба јавно да се изјашњавају о политици земље пријема, али ако земља пријема то допусти, корак по корак, и кад то пређе неку меру, онда се може свашта очекивати, каже Живадин Јовановић.
Као еклатантан пример неумесног дипломатског понашања остала је упамћена изјава некадашњег немачког амбасадора Андреаса Цобела, који је 2007. године рекао да би „инсистирање на Косову као делу Србије дестабилизовало Србију, и онда би могло да буде отворено питање Војводине, која је нова у Србији”. Као недипломатска и исхитрена могла би се оценити и најава америчког амбасадора Камерона Мантера, који је у јуну 2008. године, у јеку преговора између политичких странака о формирању нове владе, изјавио да „очекује да ће Србија добити проевропску владу”. Његове речи показале су се „пророчким”, јер је влада формирана у јулу заиста била проевропска, али је убрзо постала јавна тајна да су на њено формирање и те како великог утицаја имале западне земље.
Како за „Политику” објашњава Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних и некадашњи министар спољних послова Србије, то шта је дипломатски, а шта не, зависи од много чега. Најпре од тога чије дипломате дају изјаве, да ли је реч о дипломатама великих сила или мањих држава, од теме која се јавно коментарише и, нарочито, зависи од земље пријема, какав је њен однос, каква је њена пракса, шта се искристалисало као уобичајено и допуштено понашање страних дипломатских представника.
„У дипломатији постоји правило да амбасадори не треба јавно да се изјашњавају о политици земље пријема, али ако земља пријема то допусти, корак по корак, и кад то пређе неку меру, онда се може свашта очекивати. Код нас је изузетно растегљив појам шта је допуштено, а шта није, шта је добар укус, шта је дипломатија, а шта су притисци”, оцењује Јовановић и додаје да земља чија влада позива да у њеном раду учествују амбасадори страних држава, као што је било својевремено, када је амерички амбасадор присуствовао седници Владе Србије, не може да рачуна да ће се стриктно поштовати неки принцип, неки дипломатски узуси.
Србија је, како каже, ћутке прелазила преко претећих изјава неких амбасадора, па и преко тога што је амерички амбасадор на Правном факултету рекао да уџбеници не смеју да садрже изразе као што су агресија НАТО-а или албански тероризам. Таква земља, категоричан је Јовановић, не може рачунати на високо дипломатско понашање. Напротив, она тиме призива да се амбасадори понашају као према земљи која није суверена.
Прашина која се дигла око изјаве руског амбасадора за Живадина Јовановића представља замену теза.
„Не треба дозволити да се прашина дигне око овакве или онакве изјаве руског амбасадора, јер се тиме диже димна завеса иза које у Београду настављају да вршљају амбасадори западних земаља. Говорити о томе који је термин употребио Чепурин, а не говорити о Квинти, која је организовала групу пријатеља Санџака значи забијање главе у песак. Не дроби Србију Русија него НАТО, није она признала Косово, не стоји она иза Тачија на преговорима у Бриселу. Србији ништа добро неће донети примењивање двоструких аршина према страним амбасадорима”, оцењује Јовановић.
Напомена: Аутор текста у „Политици“ је новинар Јелена Церовина. Редакција веб странице Београдског форума за свет равноправних преноси само оне делове чланка који се ослањају на изјаву Живадина Јовановића.
ПИТАЊЕ МОћИ, ПОСТАВЉЕНО У ВАШИНГТОНУ
Коментари |
Аутор: Willy Wimmer, Контакт Магазин, Берлин, 13. новембра 2013
Сапутање у престоници:
Да ли је прошло време које је почело ратом против СР Југославије?
На поцетку је било то сто је било: прислускиван је један телефон у Берлину. Из Уреда канцелара још током августа саопштено је да нико нема намеру да сакрива податке од немацког народа и да се – заиста – ниста није десило, сто је изазвало тако велику галаму. Због тог једног мобилног телефона би требало стеци утисак да је оскрнављен хиљадугодисњи тотем. Зар је то могло да се деси медју пријатељима и поред безбедносних мера унутар НАТО, сто је само по себи недопустиво?
Узбудјење се мозе ознацити као наивно, јер ниједан период заседања немацког Бундестага не поциње без да се на столу не надје стриктно писмено упозорење администрације немацког Бундестага да се на седнице одбора не смеју носити мобилни телефони, јер се они прислускују и то константно. За столом увек седи неко, као сто нам је познато са задњих коалиционих преговора измедју ЦДУ/ЦСУ и ФДП, који америцком амбасадору доставља свезе куцане текстове.
Притом се води неуобицајено тесна комуникација измедју Васингтона и Берлина због специјалног амбасадора америцког председника. Право је цудо да ипак постоје рупе у сазнавању. Када не би било господина Сноwден-а, онда би се дотицни мобилни и даље обрадјивао. То има смисла, јер влада у Берлину не сауцествује у трансатлантском нападу на ЕВРО, нити у фискалној политици усмереној у корист америцких интереса. За резултате прислускивања заинтереесована су вероватно и америцка предузеца ција су сјајна договарања преко зице требало да од Грцке направе мину на унутрасњем трзисту ЕУ.
Сада треба направити један Споразум о нешпијунирању (Но Спy Агреемент). У Васингтону преговарају управо они, који због доказане неспособности или сауцесниства ниста нису предузели да застите немацки народ. Да ли они уопсте знају о цему преговарају и да ли би мозда било паметније пустити да гопсодин Сноwден преговара за нас? Он бар зна о цему се ради. Све донде док стране трупе – које имају уговор о стационирању и додатни споразум који дискриминисе Немацку у оквиру НАТО-статута – бораве код нас и док ова два уговора не буду укинута, ниста се неце променити.
Ипак убрзо це се наметнути једно питање галактицке димензије. Ста це урадити дама приликом следецег састанка сефова дрзава када је господар загрли? Он има сарма. Да ли це дама помислити на то да се овде ради о достојанству немацког народа, а пре свега о његовим неотудјивим правима застиценим уставом? Цак и колонијална Индија имала је своје домаће право („хоме руле“). Ста имамо ми?
За нас би било добро да не меримо све кроз коалиционе преговоре или прислусно оргијање Американаца . Ако израелски армијски радио јавља, да је измедју САД и Израела у неку руку „пукла тиква“, онда је у питању несто сасвим велико. Ради се о преговорима о атомском наорузању са Ираном, који, независно од свих отворених питања, има повољнији правни статус у погледу светског мира и нуклеарног орузја од потпуно запостављеног Израела.
Сада због тог новог америцког прилаза отвара се могуцност за споразумно ресење свих отоврених питања са Ираном. Уколико до тога додје, онда би једна знацајна земља у политцки трусној зони првог степена изгубила статус парије и била укљуцена у миротворацку политику. Да ли је то оно од чега се Израел боји и да ли се због тога поставља изван медјународног правног поретка својим бескрајним јавним изјавама? Несто се порменило у америцкој спољној политици. Засто је досло до тога, то је друго питање. Поново се приклања медјународном праву и постизе успехе као сто то показује пример Сирије и тамосње хемијско орузје. Сада преговори са Ираном у којима Фанцуска покусава све да се заборави Виллепин и његов велицанствени наступ пред Саветом безбедности. За све нас би било опасно уколико би за Француску ратови постали средство за повецање њеног бруто друственог производа.
Али бацимо поглед на САД. Да ли је просло време које је Хенрy Киссингер предвиђао у великим немацким недељницима у коме се, из америцког угла гледано, ради о томе да се глобални медјународни правни поредак прилагоди праву јацег у коме би доминирале САД? Да ли је просло време које је поцело са ратом против Савезне Републике Југославије, а који се водио противно медјународном праву? Да ли има дрзава осим САД које су профитирале из тог периода права јацега.и због тога окренуле ледја медјународном праву?
Оно сто је објавио израелски армијски радио требало је да увери Васингтон.да заиста теске ствари, које се тицу Блиског истока, могу да се уклопе у америцки интерес само када било који америцки председник буде у другом изборном турнусу. Док један уз звуке фанфара пролази ареном и бива поздрављен, око другог, поредјења ради,влада тисина. Морамо да задрзимо дах, јер никада раније није у Васингтону тако јасно урадјено да „Бартел ден Мост“ доноси (да се све догадја у тајности). Тако се намеце питање моци. Димензија, о којој се конацно ради, постаје јасна са насим размисљањима и сецањима на председника Рабина.
(Превод са немачког: Мирољуб Милановић)
ИЗБОРИ ПРОТИВ УСТАВА И ЗАКОНА
Коментари |
Живадин Јовановић, 31. октобар 2013.
Свако има право да сам одлучи да ли хоће или неће да учествује на изборима. То се односи и на одлучивање о учествовању или неучествовању на локалним тзв. изборима на Косову и Метохији 3. новембра 2013. Притом треба имати у виду следеће важне чињенице:
- Локални тзв. избори на Косову и Метохији спроводе се на основу Бриселског тзв. споразума који је ништаван јер је диктат, а не споразум и који представља кршење Устава и правног система Србије, као и резолуције СБ УН 1244 (1999.). Тај наводни Споразум налази се изван уставно-правног поретка Србије и не може накнадно постати његов део;
- Они су такозвани зато што нису избори у оквиру Устава и закона и нису избори у слободи. Лицемерно је замајавати јавност „статусно неутралним“ листићима и другим тривијалностима, када је јасно да је суштина „избора“ укидање и истискивању институција и поретка Србије (ма колика мера њихове присутности у Покрајини) и ширење и заокруживање поретка илегалне „Републике Косово“;
- Свако ко намеће Бриселски тзв. споразум као државну обавезу и користи притиске, па чак и принуду, да би га применио – носи одговорност пред народом и историјом за кршење Устава и угрожавање трајних државних и националних интереса;
- Нико нема право да тргује Косовом и Метохијом, односно суверенитетом и територијалним интегритетом земље, зарад датума за почетак преговора о приступању ЕУ. Та врста трговине је све друго осим пута у тзв. бољи живот и стабилност;
- Локални тзв. избори се спроводе у складу са тзв. уставом и законима „Републике Косово“ а учешће на њима представља одрицање од уставног и правног система Републике Србије и прихватање „Републике Косово“ као независне државе;
- Иако су „локални“ они су тачка преокрета: њима се укидају све државне институције Републике Србије у Покрајини, посебно на северу, признају и прихватају институција тзв. Републике Косово, а Срби прихватају статус припадника националне мањине на делу територије која по Уставу и рез. СБ 1244 чини интегрални део Републике Србије;
- Заједница српских општина је љуштура без стварних овлашећења. То је мамац да се Срби наведу да изађу на изборе и да дају легитимитет илегалној творевини „Републике Косово“ и да тиме амнестирају агресоре НАТО. Не постоји никакав документ или гаранција о тзв. извршним надлежностима Заједнице српских општина.
Потребна је истрајност у одбрани легитимних ставова:
- Да су Срби одлучни да трајно остану у својој Покрајини Косово и Метохија као интегралном делу суверене Републике Србије, да захтевају слободан и безбедан повратак 250.000 силом и застрашивањем протераних Срба и других неалбанаца и пуну гаранцију Савета безбедности УН за поштовање њихових основних људских права, посебно личне и физичке безбедности, слободе кретања, заштити имовине и српске културне, духовне и историјиске баштине;
- Да осуђују и одбијају све, отворене или прикривене, претње и притиске на српски народ, без обзира да ли долазе из познатих центара моћи, Београда или Приштине, чији је циљ да се застрашивањем приволе да изађу на илегалне изборе;
- Да статус Покрајине Косово и Метохија није решен. Ту чињеницу не могу прикрити никакви назови преговори или споразуми. Мирно, праведно и одрживо решење може се постићи само новим преговорима под окриљем Савета безбедности УН и на основу резолуције СБ 1244. Ово утолико пре што у Бриселу није било преговора;
- Резолуција ГС УН о посредовању ЕУ има саветодавни, а не обавезујући карактер и ни на који начин не ослобађа власти у Србији и међународну заједницу обавезе извршења рез. СБ УН 1244 која има трајни и општеобавезујући карактер;
- Док се не постигне праведно решење које је у складу са рез. СБ УН 1244 и Уставом Републике Србије, институције Републике Србије у Покрајини, посебно оне на северу Покрајине, треба да наставе са радом. Ако неко те институције назива „паралелним“, то не значи да су супротне интересима српског народа или Републике Србије, да су неделотворне или против закона, Устава и резолуције СБ УН 1244. Напротив!
- Позив Срба Савету безбедности УН, КФОР-у, УНМИК-у да спрече сваку претњу силом или употребу силе, против српског народа на Косову и Метохији.
АГРЕСИЈА НАТО 1999. ТАЧКА ПРЕОКРЕТА У СВЕТСКИМ ОДНОСИМА
Коментари |
Живадин Јовановић,
Председник Београдског форума за свет равноправних
На Европском универзитету у Никозији, Кипар, председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић одржао је предавање са темом „Од Београда до Дамаска“. Скупу чији је организатор Истраживачки институт „Преметеас“ присуствовали су студенти, професори, истраживачи и више посланика кипарског Парламента. На скупу је представљена књига „Нео-милитаризам и маркетинг рата“ Др Косте Гулиамоса, професора Европског универзитета на Кипру.
Јовановић је истакао да је агресија НАТО против Србије (СРЈ) 1999. године представљала тачку преокрета у светским односима. Као највећа оружана сила у историји, НАТО је тада извршио напад на на једну суверену европску земљу без одобрења Савета безбедности као јединог органа који је, према Повељи УН, овлашћен да одлучује о употреби оружане силе у међународним односима. Тиме је задат је највећи ударац међународном правном поретку створеном после Другог светског рата и отпочела убрзана деградација међународних односа и институција, у првом реду Уједињених нација и ОЕБС-а.
НАТО је у агресији против Србије (СРЈ) нашао оправдање да не буде распуштен, војно-индустријски комплекс је на дужи рок осигурао раст поруџбина и профита, корпоративни капитал је представио своју глобалну челичну песницу, а САД су испословале повод за распоређивање својих трупа и ширење мреже нових војних база на Балкану, према Каспијском басену, руским границама и Блиском Истоку. Још током оружане агресије постављено питање – ко је следећи? Није се дуго чекало. Уследиле су инвазије и агресије на Авганистан 2001., Ирак 2003., Либију 2011., Мали 2012. Није непознато постојање листа „отпадничких“, „непредвидивих“, „диктаторских“ режима, по правилу, у земљама атрактивних гео-политичких положаја или богатих резервама енергената и стратешких минерала.
Без обзира на специфичне околности, агресије су објашњаване лажним изговорима, а као „окидачи“ су коришћени инсценирани „масакри цивила“ и слични догађаји са потенцијалом за придобијање подршке оружаним нападима. Агресије је увек пратила оркестрирана пропаганда која жртве представља као „зло“, а агресора као богомданог месију демократије и људских права. Свака „хуманитарна интервенција“ НАТО остављала је за собом масу убијених или трајно неспособних цивила, жена, деце, разорене економије, сепаратизам, националну и верску нетрпељивост, једном речју, хаос. Паралелно су успостављани послушнички режими који су представљани као „демократски“, „одговорни“, „предвидиви“. Корпоративни капитал САД и других чланица НАТО је, преко таквих режима, експресно добијао концесије у најпрофитабилнијим гранама привреде, а нове војне базе су ницале као печурке после кише. Тако, на пример, након агресије на Србију (СРЈ) 1999. САД су на Косову и Метохији успоставиле највећу војну базу изван своје територије, затим, је уследило отварање три нове америчке базе у Бугарској, три у Румунији, и тако редом, преко Чешке, Словачке и Пољске до белоруских и руских граница. Постајало је јасно да су прави циљеви свих агресија НАТО освајање геополитички и економски важних региона, успостављање војне контроле комуникација, посебно траса нафтовода и гасовода, кажњавање и ликвидација непослушних лидера, заокруживање и ограничавање Русије и Кине, као и јачање зависности Европе, односно, слабљење њених потенцијала за самосталу улогу у глобалном распореду моћи.
У вези са односима НАТО – ЕУ Јовановић је рекао да између њих има извесне поделе улога, али нема стратешких разлика. Додао је да је јасно ко је у тим „партнерским“ односима старији. Подсетио је да је на самиту НАТО у Лисабону 2010. ЕУ и формално прихватила планове НАТО (САД) у Европи, као своје. Приметно је да су моћније земље Европе прихватиле и америчку терминологију тако да више европских лидера све чешће говоре о угрожавању њихових „националних и државних интереса“ далеко од својих, или ЕУ граница, најчешће на другим континентима и подручјима својих бивших колонија. Дакле, лидери најутицајнијих чланица ЕУ, које су се својевремено изјашњавале против коришћења агресије на Србију (СРЈ) као преседана, у новије време се понашају као да су одустале од свог ранијег става. Да ли их је у томе удружио притисак САД, или најмоћнијих мултинационалних корпорација, или су садашњи лидери тих земаља мудрији од својих претходника – за ову прилику је споредно. Битно је да су удружени у стратегији глобалног интервенционизма.
Јовановић је изнео да лично не верује у дуготрајност решења наметнутих агресијом и силом НАТО-а било где, па ни на Балкану. НАТО је свуда где је интервенисао остављао за собом хаос, етничке и верске суикобе, фрагментацију државних територија, последице коришћења оружја за масовно уништавање, као што су, на пример, пројектили са осиромашеним уранијумом, касетне бомбе, графитне бомбе. Тзв. Споразум из Брисла о принципима нормализације односа између Београда и Приштине у суштини представља агло-саксонски диктат Србији да прихвати и фактички призна независност покрајине Косово и Метохија коју је Савет безбедности УН својом резолуцијом 1244 (1999.) ппотврдио као интегрални део државне територије Србије! То што силом и уценама намећу САД, ВБ и Немачка развој ће демантовати као одрживо решење из следећих разлога:
Прво, тиме се Србији одузима део њене суверене државне територије, негира право на национални, културни и духовно наслеђе и идентитет. Илузорно је очекивати да ће се она (српски народ) икада помирити с тим.
Друго, тиме се грубо крше основни принципи међународног права, Повеље УН, Завршног документа ОЕБС (КЕБС), међународних односа, и посебно, резолуција СБ УН 1244 (1999.) која представља експлицитну одлуку јединог органа задуженог за очување мира и безбедности, да је Покрајина Косово и Метохија интгегрални део државе Србије у оквиру које може уживати само суштинску аутономију и ништа више;
Треће, моћниоци тиме стварају назови државу као легло организованог међународног криминала, тероризма и екстремистичког исламског фундаментализма који дугорочно угрожава интересе народа региона и Европе, на шта упозорава и недавна књига француског аутора Пјера Пеана „Један 'праведни' рат, за једну мафијашку државу“;
Четврто, признавање једнострано и противзаконито (противуставно) прокламоване „Републике Косово“ представља највећу подршку снагама концепта „велике Албаније“ од времена фашистичко-нацистичке окупације 1941. – 1945., чији носиоци имају отворене територијалне претензије према Србији, Црној Гори, Македонији и Грчкој. Благо је рећи да такав концепт представља отворену претњу миру и стабилности у овом делу Европе.
И пето, ако агресија НАТО 1999. године није могла да се оконча без ангажовања Русије председника Јељцина, по позиву САД, онда је 14 година после тога, утолико теже замислити компромисно, стабилно и дуготрајно решење за статус Косова и Метохије без позива и директног укључивања у тај процес Русије, председника Путина. Тешко је поверовати у дугорочно стабилно и одрживо решење било којег европског проблема без учешћа Русије. Косово и Метохија је и те како европски проблем. Покушаји његовог решавања не само без Русије, него чак и против Русије, како то чине Ештонова, Рикер и Вестервале, је улузорно забијање главе у песак. Ни пристанак Београда на то није алиби за последице диктата.
Јовановић је констатовао да НАТО као производ хладног рата и заступник концепта униполарног света, не прихвата тренд мултиполаризације светских односа и тренд новог распоређивања моћи, јер жели да задржи монопол моћи и узурпира право напада на било коју тачку на Планети коју његове водеће чланице прогласе местом угрожених националних и државних интереса. Таква идеологија,има за циљ да заустави историјски незаустављиви развој ка мултиполаризацији и демократизацији међународних односа. Зато је она много опаснија од конвенционалних мерила опасности.
Одговарајући на једно питања присутних, Јовановић је рекао да ревизија историје Европе ХХ века није сама себи циљ. То је, по његовом мишљењу, део стратегије ревизије граница у Европи. Реторички је поставио и питање - шта, на пример, значе повремени, мање или више отворени, захтеви за ревизијом Тријанонског споразума? Он је позвао на размишљање шта се десило када су одређене силе почетком ХХ века тежиле да изврше ревизију поделе колонија, односно природних богатстава?
Од Косова до Сирије
Коментари |
Вишеслав Симић
професор - Ел Текнолохико де Монтереј, Мексико
26. септембар 2013. - 2. међународни семинар о државној управи и политици - ЕГАП - Школа за постдипломске студије о државној управи - 25./26. септембар 2013 - Мексико
С обзиром да Сједињене Америчке Државе користе такозвани ”Рат за Косово”[1] као модел[2] за оно што би ”међународна заједница”[4] (како САД и Запад воле себе да називају[3]) требало да учини да би се, без мандата УН, решила криза у Сирији, све је очигледније да је веома важно не само да се независно истражи савремени амерички стил[5] у међународним односима, већ да се посвети нарочита пажња на пост- и ван-борбену умешаност ”међународне заједнице” у управљање[6] територијама и народима које она ”ослободи”[7].
Изјава Олбрајтове доказ империјалистичког концепта САД
Коментари |
ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ
Бивша државна секретарка САД Медлин Олбрајт изјавила је да је агресија на Савезну Републику Југославију 1999. године била илегална, али исправна!
Наплатила своје услуге:
Живадин Јовановић подсећа да су највећи заговорници агресије на Југославију добро наплатили своје услуге албанским сецесионистима, па им чак и западни новинари све чешће постављају питање колико је прави мотив за војни напад заиста био хуманитарног карактера.
- Медлин Олбрајт, генерал Весли Кларк и низ других високих представника америчке администрације дошли су у посед акција и сувласништва најпрофитабилнијих компанија на КиМ, као што су мобилни оператери и рудници - додаје Јовановић.
- Поступци САД на Косову, укључујући кампању бомбардовања без мандата УН, били су противни међународном праву, али и даље исправни - тврди Олбрајтова, која је у администрацији Била Клинтона била задужена за спољну политику.
Њена најновија изјава у Србији је дочекана као још једна бесмртна потврда да су САД под плаштом НАТО-а извршиле агресију против СРЈ и злочин против мира и човечности, кршећи Повељу УН и све важеће конвенције.
- Та изјава одражава империјалистички концепт и поимање међународних односа. САД дају себи за право да крше међународне законе и да саме процењују шта је оправдано, а шта није. Такав став води у конфликте и хаос у међународним односима. Иако Вашингтон сматра да такав хаос може да контролише, очигледно је да хаос, као дух из боце, када једном изађе више се не може повратити нити контролисати - каже бивши шеф југословенске дипломатије Живадин Јовановић.
Олбрајтова је Косово и Метохију помињала у контексту намере Вашингтона да оправда војну интервенцију на Сирију. То призивање на случај бомбардовања СРЈ без одобрења СБ УН, за Живадина Јовановића представља препознатљиву матрицу глобалног интервенционализма под изговором бриге за људска и хуманитарна права.
- Сви сада знају да је агресија на СРЈ била са циљем да се направи преседан који ће се касније користити и на који ће се носиоци империјалистичке политике позивати када оправдавају нападе на Авганистан (2001), Ирак (2003), на Либију (2011) или Мали (2012) - сматра саговорник "Вести".
Став САД да их међународни закони и Повеља УН не могу ограничити у војном интервенционализму, додатно су зачињени лицемерним покушајима Вашингтона да као разлог за агресију наводе бригу за људска и хуманитарна права или заштиту права националне мањине.
- Користе се исценирани масакри и трагедије да би се домаћа и страна јавност уверила да не постоји друга могућност решавања проблема осим агресије. Тако је било са случајем Маркала у БиХ, са Рачком на Косову, а сада са бојним отровом у Сирији - подсећа Јовановић.
ЗАДАТАК ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА У НЕСИГУРНО ВРЕМЕ
Коментари |
Од Рудолфа Хензела
Нама људима пошло је за руком да у техници и медицини решимо проблеме који су
све до прошлог века важили за природом дате корбаче човечанства. Међутим, са
највећим корбачем, ратом, као и са неравноправншћу и тиранијом, упркос неоспорним
успесима развоја цивилизаје, нисмо изашли накрај. Ако не постанемо свесни да су
постојање наше културе и опстанак наше врсте угрожени и ако одлучније не
покушавамо да проблеме човечанства решавамо у миру, да унапређујемо друштвену
правду и да одстрањујемо тиранију у свету, онда ћемо већ данас кренути на пут без
повратка. Како, према томе, ми људи да се не нађемо у тој ситуацији?
