Willy Wimmer

Можемо ми да избацимо историју из видног поља, али нас она увек сустигне

У ове две године, 2014. и 2015., поново нас походе све страхоте прошлог столећа. То су годишњице које изискују да буду обележене. 1914. и 1919., 1939. и 1945. Био је то страшан след догађаја чији бисмо наставак могли даље да дописујемо и ми сами, зато што он и данас, а чиниће то и у далекој будућности, одређују и наш живот.

У овом календару јада бљеснуле су две године: 1989. и 1990. Обе су добар повод да се догађаја не сећамо само слављенички, већ да, у библијском смислу, множимо примљене дарове. Наравно, разлог да славимо биле би већ и саме промене нас, Немаца. Али, далеко више разлога за славље свакако има наш намучени континент коме слика обећане ”заједничке куће Европе” значи далеко више од некакве неодређене утопије. Изненада нам се уместо метака и убијања учинио могућим - договор.

Данас, када бисмо заиста морали да славимо, можемо да утврдимо само једно: Због глупаво дрске ароганције све се предузима да избледе сећања на 1990. и 1989. годину. Када прођемо кроз ток политике коју смо од пада Берлинског зида суштински одређивали и ми, схватићемо да нисмо одговорили на оне могућности које нам је овај светско-политички преокрет пружио. Напротив: управо се из све снаге трудимо да их издамо. Како су нам међународно-правно нелегалан рат против Југославије и грађански рат у Украјини сасвим јасно показали, бомбе, а са њима и смрт, постале су детерминантна перспектива у Европи. У ком часу би, ако не одмах сада, требало да се зауставимо на овој косини на коју смо стали?

Ролф Хохут је искористио као повод свој 84. рођендан да 1. априла 2015. у Берлинском позоришту на Шифбауердаму, са саосећањем и патосом, упозори на могућност Трећег светског рата. При томе морамо да се упитамо неће ли 8. маја 2015. одјек његових речи сасвим утихнути, ту недалеко, у дворцу Белви или на пленуму Бундестага Немачке. То ће се вероватно и догодити, судећи по досадашњим говорима господина Председника Савезне Републике Немачке које је он, као и онај прошле године у Пољској, више него што је нама у Немачкој и Европи драго, држао у вези са овим догађајима. Досада виђени смер мишљења овог већ одређеног говорника на свечаности поводом обележавања краја Другог светског рата у згради Рајхстага 8. Маја. 2015. допушта нам слутњу да ће се против Руске Федерације, а пре свега против њеног садашњег председника Путина, у дословном смислу потегнути сабља из корица и тиме показати спремност за борбу. Слике прошлости одредиће како пакт Хитлер-Стаљин, тако и безгранична патња милиона људи коју је овај рат изазвао, такође и управо у самој Русији где је трајала све до распада Совјетског Савеза. Све говори у прилог томе да ћемо своју шансу проиграти на дуже време. Уместо да се крај Хладног рата претвори у исходишну тачку и немачке политике будућности, Запад, а са њиме хтели не хтели и ми, брише 8./9. мај 1945., чинећи тако рат нормалним стањем. Рајхстаг, као седиште немачког Бундестага, зграда је парламента, а не опере.

Читавој Европи застаје дах када помисли на Минск 2. Европа њиме није решила проблеме, она је само купила време. Време које нас дели од могућег рата у Европи већих размера. Ово је зенит пропаганде и не можемо да се повратимо од чуда. Годину дана, из дана у дан, чудимо се немачким и западним поступцима у Украјини који су врхунац достигли у срамној пасивности у случају масакра на Мајдану, изгорелих жртава у Дому синдиката у Одеси и односу према стотинама мртвих приликом обарања малезијског авиона над територијом Украјине. Да и не говоримо о рушењу претходне украјинске владе са којом се могло преговарати, и то владе изабране на слободним изборима против које је извршен пуч и изнутра и споља. Запад није само потпаљивао фитиљ да дође до експлозије. Према сликама из немачке штампе у сећење ће остати дубоко урезани наводни поступци америчких плаћеника који су у пролеће 2014. итекако жарили и палили Источном Украјином. Но, западни, а са њима и немачки поступци у вези са овим изазивају политичко згражавање. Згражава, наиме, способност да се у случају руских поступака потпуно заборави сопствено деловање које им је претходило. Одговорни у Берлину би требало да размисле о ономе што су претходни савезни канцелари или дугогодишњи бриселски великани јавно изјављивали о погубној западној политици према Руској Федерацији.

Шта би у Москви требало да мисле када чују говор у Пољској господинa Председника Савезне Републике Немачке? Шта би то у Москви требало да ураде када је, након окончања Хладног рата, постало једнозначно јасно само једно: Москву, Руску Федерацију, данашњу Русију треба игнорисати? Развој овог односа према Русији можемо пратити од 1992. Русе нису желели, нити их желе за европским столом, а тек их уопште не желе у њеном стану у заједничкој ”Кући Европа”. Данас су због политике коју ми са Запада консеквентно следимо, јасне само две ствари: У земљи, која не сме да буде заједно са нама, навикавају се на такав положај, а тада не изостаје ни погрешан политички развој у оквирима њених граница. То није другачије ни код нас као што видимо у случају непрестаних захтева два последња генерална секретара НАТО за све већим војним издацима.

Након што су грађани Западне Европе још више осиромашили због политике одузимања имовине која се сада спроводи у Америци, тако нам и сада треба скинути и последњу кошуљу са леђа због већих војних издатака које смо сами проузроковали. Господа из Норвешке и Данске (претходни и садашњи Генсек НАТО, прим. ред.) су чудновати човечуљци који извирују из НАТО кућице која показује какво ће бити време. Када се Европа нашла у великој невољи због претње могућег напада Совјетског Савеза ове две земље су преко својих званичних представника заблистале, користећи се фуснотама против одлука НАТО и повијајући шију. Данас им није довољно брзо како на руској граници изводе оно што је Јапан гурнуло у рат: све приметније малтретирање Русије од стране суседа који се окрећу у њене непријатеље. Можемо ми да избацимо историју из видног поља, али нас она увек сустигне. Зашто онда да Русија заборави Хитлера и Наполеона?

A, шта би са менифестацијом сећања на све патње, на сав тај јад? Лист ”Зидојче цајтунг” је насловом ”Злоупотреба сећања” погодио усред мете - бива нећемо се досетити, али ни изненадити, ако откријемо да при томе наравно мисли на Москву и њену војну параду којој су последњих година присуствовали немачки савезни канцелари. Слика Москве се очигледно фино подастрла да јој се Бундестаг супротстави говором. Најновији примери таквих манифестација нам већ показују каквим сликама ћемо бити изложени.

Само, скок у даљ ”Зидојче цајтунга” био је прекратак. Званични Берлин неће стати на једном говору. Као и увек са стилом Савезно министарство одбране извешће армију на плес. ”Све валцер је” мото је ”Војног бала” у Берлину. Одржаће се 9. маја, можда у Берлин-Карлсхорсту. На дан капитулације Вермахта и на месту где је немачки Вермахт потписаo безусловну капитулацију у квартиру Црвене армије.

(Превод са немачког: Бранка Јовановић)