У организацији Грчког покрета за мир и уз подршку Светског савета за мир, 19. И 20. марта 2011. године је,  у граду Ханија, на Криту, одржан састанак мировних покрета Балкана и Блиског Истока. На састанку су учествовали представници мировних покрета: Бугарске, Хрватске, Кипра, Египта, Ирана, Израела, Либана, Палестине, Сирије,Србије, Турске, Грчке и Светског савета за мир. У име Београдског форума за свет равноправних,на састанку је учествовао Драгомир Вучићевић, члан Управног одбора Београдског форума.

Састанак је био посвећен размени мишљења о безбедносној ситуацији у региону  Балкана и БИ,  у светлу најновијих кретања у арапским земљама и нове стратегије НАТО-а, усвојене на самиту Алијансе у Лисабону, 20.  новембра 2010. године. Састанак је одржан у тренутку када развој ситуације у региону Северне Африке и Блиског Истока последњих месеци  изазива велику забринутост, не само припадника мировних покрета, већ и њихових народа.

Говорећи о ситуацији на Балкану, наш представник је, поред осталог, истакао да, иако је у последњих десет година остварен значајан напредак у нормализацији односа између новостворених држава бивше Југославије,  трагови неповерења су и даље присутни, који ограничавају напоре за успостављање нормалних политичких, економских, социјалних, културних и других веза. Познат у истотији као мешавина народа, култура и религија,  Балкан је, после фрагментације у последњих двадесет година и стварања нових држава, постао ''богатији'' по настанку нових националних мањина, појави  више језика и, чак, нових религија. Посебан проблем, не само за Србију, већ и за цео регион, представља илегална сецесија Косова и Метохије, које остаје крупан отворен проблем и главни извор дестабилизације на Балкану.  Србија, и поред притисака којима је изложена, неће и не може признати ту илегалнуу творевину, коју је створио НАТО.

На другој страни Медитерана, драматични догађаји у арапском свету већ скоро два месеца узбуђују међународну јавност. Иако у том револуционарном покрету арапских маса има специфичности од земље до земље, њихов  заједнички именитељ јесте – одбацивање аутократских режима, јачање националног суверенитета и праведнија расподела националног богатства. Масовни покрети у земљама Блиског Истока и Северне Африке су разоткрили многе проблеме који су се нагомилали током деценија аутократске власти и  империјалистичке доминације, али су, истовремено, показали зрелост арапског народа, што им даје нову снагу. Ти процеси доводе у питање досадашњи однос снага на регионалном плану, који је одговарао империјалистичким центрима моћи и Израелу. Ради се о процесу који ствара услове да арапски народ скине јарам империјализма и Палестину коначно ослободи од израелске окупације.

Ратне игре око Либије, којима руководи НАТО, представљају најновије упозорење и несумњив  доказ да је наша шира област  у фокусу интереса нове стратегије НАТО, усвојене на самиту у Лисабону, 20. новембра 2010. године. Јасно је да спољна интервенција у Либији, под видом хуманитаризма, има за циљ да успостаби контролу над процесима у региону, као и над његовим природним ресурсима, а у корист спољних центара моћи. Легална је тежња сваког народа да изрази своје незадовољство и његово суверено право да захтева политичке,  демократске, социјалне и друге промене у својој земљи. То, међутим, не може бити изговор за мешање са стране  и за наметање решења путем војне интервенције, која су супротна интересима народних маса. Трагично искуство Србије, која је била објект агресије 1999. године, показује  да НАТО не служи циљевима мира, демократије и правде, већ циљевима глобалне  доминације империјализма, пре свега САД.  Подсећамо да је НАТО, током те агресије пре дванест година, починио тешке злочине против мира и човечности, убијајући хиљаде цивила, користећи забрањено оружје са осиромашеним уранијумом.

Целокупно искуство с краја последњег и почетка овог века  показује да НАТО није дефанзивни, већ офанзивни, агресивни војни савез, чији су стварни циљеви и пракса у супротности са основним принципима Повеље УН и међународног права. Ради се о војном савзу који настоји да, пре свега, у интересу САД,  заустави неминовне дубоке промене у глобалним односима у свету, појављујући се не као фактор мира, већ као фактор заоштравања, конфронтације и сукоба. Агресија на Србију (СР Југославију) представљала је одлучујући заокрет у промени стратегије НАТО у  офанзивну снагу, базирану на доктрини  ''хуманитарне интервенције''.  НАТО је, у ствари, постао средство за остваривање америчких стратешки циљева на глобалном плану, тако да је област његове интервенције постала неограничена.

На последњем самиту  у Лисабону су редефинисани циљеви ''Going forward'', дајући НАТО-у у надлежност да разматра сва глобална питања, од нуклеарног разоружања, до тероризма и ''Cyber security''. Осим тога, усвојени Стратегијски концеп обавезује НАТО да ''додатно разради доктрину и војну способност за експедиционе операције'' широм света, што упућује на могућност предузимања нових агресивних акција извван савеза.  Као такав, нови Стратегијски концепт НАТО представља озбиљну  претњу за мир и безбедност у региону Медитерана, а и шире у свету. Аутори тог концепта са изненађујућим цинизмом тврде да је ''Алијанса чврсто посвећена циљевима и принципима Повеље Уједињених нација и Споразуму из Вашпингтона, који потврђују прворазредну одговорност Савета безбедности УН за очување међународног мира и безбедности''.  Заобилазећи управо Уједињене нације, НАТО је предузео агресију на Србију (СР Југославију) и  данас се, све више,  појављује као самостално овлашћен заштитник мира, промотер демократије, заштитник људских права и стабилности.

На крају састанка је усвојено Завршно саопштење у којем су изнете оцене о ситуацији у региону Балкана и БИ. У документу је, поред осталог,  најоштрије осуђен почетак војне интервенције у Либији и наглашено суверено право либијског народа да одлучује о промени власти у својој земљи.