ОТВОРЕНО ПИСМО ЈЕДНОГ НОБЕЛОВЦА ДРУГОМ
Коментари |
АДОЛФО ПЕРЕЗ ЕСКИВЕЛ БАРАКУ ОБАМИ: “НЕМАТЕ МОРАЛНИ АУТОРИТЕТ НАПАДАТИ СИРИЈУ, ИЗВОЗИТЕ СМРТ КАКО БИ ОЧУВАЛИ СВОЈУ МОЋ – ЧИЈЕ НАРЕДБЕ ВИ СЛУШАТЕ ГОСПОДИНЕ ОБАМА?”
Истакнути аргентински борац за људска права, хуманист, писац и пацифист, Адолфо Перез Ескивел (Аdolfo Pérez Esquivel), послао је отворено писмо америчком председнику Бараку Обами по питању могућег напада на Сирију. Ескивел, који је као и Обама добио Нобелову награду за мир (1980.), пита се – како Обама мисли да настави “Кингов сан” војном интервенцијом против Сирије? У свом жестоком писму истиче како САД нема ни моралну, легитимну ни правну основу за напад на Сирију или било коју другу државу на свету.
Ескивел се 2011. жестоко противио нападу на Либију а касније је критиковао и операцију у којој је убијен Бин Ладен истичући како су САД одлучиле да га убију, а да му не суде, јер су се бојале да би Бин Ладен могао открити “неугодне информације” о позадини напада на Њу Јорк 11/9 2011. “Овај догађај је био савршен повод за агресију против Авганистана, Ирака и касније Либије”, и у једном од својих текстова рекао је да су САД “осовина зла”.
Адолфо Перез Ескивел Бараку Обами, отворено писмо по питању Сирије:
“Послушајте крике народа!
Ситуација у Сирији је предмет озбиљне преокупације и још једном САД, преузимајући улогу светског полицајца, предлаже напад на Сирију у име “Слободе” и “Људских Права”.
Ваш претходник George W. Bush, у свом месијанском лудилу, призвао је религијски фундаментализам за покретање месијанских ратова у Авганистану и Ираку. Рекао је како је разговарао с Богом и како му је Бог рекао да нападне Ирак, рекао је како му је Бог послао поруку да “извози слободу” широм света.
Ви сте, поводом 50.-годишњице смрти `велечасног` Мартина Лутера Кинга, такође добитника Нобелове награде за мир, говорили о томе како треба комплетирати “Сан” који је он оставио на столу, он који је био најзначајнија манифестација борбе за људска права против расизма у првој демократији на свету која је имала робове.
Мартин Лутер Кинг био је човек који је дао свој живот за живот, он је мученик нашег доба. Убили су га након Марша на Вашингтон јер је позивао на грађанску непослушност због империјалистичког рата против народа Вијетнама. Зар Ви заиста верујете у то како војна инвазија против другог народа може довести до реализације Кинговог сна?
Наоружавање побуњеника како би се довело до одобравања НАТО интервенције није ништа ново за Вашу земљу и Ваше савезнике. Нити је ново да САД предлаже инвазију на друге земље оптужујући их да поседују оружје за масовно уништење, што се у случају Ирака показало као неистина.
Ваша земља подупирала је режим Садама Хусеина кад је употребио хемијско оружје против Курда и против Иранске Револуције, и тада није било ни говора о санкцијама јер у то време су Садам и Ирак били Ваши савезници.
Али сада предлажете напад на Сирију без да уопште знате резултате истраге коју спроводе Уједињене Нације уз одобрење сиријских власти. Нема сумње да је употреба хемијског оружја неморална и за сваку осуду, но Ваша влада нема морални ауторитет да оправдава интервенцију.
Генерални секретар Уједињених Нација, Бан Ки-Мун, истакао је како би војни напад на Сирију још погоршао ситуацију у тој земљи .
Моја земља, Аргентина, која тренутно председава Саветом Безбедности Уједињених Нација, јавно је истакла како се противи интервенцији на Сирију, одбијајући “учествовање у новим смртима”.
Папа Фрањо такође је позвао свет да се уједини у покрету за мир па је 7. септембра организовао дан молитве и поста против рата.
Чак и Ваш историјски савезник, Уједињено Краљевство, одбило је (барем за сада) да учествује у инвазији.
Ваша земља трансформише “Арапско Пролеће” у НАТО пакао, покрећете ратове на Блиском Истоку и паљевине у оркестрацији међународних корпорација. Инвазија коју предлажете довешће само до још насиља и још смрти, као и до дестабилизације Сирије и целог региона. С којим циљем? Луцидни аналитичар, Роберт Фиск, истакао је како је прави циљ Иран и одлагање успостављања Палестинске државе – нису стотине мртве деце разлог који Вас војно покреће. У овом тренутку када је у Ирану демократски изабрана умерена влада с којом би могли кренути у преговоре и решење актуелних сукоба, политика коју Ви предлажете би могла бити суицидна.
Сирији је потребно политичко, а не војно решење. Међународна заједница требало би да подржи оне друштвене организације које спроводе мир. Сиријски народ, као и сваки други, има право на самоопредељење и властито дефинисање демократског процеса, а ми бисмо им у томе требали помоћи када затраже нашу помоћ.
Обама, Ваша земља нема ни морални ауторитет, ни легитимитет, нити правну основу за напад на Сирију или било коју другу државу. Нарочито ако узмемо у обзир да сте убили 220.000 људи у Јапану бацивши бомбе масовног уништења.
Нити један заступник у америчком Конгресу не може легитимисати, оно што не може имати легитимитет, нити озаконити оно што је противзаконито. То је нарочито тачно ако узмемо у обзир изјаву коју је пре неколико дана дао бивши амерички председник Џими Картер: “САД нема функционалну демократију”.
Ваше илегално прислушкивање америчког народа очигледно није имало утицаја, јер анкета Ројтерса показује како се 60% становника противи Вашем плану инвазије (оп.а. само 9% подржава план напада).
Зато ћу Вас питати ово господине Обама, чије наредбе Ви слушате?
Ваша Влада постала је опасност за међународну равнотежу као и за становнике САД-а. Постали сте земља која се не може уздржати од извоза смрти како бисте сачували своју моћ и економију. Али ми нећемо престати да вам се супротстављамо.
Био сам у Ираку након америчког бомбардовања 90-их, пре инвазије која је срушила Садама. Видео сам како наводећа ракета погађа колону избеглица, жена и деце. Ви сте их назвали “колатералним жртвама”.
Народи поручују ДОСТА! Доста је ратова. Људскост позива на Мир и право на живот у слободи. Народи желе да усучете своје мачеве и једини начин да се то постигне је разоружање свести.
Господине Обама, немојте заборавити како ћемо жети плодове које сејемо. Свако људско биће требало би да сеје хуманост и мир, нарочито они који имају Нобелову награду за мир. Надам се да нећете “сан о братству” који је имао Мартин Лутер Кинг претворити у ноћну мору за народе и људски род.
Уз поштовање, Мир и Добро
Adolfo Pérez Esquivel”
ЗАШТО СРБИЈИ НИЈЕ МЕСТО У НАТО
Коментари |
Поводом неких изјава у београдским медијима да би представници Србије у догледно време могли затражити учлањење у НАТО, Београдски форум за свет равноправних, не искључујћи могућност да се ради о «пробним балонима», сматра да треба подсетити на неке чињенице и оцене.
НАТО је освајачки свез, Србија је мирољубива земља.
Тежња НАТО да силом изврши прерасподелу енергетских и других природних богатстава, да стави под контролу геополитички важне територије и комуникације, да наметне силу изнад права, није прихватљива и природно је што изазива осуду и све снажнији отпор у свету.
НАТО се не мири са чињеницом да је ера униполарног светског поретка – прошлост и да се процес мултиполаризма и демократизације међународних односа не може зауставити силом.
Хегемонистичка стратегија НАТО представља извор озбиљних претњи миру и безбедности у Европи и свету.
Пре 15 година НАТО је разорио Србију, изазвао смрт 4.000 и рањавање 10.000 њених грађана, углавном, цивила, земљиште и воду загадио осиромашеним уранијумом чији је рок разлагања преко 4 милијарди година. Колико је грађана у међувремену од тога оболело и умрло, колико ће жртава и патњи то изазвати у будућности - тешко ће се утврдити.
Еентуално сврставање Србије у НАТО представљало би амнестирање НАТО од одговорности за за злочине и штету изазване агресијом 1999. и неопростив грех према људским жртвама.
То би уједно довело у питање стратешке односе са Русијом, савезником у два светска рата и поузданим партнером у сарадњи од животног значаја за развој и стабилност Србије.
«Хуманитарна интервенција» НАТО 1999. под лажним изговором, њено настављање другим средствима, отимање дела државне територије ради стварања мафијашке «Републике Косово», као и понављање агресије, под сличним лажним изговорима, на друге земље и континенте - израз је лицемерја и лажног морала на којима је настала дубока светска криза.
Водеће чланице НАТО настоје да последице кризе коју су саме изазвале, силом превале на леђа других земаља и народа.
Под изговором да штити демократске вредности, НАТО је постао оруђе милитаризма и тоталитаризма у историји незабележених метода и размера.
Стратегију ширења НАТО на Исток и размештање система тзв. «противракетне одбране» према Русији, ЕУ је и формално прихватила као део јединствене НАТО-ЕУ стратегије.
Србија је презадужена, чланство у НАТО би тај дуг даље енормно повећало, а земљу и народ даље осиромашило водећи их у дуготрајно дужничко ропство.
Глобални односи моћи се мењају у прилог снага мира сужавајући простор политици силе и хегемонизма која је у основи стратегије НАТО.
Тезе да НАТО штити људска права, мир, цивиле и демократију представљају ругање истини и здравом разуму.
Интервенције (агресије) НАТО у Авганистану, Ираку, Либији, Малију и другде оставиле су хаос, националне и верске поделе, сукобе, социјалну и економску пустош. Јавност не прихвата да Србија буде учесник у томе! Нити да српски војници буду најамници који гину за туђе интересе!
Јавност очекује да Србија учвршћује своју неутралност, да власт поштује вољу грађана од којих је 75% против чланства Србије у НАТО.
Београд, 15. јули 2013.
БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ
Бивши официр ЦИА: Сребреница је плод договора Вашингтона и Сарајева
Коментари |
Роберт Баер, бивши високи изасланик и официр ЦИА, уједно је и аутор многих дела у којима је одавао информације о ЦИА и о администрацији Била Клинтон и Џорџа Буша, због чега је неколико пута хапшен и привођен. Лични пријатељ, Мит Васпурх који је радио у сенату и који му је давао поједине информације је убијен у хотелу из сачмаре. Као високи оперативац ЦИА радио је на простору Југославије у периоду од (1991-1994) и на Блиском истоку. Роберт Баер је учествовао у неколико документараца на Националној Географији оптужујући владу Буша за рат због нафте!
Интервју је обављен уживо у Канади, током мог пута пре неколико дана. Роберт Баер тренутно промовише своју књигу – The secret of White House – у Квебеку, где смо и разговарали. У интервјуу смо разговарали о позадини рата у Југославији.
Кад сте стигли у Југославију, где је то тачно било и који Вам је био први задатак?
— Стигао сам хеликоптером са још 3 агента. Слетели смо 12. Јануара 1991 у Сарајево. Задатак нам је био да припазимо на наводне терористе српске националности, који би требали напасти Сарајево.
О којим терористима је реч и зашто би они наводно требали да изврше те нападе?
— О српским, дати су нам фајлови да група по имену „Врховна Србија“ планира извести бомбашке нападе на кључне зграде у Сарајеву због жеље да Босна изађе из тадашње Југославије.
Да ли је таква група постојала и шта сте Ви тачно радили у Сарајеву по нарадби команде ЦИА?
— Таква група никад није постојала! И нас је централа преварила. Имали смо задатак да упозоравамо и да ширимо панику међу политичарима у Босни, једноставно пунили смо им главу да ће Срби да нападну. У почетку смо и ми прихватили причу, али после смо се мало запитали. Зашто дижемо панику кад та група олигледно ни не постоји?
Како и када се завршила да операција и да ли је имала неко име?
— За мене се завршила након две недеље, добио сам нови задатак у Словенији. Иначе операција је трајала још месец дана и имала је назив „ИСТИНА“. Иако је то било све само не то!
Кажете отишли сте у Словенију, којим поводом?
— Тамо сам добио инструкције да је Словенија спремна да прогласи независност, дате су нам паре, неколико милиона долара, уз тај новац ми смо финансирали разне невладине организације, опозиционе странке и разне политичаре који су распаљивали мржњу.
Какво сте Ви имали мишљење због те пропаганде од стране ЦИА, и шта су о томе мислисле ваше колеге?
— Свакако да се задатак не одбија од ЦИА, поготово не тада јер су сви били нервозни и склони параноји! Многи агенти и високи чиновници ЦИА су нестајали само зато што су одбили да раде пропаганду против Срба у Југославији. Ја лично сам био шокиран дозом лажи наше агенције и политичара! Многи агенти ЦИА су радили пропаганду а да нису ни свесни шта раде. Једноставно свако ради делић приче, и само онај ко је склопио целу причу зна позадину а то су политичари.
Значи постојала је пропаганда искључиво према Србима?
— Да и не. Пропаганда је имала за циљ да завади државе и да се оне одвоје од матичне Југославије. Морали смо изабрати жртвено јагње које би било криво за све. Неко ко би био одговоран за рат и насиље. Србије је изабрана јер је на неки начин била наследница Југославије.
Можете ли набројати политичаре који су у бившој Југославији били плаћени од стране ЦИА?
— Да, мада је то деликатно. Стипе Месић, Фрањо Туђман, Алија Изебеговић, многи саветници и чланови владе Југославије, плаћени су и били српски генерали, новинари па чак и поједине војне формације. Једно време је плаћен био и Радован Караџић, али је престао да узима помоћ кад је схватио да ће бити жртвован и оптужен за злочине у Босни. Био је израђен од Америчке администрације.
Споменули сте контролу и финансирање медија, како је то било тачно?
— То се већ зна, поједини агенти ЦИА су били задужени за писање званичних изјава које би спикери читали на вестима. Наравно спикери нису ништа знали, они су то добили од свог шефа а он од свог који је био наш човек. Постојао је један задатак за све, а то је да се кроз телевизију шири мржња, национализам и скроз су се истицале разлике међу људима.
Сребреница, сви знамо за њу. Можете ли рећи нешто о томе уколико знате?
— Да! Од 1992 сам у Босни био поново, али овог пута смо требали да обучавамо војне формације које су представљале Босну, нову државу која само што је прогласила независност. Сребреница је преувеличана прича и нажалост велики број људи су изманипулисани. Број жртава је једанк убијеним Србима и другима, али Сребреница је политички маркетинг. Мој шеф, који је иначе и био некада у Америчком сенату, је неколико пута напоменуо да ће бити некаква превара у Босни. Месец дана пред наводни геноцид у Сребреници ми је рекао да ће тај град бити упориште медија широм света и дао нам је инструкције да зовемо медије. Кад сам питао зашто, рекао је видећеш. Добијена је наредба да са новонасталом Бошњачком војском ударимо по кућама и цивилима. Наравно то су били грађани Сребренице. У том тренутку са друге стране ударили су и Срби. Вероватно је и њих неко платио и нахушкао!
Ко би онда могао крив бити за геноцид у Сребреници?
— Једноставно жртве у Сребреници су биле ту због Босанаца, Срба и Американаца тојест нас! Али све је приписано Србима. Нажалост, многе жртве су сахрањене као муслимани, а били су Срби или друге националности. Пре неколико година је мој друг, бивши агент ЦИА и садашњи човек у ММФ рекао да је Сребреница производ договора између Америчке владе и политичара у Босни. Сребреница као град је жртвована јер је након тог наводног злочина Срба, Америка имала повода за напад.
Шта мислите генерално зашто се Југославија распала, тј. зашто је Ваша влада имала жељу да то уради?
— Све је јасно, људи који су некад хушкали на рат а уједно и приповедали о миру сада су власници компанија које експлоатишу разна рудна богатства и слично! Једноставно, направили су од Вас робове, ваши људи раде за џабе и тај производ иде у Немачку и Америку, они зарађују! А Ви још на крају морате да откупите и увезете оно што сте сами направили, пошто немате новца, морате се задужити, то је читава прича са целим Балканом!
Нисте били на Косову активни као агент ЦИА, али да ли је и ту било неког притиска од стране Америке?
— Како не! Косово је одузето из два разлога, прво због рудних и природних ресурса а друго, Косово је војна база НАТО! У срцу Европе је њихова највећа војна база.
Имате ли поруку за људе из бивше Југославије?
— Имам. Нека забораве прошлост, она је исценирана и лажирана. Изманипулисани сте, они су добили шта су хтели и глупо је да се Ви још мрзите, морате показати да сте јачи и да сте схватили ко је све направио! Ја се искрено извињавам! Зато дуго времена и откривам тајне ЦИА и Беле куће!
Свети Датум
Коментари |
Живадин Јовановић
Пропагандом коју диригују страни фактори и домаћи политичари, од датума за почетак преговора о члансту Србије у ЕЗ је направљена вредност по себи, вредност која се не доказује, нити доводи у питање, фетиш – Његова светост Датум. Когод би покушао да доведе у питање политику која је све државне послове и циљеве подредила добијању датума, која свакодневно приноси жртве боговима да се смилују и одреде датум, истог часа је јавно анатемисан као адвокат сотоне, изолационизма, национализма, ултрадесничар, заговорник сукоба, ратова, поборник тла и крви, неразуман, заробљеник прошлости, непријатељ будућности наше деце! Српски властодршци имају велике заслуге што је Европска унија успела да од датума направи чудотворну алатку у процесу одузимања Косова и Метохије, протеривања државних институција Србије и легализације агресије НАТО 1999.
Јуна 1999. године Југославија (Србија) је повукла са Косова и Метохије своје оружане снаге, али уз усвајање резолуције СБ УН 1244 којом најважнији орган светске организације одговоран за мир и безбедност у свету гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), враћање контигената војске и полиције Србије у покрајину (на граничне прелазе и друге пунктове), слободан и безбедан повратак свих избеглица и расељених лица.
Априла 2013. године Србија је потписала Спразум којим прихвата промптно укидање својих државних институције, свог уставног и правног система и прихвата да се уместо њих успоставе институције, уставни и правни систем „Републике Косово“ (коју, наводно, не признаје) тамо где ни Приштина и Тачи нису имали домашаја. Како се тај чин може окарактерисати?
Образлажући зашто су прихватили Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа због којег (ваљда да би показали разумевање за незадовољство народа) кажу, ни сами нису срећни, најчешће наводе ове разлоге:
- да је то тек први, привремени споразум, да ће бити других (бољих?), да постоје могућности да се током разраде постигне више;
- да потписано представља максимум могућег „у овом тренутку“ и „у овим условима“;
- да прихваћени принципи дају могућност да се у пракси много тога постигне што ће зависити од способности, одговорности и јединства српских лидера на Косову и Метохији;
- да потписани договори дају суштинска права и гаранцију безбедности и опстанка „српске заједнице“ на Косову и Метохији;
- да је алтернатива глад, беда, изолација, егзодус („косовска Олуја“), док је прихватање бриселског споразума, пут ка донацијама, инвестицијама, запошљавању – бољем животу.
Поводом ових теза најсажетије могло би се рећи следеће:
- Прихваћена начела су против-уставна и штетна јер се Србија њима одриче свог Устава и система тамо где је и у мери у којој је важио пре бриселског споразума, као што је случај са севером Покрајине, и прихвата институције, уставни и правни систем квази државе Косово. На таквој основи не могу се градити боља, већ само још гора решења;
- Ако тренутак и актуелни услови за преговоре нису омогућавали заштиту интереса Србије у складу са резолуцијом СБ УН 1244, зашто су лидери Србије прихватали преговоре у тим условима, посебно, зашто су вртоглаво журили са подизањем преговора на „највиши ниво“ изостављајући притом суштинско питање статуса Покрајине? У чијем је интересу власт дала предност добијању датума за почетак преговора о учлањењу у ЕУ у односу на остваривање резолуције СБ УН 1244? Нису ли квалитет, односно, видљиве слабости српских преговарача такође део „услова“ у којима се није могло постићи више?
- Јавно истицање српских преговарача да ће будућност Срба на Косову и Метохију зависити од способности и вештине њихових лидера представља признање да је бриселски споразум лош и припрема да се предвидиве тешке последице припишу неспособностима лидера Срба у Покрајини;
- Од статуса пуноправних грађана Србије, Срби на Косову и Метохији су, вољом Владе Србије, de iure претворени у припаднике националне мањине у независном Косову. Могу они формално имати и право двојног држављанства, што није никакав изузетак или предност, али ће на Косову у свему бити третирани искључиво као држављани Косова. Неће их нико ни питати да ли прихватају косовско држављанство, једноставно, нико неће добити запослење, па чак ни Срби регионални шефови полиције, уколико не буду прихватили држављанство Косова као општи услов за запошавање;
- Што се тиче „алтернатива“ које власти, „у интересу народа“, отклањају прихватањем неповољног споразума, потребно је да се забележи да се ради о срамној злоупотреби економских и социјалних проблема ради застрашивања народа, методи коју је примењивао ДОС да би обманама и лажима дошао, а потом, и остао на власти.
У самом тексту из Брисла, заиста, нема декларације о признавању независности самопроглашене „Републике Косово“. У том смислу, званичници Србије су у праву када изјављују да „Првим споразумом“ из Брисла нису признали независност „Републике Косово“. Међутим, оно што у јавности није довољно присутно то је да параф и накнадни потпис „Првог споразума“ представља de iure прихватање укидања законског и уставног система Србије и признавање увођења закона и устава „Републике Косова“ на северу Покрајине који је, не само de iure, већ и de facto интегрални део суверене државне територије Србије, на коме до дана потписа нису функционисали прописи нити институције „Републике Косово“.
„Првим споразумом“ постојеће институције Републике Србије (скупштине општина, судство, полиција и др.) се изричито, de iure интегришу у правни систем «Републике Косово», а њихове правне и уставне везе са Републиком Србијом се прекидају, уз пристанак Србије и потпис њене Владе. То ће се и формално потврдити новим, ванредним изборима у току 2013. године који ће се спровести по законима «Републике Косово», уз надзор ОЕБС-а. Дакле, као и у свакој другој земљи у транзицији. Неки западни аналитичари су све то сажели у закључку да је споразумом из Брисла „извршена реинтеграција севера у уставни и правни поредак Републике Косово“ (РК). Уз све разлике, то неодољиво подсећа на реинтеграцију Сремско-барањске области (СБО) у уставно-правни поредак Хрватске на основу Ердутског споразума потписаног 1995. док су још трајали преговори у Дејтону. Ердутским споразумом, такође је, поред осталог, била предвиђена заједница српских општина коју су пратила велика обећања власти у Београду и још веће наде и очекивања Срба у Сремско-барањској области (СБО). Очекивања су ишла дотле да ће Срби у СБО имати политичку и територијалну аутономију, да ће бити „држава у држави“, да ће имати своје школе, равноправност језика и писма и много других права. Од свега тога у животу је врло мало, или ни мало, резултата. Ни до данашњег дана није остварен принцип да називи улица у Вуковару буду исписани и ћирилицом. Данас, осим по неког аналитичара, готово, нико и не спомиње Ердутски споразум. Београд, по најмање! Коме за то приписати одговорност - лидерима Срба у СБО који, можда, и нису показали завидни ниво одлучности, јединства и мудрости, или властима у Загребу које деценијама воде политику дискриминације Срба у Хрватској, уз прећутни благослов Рима, Брисла, Берлина и Вашингтона?
Да ли је судбина Србије да, без обзира на карактер власти у Београду, увек следи кратковиду и наивну политику карактеристичну за искомлексиране и поводљиве политичаре пријемчиве за празне похвале и слаткоречивост а одбојне према историјским искуствима и провереним савезнициштвима. Неразумевање и потцењивање дволичности, реваншизма и расисртичког прилаза Србији одређених центара моћи представља извор велике опасности за Србију данас и у будуће.
У „првом споразуму“ од 15 тачака ни у једном једином случају не помиње се Србија, њен правни или уставни систем, не помињу се ни било какве везе Покрајине, или Срба који живе у Покрајини, са Србијом као државом. У исто време у више од половине тачака афирмишу се владавина „косовских“ закона, правног система и уставног права (тач. 2, 4 и 10), „постојећи Статут асоцијације косовских општина“ (тач.3), „косовске централне власти“ (тач. 5), „јединствене полицијске снаге које се зову косовска полиција“ (тач. 7), „избори ... у складу са косовским законима“ (тач. 11).
Парафом, односно, потписом „Првог споразума“ представници Србије су прихватили да припадници српског народа у „РК“, одсад буду припадници „српске заједнице“, односно, српске националне мањине и држављани „РК“. Како српски званичници тумаче споразум то је познато. Они, на пример, тврде да ће Срби у Покрајини задржати српско држављанство и да не морају прихватити држављанство „РК“. У споразуму то нигде не пише. Узмимо, на пример, Србе који желе да остану на својим радним местима у полицији, судству, или у било којој јавној служби. Ко може гарантовати да ће Приштина одустати од услова да свако ко жели да ради (настави са радом) у јавној служби, у складу са њеним законом о јавним службеницима, мора бити држављанин „РК“. Србија се потписивањем Првог споразума сагласила да ће у Покрајини, укључујући и њен север, важити устав, закони и систем „РК“.
Реално је очекивати да ће међу земљама које су до сада одбијале да признају независност бити подоста и оних које ће бриселски споразум, пре или касније, протумачити као признање „РК“ од стране Србије и да ће је, сходно томе, и саме признати. Уколико се таква могућност покаже као реалност, онда би се у великој мери обезвредила „главна карта“ у рукама Србије – да неће допустити да Косово икада уђе у Уједињене нације. Иза сцене, у току су припреме да се „РК“ призна статус земље посматрача у УН. За почетак.
У тексту Споразума из Брисла нигде се не помињу ни Устав Србије, ни резолуција Савета безбедности УН 1244 (1999) док се, како је цитатима већ наведено, изричито успоставља правни и уставни систем Косова тамо где до сада није био на снази (тач. 2). С тим у вези, постављају се два питања: Прво, зашто српска делегација, која се често позива на „реалности на терену“ када оправдава своје једностране концесије, није затржила да други испоштују реалности на северу Покрајине где непрекидно од краја Другог светског рата функционишу све важније институције Републике Србије, њен правни и уставни поредак? И друго, ако Председник Владе Србије потписује прихватање повлачења (поништавање) правног и уставног поретка Србије и укидање њених сопствених институција, ако, уместо свега тога, потписује да прихвата успостављање неког другог правног и уставног поретка и других институција - није ли то одрицање од свог суверенитета и признавање суверенитета друге државе на делу своје државне територије? О чему говори прихватање „јединствених полицијских снага које се зову косовска полиција“, ако не о предаји суверенитета (устава, закона и монопола силе) и на северу Покрајине!?
Резолуција СБ УН 1244 је одлука најшире међународне заједнице, међународно-правни докуменат највеће обавезујуће правне снаге и, како је то много пута, са разлогом, истицано, најпоузданији правни ослонац за заштиту интереса Србије када је реч о Покрајини Косово и Метохија. Није јасно, поготову, није логично, то што Влада Србије исказује већи респект и већу обавезу према техничкој, правно необавезјућој резолуцији Генералне скупштине УН о посредничкој улози ЕУ (коју је иницирао и прихватио претходни режим), него према суштинској, правно обавезујућој резолуцији Савета безбедности, којом се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије! За поштовање одлуке СБ УН Србија има постојану подршку Русије и Кине, као сталних чланица СБ. Ако земље Запада не поштују гаранције суверенитета и територијалног интегритета Србије које су дале резолуцијомк СБ 1244, на основу чега, највиши представници Србије данас верују да ће те исте земље, поштовати било коју нову гаранцију, посебно гаранцију непристрасног тумачења и примењивања „Првог споразума“?
У тексту се не помиње основно нерешено питање – статус Косова и Метохије које, у складу са резолуцијом СБ УН 1244, треба решити мирним политичким средствима, дакле, преговорима поштујући суверенитет и територијални интегритет СРЈ, односно, Србије и суштинску аутономију Косова и Метохије у оквиру СРЈ, односно, Србије. Ако је то питање као најспорније и најсложеније остављено за крај преговора било би нормално и у складу са опште-прихваћеном преговарачком праксом, да се на почетку, или на крају, сваког постигнутог парцијалног договора који претходи главном, основном, понавља клаузула резерве - „Договорено важи без прејудицирања решења за статус у складу са резолуцијом СБ УН1244“. Било би нормално да страна која за тим има велики интерес, у овом случају Председник Владе Србије, допише бар кратку клаузулу „БЕЗ ПРЕЈУДИЦИРАЊА СТАТУСА“ на крају сваког сепаратног договора (споразума). Без тога, као што се већ испоставило, сепаратни договори управо прејудицирају статус. Србија, корак по корак, пристаје на одузимање њене државне територије, смањује територију на којој се примењују њен Устав и закони, на којој функционишу њене институције. Док све то чини, власт паралелно тврди да никада неће признати независност. У светлости потписаних споразума и договора, као и њихове досадашње (делимичне) примене на терену, такве изјаве су нека врста „звучне завесе“, или „смоквиног листа“ за маскирање истине. То да признање неће бити саопштено формалном декларацијом о признању, или разменом нота – може се прихватити. Али, изјаве званичника да до признања неће доћи ни индиректним поступцима са, готово, једнаким правним последицама и значењем које има формално признање, су под великом сумњом.
У тексту не постоје одредбе о извршним овлашћењима (надлежностима) Заједнице српских општина иако је то у јавним иступањима чланова преговарачке делегације редовно истицано као битан резултат преговора и основа самосталности Заједнице српских општина. Могуће је да ће се тако нешто остварити током разраде парафираних принципа. Међутим, у тачки 4 Принципа се каже: „Удружење/Заједница ће имати пун преглед (overview) у областима економског развоја, образовања, здравља, урбаног и руралног планирања». Треба констатовати да се «преглед», «увид» па и «надзор», чак и уз појачање изразом «пун», и уз најшира и најдобронамернија тумачења, тешко може претворити у «извршну функцију», «аутономију», или «самосталност». Јасно је да би, свако желео да се разрадом постигне потпуна извршна надлежност Заједнице српских општина. Али, полазна основа у наведеној формулацији је сувише уска да би се у њен оквир и најшрим тумачењима могла сместити извршна овлашћења. Што се тиче надлежности општина, то тек није предмет «Првог споразума». Све што би се подразумевало, а није изричито записано, као што су «извршна овлашћења» општина, или Заједнице српских општина, је рачун без крчмара.
У „Првом споразуму“ нема помена права на слободан, безбедан и достојанствен повратак у своје домове око 250.000 Срба и других неалбанаца протераних из Покрајине откако је она 1999. године предата на управу Ујединјеним нацијама. Ако је реч о првом, основном договору тај проблем је, због своје хуманитарне природе, размера и глобалног значаја, свакако требало да се нађе бар регистрован као једна од најважнијих за решавање током наредних рунди преговарања. Кад а чланови делегације Владе Србије бриселски договор , без основа и уз много претеривања, пореде са Дејтоном, истине ради, треба подсетити да је право избеглица и расељених лица на слободан, безбедан и достојанствен повратак било једно од најважнијих на дневном реду дејтонских преговора. О изузетном значају који је дат остваривању права на слободан, достојанствен и безбедан повратак избеглица и расељених лица сведоче чињенице да је у Општем оквирном споразуму за мир у БиХ, који је први и најважнији, од укупно 11 чланова, два члана (6. И 7.) су посвећена правима избеглица и расељених лица. Поређења ради, треба констатовати да у „први споразум“ из Брисла има укупно 15 чланова, али ни један није посвећен праву око 250.000 прогнаних Срба и других неалбаснаца на слободан и безбедан повратак. Поред тога, у Дејтону су постигнута и два посебна споразума, позната као Анекс 6. (Споразум о људским правима) и Анекс 7 (Споразума о избеглицама и расељеним лицима) у којима су детаљно регулисана сва права избеглица и расељених лица укључујући и њихово право на слободан и безбедан повратак, односно, имовину. Нема сумње да је у Брислу учињен велики пропуст што у „првом споразуму“ нема ни помене бар начелне сагласности страна да овај прворазредни хуманитарни и безбедносни проблем реше.
У реаговањима на оправдане критике празнина и нејасноћа у „првом споразуму“ из Брисла, чланови делегације Владе Србије признају неке недостатке. Објашњавају их, прво, тиме да су постигли „максимум могућег у овом тренутку и овим условима“, и друго, да је то „први споразум“, да је он привремен, да је прелазни (bypass). Таква објашњења су неоснована и неуверљива. Што се тиче оцене да је постигнут «максимум могућег» за то нису дати никакви конкретни аргументи, поготову, не уверљиви, па остаје да се ауторима таквих оцена верује на реч.
Резерву многих људи према оцени да је преговорима у Брислу постигнут «максимум могућег» подгрејао је члан преговарачке делегације Владе, шеф Канцеларије за Косово и Метохију,Александар Вулин. Он је, наиме, убрзо после потписивања бриселског споразума поднео оставку управо зато што је сматрао да није било оправдања за журбу у преговорима и да је делегација Владе. По мишљењу које је изнео у ексклузивном интервјуу на државној РТС ТВ, преговарачка делегација Владе Србије је могла више да постигне од оног што је записано у «првом споразуму о принципима». Политичка доследност и морална одговорност, разлози за оставку подробно објашњени у поменутом интервјуу, нису га дуго држали. После пар седмица, објављено је да је Вулин повукао своју оставку «на захтев Срба са Косова» и да се вратио на своју ранију дужност Шефа Владине канцеларије за Косово и Метохију, а тиме вероватно и на дужност члана делегације Србије за преговоре. Кажу да је особина доброг политичара да се прилагођава реалностима, да не робује истим ставовима у различитим условима. Ако уз то има и емотивни однос према грађанима чије интересе заступа, ето објашњења за оне који у то верују.
Више чланова српске делегација за преговоре јавно је истицало да су услови за у којима су преговори вођени били неповољни и тешки. Има основа да се постави питање – нису ли и сама Влада, државни врх са Председнком Републике на челу, допринели отежавању сопственог положаја у очи и током преговора? Коме је ишла на руку журба за коју су се јавно залагали; или жеља да се преговори са техничког, преко ноћи подигну на највиши, политички ниво; или амбиција да, иако тек дошли на власт, без темељних дипломатских и стручних припрема, могу брзо да ослободе Србију и будуће генерације њених грађана решавања тог вековног проблема; или катастрофичне изјаве да је сад питање спасења или пропасти државе и народа; или да без прихватања решења Србима у Покрајини прети нови погром попут «Олује» у Хрватској 1995.; или политика «све за датум» која која је омогућавала спирални раст услова из Брисла; или, других политичких и тактичких грешака од којих је свака, уместо да ојача, слабила преговарачку позицију делегације Владе.
У «првом споразуму» нема ни назнаке о његовом привременом, или прелазном карактеру. Ако у њему нема такве назнаке или одредбе, на основу чега се тврди да је привремени, или прелазни. Ако је то оцена дата на основу некаквог усменог договора, онда народу то треба јасно рећи. Још је фрапантније то што се не објашњава колико дуго ће та привремена важност споразума трајати и шта је предвиђено као трајно решење по истеку прелазног периода? Дакле, прелаз, или bypass ка чему? Да ли је то јасно преговарачима из Београда? Ако јесте, зашто не саопште јавности, ако није, коме ће и када бити јасно? Ко и на који начин треба да плати ту нејасноћу? Није тачно ни то што текст из Брисла носи званични назив «Први споразум». Јер, претходили су му договори шефа преговарачког тима претходне владе, Борка Стефановића о успоствљању граничних прелаза са албанском царином и полицијом, о фамозној «фусноти» и учешћу Приштине на регионалним конференцијама и други. Није ли се и садашња влада јавно правдала да јој је маневарски простор ограничен договорима и аранжманима претходне владе? Како је онда и по којим критеријумима садашњи споразум проглашен за први?
Било би логичније када би се први споразум могао назвати основним, или оквирним. Међутим, пошто је свима јасно да је њиме наметнуто решење питање за које су, пре свега, заинтересовани Приштина и њени заштитници – САД, ВБ и Немачка - «реинтеграција севера» - пошто текст не садржи ни основе нити оквир за решавање суштинских проблема у складу са резолуцијом СБ УН 1244 (статус, неизмељивост међународно-признатих граница, аутономија у оквиру Србије, право на слободан и безбедан повратак свих избеглица и расељених лица, гарантовање основних људских права, имовине, владавина права и др.) – архитекте текста из Брисла нису такав текст ни могле назвати «основним», већ само «првим». Да ли је смисао назива у томе да се очекиване критике и негативне реакције обесхрабре поруком – можда парафирани текст и није добар, али то је тек први, биће и других, надајте се, бољим? Основа за такве поруке и наде не налази се у «Првом споразуму».
Текст из Брисла је преседан, сведочанство шта се уценама, претњама може изнудити од преговарача Владе. То је огледало њиховог знања и незнања, мере њихове подложности, или отпорности према уценама. Ако су у Брислу плаћали цену свога неискуства и претераних амбиција, цена је, ипак, превисока и тешко је да ће је надокнадити у наредним фазама.
Текст аранжмана о улози НАТО-а на северу Покрајине није предочен јавности. Српски преговарачи су обавестили јавност да је НАТО гарант да на север Покрајине «неће крочити албанска чизма». Они су притому јавности оставили утисак да је то само договор између њих и НАТО-а. На фотографијама које су пратиле новинске вести о аранзману са НАТО могло се приметити да су у разговорима, поред српског премијера Дачића, учествовали још Тачи и Ештонова.То би могло да значи да се не ради о билатералном договору Србије и НАТО, већ о вишестраном договору. Највиши представници НАТО-а изјавили су да ће «подржати остваривање (примену) споразума» у складу са мандатом који Алијанса има. НАТО, дакле, најављује своју генералну надлежност, подршку у примени целине бриселског споразума, и то у складу са мандатом који већ има, а не само да спречи да «албанска чизма» не крочи на север Покрајине, како истиче српски премијер Дачић. Очигледно је да НАТО не прихвата било какво ограничење свог мандата, или праксе која, бар када је реч о односу према Србима на Косову и Метохији и њиховој безбедности, није упамћена као непристрасна. Такође је јасно, да НАТО не жели да било каквим договором са представницима Србије изазове подозрење својих савезника у агресији против Србије (СРЈ) 1999. које Хашим Тачи представља у континуитету од Рамбујеа и Париза (1999.), преко Беча (2006. - 2007.), до Брисла (2013.).
Да ли је ова очигледна разлика случајна? Од многих питања која отвара разлика у изјавама из Београда и седишта НАТО-а у Брислу, наведимо нека: Прво, уколико би Срби са севера Покрајине остали одлучни при ставу да не прихватају «реинтеграцију» у уставно-правни систгем «Републике Косово», да желе по сваку цену сачувати своје институције и припадност Републици Србији, као што ће, судећи по досадашњим реакцијама, бити , да ли у том случају, постоји неки план за њихово дисциплиновање и ко би га и каквим методама спровео? Друго, да ли је и аранжман са НАТО-ом о томе да се дозволи да «албанска чизма не крочи на север Покрајине» такође привременог карактера, као што представници Владе истичу бранећи «Први споразум» из Брисла, и шта се дешава по истеку времена те гаранције НАТО-а? И треће, није ли се Србија, молећи НАТО за ову посебну гаранцију, задужила код Алијансе дајући јој нову меницу, без покрића и плана раздуживања? Да ли се можда припрема терен да, ако не садашња, нека нова, или иновирана коалиција, за годину две, образлаже своје одустајање од статуса војне неутралности Србије, на сличан начин како садашња образлаже преношење преговарачког процеса из УН у ЕУ? Другим речима - колико кошта Србију услуга НАТО-а као гаранта да «албанска чизма неће крочити на север Покрајине»? Или је можда НАТО изузетак од правила да на Западу нема бесплатног ручка, ни доручка. Био молитвени или «статусно неутралан»
Нема објашњења, па ни озбиљнијих коментара, грубих притисака, журбе и понижавајућих услова у којима је дошло до «Првог споразума». Рокови за постизање «историјског споразума» у завршној фази нису се изражавали само данима, већ и сатима. Чланови делегације Владе Србије јавно истичу да у седишту ЕУ где су вођени преговори нису постојали нормални услови за одмор и исхрану, да су представници ЕУ нескривено настојали да изазову поделе и раздор унутар српске делегације, да је члановима делегације прећено да, уколико не прихвате понуђене ставове, могу довести у питање своје каријере, да је шеф делегације увек када је након пауза одлазио на наставак преговора, имао осећај као да одлази на стрељање, итд. Посебну пажњу изазива изјава потпредседника Владе Александра Вучића да су посредници ЕУ делили делегацију Србије на «тврђе и мекше» преговараче, да су водили сепаратне разговоре са онима које су оцењивали «мекшим», све са циљем да изазову разлике и да лакше и брже остваре своје циљеве! Дакле, представници ЕУ су на делу практиковали примену синтагме – подели па владај! Могу ли фамозни датум за почетак преговора и разноразна обећања бити покриће за све то? Како је и зашто делегација Владе смела да прихвати сва та понижавања? Да ли је била присутна свест то нису била понижавања на личној основи, већ понижавања српске државе и нације? Ако јесте, у име чега је прихваћен тај амандирани ултиматум?
Какав је политички ауторитет, значај и правна снага документа парафираног под наведеним условима?
Неки чланови делегације Владе, скромни какви су увек били, пореде текст из Брисла са Дејтонским споразумом. Притом, их не интересује чињеница да су, на пример, у Основном оквирном споразуму о миру у БиХ, од укупно 11 чланова два у целини посвећена правима избеглица и расељених лица, укључујући гаранције права на слободан, безбедан и достојанствен повратакк, право на имовину и друга. Уз то, цела два анекса, 6. и 7. посвећена су разради права избеглица и расељених лица, организацији и процедурама за остваривање тих права. Али, проблеми избеглица и расељених лица најпре су уведени у Основни оквирни споразум и то на конкретан начин. Без тога било би тешко обавезати све стране да прихвате обавезе које су коначно прихватиле. То што Хрватска и Федерација БиХ саботирају пуно остваривање прихваћених обавеза, тема је за себе, али је свакако значајно да је фиксирана њихова правна обавеза да прихвате повратак Срба протераних у етничком чишћењу као што су фиксиране обавезе других потписника.
Преговарачи тврде да је "први споразум" привременог карактера, прелаз, бајпас. То је тврдња без основе у самом тексту «првог споразума». Али, поменуте изјаве отварају многа питања. Основно је - ако је текст привременог, прелазног карактера, докле ће важити и шта бива после истека његове привремености. Остајући дужни овог објашњења, преговарачи остављају простор за различита нагађања, укључујући могућност да поред писаних, постоје и неки други договори, непознати јавности. Какви?
У целини посматрано, "први споразум" има већи број тачака (15) него претходни (8) који је од стране делегације јавно окарактерисан као «НИШТА» и као «УЛТИМАТУМ». Кад се протумачи његова суштина, изгледа да је парафирани текст од 15 тачака нешто пажљивије упаковани ултиматум. Јер суштина није промењена: Делегација Владе Србије је прихватила и потписала (парафирала) да се de iure повуку њен правни и уставни поредак и њене, каке такве институције са Косова и Метохије, а да се на њихово место у целини успостави систем "Републике Косово". Удружење српских општина је само једно од таквих удружења са истим положајем и овлашћењима каква постоје, или се по закону „РК“ могу основати на целом подручју "РК". Од извршних овлашћења у областима привреде, образовања, здравства, урбаног и руралног планирања, од власништва над имовином у самом тексту нема ничега конкретнијег осим "пуни увид", или "пуни надзор". То, разуме се, није одговор на питање - ко и каква извршна овлашћења има подручју Удружења српских општина. Дакле, није суштина у томе ко «надгледа», већ ко власт правно и фактички врши. А то је - Приштина.
Питање држављанства, државних симбола и слично - су изведена: када се повлачи власт и правни поредак Србије, када се потписује сагласност за успостављање и владавину уставно-правног поретка "РК", последице су јасне.
Оно што остаје без аргумената јесте тврдња чланова делегације Владе да се у статусу Срба и српских институција на Косову и Метохији ништа не мења. А тврдње да Срби на Косову и Метохији текстом из Брисла добијају чак и више него што су до сада имали, су обичне обмане. Додуше, у покушају, јер у њих нико не верује.
Тачка 14. значи да је српска делегација већ дала сагласност на чланство "РК" у Уједињеним нацијама, с тим што ће то накнадно објавити.
Крајем маја 2013. усвојен је план примене Бриселског споразума којим је утврђен календар за предузимање конкретних корака у процесу примене у 6 области:
- Усклађивање правних оквира
- Асоцијација/Заједница
- Полиција
- Судство
- Општински избори
- Опште одредбе
Планом је, поред осталог, предвиђено да ће све институције безбедносних структура Србије (полиција) бити затворене до средине јула 2013. Утврђено је да до краја 2013. буду затворене све институције судства Србије, а да уместо њих буду успостављена нова тела и особље интегрисано у косовски систем.
Избори за нове органе локалне самоуправе у општинама са српском већином предвиђени су за октобар 2013.
С тим у вези, отварају се, начелна и практична питања. Основно начелно питање је правне природе: Да ли је Први споразум о начелима којима се регулише нормализација односа потписан 19. априла 2013. године постао део унутрашњег правног система Србије. Ако јесте, којим путем на основу чега и од ког датума? Познато је да су тзв. технички споразуми закључени за време претходне Владе Мирка Цветковића (или Бориса Тадића), иако противно Уставу, прихваћени уредбама Владе Србије које су потом објављене у „Службеном гласнику“. Први споразум о начелима закључен 19. априла 2013. у Брислу није претворен у уредбу, нити у закон, нити у било који други општи правни акт из уставно-правног система Србије. Он је закључен изван и противно Уставу, јер Устав не познаје ни домаће, ни међународне споразуме без дефинисаних страна и других обавезујућих елемената таквих правних докумената. „Први споразум“ јесте укључен у текст Извештаја који је Влада поднела Народној скупштини о преговорима у Брислу. Тачно је и то да је Скупштина великом већином усвојила Извештај Владе. Међутим, у смислу Устава и закона, никакав извештај Владе, па ни онај о бриселским преговорима, не може бити извор права. Извештај није замена за закон, уредбу, или ратификацију. Једноставно, изештаји и извештавање припадају домену парламентарне контроле извршне власти, никако легислативи.
Имајући све то у виду, поставља се питање - на основу чега је Влада Србије приступа примени Првог споразума?
1999. ОТИМАЊЕ - 2013. ЛЕГАЛИЗОВАЊЕ
Коментари |
Живадин Јовановић
Завршна реч на Округлом столу „Од агресије до сецесије“, 23. марта 2013. године
Поводом 14 година од почетка агресије НАТО на Србију (СРЈ) изражавамо признање и захвалност хиљадама интелектуалаца широм света који су у најтежем времену били са нама, који су саосећали са жртвама и патњама Србије и њених грађана, који су се и након тога речју и пером борили за истину и који и данас настављају своје везе са Србијом и пријатељство са њеним грађанима које је стварано у најтежем периоду наше новије историје. Такав је и наш пријатељ, Рудолф Хенсел, који је данас говорио на овом округлом столу. Он се данас, заједно са својим колегама у Немачкој, Швајцарској и Аустрији ангажује на пружању хуманитарне помоћи жртвама агресије НАТО, посебно деци, изнемоглима и болеснима.
Данас, 14 година после, када одајемо почаст свим жртвама агресије НАТО пакта, упућујемо речи искреног признања и захвалности свим пријатељским земљама, које су нас подржавале, уважавале и које нас данас подржавају у напорима да Србија очува свој суверенитет и територијални интегритет пред офанзивом сепаратизма и центара моћи који подржавају и беззакоње у међународним односима. Без жеље да икога заборавимо, да било чију подршку и солидарност умањимо, желимо посебно да изразимо признање и захвалност Русији и Кини на њиховој сталној подршци у Савету безбедности и у свим другим међународним форумима, на њиховој спремности да Србију поштују као партнера, да уважавају њено достојанствено и да Србију, у сваком погледу, прихватају као стварно равноправног, а не као трећеразредног, или партнера на речима, како Србију и данас третирају владе и лидери водећих чланица НАТО и ЕУ.
14 година од рушења моста у Варварину
Коментари |
Београд, 31. мај 2013.
АГРЕСИЈА НАТО ЗЛОЧИН ПРОТИВ МИРА И ЧОВЕЧНОСТИ
Промоција књиге Од агресије до сецесије
У Дому културе у Варваринуодржана је промоција књиге Београдског форума за свет равноправних „Од агресије до сецесије“. Говорили су Професор Зоран Миленковић, председник општине Варварин, Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равнорпавних, Проф. др Радован Радиновић, генерал у пензији, Сандра Давидовић и Ненад Узелац, чланови Управног одбора Београдског форума. Повод је 14 година од 30. маја 1999. године када су авиони НАТО пакта у два наврата бомбардовали мост преко Велике Мораве код Варварина којом приликом је убијено десеторо, а рањено више десетина грађана. Међу жртавама је била и Сања Миленковић, ученица Математичке гимназије у Београду, победница у многим националним и међународним такмичењима из математике.
Свештеници у публици
У излагањима учесника је истакнуто да је оружани напад НАТО пакта на Србију (СРЈ) 1999. године представљао агресију на суверену и независну европску државу, јер је седамдесетосмодневни напад извршен кршењем основних принципа међународног права и међународних односа, без сагласности Савета безбедности УН, који је једини орган надлежан да одобрава употребу силе у међународним односима. Говорници су истакли да агресија НАТО, људске жртве, економска разарања и загађење природне околине коришћењем муниције са осиромашеним уранијумом, представљају злочин против мира и човечности и да никада не смеју да се забораве. Они су такође нагласили да нема никаквог оправдања да се одговорност тадашњих влада и лидера земаља чланица НАТО за тај злочин умањује или да се повлађује покушајима њиховог амнестирања.
Током промоције, на интересовање присутних, гости из Београда су говорили и о напорима српског расејања да се обнови рад Фонда за стипендирање талената из математике и техничких наука који носи име по младој математичарки Сањи Миленковић, погинулој на мосту приликом његовог бомбардовања 1999. године.
На место старог моста, порушеног 30. маја 1999. године, саграђен је нови, знатно шири мост, у чију су изградњу Срби који живе и раде у Швајцарској, уложили 1,7 милиона швајцарских франака. На варваринској страни моста истовремено је саграђен споменик свима погинулима током бомбардовања.
Делегација Форума пред спомеником варваринским жртвама
Пре промоције књиге, делегација Београдског форума је положила цвеће на Споменик жртвама погинулим током бомбардовања моста преко Велике Мораве код Варварина. Полагању је присуствовао и председник општине Варварин, професор Зоран Миленковић, отац покојне Сање Миленковић.
Споменици херојима Варваринске битке 1810
Делегација је такође посетила поприште боја на Варваринском пољу 1810. године и споменике херојима српске војске и руских савезника, који су се борили на страни Карађорђевих устаника.
ФОТО АЛБУМ: www.facebook.com
НЕКОЛИКО ЦРТИЦА О „БОЛЕСНИМА НА СМРТ“
Коментари |
Зар постоји и један бриселски климоглавац, који макар и стотине Устава под мишком носио, дише грдним судилиштем – Косовом ?! За њега је то на његов начин епика, а епику види, несрећан, као стринину сукњу.
Све има своју меру, грдно судилиште нема мере: не мерите ми Косово! Је ли Косово Србија ? Црна Гора ? Република Српска ? Република Српска Крајина? Није! Косово је, једноставно, рам Србинов, његово рођење и спасење, дом у којем је Христос домаћин, страдање у којем је Христос највећи страдалник: најсветлији темељ и бранилац старе, хришћанске Европе!
Каменом се бацише на Косово: измислише ђавоље теразије: на једну страну Косово, на другу Унију и некакав датум – Унија и датум, те велике опсесије за мале умове, им превагу однесоше! Разбацују се принципом разлога, том врагоунијском филозофијом живота, е да би измерили Косово. Не знају, невољници, да ниједна унијска мера не прилеже уз Косово. Свим снагама својим дејствују и да Цркву светосавску подведу под филозофију разлога, те јој о секуларности говоре, тој западној, бекством од Христове слободе, створеној квазиидеологији, а моја Црква, православна Црква, као да се, о Боже, да ли...хмм ?!
Шта је Конкордат спрам Косова ?! А како ли се само понесе јелићки мученик Николај: разлог никакав! – па ни секуларни није му никада, па ни тада, припадан био. Видим, као у сну, и Цркву светосавску на путу његову и чујем је како, као и он – светац лелићки, еписком српски, владика Николај, збори кроз свето писмо стаду своме писано:
„Она се хвали, Европа, само собом, својом памећу, својим богатством, својом силом. Надувани мехур тек што није прскао; сазрео чир који тек што се није провалио да својим смрадом испуни сву васиону. То вам је садашња, антихришћанска Европа, Бела Демонија. А ти Србијо, куда си
пошла за Европом ? Ти никада ниси ишла њеним путем и никада за њом. Назад! – на своје! – ако хоћеш да се спасеш и живиш.“
РЕБАЛКАНИЗАЦИЈА БАЛКАНА
Коментари |
Балканизација је широко прихваћен појам за поделе, цепања територија и народа, са свим оним што такве процесе прати. Протеклих деценија, све до данас, дешавања у овом делу Европе илуструју ребалканизацију Балкана обнављањем старих и настајањем нових подела, успостављањем нових нација, нових језика, националних мањина. Тај процес нити је спонтан, нити је резултат искључивог деловања локалних и регионалних чинилаца. Поделе, разбијање старих и настајање нових држава, често неспособних да саме обезбеђују егзистенцију и развој, одвија се под снажним дејством страних, ванрегионалних сила чија је стратегија успостављање доминације над другим народима и територијама, над њиховим економским, природним и геостратешким ресурсима. Поделама и изазивањем „контролисаних сукоба“ те силе уклањају препреке остваривању стратегије доминације. Балканизација, на известан начин, доживљава своју глобализацију. Сепаратизми јачају у низу европских земаља, укључујући и у неким чланицама Европске уније, као што су Белгија, Шпанија, Велика Британија, Француска. У низу земаља сукоби изазвани страним мешањем довели су, или отворили пут ка фактичким поделама. Не губећи из вида разлике и специфичности, такви су случајеви, на пример, Судан, Либија, Ирак, Авганистан, Мали, Кипар и други. Остаје да се види каква ће бити судбина Сирије, након што се садашњи сукоби у тој земљи и око ње, зауставе. Насилно одузимање Косова и Метохије од Србије, припремљено агресијом НАТО 1999. године, саставни је део политике ребалканизације Балкана. САД, Немачка и Велика Британија, директно и посредством НАТО и ЕУ врше концентрисани притисак примењујући политику „штапа и шаргарепе“ да се Србија сагласи са одузимањем Косова и Метохије, а да заузврат добије обећања бољег живота који, на тој основи, тешко да икада може доћи.
Ово су само неки од акцената и теза изнетих током разговора Алфреда Мардера, председника светске асоцијације градова носилаца мира са групом студената Београдског универзитета, члановима и пријатељима Београдског форума за свет равноправних. Ова асоцијација обједињава активности у прилог мира, толеранције и равноправне сарадње преко 130 великих градова са свих континената. Међу иницијативама Асоцијације су нуклеарно разоружање и проглашавање права на мир за једно од основних људских права. Из Србије чланови ове Асцијације су градови Крушевац и Крагујевац , а на пример, из Јапана Хирошима и Нагасаки. Асоцијација је 1999. одржала своју Скупштину у Крушевцу на којој је осудила агресију НАТО.
Током разговора било је речи и о опасностима које собом носи стратегија глобализације интервенционизма НАТО чији су основни циљеви стављање под контролу извора енергената, стратешких сировина, најважнијих гео-стратешких подручја и путних праваца. Истакнуто је да ова стратегија руинира улогу Уједињених нација, посебно, Савета безбедности, и међународног права, што води дестабилизацији међународних односа и опасностима од конфликта ширих размера. Са избијањем економске кризе те опасности се заоштравају. Зато је наглашено да све мирољубиве снаге, удружења и покрети треба да удвоструче своје напоре ка очувању мира, мирном решавању свих сукоба, разоружању и бржем решавању економско социјалних проблема.
НЕОДГОВОРНОСТ
Коментари |
Нисам, ваљда ја, одговоран за то што је Србија увек водила кратковиду политику, што је непотребно подносила толике људске жртве од Косовског боја, преко Балканских ратова, Првог и Другог светског рата, од буне на дахије и Ћеле-Куле, од Јасеновца и Сајмишта, све до агресије НАТО 1999. године. Крајње је време да схватите, са овом Владом почиње нова, европска историја Србије!
Заборавите на прошлост, окрените се будућности!
Дејтон којим је створена Република Српска и резолуција Савета безбедности УН 1244 којим је свет загарантовао суверенитет и интгегритет Србије а Косову и Метохији аутономију – нису ништа наспрам удружења српских општина које гарантује лично Хашим Тачи!
О чему ви причате!
Нећете ваљда мене, позивати на одговорност за сеобе Срба са Косова и Метохије под Патријархом Арсенијем Чарнојевићем у XVII веку, као да Вам није познато да сам се на свет појавио тек у другој половини XX века.
Ко је одговоран што је Никола Пашић 1908. године прихватио анексију Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске?! Какве везе има то што је потом 1914. Аустро-угарска извршила агресију против Србије! И Хитлер је узео Чехословачкој Судете у којима су кршена људска права немачке националне мањине, Чешка је данас нормална европска држава и, што је најважније, пуноправна чланица ЕУ!
Јесам ли сам ли ја одговоран што неки робују косовском миту, што су окренути историји и прошлости. Ја водим Србију у Европу, у нормалност, а не у Африку колонија, у прошлост тла и крви. Косово је само једна етапа у маратону ка Европској унији. Биће још много сличних.
Нисам ја одговоран што Србија нема војну силу, што нема економију, што је презадужена, подељена, што је ослоњена на оне који су је убијали, разарали и тровали. То је зато што Србија нема времена за чекање, зар не схватате!
Ви којима је пречи Устав Србије него напредак ка Европској унији, немате осећај за реалност. Ставите Устав под мишку па прошетајте Косовом и Метохијом! Нисам ја одговоран што Ештонова, Рикер, Филе и Тачи не могу све вас да просветле!
Нисам ја одговоран што је српски народ чудан, лаковеран и суицидан кроз историју (све до избора ове владе). Доста је молебана за изгинуле, хоћу весељa за младе и новорођене! Такав сам, шта могу!
Нећете ваљда рећи да је књегиња Милица, удовица Кнеза Лазара, била издајица зато што је после Косовског боја удала кћерку за непријатеља Бајазита! И ја чиним све што је у мојој моћи!
Нисам ја одговоран што су нам Косово узели ови који сада притискају Тачија и пружају нам руку спаса – донације, инвестиције и благостање.
Не могу ја бити одговоран што је Србија све изгубила и што више нема шта да бранимо мирним и дипломатским средствима (на Косову и Метохији, а и иначе). Шта ви, уствари, хоћете: инвестиције, пуну запосленост, 200 милиона евра донација ЕУ, приступне фондове, веће и редовне плате, бољи живот, или - санкције, несташице, нередовне плате и пензије, изолацију, сукоб са целим светом!
Докле ће Србија заостајати за суседима! Ни Румунији и Бугарској није било лако да уђу у ЕУ, како то да има оних који очекују да Србији буде лакше, а добро се зна да је у Рамбујеу одбила да прихвати окупацију НАТО!
Да се не обмањујемо, недавно самоспаљивање људи у Софији није конструктивно, нити је одраз напретка те земље после учлањења у ЕУ!
Нисам ја одговоран што је српски народ, наиван и поводљив па је 2006. године, на референдуму изгласао лажни Устав. Зна се да је наш народ склон самообмањивању, митовима, а не реалностима. Срећом, први пут у историји има шансу коју му је створила ова влада, да из заблуда изађе на прави пут!
Нисам ја одговоран што ме независне америчке НВО пореде са Черчилом и Де Голом, али, морамо се суочити са истином.
Нисам ја одговоран за пљачкашку приватизацију и што је Србија у глади и жеђи за страним донацијама и инвестицијама. Везивање преговора у Брислу са датумом је штетно и опасно. Надамо се да ће Брисел уважити наш допринос преговорима са Приштином (и реформама).
Како ја могу бити одговоран зато што је Европској унији, датум за преговоре са Србијом постао опсесија за коју би дала све што се од ње тражи и не тражи?! Уствари, то и нису преговори. То је диктат шта све морамо да добијемо.
Нисам ја дговоран што је претходни режим одустао од Резолуције СБ УН 1244 и решавање питања Косова и Метохије пренео Европској унији. То што сам био неопходан као најважнији партнер у том режиму само доказује моју политику реализма, а неко би хтео и да сам одговоран његове, у суштини, ипак реалистичне одлуке.
Како ја могу бити одговоран за ултиматуме које Европске уније Влади Србије? Не одлучујем ја о испостављању ултиматума. Ја их само прихватам, иако се интимно са њима не саглашавам јер знам да су против Србије.
Нисам ваљда ја одговоран што Европска унија понижава Србију и делегацију Владе Србије. Уствари, хоћу да кажем, Запад први пут у новијој историји уважава Србију.
Људи, о чему ви говорите, зар не схватате, ја уопште нисам одговоран!
Ви сте ме изабрали да одлучујем?! Немојте ме у томе ометати.
ЧЕГА НЕМА У ТЕКСТУ ИЗ БРИСЛА
Коментари |
Живадин Јовановић, Београдски форум за свет равноправних
Званична верзија текста парафираног 19. априла 2013. године у Брислу, познатог као Први споразум о принципима који се тичу нормализације односа још увек није званично представљена у Београду. Ипак, у медијима круже незванични текстови на енглеском и преводи на српски језик који нису демантовани. Могуће да језванично представљање изостало и због поштовања примата Народне скупштине, као највишег органа власти, која тек треба да се упозна и да га одобри .
Шта текст парафиран у Брислу садржи ипак је доступно и, у принципу, може се разумети, иако не сасвим и не без ризика. Ризици настају због различитих тумачења непрецизних формулација и због чињенице да преводи оваквих текстова , не ретко, доносе изненађујуће разлике и неспоразуме. С друге стране, оно чега у тексту нема, што, бар на први поглед, није видљиво, често може бити веома значајно за оцену документа.
Дакле, чега у тексту из Брисла нема?
Прво, у тексту из Брисла, заиста, нема декларације о признавању независности самопроглашене „Републике Косово“. У том смислу, званичници су у праву када изјављују да у Брислу нису признали независност . Али, текст представља de iure повлачење законског и уставног система Србије, признавање увођења закона и устава „Републике Косова“ на север Покрајине од стране Републике Србије. Институције Републике Србије (скупштине општина, судство, полиција и др.) се изричито de iure интегришу у правни систем «Републике Косово». Неки западни аналитичари су то већ сажели у закључку да је споразумом из Брисла „извршена реинтеграција севера у уставни и правни поредак Републике Косово“. Текстом из Брисла припадници српског народа постају припадници „српске заједнице“, односно, српске националне мањине и држављани „Републике Косово“. Како српски званичници тумаче споразум то је познато. Међутим, реално је очекивати да ће међу земљама које су до сада одбијале да признају независност бити подоста и оних које ће бриселски споразум протумачити као признање „Републике Косово“ од стране Републике Србије и да ће је, сходно томе, и саме признати. Уколико се таква могућност покаже као реалност, онда би се у великој мери обезвредила „главна карта“ у рукама Србије – да неће допустити да Косово икада уђе у Уједињене нације.
Друго, у тексту из Брисла нема помињања Устава Србије, ни резолуције Савета безбедности УН 1244 (1999) док се изричито успоставља правни и уставни систем Косова тамо где до сада није био на снази (тач. 2). С тим у вези, постављају се два питања: Прво, зашто се у том делу не уважава принцип реалности ситуације на северу Покрајине где су се до сада важили и примењивали се правни и уставни поредак Републике Србије и где су функционисале институције Србије? И друго, ако Србија потписује да прихвата повлачење (поништавање) свог правног и уставног поретка и укидање сопствених институција и уместо свега тога потписује да прихвата успостављање страног правног и уставног поретка и страних институција - није ли то уступање свог суверенитета и признавање суверенитета друге државе?
Резолуција СБ УН 1244 је одлука најшире међународне заједнице, међународно-правни докуменат највеће обавезујуће правне снаге и, како је то са разлогом, много пута истицано, најпоузданији ослонац за правну заштиту интереса Србије када је реч о Покрајини Косово и Метохија. Није јасно, поготову, није логично, то што Влада Србије исказује већи респект и већу обавезу према техничкој, правно необавезјућој резолуцији Генералне скупштине УН о посредничкој улози ЕУ (коју је иницирао претходни режим), него према суштинској, правно обавезујућој резолуцији Савета безбедности, којом се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије! За поштовање одлуке СБ УН Србија има постојану подршку Русије и Кине, као сталних чланица СБ. Ако земље Запада не поштују гаранције суверенитета и територијалног интегритета Србије које су дале гласајући за резолуцију СБ 1244, на основу чега Србија данас може веровати да ће те исте земље поштовати било коју нову гаранцију или обећање?
Треће, у тексту се не помиње основно нерешено питање – статус Косова и Метохије. Ако је то питање као најспорније и најсложеније остављено за крај преговора било би нормално и у складу са опште-прихваћеном преговарачком праксом, да се на почетку, или на крају, сваког постигнутог парцијалног договора који претходи главном, основном, понавља клаузула резерве - „Договорено без прејудицирања решења за статус у складу са резолуцијом СБ УН1244“. Било би нормално да и једна страна која за тим ма посебан интерес, у овом случају представник Србије, допише такву клаузулу на крају сваког сепаратног договора (споразума). Без тога, као што се већ испоставило, сепаратни договори предодређују да Србија, корак по корак, пристаје на одузимање њене државне територије и признаје тај чин иако је нелегалан и нелегитиман.
Четврто, у тексту не постоје одредбе о извршним овлашћењима (надлежностима) Заједнице српских општина иако је то у јавним иступањима чланова преговарачке делегације редовно истицано као битан резултат преговора и основа самосталности Заједнице. Могуће је да ће се тако нешто остварити током разраде парафираних принципа. Међутим, у тачки 4 Принципа се каже: „Удружење/Заједница ће имати пун преглед (overview) у областима економског развоја, образовања, здравља, урбаног и руралног планирања». Треба констатовати да «преглед», «увид» па чак и «надзор», уз појачање изразом «пун», није исто што и «извршна функција», «аутономија», или «самосталност». Јасно је да би, свако желео да се разрадом постигне потпуна надлежност Заједнице српских општина и општина, као таквих. Али, полазна основа у наведеној формулацији није обећавајућа. Што се тиче надлежности општина, то тек није предмет «Првог споразума». Све што би се подразумевало, а није изричито записано, као «извршна овлашћења» општина, или Заједнице српских општина, је ризично, нека врста, рачуна без крчмара.
Пето, у „првом споразуму“ нема помена права на слободан, безбедан и достојанствен повратак у своје домове око 250.000 Срба и других неалбанаца протераних из Покрајине откако је она 1999. године предата на управу Ујединјеним нацијама. Ако је реч о првом, основном договору тај проблем је, због своје хуманитарне природе, размера и глобалног значаја, свакако требало да се нађе бар регистрован као једна од најважнијих за решавање током наредних рунди преговарања.
Када чланови делегације Владе Србије бриселски договор , без основа и уз много претеривања, пореде са Дејтоном, истине ради, треба подсетити да је право избеглица и расељених лица на слободан, безбедан и достојанствен повратак било једно од најважнијих на дневном реду дејтонских преговора. О изузетном значају који је дат остваривању права на слободан, достојанствен и безбедан повратак избеглица и расељених лица сведоче чињенице да је у Општем оквирном споразуму за мир у БиХ, који је први и најважнији, од укупно 11 чланова, два члана (6. И 7.) су посвећена правима избеглица и расељених лица. Поређења ради, треба констатовати да у „први споразум“ из Брисла има укупно 15 чланова, али ни један није посвећен праву око 250.000 прогнаних Срба и других неалбаснаца на слободан и безбедан повратак. Поред тога, у Дејтону су постигнута и два посебна споразума, позната као Анекс 6. (Споразум о људским правима) и Анекс 7 (Споразума о избеглицама и расељеним лицима) у којима су детаљно регулисана сва права избеглица и расељених лица укључујући и њихово право на слободан и безбедан повратак, односно, имовину. Нема сумње да је у Брислу учињен велики пропуст што у „првом споразуму“ нема ни помене бар начелне сагласности страна да овај прворазредни хуманитарни и безбедносни проблем реше.
У реаговањима на оправдане критике празнина и нејасноћа у „првом споразуму“ из Брисла, чланови делегације Владе Србије признају неке недостатке. Објашњавају их, прво, тиме да је су постигли „максимум могућег у овом тренутку и овим условима“, и друго, да је то „први споразум“, да је он привремен, да је прелазни (bypass). Таква објашњења су неоснована и неуверљива. Што се тиче оцене да је постигнут «максимум могућег» за то нису дати никакви конкретни аргументи, поготову, не уверљиви, па остаје да се ауторима таквих оцена верује на реч. Уосталом, један члан преговарачке делегације Владе, шеф Канцеларије за Косово и Метохију, Александар Вулин да је оставку управо зато што сматра да није било оправдања за журбу у преговорима и да је делегација Владе могла више да постигне од оног што је записано у «првом споразуму». Затим, у «првом споразуму» нема ни назнакер да је он привременог, или прелазног карактгера. Ако у њему нема такве одртедбе, на основу чега се тврди да је привремени, или прелазни. Ако је то део некаквог усменог договора, онда народу то треба јасно рећи. Још је фрапантније то што се не објашњава колико дуго ће та привремена важност споразума трајати и шта је предвиђено као трајно решење по истеку прелазног периода? Дакле, прелаз, или bypass ка чему? Да ли је то јасно преговарачима из Београда? Ако јесте, зашто не саопште јавности, ако није, коме ће и када бити јасно? Није тачно ни то што текст из Брисла носи званични назив «Први споразум». А шта су договори шефа преговарачког тима претходне владе, Борка Стефановића о успоствљању граничних прелаза са албанском царином и полицијом? Није ли се и садашња влада јавно правдала да јој је маневарски простор ограничен догов орима и аранжманима претходне владе?
Било би логичније када би се први споразум могао назвати основним. Међутим, пошто је свима јаџно да су њиме наметнута решења неких конкретних питања за које су, пре свега, заинтересовани Приштина и њени патрони – САД и Немачка («реинтеграција севера»), пошто у тексту нису записане основе за решавање суштинских проблема у складу са резолуцијом СБ УН 1244 (статус, неизмељивост међународно-признатих граница, аутономија у оквиру Србије, право на слободан и безбедан повратак свих избеглица и расељених лица, гарантовање основних људских права, имовине и др.) – архитекте текста из Брисла нису такав текст ни могле назвати « основним», већ само «првим», што је такође нетачно. Да ли је смисао назива можда, у томе, да се очекиване критике и негативне реакције ослабе индиректном поруком јавности у стилу – можда парафирани текст и није добар, али то је тек први, биће и других, можда бољих. Таква порука и нада, ако игде постоји, нема основа у «првом споразуму».
Преговарачи су обавестили јавност и о «аранжману» са руководством НАТО да Алијанса буде гарант да на север Покрајине «неће крочити албанска чизма». Текст тог аранжмана није предочен јавности. Највиши представници НАТО-а, медјутим, изјављују да ће «подржати остваривање (примену) споразума» у складу са мандатом који има на Косову и Метохији. НАТО, дакле, најављује своју генералну надлежност, подршку у примени бриселског договора у целини, а не само да спречи да «албанска чизма» не крочи на север Покрајине, како истиче српски преговарачки тим. Да ли је ова очигледна разлика случајна? Од многих предпоставки и питања која отвара разлика у изјавама из Београда и седишта НАТО-а у Брислу, нав едимо само два: Прво, уколико би Срби са севера Покрајине остали одлучни при ставу да не прихватају «реинтеграцију» у уставно-правни систгем «Републике Косово», да желе по сваку цену сачувати своје институције и припадност Републици Србији, да ли постоји неки план за њихово дисциплиновање и ко би га и каквим методама спровео? Друго, да ли је и аранжман са НАТО-ом о томе да не дозволи да «албанска чизма не крочи на север Покрајине» такође привременог карактера, као што представници Владе истичу за «први споразум» из Брисла, и шта се дешава по истеку времена те гаранције НАТО-а? И треће, није ли се Србија, молећи НАТО за ову посебну гаранцију, задужила код Алијансе дајући јој нову меницу, без покрића и плана раздуживања? Да ли се искључује могућност да нека нова влада, за годину две, правда промену статуса неутралности слично као што ова правда преношење преговарачког процеса из УН у ЕУ?
У споразуму, наравно, нема објашњења грубих притисака, журбе и понижавајућих услова у којима је до њега дошло. Рокови за «историјски споразум» у завршној фази нису се изражавали само данима, већ и сатима. Чланови делегације Владе јавно истичу да у седишту ЕУ где су вођени преговори није имала нормалне услове за одмор и исхрану, да су представници ЕУ настојали да изазову раздор унутар српске делегације, да је члановима делегације прећено да, уколико не прихвате понуђене ставове, могу довести у питање своје каријере, да је шеф делегације увек када је након пауза одлазио на наставак преговора, имао осећај као да одлази на стрељање.Могу ли фамозни датум за почетак преговора о приступању Европској унији и обећања бити покриће за све то? Како је и зашто делегација Владе смела да прихвати сва та понижавања јер то нису била понижавања на личној основи, већ понижавања државе и нације. Најзад, каква је правна снага документа парафираног под наведеним условима?
Бомбардујући Београд као што су то чинили нацисти за време Другог светског рата, савезници су себе оцрнили за вечност
Коментари |
Београд, 24.03.2013
Драги саборци и жртве бомбардовања, шаљем вам писмо мога пријатеља Француза Пјер Анри Бинела, коме је са груди стргнута Легија Части и никада није враћена. Али, Бинел је тада казао: „Ја, Француз,потомак Солунца и отац, нисам могао да ћутим, видевши да ће НАТО гађати српске цивиле. Ништа ми висе не знаци та Легија части.“ Када смо Ив Батај и ја одвели Бинела у Пећку Патријаршију, тихо је рекао: „Највећу срећу доживео сам овде, клечећи у српском манастиру.“ Данас вам Пјер Анри Бинел шаље своје писмо.
Мила Алечковић
Писмо и порука Србима од великог француског пријатеља - мајора Пјер Анри Бинела
Пре четрнаест година, почела је НАТО агресија против поносног и слободног српског народа, драма која се догодила уз саучешће једног, од стране НАТО -а и његових сателита злоупотребљеног дела јавног мњења!
Управо зато што сам се одлучио да осујетим такву несрећу, даљи ток догађаја био сам приморан да пратим иза решетака француског затвора, ток догађаја који ће његове учеснике и кривце задуго историјски обележити.
Пред најављеним злочином бомбардовања ваше земље, осетио сам истовремено и стид и понос.
Стид јер сам видео своју земљу како се добровољно упушта у велико издајство, издајство, пре свега, саме себе. Учествовање у таквом злоделу није могло да служи француском народу, али оно најгоре у свему, било је то што су наше власти издале традиционално пријатељство два народа изграђено на наслеђу историје.
Бомбардујући Београд као што су то чинили нацисти за време Другог светског рата, савезници су себе оцрнили за вечност.
ЛЕТ ''МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА'' - четрнаест година после
Коментари |
Др Мирјана Лукић Анђелковић – СПЕЦИЈАЛНО ЗА БЕОФОРУМ
И овог пролећа 2013. године сећамо се једног другог, самртног, из 1999. године кад је на наше просторе са својим отровним даровима слетео ''милосрдни анђео''. Од тог кобног 24. марта те 1999. године, за нас годишњица бомбардовања траје непрекидно, и тако ће трајати све док постојимо и ми и наши будући потомци.
Током 78 дана бомбардовања, у Србији су страдали многи градови и села. По броју страдалих у односу на укупан број становника, највише је страдала варошица на југоистоку Србије, мој завичајни град, Сурдулица, место са десетак хиљада становника. По броју жртава то је наша Герника. Прве бомбе на Сурдулицу су пале 30 марта после поноћи. У нападима авијације 5, 25 и 27 априла 1999. године, разорена је и оштећена четвртина стамбених објеката у граду. У подруму породичне куће Милића тражећи заклон од НАТО бомбардера, 27. априла у подне страдало је деветоро људи, од тога троје деце. Поводом тог страшног злочина италијански дневник „Манифесто“ изашао је 29. априла 1999. године са потпуно белом насловном страном у знак протеста због масакра који су учинили НАТО злочинци у Сурдулици. У ноћи између 30 и 31 маја 1999. године, НАТО авијација је гађала Специјалну болницу за плућне болести „Санаторијум“, павиљон у коме су биле смештене избеглице из Републике Хрватске и старачки дом. Погинуло је тринаесторо људи, 5 се воде као нестало, а рањено је 35 људи. У бомбардовању Сурдулице у периоду од 30 марта до 31 маја 1999. године, на овај градић је пало 62 пројектила, a на шире подручје око 200 веома разорних пројектила, од којих је погинуло 33 цивила, од тога дванаесторо деце. На ратишту на просторима Косова и Метохије убијена су четворица младих војних лица из Сурдулице.
НАТО се правдао да је морао да бомбардује Сурдулицу јер је у њој смештена значајна војна формација. Бомбардовали су празне касарне, знали су да се војска склонила, али циљ им је био да убију што више цивила. Цивили су били њихове „колатералне“ штете.
У ТОКУ ЈЕ ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ
Коментари |
Живадин Јовановић,
Акценти из интервјуа Српској ТВ ЦГ, 1. март 2013.
Рат за прерасподелу природних богатстава на Планети. У Брислу се не воде преговори, то је западна технологија изнуђивања једностраних уступака Србије. У Брислу се врши консолидација циљева освајачког рата НАТО 1999. Тачи чека поклоне својих заштитника. Датум је фатаморгана. Ко и на шта треба да гаранције – на права, или на обавезе Србије?
Овог месеца навршава се 14 година од почетка агресије НАТО против Србије и Црне Горе (СРЈ). Србија мора да памти и одаје почаст жртвама агресије НАТО међу којима су две трећине били цивили. Не сме да заборави ни ни огромна разарања, ни последице осиромашеног уранијума који наставља да узима свакодневни данак у животима људи. Агресија почива на лажима од којих је једна - да је то била „хуманитарна интервенција“. Друга је да је агресију изазвао Слободан Милошевић. Рамбује је био ултиматум САД гори од ултиматума Аустроугарске 1914. Захтеван је пристанак на капитулацију и окупацију целе СРЈ. Док се у име агресора понављају лажи о „хуманитарној интервенцији“, „плану потковица“, масакру у Рачку“ , „колатералним жртвама“ ,Србија има још већу моралну обавезу да понавља и брани истину – да је агресија НАТО злочин против мира и човечности, да је то био освајачки рат, да су чланице НАТО прекршиле Повељу УН и основне норме права и морала, да су убиства деце, убиства цивила у Грделици, на мостовима у Варварину и Муринама, убиства запослених у медијима – злочини у злочину.
ПЕТА ГОДИШЊИЦА ПСЕУДО ДРЖАВЕ КОСОВО – СРАМНА УЛОГА ЧЕШКОГ МИНИСТРА ИНОСТРАНИХ ПОСЛОВА ШВАРЦЕНБЕРГА
Коментари |
Проф.Др.Рајко Долечек, ДрСци.
Острава, Чешка, 17.02.13.
Поводом пете годишњице самопроглашења независности псеудо државе Косово 17.фебруара 2008, манифестовала је повећа група Чеха са српским и чешким заставама и великим транспарентом КОСОВО ЈЕ СРБИЈА. Манифестација је била на главном месту за такве прилике, на Вацлавском тргу (намјести), у самом центру Прага. Али Псеудо државу Косово је више мање преваром признао и чешки министар иностраних послова Карло Шварценберг 21.маја 2008, уз велику осуду велике вечине Чеха. Оштетио је тиме традиционално српско-чешко братско пријатељство. Тај «грех» је био и један од многобројних узрока његовог пораза у изборима за председника републике ове године.
ПИТАЊА СРБИЈИ ИЗ БРАТСКЕ ЧЕШКЕ
Коментари |
Рrof.Dr.Rajko Doleček,DrSc.
Ostrava, Češka, 16.11.12.
Хвала Богу, отишла је Тадићевa влада, која је продавала и срамотила Србију. Али сада још стално није јасно, да ли је ова нова влада храбрија, поштенија, стално некако не показује довољно јасно Западу да неће бити више распродаје Србије, да ће се према питању Косова и Метохије понашати како јој наређује устав. Ми овде из Чешке би могли свашта да кажемо, евентуално посаветујемо, пошто смо већ више година чланови Европске уније (ЕУ) и организације НАТО, која је према Србији показала онај гангстерски део свога лица током агресије у 1999, покварено називане „Милосрдни анђео». Али нас у Чешкој, ти «добри» људи са Запада, из ЕУ, НАТО, под командом САД, који се толико размећу својим тобоже демократским, мирољубивим поступцима, они нас нису убијали, нису уништавали нашу земљу, нису против нас употребљавали оне «хуманитарне бомбе и ракете», како их је назвао наш бивши председник-лицемер, Хавел. Нама нису загадили земљу осиромашеним уранијумом, нама нису опљачкали срце нашега народа као вама Косово и Метохију.
СРБИЈА И РУСИЈА ИСТИНСКИ СТРАТЕШКИ ПАРТНЕРИ
Коментари |
Жвадин Јовановић
За стратешко партнерство међу државама нужна су два елемента - заједнички дугорочни интереси и међусобно поверење. Тешко је наћи већу блискост, или подударност дугорочних интереса и дубље међусобно поверење између Србије и било које друге државе, поготову, велике силе, него што је то случај у односима Србије и Русије. То потврђује историја, посебно историја Првог и Другог светског рата. О томе сведочи и савремени развој. Србија и Русија су током протекле две деценије суочене са великим опасностима од сепаратизма и тероризма, са милитаризацијом у Европи и свету, са систематским кривотворењем новије историје чији је циљ замагљивање одговорности за највеће злочине у историји цивилизације и умањивање жртава и доприноса две земље победи над фашизмом и нацизмом. Обе земље се боре за модернизацију економског и технолошког развоја, као и за подизање животног стандарда грађана. Заједничка су им и борба за за поштовање међународног права и основних принципа међународних односа успостављених на тековинама победе у Другом светском рату. Заједнички су им и напори за заштиту националног, културног и духовног идентитета, као и дигнитета народа и држава.
„Република Косово“ правац НАТО
Коментари |
Пише: Ана Филимонова
Резолуција Скупштине Србије није уопште нови корак, пошто се концептуално превише не разликује ни од плана Мартија Ахтисарија, ни од такозваног плана у четири тачке Бориса Тадића. Београд је очигледно напустио позицију одбране Косову и Метохији, његова воља је сломљена и сад се свела само на наводну обрану Срба на северу Косова. Када једна страна одступа, тада друга неизбежно напредује. Тако је 13. јануара 2013. године, „Приштинска власт” обзнанила остварење свог следећег плана – трансформацију својих безбедносних снага (КБС) у „Армију Косова”.
Осакаћена Резолуција о Косову и Метохији коју је почетком јануара усвојила Народна Скупштина Републике Србије, у односу на првобитну верзију коју је предложио Председник републике Томислав Николић, није ни међународно, ни правно обавезујућег карактера. Резолуција представља политички акт (за њено неизвршење може уследити само унутрашњо-политичка санкција.
Атифете Јахјага врши смотру Гарде Безбедносних снага Косова
Но, у ситуацији када сви договори између Београда и Приштине у својој суштини противурече важећем српском Уставу, може ли ико озбиљно да брине за њену даљу судбину?. Оштре дискусије, укључујући и Скупштину, су прошле и позиција страна је релативно јасно изражена. Главна карактеристика настале ситуације није се много променила: Београд је потврдио све раније споразуме са Приштином и своју спремност да на основу непромењених позиција на политичком и техничком плану, доведе преговарачки процес до краја.
Варварство под окриљем Запада у Сирији !
Коментари |
Комнен Бећировић
Oвих дана је, у мрклој медијској ноћи која траје већ двадесет мјесеци у француским и другим западним медијима у односу на догађаје у Сирији, упаљена једна зубља истине. Руски Институт за Демократију и Сарадњу (Institut de la Démocratie et de la Coopération) у Паризу, који је основала и којим предсједава угледна историчарка Наталија Нарочницка блиска Кремљу, а који води наш велики пријатељ професор, писац, аутор књиге «Travesty» o хашкoj инквизицији, Џон Лауфланд (John Laughland), организовао је, 11 децембра, скуп о збивањима у Сирији. На њему су, између осталих личности, свједочиле двије изузетно храбре жене, средовјечна монахиња Ањес-Мариам од Крста (Agnès-Mariam de la Croix), игуманија манастира Светог великомученика Јакова Персијанца (Mar Yakub) сјеверно од Дамаска, који је, величанствено га обновивши, подигла из вишевјековних рушевина, и млада Анастасија Попова, новинарка руске телевизије Russia 24, која је са својом екипом провела неколико мјесеци на ратишту у Сирији. Како пратим руску телевизију преко сателита са које ме сваки пут ограши ћирилица, за разлику од наше црногорске са које непрестано мори латиница, имао сам прилику да негдје јесенас видим витешку Анастасију како са тенка сиријске војске, наједном окрвављеног лица од стркотине метка од стране такозваних побуњеника, извјештава публику свога канала. А ево је сада видјех и чух уживо, и поздравих. Ожиљак, иако прекривен шминком, назирао се при корјену носа поред самог лијевог ока.
"ХАШКА ПРАВДА"
Коментари |
Ауторски текст Сандре Давидовић
Петочлано првостепено веће Хашког трибунала једногласно је осудило хрватске генерале Антеа Готовину и Меркача на вишегодишње затворске казне због удруженог злочиначког подухвата познатог као „Олуја“ током којег је убијено око 2.000, а протерано око 250.000 Срба из Републике Српске Крајине. Петочлано жалбено веће истог Трибунала, гласањем 3:2, прогласило је 16. новембра 2012. Године поменуте генерале за невине и пустило их на слободу.
Након читања првостепене пресуде, жалбе генерала и закључака Жалбеног већа, председавајући судија Теодор Мерон је оптуженима саопштио да су ослобођени скоро свих тачака оптужнице - прогона, депортације, убиства, злочина против човечности, пљачку имовине, кршење закона и обичаја ратовања...
Одзвањале су ове вести на Свети Ђурђиц, док су једни спремали, а други одлазили на славу, била је то агресија на слух. Мук у сред граје. Као да су се понижења нанета нашем народу смислено догађала за велике празнике, као за опомену.
Лекције међународног права су обесмишљене. Тацитова мисао је у датом тренутку била прикладнија, ,,злочин који се једном разголитио нема где да бежи до у дрску смелост''. Оставити некажњеним планере и команданте „Олује“ и „Бљеска“ било је најдрскије понижење српског народа у низу током протеклих пар деценија. Био је то геноцид над правдом и међународним правом. Ако смо морали да слушамо како Косово и Метохију проглажавају другом државом, како смо геноцидан народ, како још издржати да за 250 000 унесрећених живота протераних током „Олује“ нико није крив? Колико још понижења треба претрпети да бисмо смо се ослободили ове клетве?
Са 16. Самита несврстаних у Техерану: „Србијо, придружи нам се!“
Коментари |
Проф. Љиљана Богоева Седлар
Пре почетка 16. Самита несврстаних земаља, који се, заједно са радом Министарске конференције, одржавао у Техерану од 25. до 31. августа 2012., на Information Clearing House сајту на интенету постављена су, сасвим ненамерно, два веома пригодна документарна филма. Један, Nato's Secret Armies (снимљен 2009. године, аутор Andreas Pichler) говори о терористичким акцијама десничарке тајне организације Гладио, вршеним по земљама западне Европе (Немачкој, Белгији, Италији) да би се за тероризам окривили и тако дискредитовали левичарски покрети који су после Другог светског рата незадрживо јачали широм Западне Европе, а други, из 1998, The Secrets of the CIA, Џејмса Отиса, je о субверзивним акцијама помоћу којих су вршене промене режима у нееворпским земљама широм света, између осталог и земљама оснивачима Покрета несврстаних из Африке, Азије и Латинске Америке. У филму некадашњи агенти Ције - који су као Бредли Менинг и Џулијан Асанж, или пре њих Данијел Елзберг, променили мишљенје и страну за коју се боре - сами износе застрашујуће истине о томе на које су све начине подривали револуционарне ослободилачке покрете и којим тајним интервенцијама мењали режиме у Конгу, Камбоџи, Индонезији, Гватемали, Чилеу, Никарагви, радили против Кубе, Мексика, Венецуеле.
ПРЕДЛОГ ЗА ПРЕГОВОРЕ О КОСОВУ ИЛИ НЕ СА ПРИШТИНОМ, НЕ СА ЕУ, ВЕЋ СА САД
Коментари |
Једино би стављање САД пред избор – Косово или Србија – могло да доведе до коректнијег понашања према Србији и уважавања њених државних и националних интереса
Већ 13 година Косово и Метохија је у туђем физичком поседу. Али тај посед није легалан и зато је трајно неодржив. До физичког отимања Космета дошло се на основу два противправна акта: прво, ваздушном агресијом НАТО са САД на челу из 1999. године, и друго, политичком агресијом водећих чланова тог војног савеза када су пре пет година произвели другу албанску државу на интегралном делу Србије и непрекидно лобирају за њено признање код других држава.
Међутим, право не лежи у топузу који се према Србији примењује већ двадесет година, него у тапији коју Србија има на Космет. Та тапија је оличена у Лондонском уговору из 1913; у Версајском споразуму из 1919; у Повељи ОУН из 1945; у Завршном акту КЕБС из 1975; у одлукама Бадинтерове Арбитражне комисије Европске заједнице из 1992; у четири резолуције Савета безбедности УН у вези са Косметом, закључно са резолуцијом 1244 из 1999, у којима се потврђују суверенитет и територијални интегритет Србије преко Савезне Републике Југославије и у поновном пријему СРЈ у ОУН базираном на одлуци Бадинтерове Артибражне комисије о коначности авнојских граница свих бивших република СФРЈ.
Убијање као забава у граду
Коментари |
Ауторски текст Ненада Узелаца
Деведесетих година прошлога века, времена у којем се сва земаљска немилост сручила на српски народ, збио се следећи догађај: отац сахрањује сина убијеног американским оружјем; поворци мученика снагу корачаја дају звуци умилне музике „свилен конац“. Орфејска милина свиленог конца и јововски вапај оца уткали су се у безмерно платно опште српске судбе: грешни Господу на небу – вечни страдалници на Земљи. У временском помаку од непуних двадесетак година од сна исплетен свилен конац послужи ненавидницима као пропратна мелодија гаврановом лету.
Да, грубо, питам: о чему се ради ?
Од града до града, од биоскопа до биоскопа у Србији, свилена мелодија се креће и носи „други сусрет“, медијски припреману и медијски добро обрађену меланхоличну филмску причицу - подвалу. Наивни верују да се ради о филму, србоодљепници зборе да се ради о досад невиђеном хуманизму којег носи гавранов лет. Ови други су, наравно, већ спремни да запале ватру у кући жртве не прихвате ли хуманизам боје крви којим је она – жртва – благодарно почашћена од стране џелата. Коснут чињеницом да сам, можда, целога живота живео у заблуди да свему што је д р у г о следи п р в о и, верујући да се ради о филму, дана 29. октобра одем у београдски Дом омладине на тзв. премијеру. На плакатима испред дома читам: „Други сусрет“. На филмском платну наслов „Други сусрет“. Чудим се јер не знам који и какав је претходећи му, логички п р в и, сусрет. Одгледао сам филм. Све време изливања гадљиве меланхолије на филмском платну, публика, бурним, аплаузима (бројао сам – 15-ак пута ) у ноћи, у центру Београда, поздравља утварност која се показује на филмском платну. Како који аплауз удари, мени одмах дође у главу оно што ме је, од када сам почео да вежем, схватам, памтим... ужасно мучило: како то да у центру Београда, још у мрклој ноћи, никада нисам видео шишмише. Да, њихове уши не подносе такве децибеле.
ТРИНАЕСТ ДАНА КОЈИ СУ ПОТРЕСЛИ СВЕТ
Коментари |
Бранко Вукусић, дипломат, бивши амбасадор СФРЈ у Мексику
Подсећања на 50 година кубанске ракетне кризе
На данашњи дан 9 новембра 1962 године последњи транспорт бродова са совјетским ракетама и ракеташима је напустио Кубу. Тиме је стварно окончана кубанска ракетна драма која је формално завршена споразомом Хрушћов-Кенеди десет дана пре.Ово суподсећања једног сведока на ту кризу коју је Ноам Чомскиназвао „најопаснијим моментом у људској историји“ .
Предигра ове нуклеарне драме око Кубе почела је у време када су се на челу два хладноратовски супротстављена блока налазили Никита Сергејевић Хрушчов и Џон Фицџералд Кенеди. Ова два недовољно вреднована великана 20 века из данашњег погледа на октобарску кризу и оног што је следило после била су одлучна да суштински измене односе између два светска џиновска блока.Обојица су знали да нуклеарна моћ којом су располагали вишеструко превазилази могућности уништења целокупног живота на планети.Совјетски блок већ није био у стању да издржава даљу трку у наоружавању.Зато су од Хрушчова, по нашим сазнањима на Куби, долазили одмах по избору Кенедија тајни сигнали за попуштање затегнутости, не само око Кубе него на светском плану.Уместо даље бесмислене трке у наоружавању они су били за то да се пређе на мирољубиву утакмицу, прецизније „конкуренцију“измеђудва система- ко ће својим људима да обезбеди бољи живот у миру и благостању.Јер, пребацивање само дела средстава за наоружање у мирнодопске сврхе могло би довести до тога да бар људи нигде не умиру од глади.Када би се укинула трка у наоружавању уопште сви људи на планети би могли да живе на нивоу средње класе у стварним државама благостања.
Мада је Куба била повод и могући објекат кризе и сукоба она и њен лидер Фидел Кастро су били,такође, и субјекат, актери тих догађаја.Џон Фицџералд Кенеди и Никита Сергејевић Хрушчов су спасили човечанство од реалног а не виртуелног, библијског Армагедона, али нису спасили себе од својих јастребова. Хрушчов је због кризе изгубио власт а Кенеди и живот и власт.Фидел Кастро је све преживео, укупно 6 америчких председника.
Кастро је успео да спасе своју земљу и себе, уз сва одрицања и недаће блокаде, ограничења изнуђеног кубанског „комунизма“. Куба је одбранила свој суверенитет и интегритет, избегла судбину многиих латиноамеричких земаља са проамеричким диктатурама и њиховим „ескадронима смрти“, стотинама хиљада жртава, мафијашким обрачунима ових 50 година.Опстала је у најтурбулентнијем времену Хладног рата. То само по себи већ много говори о кубанском феномену.
Неколико “довољних разлога” за ”Хај’мо у НАТО!”
Коментари |
Аутор: НЕНАД УЗЕЛАЦ
Пилот: „На три хиљаде сам стопа. Испод мене су колоне возила, нека врста трактора. Шта да радим?
AWACS (место за контролу војних операција): „Виде ли се тенкови? Понављам, где су тенкови?“
Пилот: „Видим само тракторе. Можда су “црвени” камуфлирали тенкове као тракторе.
AWACS: Чудан конвој. Што сами цивили? Проклетство, такви су Срби! Уништити мету!
Пилот: „Зар уништити тракторе и цивилна возила? Поново желим инструкције.
AWACS: То је војни циљ, потпуно војни циљ. Уништити мету. Понављам, уништити мету.
Пилот: „Разумем.“(следи ракетирање) 1
У неколико авио налета убијена су 82 албанска -“пријатељска”- цивила, а више десетина их је рањено. Призори су били стравични. Један пројектил погађа трактор директно; од њега је остао само изобличени мотор. Друга бомба погађа тракторску приколицу пуну људи; од ње остаје само танак оквир. Људи из ње претворени су у угљенисане црне силуете слепљене за асфалт. У трактору где је седео возач остала је само нагнута, нага, угљенисана фигура човека. Свуда у живицама и на утринама били су расути лешеви. Новинари су прескакали преко људских глава, док су српске снаге журиле да спасе преживеле. Ови албански цивили су „хуманизирани“ 14. априла код Ђаковице, при повратку са „избегличког пута“: несрећници, одлучили су да не беже са Косова и не подлежу притиску ОВК да оду у импровизоване избегличке логоре у Албанији. Тим чином пореметили су план Запада о тзв. хуманитарној катастрофи 2 коју, наводно, узрокује Београд и, казна их је стигла; и више од тога: својом жртвом исти план су надоградили тако што су Рудолфу Шарпингу, немачком министру одбране, пружили довољан разлог да саопшти како су исто бомбардовање извршиле српске снаге, што је, опет, довољан разлог за оправданост агресије! Логички принцип довољног разлога (по којем, иначе, сав Запад функционише) тријумфује, у свој својој перфидности, дан након овог “хуманизирања”, када портпарол НАТО-а Џејми Шеј – иначе лице и наличје -“Милосрдног анђела”, изјављује:“Пилот је напао оно што је мислио да су војна возила. Бацио је бомбе са најбољим намерама као што се и може очекивати од добро тренираног пилота који долази из једне демократске земље.“ 3
Не журити, не напуштати резолуцију 1244
Коментари |
Живадин ЈОВАНОВИЋ, председник Београдског форума за свет равноправних
Разговори о Косову и Метохији, изјава порталу «ФАКТИ»
Досадашњој спољној политици, ако смо је уопште имали као кохерентну стратегију, треба најпре обезбедити алтернативу, потом ићи на решавање статуса за КиМ. Без те алтернативе тешко се може замислити праведно и одрживо решење. Једино би јасно одбијање трговине Косовом и Метохијом био знак да је владајућа елита на висини историјске одговорности за будућност Србије. Једино то би обезбедило стварно поштовање и углед какав Србија заслужује.
Дубоко је погрешно и недостојно озбиљне политике и озбиљних државника да решавање вековног проблема Косова и Метохије повезују са некаквим датумима, преговорима о чланству, инвестицијама и обећањима. То што је јужна српска покрајина отета и окупирана силом НАТО не оправдава да се преговара, тргује или погађа о томе шта се, евентуално, може добити као накнада. Тако скоројевићки и неодговорно се нико у историји Србије није понашао! За статус Косова и Метохије као српске покрајине нема замене или накнаде. Статус за Север, није замена за статус Покрајине. Иначе, за оне који верују у нагодбе, или су импресионирани слаткоречивошћу својих западних саговорника, треба подсетити да су ти саговорници, током протекле две деценије, остваривали своја обећања искључиво према непријатељима, или супарницима Србије и српског народа. До сада јавности нису доступне чињенице да се било шта изменило у антисрпској стратегији САД, Велике Британије и Немачке (ЕУ). А да ли ће се изменити на боље, да ли ће стварно а не само на речима, почети да уважавају Србију? Убеђен сам да хоће. За ту промену према Србији, неопходна је и промена Србије (њеног вођства) према самој себи, мора почети да уважава себе и своје виталне интересе. Србија мора знати да каже НЕ на сваку подвалу, или захтев да жртвује своје виталне, легитимне интересе зарад пуког опортунизма, или тренутне, евентуалне, комерцијалне користи. Рауме се, још су потребни време, излечење од комплекса инфериорности и издржљивост.
ИЗАЋИ ИЗ КАВЕЗА УСЛОВА ЕУ
Коментари |
Живадин Јовановић
Новинарка дневног листа „Политика“ Биљана Чпајак поставила је Живадину Јовановићу, као бившем министру за иностране послове, питање: „Шта би Србија могла максимално да добије у преговорима са Приштином, ако се има у виду да се залаже за максималну аутономију за Србе на Северу, али не у независном Косову, а ЕУ би пристала на аутономију за Србе, али у оквиру независног Косова?“. Скраћени одговор објављен је 22. октобра 2012. (стр.5.) у чланку под заједничким насловом „Шта Београд може да постигне у преговорима са Приштином“. Како изостављени делови утичу на смисао одговора, ево интегралног текста у коме су изостављени делови означени курзивом:
Простор за трајно, одрживо решење веома је ограничен, не само када је реч о Северу Косова, већ o целој Покрајину, о њеном статусу. То је резултат како ригидне политике условљавања ЕУ и САД према Србији, тако и једностране политике «пута без алтернативе» коју је Београд практиковао, запостављајући друге правце. Из тога произилази да су за одрживо решење, потребне промене. Београд не може утицати на промене у политици ЕУ и САД, али може своју политику усагласити са националним и државним циљевима. Предстојеће усвајање стратегије је прилика за то. Не верујем да ће се њоме прихватити тзв. Ахтисаријев план ни за Север, као ни за статус Покрајине. Очекујем истицање да је резолуција СБ 1244 трајно важећа основа и Устав оквир за статус. Иначе, статус Севера, ма колико значајан, не треба третирати као замену за статус Покрајине који је суштинско, за Србију, отворено питање. На Северу сви, па и институције Србије, треба да испоштују вољу народа.
СТОГОДИШЊИЦА ПРВОГ БАЛКАНСКОГ РАТА (1912-2012)
Коментари |
БЕСЕДА НА СВЕЧАНОЈ АКАДЕМИЈИ 13. ОКТОБРА 2012. ПОВОДОМ 100. ГОДИШЊИЦЕ ОСЛОБОЂЕЊА СТАРЕ СРБИЈЕ
Др Мирко Васиљевић,
професор Правног факултета Универзитета у Београду
Даме и господо, уважени званичници, драги гости,
Први балкански рат званично отпочет осмог октобра пре само 100 година (1912.) објавом рата Османском царству од стране Црне Горе, којој су се на данашњи дан, 13 октобра, придружиле Србија, Грчка и Бугарска (први формални савез балканских држава), окончан је 30. маја наредне године (1913.) великом победом балканских савезника. Османска царевина пет векова после освајања Балкана војнички поражена и понижена повукла се са њега. Како да данашње генерације схвате шта је ова херојска епопеја, једна од највећих српских ратних победа, значила за тадашњу генерацију наших предака, прожетих осећањем да се ослобађа Стара Србија и Косово и Метохија, када је уочљив осећај изостанка воље државе да се ова велика српска победа достојно прослави неорганизовањем државне прославе. Прослава коју организују заједно удружење Друштво српских домаћина и општина Пријепоље служе им на част иако природно и логично не могу имати епитет националне. Век након сјајне победе оправдано је питање: кога се то ми стидимо? Предака свакако не, учинили су и више него што је у људској моћи и зато су нам понос. Остаје онда да се сами себе стидимо недостојни таквих предака! Није онда никакво чудо што нам је век касније поново велика тема Балкана – изгледни повратак Турске на нов начин изнедрен новим геополитичким оквиром.
КОСОВО НА НАЈВИШЕМ НИВОУ
Коментари |
Србија са новом влашћу још није утврдила стратегију у вези са дијалогом о Косову и Метохији, поготову је непознат дневни рад, а њени лидери већ пар месеци, из дана у дан, понављају да желе дијалог „на високом, па и највишем“ нивоу! Шта је то што лидери виде да Србија добија прихватањем дијалога са Приштином на високом и највишем нивоу!? Целовиту примену резолуције СБ 1244, поштовање Устава, суверенитета и територијалног интегритета, слободан и безбедан повратак 230.000 Срба и других неалбанаца протераних у кампањи етничког чишћења, враћање контигената војске и полиције, или неки датум, односно, степеник на готово бескрајном путовању ка Европи?
Чини ми се да се овде ради о замисли влада водећих чланица НАТО и ЕУ које верују да ће подизањем тзв. дијалога на висок и највиши политички ниво убрзати легализаовање свог чеда – илегално отцепљеног Косова. Они су га силом направили на делу отете српске државне територије, а гурају Србију да га призна као легалну независну државу и доброг суседа! Рачунају да то могу постићи једино увлачењем у дијалог највишег политичког нивоа. Од нормализације односа, што је, углавном, апсолвирано као појам, прелази се на нови квалитет – да Србија успостави добросуседске односе, потписивањем уговора, заједничке изјаве, или сличног документа чије би „конструктивне нејасноће“ омогућиле свакој страни (!) тумачење које јој одговара. Што се тиче обавезног тумачења, зна се ко је то право за себе резервисао.
Србија има кристално јасну правну позицију око Косова
Коментари |
Идеје о изостављању Косова и Метохије из Устава, о напуштању или потискивању у страну Резолуције СБ УН 1244, опасно су подметање са стране које би требало трајно и одлучно одбити. Такви захтеви и идеје су против интереса Србије. Оне су у интересу сила које дробе Србију и успостављају „велику Албанију“
Шта у вези са Косовом и Метохијом Србија може још да учини? Шта чине или не чине њени представници свих рангова, унутар или изван Србије, са фуснотом или без ње, са пријатељима и свима другима, писано или усмено?
ШТА СРБИЈА МОЖЕ (ЈОШ) ДА УЧИНИ?
Коментари |
Аутор: Живадин Јовановић:
Шта за Србију значи виши ниво дијалога – више успеха, или још већу штету?
У свему што, у вези са Косовом и Метохијом, чине или не чине, представници Србије свих рангова, унутар или изван Србије, са фуснотом или без ње, са пријатељима и свима другима, писано или усмемено, могу и треба да се придржавају Устава и резолуције СБ УН 1244 (1244). Притом је значајно да се на та документа и јавно позивају. Сви ће то сасвим добро разумети. И Србија треба да разуме оне који говоре да треба поштовати реалности, да је резолуција 1244 превазиђена, да Устав треба усагласити са реалношћу. То је њихов легитиман став. Ми знамо да је такав став израз њихових, а не интереса Србије.
Ако се прихвата континуитет и одговорност за спровођење онога о чему се претходна власт договорила са Приштином, онда садашња власт треба да провери да ли су све прихваћене обавезе у складу са Уставом, законима и актима Народне скупштине Србије и резолицијом СБ УН 1244. Брисел, Вашингтон, Лондон и Берлин су претходној власти говорили да је Косово изгубио Милошевић, да она са тим нема никакве везе и од њих се тражи само да то формално признају и примене, укратко, да не доводе у питање. Исти ти центри сада поручују садашњој власти – да не немајуј одговорности за договоре и обавезе претходне власти, већ да их аутоматски прихвате и примене у пракси. А које обавезе су прихваћене, ко је овлашћен да тумачи одредбе са „конструктивним нејасноћама“, о томе одлучују Купер, Филе и Ештонова.
ЈЕДИНСТВО И ПОЛИТИЧКА ВОЉА ПУТ КА УСПЕХУ
Коментари |
Србија може бити успешна земља. Она има ресурсе и геостратешки положај, али јој недостају јединство и политичка воља. Млади, школовани људи могу допринети напретку Србије, потребно је да се сами изборе за свој утицај, не чекајући да им неко други створи шансе. Партократија, феудални менталитет и негативна селекција су рак рана државе и друштва. Активирање унутрашњих ресурса је незамељив услов развоја и уважавања Србије као партнера. Земља која запоставља своје ресурсе и чека да јој други помогну није поштована.
Ово су само неке од мисли изречене на трибини младих из Србије и расејања која је данас одржана у Београдском форуму за свет равноправних у Београду. У раду трибине учествовало је око 50 студената и младих научника из Београда, Аустралије, Швајцарске. Уводно излагање о односима Србије и Европске уније поднела је Мр Нина Марковић, докторант за међународне односе са Универзитета у Канбери, Аустралија, која са још двоје својих колега из ове удаљене земље, борави у Београду.
Нина Марковић је указала на нека искуства Аустралије која могу бити инспиративна. Када је 70-тих година, уласком Велике Британије у Европску унију, Аустралија практично остала без главног купца својих роба, окупила је савет својих најспособнијих мислилаца, постигла јединство и окренула се алтернативним азијским тржиштима. То јој је обезбедило још бржи развој него што га је раније имала. Србија је у тешкоћама, потребно јој је јединство на концепту развоја. Задржавајући отвореност према „свим стубовима“, неопходно је да далеко више уради на покретању сопствених развојних потенцијала. Она је подсетила да су лидери више кључних чланица Европске уније јавно оценили је брзи пријем Румуније и Бугарске био мотивисан политичким разлозима и да је то било погрешно док је немачка канцеларка Ангела Меркел поодавно изјавила да нових пријема, после Хрватске, неће бити у наредних 10 година. Србија из тога треба да извуче реалан закључак – савет је младе научнице из Аустралије која је досад објавила низ запажених студија, од којих је за неке, добила висока мпризнања и награде.
Нина и њене колеге су уједно говориле о друштвеним и хуманитарним активностима Савеза српске омладине који је пре три године основан у Аустралији. У живој, отвореној размени мишљења која је уследила учествовали су студенти са Правног и Факултета политичких наука Универзитета у Београду.
Чланак који је поводом овог догађаја изашао у издању Европских новости 22.6.2012-те можете видети овде:
novosti-uzdati-se-u-mlade-i-pametne.pdf
ФОТО ГАЛЕРИЈА:
https://picasaweb.google.com/110726448310205699773/TA2012
Живадин Јовановић, Београдски форум за свет равноправних
О РАДУ ФОНДА ДИЈАСПОРА ЗА МАТИЦУ
Коментари |
УДРУЖЕЊЕ ФОНД ДИЈАСПОРА ЗА МАТИЦУ
8. јуни 2012. године
Излагање Живадина Јовановића, извршног директора Фонда дијаспора за матицу,
на седници Скупштине, 9. Јуна 2012. године
Даме и господо чланови Скупштине Фонда дијаспора за матицу,
Уважени представници државних институција,
Драги гости,Велико ми је задовољство што могу да вам се обратим на овом значајном заседању које је прво након усвајања и потврђивања новог Статута Удружења Фонд дијаспора за матицу који је у свему у складу са новим Законом о удружењима. Детаљни извештај о раду Управног одбора у протеклој години сви учесници ове седнице су добили. Уз то, Pредседник Управног одбора, господин Милоје Милићевић изнео је све чињенице, заједничке оцене и захтеве које Фонд има према надлежним државним органима, односно, према Влади Србије. Зато ми дозволите да да Вашој пажњи представим основне резултате и карактгеристике досадашњег рада и да изнесем неке предлоге.
Најпре о резултатима рада Фонда и његове Управе.
СРБИЈИ СУ ДРУГИ ПОТРЕБНИ КОЛИКО ОНА ЊИМА
Коментари |
Живадин Јовановић, Београдски форум за свет равноправних
Лични ставСрбија је у великим економским и социјалним проблемима које је власт прикривала да би победила на изборима и угодила интересима домацег и страног капитала, посебно, интересима страних банака. Незапосленост је, према званичној статистици, 24%. Око 30% од укупно 7 милиона становника је на ивици егзистенције. Здравство у Србији ових дана је рангирано при дну листе европских земаља. Плате и пензије су међу најнижима.
Задуженост земље је преко 50% домаћег производа. Терет отплате спољног дуга далеко је изнад могућности отплате из све тањег девизног прилива. Социјални мир до сада је одржаван превасходно девизним дознакама српске дијаспоре вредним око 4,5 милијарди УСД годишње. Прилив из дијаспоре је већи од збира свих других извора заједно: од „повољних кредита“, „донација“, „подршки“ девизним резервама и „реструктуирањима“, „греен-фиелд“ инвестиција. Рупа у буџету је огромна. Бирократија и феудалци у руху бораца за „европске регионе“ не кане жртвовати стечене интересе и позиције. Не једном су надјачали институције, којих је Србија номинално препуна.
О једној неизвршеној инструкцији центра
Коментари |
Пет деценија Покрета несврстности Југословенска дипломатија и несврстаност
Желим да честитам иницијаторима и организаторима на одличној организацији овог научног скупа поводом 50. годишњице оснивања Покрета несврстаних земаља која употпуњује приметну празнину у јавном и стручно-научном животу у Србији као домаћину оснивачке конференције Покрета несврстаних земаља. Проминентне научнике из Европе, Азије, Америке и Аустралије, све учеснике и госте, поздрављам у име Београдског форума за свет равноправних. Београдски форум је удружење које подржава филозофију и циљеве ПНЗ сматрајући да су циљеви прокламовани у Београду 1961. И разрађивани и обогаћивани на потоњим самитима Покрета, у највећој мери и данас актуелни. Да се подсетимо, то су били и остали циљеви мира, безбедности, разоружање, демократски међународни односи, поштовање међународног права, демократизација и јачање улоге УН, смањивање јаза између богатих и сиромашних, укидање војних блокова и страних војних база, слобода избора путева унутрашњег уређења, укидање свих облика дискриминације, искорењивање глади, беде и масовних болести и многи други. Београдски форум сматра да Србија треба да води отворену и уравнотежену спољну политику развијајући раноправну сарадњу са свим важнијим чиниоцима у региону,Европи и светској заједници. Србији, њеним дугорчним економским, политичким и безбедносним интересима, по нашем дубоком уверењу, највише одговара политика активне неутралности какву води већи број европских земаља, укључујући и више чланица Европске уније. То одговара и интересима мира и напретка на Балкану. Партнерство за мир је сасвим довољан оквир за односе Србије са НАТО-ом. Пошто је НАТО од одбрамбеног прерастао у офанзивни војни савез, сматрамо да Србији као малој, мирољубивој земљи није место у таквом савезу.
Наша тема данас је - југословенска дипломатија и несврстаност. Желим, пре свега, да укажем на чињеницу да је Југославија у време стварања и развоја ПНЗ имала развијену, високо оспособљену, професионалну дипломатију једнако поштовану међу несврстаним, као и међу земљама запада и Истока. Југословенска дипломатија је била усклађена са стратегијом унутрашње и спољне политике. На унутрашњем плану то су били циљеви развијања модерне, високо-продуктивне економије, запошљавање, социјална сигурност, бесплатно здравство и образовање и самоуправљање, а на спољном – стабилност и безбедност земље, равноправна сарадња, укључивање у међународну поделу рада и несврставање. У том периоду земља је имала стопе привредног раста које су се сврставале међу највише на свету. Поред осталог, производила је нумеричке машине алатљике, грађевинске машине, тракторе од 2 до 220 КС , око 250.000 аутомобила годишње , авионе, тенкове, бродове. Имала је високо развијени научно-истраживачки, развојни и образовни кадар који је био раме уз раме са колегама из развијених земаља Европе, Америке и Азије.
Рамбује - Ни преговори ни споразум
Коментари |
Живадин Јовановић,
председник Београдског форума за свет равноправних
Са пажњом сам прочитао текст у „Политици“ од 6. фебруара 2012. године под насловом „Годишњица почетка преговорау Рамбујеу“.
Желео бих да скренем вашу пажњу и, ако дозволите, пажњу читалаца „Политике“ на извесне превиде, празнине и нејасноће у том тексту..
Најпре, Српско-југословенска делегација је позвана у Рамбује да преговорима са делегацијом Албанаца са Косова и Метохије постигне мирно, компромисно политичко решење за статус Покрејине Косово и Метохија.
Директних преговора две делегације није било. Неистина је, да се не употреби други израз, да је српска делегација одбила директне преговоре, како је наведено у тексту објављеном у „Политици“. Истина је да је Српско-југословенска делегација више пута и писаним обраћањима посредницима захтевала директне преговоре две делегације о чему постоји документација и што може потврдити сваки од тринајест чланова Српско-југословенске делегације. На све такве захтеве амерички посредник Кристофер Хил је одговарао да албанска страна не жели дирекне преговоре. Било је још тада јасно да Американцима није одговарао директни дијалог и да је то прави разлог што га није било. Да јесте, тешко би било поверавати да делегација Албанаца не би прихватила амерички захтев.
Мудра изрека
Коментари |
Аенолд Ј. Тојнби:
Историја нас учи када се варвари сукобе са успаваном културом, варвари увек победе
Синиша Љепојевић: Улога Америке у слому Европске уније
Коментари |
понедељак, 05 децембар 2011 19:49
Русија се појављује као једини реалан излаз за старог непријатеља Немачку, али немачка елита нема снаге да учини такав искорак
Иза сцене и затворених врата лидери Европске уније интензивно трагају за алтернативом досадашњем концепту европске интеграције. Има, наравно, разних идеја, али у основи се врло мало зна о чему лидери стварно разговарају. Трагања за алтернативом се прикривају јавном саопштењима о одлучности да се сачува евро и ЕУ, а у стварности свима је јасно да ЕУ у форми у каквој је до сада била већ сада не постоји. То је у овом тренутку једино извесно.
Основно је, међутим, питање да ли ће лидери ЕУ уопште имати времена да пронађу и договоре алтернативу сада већ пропалој интеграцији. Све се више, наиме, показује да су догађаји бржи од политичара, реалност је суровија него што су у својим кабинетима претпостављали, па су европски лидери доспели у ситуацију да јуре за догађајима, а не да утичу на њих. Догађаји су се измакли контроли и политички лидери све више личе на медијске манипуланте који својом гимнастиком настоје само да замажу очи јавности. Сви су изгледи да неће бити времена. Ни времена ни озбиљности. Лидери и цела елита ЕУ су показали да поседују веома мали политички капацитет и да су део проблемам, а не решења. Ту звечећу празнину најбоље откривају јавна лицитирања колико још има времена за спас евра, два дана, десет дана или месец. То је неозбиљно и чак неукусно у односу на стварну озбиљност ситуације.
Косово у Метохија вредност изнад сваке друге вредности
Коментари |
Интервју са Живадином Јовановићем, председником Београдског форума за свет равноправних, ЦКЦУ 93.1ФМ
Отава - На питању односа центара моћи тзв. медјународне заједнице према праву Срба, српских избеглица и расељених лица на слободан и безбедан повратак, огледа се суштина политике медјународне заједнице према самој Србији и српском народу. Она не може другачије да се окарактерише него као политика дискриминације и колективног кажњавања. Никоме до сада није објашњено зашто то српске избеглице и расељена лица треба да буду кажњена и зашто српска култура и српска нација треба да испаштају у 21. веку, веку општег напретка и прогреса, нагалсио је Живадин Јовановић, бивши министер иностраних послова СР Југославије и председник Београдског форума за свет равноправних (Форум) у рзговору са уредником српског радио програма ‘’Сусрети Понедељком’’ на ЦКЦУ 93.1 ФМ у Отави.
Дејтон је компромис који чува мир у БиХ
Коментари |
Живадин Јовановић, председник Београдског форума ѕа свет равноправнх
Поводом 16. година од потписиваља Дејтонско-париског споразума у Паризу
Тезе из интервјуа телевизији „Ал Џазира“, Сарајево
датог 14. децембра 2011.
Дејтонско-париски споразум је компромис који има историјски значај не само по томе што је њиме окончан вишегодишњи грађански рат у Босни и Херцеговини, већ и зато што он представља трајну основу мира, стабилности и развоја у Босни и Херцеговини.
Његову суштину представља гарантовање равноправности два ентитета и три конститутивна народа, принцип консенсуса на нивоу БиХ, расподела надлежности између БиХ и ентитета и територијално разграничење у пропорцији 51:49. Покушаји мењања тих суштинских елемената носило би непредвидиве опасности јер су то основе мира и стабилности.
Оквир је, ипак, резолуција СБ УН 1244
Коментари |
Живадин Јовановић, председник
Београдског форума за свет равноправних
Косово и Метохија
По свему, у владајућој коалицији не постоји сагласност о новој декларацији Народне скупштине о Косову и Метохији, односно, о стратегији решавања тог проблема. Тврдња представника појединих странака владајуће коалиције да Влада за то има безбедну већину, али да јој је циљ да оствари што ширу подршку како се не би показало да је Србија подељена тешко да је нешто више од тактике спасавања образа пред јавношћу којој је неколико пута потврђивано да Влада ради на тексту декларације и најављивано да ће предлог документа у роковима који су више пута померани, бити достављен Скупштини. Као претходница, Скупштини је протекле седмице достављен извештај. Сходно томе, седнице Скупштине су неколико пута најављиване, потом на немушти начин одлагане. Председник Републике, а за њим председница Народне скупштине, па тако редом, изјваљују да је нова декларација пожељна, али да и није неопходна. Јер, државна политика о Косову и Метохији, наводно, није промењена, па нема ни потребе за новом декларацијом. Та да л' је баш све то тако – рекао би Лала. Други су већ рекли – да се радило о тактици куповине времана, што није без основа.
Историјски пројекат Сребреница: Право Скандинаваца да знају све
Коментари |
Стефан Каргановић
(Печат, бр. 183)
Грађане Србије – а посебно претплатнике европске РТС-а – одушевиће вест да су становници Норвешке, Шведске и Данске, барем када је Сребреница у питању, успешно остварили своје „право да знају све.“ У ове три скандинавске земље, у пркос бесомучним протестима преплашених балканских цензора, на државној телевизији приказан је контроверзни документарац редитеља Оле Флиума и Давида Хебдича, „Сребреница: издани град.“ На далеком северу Европе о Сребреници се сада зна све. Како стоји ствар у „европској“ Србији?
Не трговати Косметом
Коментари |
Београдски форум за свет равноправних изражава најдубљу забринутост због судбине српског народа на Косову и Метохији и посебно због угрожавања слободе и безбедности Срба у северним деловима Покрајине. Опасности које се данас надвијају над животом и опстанком српског народа резултат су вишедеценијске стратегије водећих чланица НАТО-а и Европске Уније у подстицању албанског сепаратизма и тероризма. Финансирање, наоружавање и обука албанских терориста, оружана агресија НАТО 1999. године, окупација и једнострано проглашење независности Покрајине фебруара 2008. године илуструју континуитет антисрпске политике која се доследно спроводи до данашњих дана.
Проблеме у Сирији решавати мирним средствима
Коментари |
Београд, 16 август 2011. године
Интервју Живадина Јовановића турском новинару Теоману Алилију:
1. Може ли се очекивати војна агресија против Сирије?
Одговор : Не верујем да се сложени проблеми у Сирији могу решити силом, или оружаном агресијом споља. Свако насиље изазива спиралу новог насиља. Спољна агресија на Сирију била би погубна, пре свега за Сиријски народ, а затим за мир и стабилност у региону са најдужом и најсложенијом медјународном кризом. Агресијом се ништа не би решило док би она изазвала огромне цивилне жртве, пораст екстремизма и далеко теже услове за решавање Блиско- источне кризе. Не видим коме би такви ефекти били у интересу.
2. Сирија и Русија имају трајно добре односе. Да ли ће тако бити и убудуће?
Одговор : Верујем да су трајно добри односи Сирије и Русије не само у билатералном интересу, већ важна претпоставка мира, равнотеже и решавања Блиско - источне кризе. Не верујем да је ико задовољан развојем агресије на Либију да би се на било који начин сагласио са сличним, или далеко тежим, развојем у Сирији. Тешко ми је да замислим одобрење Савета безбедности УН за оружану интервенцију у Сирији.
3. Ако би се Турска војно умешала у Сирији, шта би могла да добије или изгуби?
Одговор : Као градјанин и бивши дипломата земље која је на својој кожи искусила последице оружане спољне агресије НАТО а, у којој је, нажалост, учествовала и Турска, верујем једино у мирно, политичко решење у Сирији, уз поштовање основних принципа медјународних односа.
Не-НАТО СКУП
Коментари |
Београд, 13. - 15. јуни 2011. !!!
Високи српски званичник: „Ово није НАТО самит“
- Исти званичник: „Трошкове скупа који износе 200.000 америчких долара покриће Савезничка (НАТО) команда“. Приход иде српском (!) хотелијерском ланцу „Хајат“.
Високи званичник: „Русија је у Партнерству за мир много активнија од Србије“.
- Русија је добар пример. Србија, иако нема нуклеарно оружје, богатства Сибира ни 15 милона км2 територије, ипак, је равноправан партнер НАТО: и Војска Србије, по принципу реципроцитета, има екстериторијални статус и слободан транзит преко територије САД (споразум СОФА).
Високи званичник: „Нико у НАТО-у не доводи у питање нашу војну неутралност“.
- Јасно, у односу на Русију.
Високи званичник: „Доминантна је стручна а не политичка димензија скупа“.
- Исти звничник: „Србија ће током три дана бити центар безбедносне политике!“
Високи званичник: „Ово је највећа међународна конференција која се одржава у Београду од 1989. када је одржан Самит несврстаних“.
- Браво несврстани.Ваше време тек долази!
Високи званичник: „Највиши званичник који ће учествовати у раду скупа биће Начелник Генералштаба Војске Србије“.
- Ко каже да државни врх нема осећаја за меру и достојанство! А Балтимор, Варшава, Рим?
Високи званичник: „Разумљива су осећања наше јавности према НАТО, догађаке (!) из 1999. не заборављамо, али морамо градити нова пријатељства“.
- А стара? Не сада о томе. То је прошлост. Будућности је једна, без алтернатива!
Udar na beščašće „imperijalnog pit bula“
Коментари |
Priredila i prevela Biljana Đorović:
Neposredno uoči objavljivanja američkog izdanja knjige autora Edvarda Hermana „Srebrenički masakr: Činjenice, Kontekst, Politika“, „Pečat“ ekskluzivno objavljuje prevod zaključnog poglavlja ove studije. Reč je o izdanju od neprocenjive važnosti za Srbe, budući da se ovom obimnom analizom – naučno, dokumentovano i verodostojno – razara na zapadu ustoličeni mit o Srebrenici kao paradigmi srpskog zla
Кретања у међународним односима и Србија
Коментари |
Аутор: Владислав Јовановић
I
За разлику од полувековног биполаризма и двадесетогодишњег унилатерализма, данашњи свет се убрзано и незаустављиво полицентрични конституише. Доскорашња једностраност и некажњивост политике једине преостале суперсиле после хладног рата постепено, али сигурно, уступа место новој равнотежи односа снага. САД су са својим савезницима у НАТО и ЕУ, и даље најмоћнија политичка, економска и војна снага, али више нису свемоћне као што су биле после пада Берлинског зида. Практично су одустале од унилатералних корака и тежиште стављају на колективне или групне акције. Све чешће прибегавају консултацијама са новим центрима моћи.
Модерна историја међународних односа није забележила тако брзу промену геополитичке ситуације у свету. Двадесетак година убрзаног развоја других великих држава и све успоренијег развоја западних друштава, заједно са актуелном економском и финансијском кризом, били су довољни да се тежиште економске и финансијске моћи у знатној мери помери са Запада на Исток, тако да су земље Истока постале локомотива за извлачење остатка света из садашње продужене кризе. Недавно трансформисање Групе 15 у Групу 20 то демонстративно потврђује. Настале геополитичке промене уважене су и на тај начин добиле право грађанства. Земље БРИК и све бројнија група других земаља које се убрзано развијају незадрживо се намећу као респектабилни ривали и партнери високо развијеним земљама Запада. Брже него што се очекивало, унилатерализам одлази у историју. Полицентризам постаје опипљива садашњост и залога будућности међународних односа. Хегемонија, као владајућа политика, је на издисају. Мултилатерализам већ сада позитивно делује на равнотежу у свету и стабилизује међународне односе. Шаховска табла света, на којој су САД желеле да буду надмоћни играч, добија нове играче и постаје сложенија и одговорнија за стратегијска и тактичка надигравања. Предност и даље задржавају крупне фигуре, али мали пиони добијају на значају и више нису занемарљиве количине као што су били у краткотрајној ери униполаризма.
Контролисање и коришћење све траженијих и дефицитарнијих енергетских ресурса и ретких метала најбитњи је циљ геополитике досадашњих и нових центара моћи. Својевремено признање америчког геостратега Бжежинског да »онај ко контролише евроазијско територијално пространство држи у рукама глобалну доминацију и контролу« постаје још актуелније и тачније у новом односу снага који се убрзано формира. Неуралгичне појас од Средоземља до Персијског голфа и од Каспијског басена до кинеског Синкјанг и Тибета главна је геополитичка окосница ангажованости највећих сила. Глад за енергетским ресурсима већ најављује да ће се оштра борба водити и за право на енергетски колач у отопљавајућем Арктику, као и за што веће учешће у деоби сировинског богатства економски још недовољно покривене Африке.
За разлику од биполаризма где је антагонизам, сем у нуклеарној области, био доминантан и беспоштедан, у новоформираном мултилатерализма велике силе су истовремено активне и као партнери и као супарници. Само као такве, оне могу да рачунају на стратегијске предности у односу на остале у новом четвороуглу. Ако би се свеле само на једно од тих својстава - партнерство или супарништво, њихов маневарски капацитет би био ризично умањен. Русија је Америци, због свог нуклеарног и научног потенцијала, и даље најактуелнији супарник, али је Кина, због своје економске експанзије без преседана у историји, најопаснији супарник у наредној деценији. Партнерством са обема силама Америка задржава изгледе да, у случају потребе, једну користи као савезника против друге. Русији је партнерство са Америком најбољи пут да, макар за неодређено време, неутралише њене империјалне амбиције према свом простору и залога да не буде сама према све свеснијој и моћнијој Кини. Кини је потребно партнерство и Америке и Русије док економски, технолошки и војно сасвим не стане на сопствене ноге, када ће постићи пуну глобалну моћ.
Иза ове водеће тројке са глобалним амбицијама и потенцијалним моћима, стратегијску сцену све више заузимају нови регионални лидери као што су Индија, Бразил, Индонезија, Турска, Мексико, Иран, Јужна Африка. Лепеза новог мултилатерализма не престаје да се шири и на нове земље које се брзо развијају.
У односу на САД, због успореног и сложеног процеса своје даље интеграције ЕУ остаје економски џин и војни патуљак. Пошто не може да утиче на свој подређени положај према Америци, она се задовољава положајем млађег партнера. Најближи је стратегијски савезник САД у њиховој империјалној политици на другим подручјима, посебно на Балкану, Блиском истоку, Средњем истоку и Африци.
Због задржане укупне надмоћи САД и њених савезника у међународним односима и убрзаног успостављања дуалних односа између Запада и нових центара моћи, Уједињене нације су у основи и даље маргинализоване и појављују се као главни фактор мира и безбедности у свету само кад то САД дозволе или као испомоћни чинилац у нормализовању ситуације после америчких војних интервенција заједно са НАТО-ом или са ужом групом најближих савезника.
Пошто је прави циљ глобализације да осигура контролу победника у хладном рату над светским економским и финансијским токовима, она се неизбежно морала комплетирати идеолошким и војним димензијама. Такозвана демократска транзиција остварена у Источној Европи намеће се као образац и за витални стратегијски појас од Средоземља до Пацифика. Идеолошка контрола над тим кључним појасем неопходан је услов за вршење континуираног политичког утицаја. После неуспелих покушаја са тзв. обојеним револуцијама (Узбекистан, Киргистан) и покушаја извоза демократских вредности оружаним путем (Авганистан, Ирак), иновацију представља тзв. револуција младих. Демократизовање арапских и других исламских држава у том појасу треба да их учини подобним за стално присуство Запада и перспективно интегрисање са западним организацијама. Већ се лансира идеја о пожељности трансформисања Европске уније у Европску и медитеранску унију, док се Афричка унија охрабрује на институционално повезивање са НАТО-ом. Евроатлантске организације очигледно журе да се дубље и трајније инсталирају у том појасу, пре него што супарничке силе, пре свега Кина, још више не ојачају и испоље амбиције за својим зонама утицаја на БИ и афричком континенту.
Експанзија економског и политичког утицаја победничког Запада подржана је сталним јачањем америчке војне моћи као треће димензије глобализације. Војни буџет САД је триплиран у односу на онај с краја хладног рата и показује тенденцију даљег повећавања. Америчке војне базе у страним земљама из времена хладног рата су сачуване, а нове су основане (Бонстил, Бугарска, Румунија). Као мера предохране због тога, вертикално се повећавају војни буџети Кине, Русије, Индије, Ирана и других држава које се осећају потенцијално угроженим од сталног јачања америчке војне и технолошке моћи. Због дуалног карактера билатералних односа САД са осталим великим силама, ранији хладни рат се полако замењује оружаним миром. Општи детант и стварно и универзално разоружање остају далеки идеал. Упркос америчко-руском билатералном споразуму о даљем смањењу стратешког ракетног наоружања (СТАРТ), пролиферација нуклеарног наоружавања није заустављена. После агресије на СРЈ и Ирак, те отворених претњи Либији и Ирану од стране САД и НАТО, учвршћује се схватање да је поседовање нуклеарног оружја једина ефикасна заштита од страних војних интервенција. Примером Северне Кореје највероватније иде Иран, а скоро пола туцета држава на БИ спремно је да га у томе следи, ако би се показало да заиста тајно ради на прављењу атомске бомбе.
Супарнички карактер односа САД са Кином и Русијом најјасније се огледа у америчког политици окруживања Кине, по угледу на ранију политику окруживања СССР-а, и систематског (још недовршеног) ширења НАТО-а у правцу западних и јужних граница Русије. Паралелно са форсирањем обрасца тзв. обојених револуција, форсира се и пројекат инсталирања тзв. противракетне одбране у близини руских граница. Оба окруживања имају како војни тако политички карактер. Потенцијално могу служити и за напад и за одбрану, али и за јачање преговарачког капацитета Запада у текућим и будућим политичким споровима са обема земљама. Повезана су и са калкулацијама да у обема земљама може доћи до унутрашњих тензија и нестабилности. На тим претпоставкама ничу разна прижељкивања и вероватно се разрађују и неке резервне варијанте, ако не и планови.
Остаје да се види да ли ће овај нови паралелограм великих сила да се претвори у »концерт« по угледу на 19. век који ће колективно одређивати судбину неких држава или региона, или ће антагонизми међу њима превладати над партнерством и увести свет у нову спиралу заоштравања и борбе за глобалну превласт.
Будући да се НАТО самопрогласио за планетарног чувара мира и безбедности, уз сагласност СБ УН ако је могуће, или без његове сагласности ако Америка оцени да је то неопходно, и да не крије намеру да избије на њене јужне границе, Русија је заједно са још седам бивших совјетских република као противтежу основала ОДКБ (Организација договора за колективну безбедност). Уједињене нације су ОДКБ регистровале као регионалну одбрамбену организацију у истом статусу као и НАТО. Истовремено, Русија и Кина су, заједно са још четири средњоазијске државе, основале Шангајски организацију за сарадњу, као стратегијски одговор на отворено настојање САД да обе земље окружи војним савезницима на њиховим границама.
II
Текуће квалитативне промене у међународним односима Србију као да нису дотакле. Она наставља да следи прозападни курс политике, инаугурисан после 5. октобра 2000. године, као да се ништа значајно не дешава. Релативизује се чак и одсудна улога Запада у разбијању територијалне целовитости Србије и његова безрезервна подршка и признавање једнострано проглашене независности Косова. Омађијана перспективом уласка у евроатлантске организације, она без устезања плаћа сваку цену да би то постигла. Буквално се отворила за све врсте притисака и уцена и не испољава нелагодност због све инфериорнијег положаја. У жељи да Запад увери да је заувек одустала од политике конфронтације са њим, прихватила је понизно политику капитулације. Уместо да одлучно подвуче да жели чланство у ЕУ једино под истим условима под којим су ушле и остале источноевропске земље, тј са целокупном својом државном територијом, Србија је, са слоганом да чланство у ЕУ нема алтернативу, ставила себи оков око врата и изложила се бескрајним ултимативним условљавањима и понижавањима.
Као држава која држи до свог суверенитета и достојанства, Србија је морала да антисрпску улогу Запада у самопроглашавања тзв. државе Косово сматра звоном за узбуну и оправданим разлогом за озбиљно преиспитивање дотадашњег прозападног курса. Тај курс је изневерио сва разумна очекивања Србије и окренуо се против њених виталних државних и националних интереса. Уместо мазохистичког избегавања замерања Западу, одговор Србије морао је бити пропорционалан његовом агресивном поступку. Следствено томе, свако даље кретање према ЕУ или НАТО-у, што званична власт прикривено чини, морало је бити суспендована до позитивне промене политике Запада у погледу Космета. Суспензија је морала да се односи и на војне билатералне споразуме са САД и НАТО, јер су оба повезана са наводном безбедношћу на Косову, где су се и САД и НАТО најдиректније сврстали против интереса Србије. Оба та споразума иначе излазе из оквира споразума о Партнерству за мир и њихове суспензије не би тај типски споразум доводиле у питање.
Понижавајући положај у који је Србија доспела капитулантском политиком према Западу налаже хитну и радикалну промену досадашњег курса. Уместо опције Србија на Западу, нова опција би морала бити Србија за свестрану сарадњу са свима који уважавају њен суверенитет и територијални интегритет. Главни ослонци треба да нам буду земље које не делују против наших основних државних и националних интереса и подржавају нас у питању Космета, а не земље које су активне у супротном смеру. У складу са одлуком Скупштине Србије о нашој војној неутралности, треба покренути иницијативу за стицање партнерског статуса иу Шангајској организацији за сарадњу, пошто смо партнерски статус у НАТО-у већ стекли.
Таквом сувереном државном и националном политиком која подједнако одбацује и конфронтацију и капитулацију и следи средњи пут, Србија би подигла своју цену и углед на свим странама. Она би јој олакшала да учврсти стара и стекне нова пријатељства у свету, а подстакла би Запад да се више бори за пријатељство са нама, што предпоставља и преиспитивање става у вези са Косметом. Западу није мање стало да Србију задржи у својој орбити него што је Србији стало да постане пуноправни члан ЕУ и изграђује односе и свестрану сарадњу са Западом на што равноправнијим основама. Сусретну тачка наших односа са Западом треба да буде на синтези тих обостраних интереса, а не на савијању пред штапом и задовољавању мрвицама од шаргарепе. Политика равноправне сарадње са свима и интегрисања у ЕУ само са целокупном државном територијом не излаже нас конфронтацији са Западом, већ јача наш преговарачки потенцијал и подиже односе са њим на виши и квалитетнији ниво.
С обзиром на сва зла која нам је НАТО починио током агресије 1999. године и активну подршку коју је дао проглашавању независности Косова, свака иницијатива за учлањење у ту војну организацију спада у домен политичке перверзије, а свако активно заузимање за то, у томен политичке патологије.
Независно од тога, НАТО је последњих година напустио свој одбрамбени гард и декларисао се као офанзивна војна организација специјализована за војне интервенције свуда у свету где западни интереси и вредности могу бити угрожени.
Пре сваког покретања питања опортуности прикључења Србије НАТО-у, нужно је претходно рашчистити да ли је Србији у интересу европски НАТО као синоним за колективни систем безбедности који свим европским земљама гарантује једнаку безбедност и не представља претњу другим регионима, или натовске Европа као облик доминације САД над Европом и њене инструментализације за остварење америчких геополитичких и стратешких интереса у Средоземљу и евроазијском територијалном пространству. Као војно неутрална земља, Србија може бити заинтересована само за европски НАТО, који је копатибилан са њеном мирољубивом политиком и подудара се са предлогом Русије о успостављању новог система колективне безбедности. Такав принципијелан прилаз у складу је с нашом географијом и историјом.
Натовске Европа је друго име за интервентног светског полицајца, са или без одобрења Савета безбедности УН. За мале и средње европске земље такав НАТО није сигуран и угодан безбедносни кишобран, већ сизерен који своје чланове може као најамнике користити где хоће и како хоће. У томе је битна разлика између НАТО-а у хладном рату и НАТО-а без симетричног непријатеља. У одсуству конкретног непријатеља, непријатељи НАТО-а могу бити сви који му стану на пут или које као такве одреди и сатанизује стварни господар НАТО - САД.
Несврстаност данас
Коментари |
Живадин Јовановић, Председник
Београдског форума за свет равноправних:
Водеће земље покрета несврстаности поодавно су покренуле иницијативу да се у септембру ове године у Београду обележи 50 година од његовог оснивања. Србија је ту иницијативу прихватила и понудила да улогу домаћина министарске конференције која би се тим поводом одржала подели са бившим југословенским републикама које су за то заинтересоване. То је логично имајући у виду историјску чињеницу да је први самит несврстаних одржан у Београду, тада главном граду СФРЈ, септембра 1961.
Покрет несврстаних чини данас 118 земаља пуноправних чланица, што представља око две трећине чланица Уједињених нација. Међу чланицама Покрета су и земље са изузетно динамичним економијама као што су Индија, Индонезија, Јужна Африка, Нигерија, Ангола, а међу посматрачима су, поред осталих, Кина и Бразил – чланице БРИК-а. Више чланица и посматрача Покрета несврстаности су чланице Групе 20 економски најснажнијих земаља света од којих зависи како излазак из глобалне економске кризе тако и економско-социјална будућност Планете. Готово све арапске земље, други велики произвођачи и извозници нафте, гаса, стратешких минерала и сировина Африке, Азије и Латинске Америке налазе се у Покрету и прихваћене су као важни партнери најразвијенијих земаља као што су САД, Јапан, Канада и Западна Европа.
Конференција Покрета несврстаних на министарском нивоу, макар и поводом јубилеја, је несумњиво значајан међународни догађај и прилика да домаћин потврди и ојача свој углед и међународне везе, да афирмише своје интересе и приоритете. Свакако, то је уједно и прилика да по сазна и научи по нешто корисно. Нема малих и безначајних партнера.
У новије време, међутим, поједине политичке личности у јавности заговарају став да донету одлуку о прихватању домаћинства конференције треба преиспитати. Износи се да је Србији конференција НЗ непотребна, штетна, чак и апсурдна. Као образложење оваквих неочекиваних оцена наводи се сијасет „аргумената“ од наводно ниског (министарског) нивоа учесника и недавних побуна против аутократских режима у неким арапским земљама, преко тога „да нас је Покрет избацио из својих редова“, да би Србија била „сервисер, или туристичка агенција“, све до оцена да Покрет „више нема никакав политички значај“, да то може штетити напорима Србије око кандидатуре за чланство у ЕУ, да Србија има велики дефицит у трговинској размени са НЗ, да подршка НЗ Србији у вези са Косовом и Метохијом након заједничке резолуције Србије и ЕУ није битна и да се може истопити и слично.
Што се тиче оцене да је Покрет без икаквог значаја, да је његово постојање чак „апсурдно“, такве и сличне оцене су, благо речено, неодмерене и претенциозне. Оне не би биле вредне осврта када се не би чуле у Београду и када не би долазиле од ауторитативних политичара кључне странке владајуће коалиције. Њима је, на пример, разумљиво, оправдано и „демократски“ што НАТО опстаје и после пада Берлинског зида и распуштања Варшавског пакта, што крши Повељу УН, што се шири према Русији, па чак и то што од одбраменог прераста у офанзивни, од регионалног у глобални војно-политички савез, али им смета што опстаје, прилагођава се и делује унутар УН Покрет несврставања.
Што се тиче нивоа предстојеће конференције, уверен сам да би Париз, Беч, Брисел, Рим, Осло, или боло који други град у Европи и свету, били веома задовољни када би добили прилику да буду домаћини министрима из тако значајних и угледниих земаља каква је огромна већина чланица и посматрача ПНЗ. И нико се не би осећао инфериорно нити би му на крај памети било да је „сервисер“ или „туристичка агенција“.
Тачно је да је Покрет несврставања настао у периоду хладног рата, дакле у условима који су били другачији него садашњи. С обзиром на видне, све присутније напоре да се његова позитивна улога девалвира, истине ради треба подсетити да је Покрет одиграо је историјски значајну улогу у четири основна правца: деколонизацији, смањивању блоковске конфронтације, јачању солидарности међу земљама у развоју (југ – југ) и демократизацији међународних односа преко система Уједињених нација. Покрет је вешто избегавао притиске да буде резерва или монета за поткусуривање у глобалном одмеравању снага – Варшавског и Северно-атлантског пакта.
Педесет година после, свет је другачији, али далеко од жељеног стања. Варшавски пакт је расформиран. Не постоји ризик од глобалног конфликта, поготову нуклеарног, али је војни интервенционизам постао пракса, баш као и уситњавање државних територија ширењем сепаратизма и тероризма. Званично нема трке у наоружавању или отворене конфронтације великих сила, али милитаризација је дубоко захватила и Европу, а годишњи издаци на оружје у свету износе око 1,5 трилиона долара. Колонијализам је предат историји, али тежње за доминацијом и одржавањем односа неравноправности су добиле нове облике. О томе сведоче многе појаве и проблеми као што су: растући јаз између сиромашне већине и богате мањине, ширење глади, беде, опаких, раније непознатих болести, нових облика дискриминације. У тим условима, Покрет несврстаних, јавља се као снага са значајном улогом у борби против политике доминације и неоколонијализма. Отворене тежње богатих да устоличе правило – што је њихово то је искључиво њихово, што припда мање развијеним то припада и другима (развијенима) не може да не изазове забринутост. Утолико пре, што развијени имају велку надмоћ у финансијском капиталу и оружаној сили. Зато, принцип суверенитета над природним, у првом реду енергетским, ресурсима, постаје веома актуелан, а његова одбрана је вредна удружених напора Покрета несврстаности и других међународних форума (УН).
Савремени тренд мултиполаризма погодује напорима за демократизацију међународних односа и за јачање улоге Уједињених нација. Истовремено су видљиви велики напори да се тај тренд заустави, што наравно није могуће. Покрет несврстаних свакако има значајне интересе и добре перспективе да се реафирмише као фактор демократизације међународних односа и јачања улоге међународног права. Реформа система Уједињених нација, као неспоран циљ међународне заједнице, тешко је замислива без доприноса Покрета несврстних, не само због тога што несврстани чине две трећине чланства светске организације, већ и због промена у глобалном распореду снага при чему је низ несврстаних земље постао незаобилазан чинилац успешне реализације свих значајнијих циљева развоја. Више је него јасно да ће неке НЗ постати сталне чланице реформисаног Савета безбедности УН.
Равномрернији економски и технолошки развој, смањивање јаза између богатих и сиромашних, искорењивање беде, глади и сиромаштва су важне предпоставке глоблане стабилности, социјалног напретка и унутрашње демократизације. То су уједно и услови за искорењивање бар дела узрока међународног тероризма који је неспорно велика опасност за развијене и неразвијене. Отуда је и продубљивање сарадње међу несврстаним земљама важан услов стабилности и напретка на глобалном плану, укључујући и успеха у борби против међународног тероризма. Привредни и научно-технолошки напредак појединих несврстаних земаља као што су Индија, Индонезија и ЈАР могу повући развој других из Покрета, што се у пракси већ показало као добро у односима тих земаља са земљама Африке, на пример. Разуме се, овде се не ради о залагању за аутархију, већ о логици коришћења унутрашњих, не малих ресурса, кроз сарадњу унутар Покрета ради јачања партнерских односа са развијеним земљама. Ако се удружују развијени ради бољег задовољавања сопствених економских и политичких интереса, зашто би била јерес да се удружују мање развијени чије су потребе за развојем још веће.
Србија има богату традицију и позитивни салдо економске и политичке сарадње са несврстаним земљама. Нема, заиста, ни најмање разлога да се та сарадња на било који начин потцењује, или доводи у питање, јер је то неодговорно и штетно. Постоје сви разлози да Србија ту сарадњу продубљује и унапређује бар онолико колико то чине чланице ЕУ, САД, Јапан и Канада. Ако не и више.
Доста времена је протекло, а ми смо пословично склони помодарству, забораву, некој врсти опортунизма. Подсетимо се само на неколико примера. Југославија је са далеком Анголом 80-тих година имала трговинску размену од преко 200 милиона долара годишње. Из те земље „Нафтагас“ већ 30 година повлачи сопствену нафту из заједничких улагања са највећим европским и светским нафтним компанијама. Улагања су многоструко наплаћена, а наша анголска нафта и данас, када је барел достигао цену од 120 долара и када вртоглаво расте, и даље стиже у Србију. У Кенији и Танзанији југословенске и српске фирме су изградиле око 3.000 километара путева разних стандарда и то наплатиле по тржишним ценама. Српске, светски реномиране фирме, „Енергопројекат“, „Аероинжењеринг“ „Планум“ и „ПИМ“ су широм Африке изградиле десетине капиталних објеката као што су аеродроми, хидроцентрале, луке, водосистеми. И све то наплатиле, по тржишним ценама. Сам „Енергопројекат“ је у Перуу реализовао и наплатио пројекат хидросистема „Ћира Пјура“ вредан преко 1,2 милијарде долара. Много је сличних примера корисне сарадње на које српска привреда може бити поносна. На којима се и власт и привреда данас могу инспирисати. А што се тиче дефицита у размени са НЗ, узроци нису на страни наших партнера већ у Србији. У условима великог трговинског дефицита Србије у укупној размени са иностранством, не треба да чуди дефицит у размени са НЗ, поготову оним из којих се увози нафта. Није ли управо објављено, да трговинска размена са Јапаном износи 118 милиона долара од чега је само један милион извоза из Србије! Проблем је што Србија мало производи, што нема понуду, а не што други мало увопзе из Србије. Да ли је ЕУ одговорна што Србија није у стању да испуни одобрене извозне квоте јунећег меса?
Што се тиче побуна и збацивања аутократских режима у појединим НЗ, треба веровати да ће народ у тим земљама наћи најбоља решења која ће одговарати њиховим интересима и да ће се до септембра стање нормализовати. Какве год владе буду изабране у Египту, Тунису или Либији, било би тешко замислити да ће напустити Покрет несврставања који је и данас за многе земље симбол и ослонац суверености и независности. Планирана Конференција НЗ у Београду, иако свечарска, имала би позитиван ефекат и у односу на унутрашња превирања у низу арапских земаља.
Када је реч о статусу Србије унутар ПНЗ, треба подсетити да Србија (СРЈ) није била искључена, већ привремено суспендована. Када је суспензија истекла, од Србије је зависио њен будући статус. Србија се одлучила за статус посматрача, то је легитимно, није у сукобу са европском оријентацијом, још мање са званичном политиком војне неутралности. НАТО је 1999. године извршио оружану агресију на Србију (СРЈ). То Влади Србије не смета да представнике НАТО дочекује уз највише почасти нити да у јуну ове године буде домаћин конференције на којој ће учествовати више десетина НАТО званичника.
Што се тиче Косова и Метохије, најмање је разлога да се умањује значај подршке НЗ ставовима Србије, њеном суверенитету и територијалном интегритету. Та подршка има трајни значај за Србију независно од било каквог развоја у будућности. Јавно говорити да та подршка више није значајна, или да ће се истопити, једноставно, није часно. А ни тачно. Осим, ако се не планира да Србија и формално призна сецесију.
Нема, заиста, оправданих разлога за пометњу и колебање. Србија треба да испоштује своју одлуку и учини све да буде добар домаћин конференције НЗ. Од тога може имати само користи.
Очајнички аутогол сребреничког лобија у Канади
Коментари |
Стефан Каргановић
недеља, 27. фебруар 2011.
Позив који је удружење српских студената на Универзитету Британске Колумбије упутило историчару др. Срђи Трифковићу да 24 фебруара на њиховом кампусу одржи јавно предавање на тему „Балкан: неизвесне перспективе нестабилне регије“ добио је свој епилог управо тог дана пред иследницима канадске имиграционе службе на ванкуверском аеродрому. После вишечасовног испитивања предавачу је ускраћено право боравка на тлу Канаде и он је следећим авионом био враћен на територију САД, одакле је и долетео. Танко образложење канадских власти за овај поступак, који је у потпуном нескладу са вредностима академске слободе и отвореног друштва за које се на светској позорници Канада декларативно залаже, уз разорну критику одлуке којом се не само странцу ускраћује могућност да у Канади одржи предавање већ су тиме и сами грађани Канаде лишени права да чују шта он има да им каже, налази се у недавном коментару на ову тему од Бориса Малагурског, који је објавила НСПМ.[2]
Слободан Милошевић - Борац за мир и слободу
Коментари |
26. 02. 2011,
Драгомир Вучићевић:
Поводом пете годишњице срмти Слободана Милошевића у Хашком затвору.
Није реч о „теорији завере“ већ о реалној америчкој политици према Србији!
На дан 11. марта навршава се пет година од када је Слободан Милошевић, бивши председник Србије, Југославије и Социјалистичке партије Србије, силом испоручен Хашком трибуналу. Тим актом је, с једне стране, грубо прекршен Устав СР Југославије, који је изричито забрањивао испоручивање наших грађана и, с друге стране, гаранције које су Слободану Милошевићу дали у, писаној форми, тадашњи највиши државни званичници Југославије и Србије о томе да ће му (како је наведено у документу): ’’... због основане сумње да је починио кривично дело...'', бити суђено у земљи, а не, дакле,пред неким судом у иностранству. Настављајући своју херојску борбу и у тамници Хашког трибунала, у којој је провео непуних пет година, Слободан Милошевић је исписао најчасније и најхрабрије странице историје Србије и српског народа. Одбијајући неосноване оптужбе, ни једног тренутка није бранио себе, већ је бранио и одбранио Србију и српски народ, коме је приписана колективна кривица за сва зла почињена током грађанских ратова у Хрватској и БиХ, као и током терористичко-сепаратистичке побуне на Косову и Метохији. Његови тлачитељи то нису могли опростити. Тактика исцрпљивања тонама материјала које је требало да проучи и ускраћивањем адекватног лечења, лишен је људског права на здравље и живот. Одговорни за његову отмицу док је био под судском надлежношћу у Србији и за смрт у Хашком трибуналу, остаће трајно предмет осуде српског народа и свих слободоумних људи у Европи и свету. Отмица у Београду, предаја и смрт Слободана Милошевића у Хагу, трајно ће сведочити о карактеру, унутрашњем бићу једне власти и једног система међународних односа, који се ките атрибутима демократије и владавине права.
Из богатог државничког опуса Слободана Милошевића подсетићемо, овом приликом, на његово активно и упорно ангажовање за постизање мирољубивог, демократског и праведног решења југословенске кризе. Он се, у почетку, залагао за очување демократске Југославије, као реформисане федерације равноправних република и народа. Када је постало јасно да се не може очувати ранија заједничка држава, Слободан Милошевић је активно настојао да се СФР Југославија раздружи праведно, мирно, без ратова и насиља, инсистирајући на спречавању избијања ратних сукоба. Као припадник профресионалне дипломатске службе, аутор ових редова је имао част и задовољство да тих деведесетих година прошлог века буде сведок, а, повремено, и његов сарадник у многим значајним активностима на том плану.
Писмо Рајку Долоцеку
Коментари |
На главном прашком тргу – Вацлављевом – уједно и једном од највећих у Европи, група младих Чеха развила је јуче транспарент на енглеском. На њему је писало: “На продају – јетра, плућа, бубрези, срце. Контакт – Хашим Тачи”.
На главном прашком тргу – Вацлављевом – уједно и једном од највећих у Европи, група младих Чеха развила је јуче транспарент на енглеском. На њему је писало: “На продају – јетра, плућа, бубрези, срце. Контакт – Хашим Тачи”.
На тај начин млади Пражани су хтјели, са одређеном дозом ироније, привући пажњу хиљада туриста из читавог свијта, који су пролазили најпосјећенијим мјестом Чешке. Протестни скуп организовало је Удружење Пријатељи Срба на Косову.
Недалеко од тог “огласа”, чланови Удружења и многобројни симпатизери организовали су низ иступа, пружајући подршку борби Срба за одбрану својих вриједности на Косову и јужним крајевима Србије, а поводом треће годишњице нелегалног, једностраног проглашења независности Косова, али и позвали грађане своје земље да и више и чешће него до сада пруже подршку Српској борби. На скупу је, као гост, говорила београдска политичарка Марина Рагуш.
Уз поздраве учесника скупа, она је највећи дио свог говора посветила чињеници да полако, али сигурно, истина о томе шта се дешавало на Косову, излази на видјело. “То, што сада констатује Дик Марти, Срби говоре већ више од десет година. Само, нас нико није слушао, нити провјеравао наше тврдње.”
Она се захвалила Дику Мартију, европском политичару и швајцарском правнику, што се и поред притисака није повукао, и што је позвао врховне европске органе да у даљем поступку осигурају безбједност свједока без којих ће правда тешко бити задовољена. Злочинци, који би требало да служе казну, данас воде “независно Косово”. На митингу је, поред осталих, говорио и режисер Вацлав Дворжак, чији је документарни филм под насловом „Украдено Косово” из 2004. године у Чешкој примљен са много пажње и суосјећањем обичних људи, али и са неразјашњеним оклијевањем државне телевизије, да ово документарно дјело прикаже јавности.
Та невољност била је „образложена” жељом редакције да се поред овог, наводно “просрпског” филма, појави још један документарни филм који би бранио албанску страну. Учесници скупа информисани су и о томе да Удружење планира позвати неколико десетина српских дјечака и дјевојчица с Косова да проведу дио одмора у Чешкој и да би, како је речено, на бар неколико дана осјетили праву слободу.
Пољски навијачи су у протеклих 7 дана одржали овакве скупове у више градова Пољске - у Бјалистоку, Шћећину, Кракову, Вроцлаву… ХВАЛА Пољацима на оваквој братској подршци!
Извор: kosovoonline.cz
Превео: Милош Суботић
И садашња власт ће једном бити бивша
Коментари |
(Разговор са новинарком Јеленом Диковић, дневни лист "Данас", 5-6 фебруар 2011.)
Živadin Jovanović, nekadašnji šef diplomatije SRJ, govori za Danas povodom dobijanja počasne medalje Rusije
Beograd - Aktuelnim političarima nedostaje svest da će i sadašnja vlast jednom postati bivša. Previše je stranačke politike tamo gde su potrebni državni i nacionalni prilazi.
U vlasti ima viška optimizma, a kod građana mnogo nepoverenja. Potrebno je ukinuti feudalizam u vladi i sprečiti feudalizaciju državne teritorije - ovim rečima nekadašnji ministar spoljnih poslova Savezne Republike Jugoslavije Živadin Jovanović komentariše trenutne političke prilike u Srbiji.
U razgovoru za Danas povodom dobijanja visokog priznanja Ruske Federacije, ruske počasne medalje, koju će mu u ponedeljak u Beogradu uručiti ambasador Aleksandar Konuzin, Živadin Jovanović ističe da legitimna težnja Srbije da postane članica Evropske unije "ne treba da se ostvaruje odricanjem od vitalnih državnih i nacionalnih interesa, pogotovo ne saglasnošću sa oduzimanjem KiM, jer za to ne postoji ekvivalent, pa to nije čak ni EU".
Kakvi su trenutni odnosi Srbije s Rusijom i da li nešto treba menjati?
- Srbiji je potrebna strategija uravnoteženih odnosa sa svim važnim činiocima. Kao evropska zemlja, Srbija mora najveću pažnju da posveti odnosima sa susedima i sa zemljama u EU. U isto vreme, mislim da odnosi s Rusijom treba brže da se unapređuju. Potrebna je veća otvorenost za saradnju, a na to nas upućuje ne samo tradicija, već i goli interesi. S Rusijom već 11 godina imamo zajedničko tržište, ali je pitanje koliko Srbija koristi tu šansu. Takođe, Srbija ima više interesa da gradi energetsku bezbednost s Rusijom.
Ipak, evropske integracije su za vlast u Beogradu najviši prioritet.
- Legitimna je težnja Srbije da bude članica EU. To, međutim, ne treba da se ostvaruje odricanjem od vitalnih državnih i nacionalnih interesa, pogotovo ne sa saglašavanjem o oduzimanju KiM, jer za KiM ne postoji ekvivalent, pa to nije čak ni EU.
Šta mislite o relacijama Beograda s Vašingtonom?
- Odnosi sa SAD su bitni za međunarodni položaj Srbije, ali Beograd mora da ima svoju agendu, a ne da prihvata onu iz Vašingtona. Celokupna američka politika demonstrira da su joj sve bivše jugoslovenske republike bitnije od Srbije. Takođe, vojni odnosi Srbije s Amerikom ne bi smeli da idu ispred političkih, pogotovo ako se ima u vidu da su SAD predvodile NATO agresiju 1999, ali i da su bile zaštitnik OVK i sila koja ima ključnu ulogu u oduzimanju KiM od Srbije.
Kada treba da počne dijalog s Prištinom? Da li razgovori treba da uključe i pitanje statusa Kosova?
- Dijalog s Prištinom je neophodan, ali mora da bude drugačiji od prethodnih pokušaja razgovora. Potrebno je prvo pokrenuti lakše teme. Međutim, okvir dijaloga treba da ostane Rezolucija 1244 SB UN, jer ima trajni značaj i niko je ne dovodi u pitanje. To znači da dijalog mora da obuhvati i pitanje statusa Kosova koje se može rešiti kompromisnim rešenjem u okviru Rezolucije 1244.
U vezi s Kosovom trenutno je najaktuelniji izveštaj specijalnog izvestioca Saveta Evrope Dika Martija. Kako ocenjujete taj dokument i šta bi moglo da usledi?
- Mislim da su Martijev izveštaj i rezolucija Parlamentarne skupštine Saveta Evrope veoma značajni za utvrđivanje istine o zbivanjima na KiM tokom devedesetih godina, ali i posle toga. Najvažnije je obezbediti punu zaštitu svedoka, sprovesti efikasnu istragu, u čemu Srbija ima priliku da pruži veliki doprinos. Mislim da istragu treba da sprovede nezavisan tim stručnjaka međunarodnog karaktera, a ne Euleks, jer se već pokazalo da nisu imali uspeha u tome.
Kako ocenjujete rad ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića?
- To što radi Vuk Jeremić je stvar viših nivoa vlasti, Vlade Srbije i predsednika Republike. Jeremić nije solista u spoljnoj politici, već radi ono što se usaglašava na najvišem državnom nivou. Mislim da je Jeremić energičan i dinamičan i ako ima zamerki na račun spoljne politike, onda je za to najmanje on kriv.
A, imate li zamerki na stanje u "unutrašnjoj" srpskoj politici?
- Ni za koga nije dobro da se situacija u Srbiji objašnjava samo bivšim režimima i svetskom krizom. Nedostaje svest da će i sadašnja vlast biti bivša. Previše je stranačke politike tamo gde su potrebni državni i nacionalni prilazi. Ima viška optimizma kod vlasti i mnogo nepoverenja kod građana. Potrebno je ukinuti feudalizam u vladi i sprečiti feudalizaciju državne teritorije.
Istu nagradu dobio Tadić
Ruska počasna medalja će Živadinu Jovanoviću biti uručena u ponedeljak, 7. februara, na ceremoniji u Ruskom domu, povodom sedamdesetogodišnjice početka borbe protiv fašizma i 65 godina od pobede saveznika u Drugom svetskom ratu. Istu nagradu je prošle godine dobio predsednik Srbije Boris Tadić. "Velika mi je čast što ću dobiti ovo priznanje od zemlje koja je podnela najveće ljudske žrtve i dala najveći doprinos u borbi protiv fašizma", ističe Jovanović.
Поводом посете чешког председника Вацлава Клауса Београду
Коментари |
Коментар: ДР Станислава Стојановића
Бивши Амбасадор СФРЈ и СРЈ у Прагу
Пошле недеље (20. јануара 2011.) у краткој посети Београду боравио је чешки Председник Вацлав Клаус. Била је то једна необична, нестандарна посета једне личности од несумљивог моралног и интелектуалног интегритета. Личности која је, као политичар (а у врху чешке политике налази се још од времена „нежне револуције“, изведене пре више од двадесет година), своју принципијелност посебно исказивала и кроз свој однос према Србији и српском народу – још од времена разарања СФРЈ, и све до данас. То, наравно, за Србију има и посебан значај; а могло се очекивати да се, са наше стране, томе посвети и одговарајућа пажња за време ове његове посете те српска јавност управо на то потсети. А, да ли се то и десило? Или је управо то било скрајнуто током Клаусовог кратког боравка у Београду – не само „форматом“ ове посете, него, изгледа, и нашим наступом у незваничним политичким разговорима који су госту уприличени?!
Председник Чешке допутовао је у Београд на позив Српске академије наука и уметности, која га је (ценећи његов научни ангажман у области економије) изабрала за свог иностраног члана и позвала да му уручи Повељу о том избору. Са тим је коинцидирало и недавно објављивање на српском језику његове скорашње књиге „Европа и Европска унија“ (најављено је и објављивање њених делова у фељтону „Политике“).
Али, наши званичници, са своје стране, очигледно нису имали интереса да посета Председника ове пријатељске земље по било чему изиђе из тих оквира, вероватно зазирући од његове репутације „евроскептика“ (иако се налази на челу једне земље чланице Европске уније) и стрепећи од (вероватних) прекора из Брисела; односно бојећи се да пред бриселском бирократијом не „компромитују“ своје безалтернативно опредељење за „европски пут“. И, Клаус је имао само кратак (у суштини, узгредни) сусрет с Председником Србије Борисом Тадићем, који је потом, са другим државним званичницима, присуствовао уручивању Повеље о избору Вацлава Клауса за иностраног члана САНУ.
После овог сусрета, Клаус је изјавио да „његова земља подржава европски пут Србије и да разуме њене амбиције да постане нормална европска земља“, али и упозорио да не треба занемарити проблеме који сада постоје у Европској унији. А Борис Тадић је, како је објављено, изразио „захвалност на подршци Прага на путу Србије ка Европској унији“ и указао да је Клаус велики пријатељ Србије; и – „честитао му на Повељи о избору за иностраног члана САНУ“. И то је све! Као да наши званичници нису имали потребу (или немају храбрости?) да се барем мало одређеније одреде према Клаусовом односу према сецесији Косова!
А, Вацлав Клаус је, да потсетим, био једини шеф државе у свету који се јавно оградио од одлуке сопствене владе да призна независност Косова 2008. Тада је, у разговору с Амбасадором Србије, рекао да „се стиди такве одлуке чешке владе“; и то је тада објављено и у чешкој и у нашој штампи, а да се тим поводом нико од наших званичника није огласио, нити су наши медији томе посветили неку већу пажњу. Тај став Клаус је, такође јавно, исказао и за време ове посете Београду, када је изјавио да – Чешка неће имати амбасадора на Косову док је он Председник, иако је у Приштини отворила амбасаду!
И, као и тада, 2008. године, тако и данас наши званичници – ћуте! Или, немуштом фразом о „великом пријатељу“, скривају своју неспремност да се изричито и јавно изјасне о, за Србију веома релевантним, изричитим исказима једне светске личности од интегритета у вези с неприхватљивом сецесијом Косова! То је тада просто игнорисано (ваљда, као безначајно!?); иако се заклињало да се никада неће признати независност Косова, а „летећа“ српска дипломатија по читавом свету тражила подршку за наш став против сецесије Косова. А, ево, игнорише се и сада (када се поменуто заклињање све ређе чује) – ваљда, из страха да би јавно одавање признања за истрајну подршку чешког Председника територијалном интегритету Србије (иако је то елементарна цивилизацијска норма у односима међу људима који држе до себе) разгневило наше „европске покровитеље“; или да би, можда, могло пореметити припреме за предстојеће разговоре Београда и Приштине?!? То и сада, у истој мери, занемарују и медији: „Политика“ је, на пример, објавила само једну кратку нотицу о овој Клаусовој изјави датој у Београду, и то – као вест једне наше агенције добијену из Прага!
Тешко је нашем човеку да ово разуме, али још теже да прихвати овакво понашање наших званичника у овом конкретном случају, без обзира на политичке разлоге којима је оно било условљено. И, ако је Вацлав Клаус могао да се постиди одлуке своје владе о признању „независног Косова“ и да, остајући при томе и три године касније, у Београду ових дана изјави да у Приштини неће бити чешког амбасадора док је он Председник; да ли ми можемо да се не постидимо оваквог „ћуталачког“ односа наших званичника према таквом његовом ставу?! И, да ли треба да се стидимо „ћутке“? Зар баш толико морају и баш у свему да буду тако безгранично снисходљиви према онима чија је улога у насилној сецесији Косова и Метохије од Србије била одлучујућа?!
Време за суочавање ЕУ са грешкама према Србији
Коментари |
Поводом коментара „Операција – адаптација“, „Политика“, 23. јануар 2010.
Са пажњом пратим коментаре господина Момчила Пантелића и поштујем његов истраживачки напор који помаже читаоцу да из мноштва дневних вести препозна суштину и шире процесе. Тако сам пришао и његовом коментару „Опарација – адаптација“. Процес прилагођавања новим односима моћи у свету, што је тема коментара, је несумњив и својствен како малим и средњим земљама тако и великим силама и међународним организацијама. Све што је наведено у коментару, по мом мишљењу је значајно и на месту. Међутим, чини се да, за целовито и објективно информисање, недостаје по нека чињеница, бар приближно важна као и наведене.
„И нама предстоји операција – адаптације“, упозорава аутор. Од захтева Европског парламента постављених у управо усвојеној резолуцији којима се Србија мора „адаптирати“ аутор помиње, истина примерице, само два: „да се битно побољша правосуђе, појача борба против корупције.“ Остаје, бар мени нејасно, зашто нису наведена и друга два – да Београд у предстојећим преговорима са Приштином не помиње питање статуса Покрајине Косово и Метохија и да укине „паралелне институције“ на северу Косова. Не верујем да би њихово навођење узело превише простора. Још ми је теже да предпоставим да је у питању селективни приступ аутора, иако, да су наведени, ти услови, вероватно би захтевали да да се и неке оцене у коментару „адаптирају“, или комплетирају. Јер, захтеви ЕП у вези са Косметом засигурно нису добра илустрција за оцену да „захтеви ЕУ подупиру давнашње, а још неостварене, жеље овдашњих грађана“.
Иначе, мишљења сам да је легитимна тежња Србије да тражи кандидатуру и да тежи пуноправном чланству у ЕУ. Том легитимном циљу не треба и не сме се подредити сваки национални и државни интерес, поготову, томе се не сме жртвовати суверенитет и територијални интегритет земље. Србија је, по питању Косова и Метохије и до сада много, ако не и превише, учинила у својој „операцији адаптације“ према ЕУ – прихватила је фамозних „шест тачака Генералног секретара УН“ и никада није инсистирала да се сведе рачун да ли је договор испоштован и шта је њиме постигнуто; прихватила је Еулекс као „статусно неутралну“ мисију ЕУ иако је било потпуно јасно да мисија чији је смисао, једина сврха постојања, успостављање институција и правног система независне државе, не може бити „статусно неутрална“, не може бити на једнакој дистанци и од концепта државе и од концепта покрајине унутар Србије; закључила је споразум о режиму на граници (административној линији), иако је јесно да је то кораак ка пирзнавању границе; преко ноћи је напустила своју резолуцију која је била објављена и примљена, углавном, са одобравањем у домаћој јавности и већем делу светске заједнице, и прихватила резолуцију по вољи Вашингтона и Брисла (познату као „компромис“ Србије и ЕУ, иако је у њој тешко наћи став, део или формулацију који представља препознатљиви интерес Србије).
Аутор цитира нобеловца Пола Кругмана и његову похвалу Европској унији као „вероватно најдостојанственије друштво у људској историји... које комбинује демократију, људска права и индивидуалну економску сигурност“... Т следе, затим, похвале ЕУ од стране шпанског филозофа Фернандоа Саватера објављени у лондонском „Гардијану“, коментар немачког „Шпигла“.
Рецимо да све то стоји, да није реч ни о каквим претеривањима. Оставимо по страни и такве „адаптације“као што су - јавна оцена немачке канцеоларке Ангеле Меркел да је у Немачкој пропао концепт мултикултурног друштва и сличне поруке из Рима, Париза, Хага... Али, похвале ЕУ, или позиви на „реализам“, не би смели да нас наведу на једностраност, на помисао да је ЕУ рај на земљи вредан сваке жртве и понижења. Иако су три Југославије иза нас а Србија данас засебна држава, није упутно губити из вида да су и ЕУ и нарочито њене најснажније чланице појединачно, имале важну улогу у разбијању Југославије и стварању стереотипа о ексклузивној српској кривици (Геншер, Бадинтер, Солана). Оне су такође имале врло значајну улогу у агресији НАТО на Србију (СРЈ) 1999. године која, по свим правилима међународног права, представља злочин против мира и човечности. Интерес за чланство у ЕУ не значи да треба заборавити, да је фински тим патолога на челу са др Хеленом Рантом, за потребе ЕУ сачинио извештај о „случају Рачак“, предао га централи ЕУ у Брислу из које никада није угледао светлост дана. А управо Рачак је послужио као оправдање за агресију коју ће наредити Хавијер Солана, тадашњи ГС Алијансе и потоњи Високи представник ЕУ за безбедност и спољну политику. Ко је у Брислу и из којих разлога „затурио“ извештај финских патолога, ко га и данас држи у фијоци?
Улога ЕУ према Србији током протекле две деценије није била ни конструктивна, ни принципијелна, ни морална. „Водила се прокосовска, проалбанска, прохрватска, прословеначка политика против Србије“, каже за ваш лист европски парламентарац Мартин Граф („Политика“, 23.1.2011, стр. 5).
Али, оно што је за Србију данас најважније, то је да себи одговори на питање - не да ли су ЕУ и њене најутицајније чланице водиле непринципијелну, па и неморалну политику према Србији и српском народу, не чак ни да ли су ЕУ и њене најутицајније чланице свесне такве своје политике и улоге - већ пре свега, на питање – да ли су се ЕУ и њене најутицајније чланице суочиле са истином о својој улози и својој политици према Србији и српском народу током протекле две деценије? Верујем да је то суочавање кључно за будућност ЕУ и за односе Србије и ЕУ?
Свој коментар „Операција – адаптација“ аутор закључује да је „најсигурније, као и у екологији, бити прилагођен околини“. Да, свакако. Али, околину треба добро знати. А ако је реч о ЕУ, не треба јој ласкати.
Живадин Јовановић